Hvala.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, poštovani članovi Vlade, koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, danas na ovoj sednici sa obimnim dnevnim redom imamo i zadatak i treba da izaberemo i novu ministarku prosvete.

Kandidatkinja koja je predlog predsednice Vlade je prof. dr Slavica Đukić Dejanović i velika mi je čast da govorim o profesorki, jer se radi o nespornom naučnom i stručnom autoritetu.

Izuzetno bogatu, čak impozantnu profesionalnu i političku karijeru i biografiju prof. Đukić Dejanović je teško ukratko reći, ali ja ću pokušati. Pokušaću i da ne izostavim neke bitne činjenice, ali želim i da unesem neke svoje lične impresije.

Profesorku poznajem sada već dugo godina, ali mi je naš prvi zvanični susret ostao i ostaće nezaboravan.

Naime, prof. Đukić Dejanović je kao ministarka bez portfelja zadužena za demografiju i populacionu politiku pozvala moje dve koleginice i mene da porazgovaramo o populacionim pitanjima, da čuje probleme, naše ideje i ponudi neka rešenja. Mi kao članice Foruma žena GO Socijalističke partije Srbije u Novom Sadu, profesorka predsednica Foruma žena Socijalističke partije Srbije, tada ministarka u Vladi Srbije, visoka funkcionerka Socijalističke partije Srbije, ugledna profesorka, ugledni psihijatar prima nas prijateljski i krajnje kolegijalno, otvorena za sva naša pitanja i spremna da odgovori, posavetuje i pomogne.

Tada shvatam da je ona jedna zaista nesvakidašnja ličnost, puna empatije i spremna da sasluša naše brojne i tada pomalo naivne ideje, ali i da sa nama priča o našim porodicama, našim profesijama, kao i nekim sasvim običnim svakodnevnim stvarima koje interesuju nas žene, tako da je se skoro dva sata provedenih u profesorkinom kabinetu proteklo gotovo kao minut.

Ovo je bila moja lična impresija.

Prof. Đukić Dejanović je ceo svoj profesionalni život, pored svoje primarne lekarske profesije, provela kao univerzitetski profesor, posvećeno radeći na edukaciji sa studentima i mladim lekarima na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu, gde radi od 1982. godine, kada je zaposlena kao saradnik u nastavi, tačnije asistent na katedri za psihijatriju.

Četiri godine kasnije profesorka brani svoj doktorski rad i postaje poznata kao prvi i najmlađi doktor medicinskih nauka u Šumadiji.

Mnoge generacije studenata i lekara, danas uspešnih psihijatara, poznatih profesora, ali i brojni direktori psihijatrijskih ustanova mogu se pohvaliti da su bili upravo njeni učenici.

Profesorka je mnogima bila mentora za specijalizacije, subspecijalizacije, magistarske, odnosno sada master i doktorske studije kao redovni profesor na medicinskom fakultetu u Kragujevcu.

U prilog njenom izuzetnom pedagoškom radu i pristupu studentima je i činjenica da je 2007. godine od strane studenata četvrte godine Medicinskog fakulteta u Kragujevcu izabrana za najboljeg predavača.

Autor je velikog broja knjiga, udžbenika za osnovne i specijalističke studije, rukovodioca velikog broja domaćih i međunarodnih projekata i studija, brojnih naučnih radova, od kojih su mnogi i na SEI listama. Održala je bezbroj predavanja domaćim i stranim naučnim skupovima, angažovana kao saradnik u velikom broju prestižnih institucija širom Evrope.

Predsednik je i član brojnih medicinskih udruženja, kao i dobitnik brojnih nagrada i priznanja za svoj stručni i naučni rad.

Ništa manje nije impozantna ni njena politička biografija. Samo ukratko.

Sedam mandata poslanica Socijalističke partije Srbije u Narodnoj skupštini Republike Srbije, Saveznom parlamentu Savezne Republike Jugoslavije i zajednice Srbije i Crne Gore.

Od 2008. do 2012. godine bila je predsednica Narodne skupštine, kada je reafirmisala ugled parlamenta. To je bio prvi saziv Narodne skupštine posle 5. oktobra koji je imao pun mandat.

U prelaznoj Vladi imenovana je za ministarku za brigu o porodici i član Interpalamentarne unije. Od 2012. do 2014. godine je obavljala funkciju ministarke zdravlja Republike Srbije i tada se posvetila jačanju zdravstvenog sistema tako što je prepoznala nedostatak lekara specijalista i odobrila preko 1000 specijalizacija mladim lekarima.

Podsetiću da je moratorijum na specijalizaciju do tada bio godinama na snazi. Posvetila je posebnu pažnju zaštiti mentalnog zdravlja, jer je još tada prepoznala sa kakvim problemima ćemo se danas suočiti. Od 2016. do 2020. godine je ministarka bez portfelja za populacionu politiku i demografiju i radi na afirmaciji porodice u društvu i donosi mere kako bi se zaustavila bela kuga u Republici Srbiji.

Profesorka, takođe, nije zapostavila ni svoje primarna zanimanja, lekara specijaliste neuropsihijatra i rad sa pacijentima. Pacijenti za profesorku Đukić Dejanović imaju samo reči hvale, jer se potvrdila kao izuzetan stručnjak i psihijatar sa velikim znanjem i iskustvom i kao takva je od 1993. do 2000. godine bila direktor Kliničko-bolničkog centra u Kragujevcu, a od 2014. do 2016. godine direktor Klinike za psihijatrijske bolesti dr Laza Lazarević u Beogradu.

Takođe, zanimljiva činjenica je, a i ono što ne smemo zaboraviti, da je profesorka Đukić Dejanović osnivač Dnevne psihijatrijske bolnice u Kragujevcu.

Kroz godine rata u obrazovanju, u zdravstvu i politici profesorka je zajedno sa svojim narodom prošla kroz mnoge teške trenutke, ponekada čak i dramatične i pokazala da zna i ume da pravilno pristupi problemu u datoj situaciji i da ga adekvatno rešava, te i praktično pokazala koliki je zapravo stručnjak.

Mislim da će i u ovoj izuzetno teškoj situaciji, nakon stravične tragedije u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, profesorka uspeti da spoji sva svoja znanja, koja nisu mala, i ogromno iskustvo u struci i politici i postavi obrazovanje na zdrave temelje, na mesto koje mu pripada. Nadam se da će imati dovoljno i vremena za to i zato smo sigurni da je prof. dr Slavica Đukić Dejanović idealan kandidat za ovu funkciju, funkciju ministra prosvete.

S obzirom da dolazi iz obrazovnog, ali i iz zdravstvenog sistema, osvrnuću se još na predlog zakona kojim će se za zdravstveni sektor izdvojiti dodatnih 200 miliona evra za investicije u zdravstvenu infrastrukturu.

Kao i prethodni, i ovaj zajam se uzima od Evropske banke, ali će se delom finansirati i iz budžeta Republike Srbije. Ustanove koje su preliminarno predviđene za rekonstrukciju od ovih sredstava su osam opštih bolnica, četiri doma zdravlja, služba hitne medicinske pomoći u Nišu, potom, Gerontološki centar u Zaječaru, ali i stari delovi Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“ i takođe stari deo GAK u Višegradskoj, deo Univerzitetskog kliničkog centra Srbija.

Klinički centar iz koga ja dolazim, čija je gradnja finansirana iz državnog budžeta, ali i iz kreditnih linija Evropske banke, jeste Univerzitetski klinički centar Vojvodine, koji će kada se gradnja i opremanje završi dobiti hiljade novih kvadratnih metara prostora sa najsavremenijom opremom.

Kao zdravstveni radnik uvek podržavam ulaganje u zdravstvo koje će uz bolje uslove za rad, bolju infrastrukturu i bolje plate zdravstvenih radnika doprineti smanjenju odliva mladih lekara i tehničara i njihov odlazak u inostranstvo sa jedne strane, ali i sa druge strane, i zrelih gotovih stručnjaka u privatne zdravstvene ustanove, što je sada slučaj. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem.

Poštovani, koristim priliku da se obratim Ministarstvu zdravlja i ministarki prof. Grujičić.

Teške tragedije u Školi „Vladislav Ribnikar“ i okolini Mladenovca pokazale su koliko je važno i da li i koliko zdravstveni sistem funkcioniše, pre svega Služba hitne medicinske pomoći, ali i kompletan zdravstveni sistem u celini. Srećom, zahvaljujući dobroj organizaciji i brzom delovanju svih zdravstvenih službi izbegnuta je još veća tragedija od preteške koja nas je zadesila.

Međutim, ono što je meni, a verujem i većini zapalo za oko jeste stalni apel za dobrovoljnim davaocima krvi da doniraju krv koji je danima bio prisutan u medijima.

Potreba za ovom dragocenom tečnošću je sve veća zbog toga što je ljudski vek se produžio zahvaljujući razvoju savremene medicine, a samim tim i veći i složeniji hiruški zahvati se odvijaju, koji zahtevaju primenu transfuzije krvi.

Takođe, ubrzan razvoj saobraćaja, saobraćajne infrastrukture, savremena tehnička dostignuća sve češće su uzrok violentnih povreda koje takođe zahtevaju transfuziju. Mnoge teške bolesti traže primenu krvi i komponenti koje su kod pojedinih gotovo i jedini lek.

Sa druge strane, davalaštvo krvi u celoj Srbiji je u konstantnom padu, a razlozi su različiti i brojni. Mnoge bolničke ustanove, pre svega univerzitetski i klinički centri i kliničko-bolnički centri pokušavaju da reše ovaj problem tako što za planirane hiruške intervencije koriste tzv. autolognu krv. Šta to znači? Autologna krv je krv gde su i davalac i primalac krvi ista osoba, a za hitne hiruške intervencije i dalje se koristi dobijana krv od dobrovoljnih davalaca, znači transfuzija krvi i na ovaj način se štedi krv.

U maju mesecu ove godine u skupštinsku proceduru je stigao Predlog zakona o ljudskim ćelijama i tkivima koji bi trebalo da doprinese da se unapredi problem nedostatka krvi. Zakon o transfuzijskoj medicini donet 2017. godine baziran na evropskim standardima predvideo je nov način organizacije transfuzijske službe i obuhvata četiri samostalne institucije, Institut za transfuziju krvi Srbije i Zavoda za transfuziju krvi Novi Sad, Niš i Kragujevac, ali i tri ovlašćene ustanove kao što su Subotica, Užice i Zemun, koji će vršiti prikupljanje, testiranje, obradu i distribuciju krvi u regionalne bolničke centre.

Sa druge strane, ono što je predviđeno ovim zakonom svaka regionalna bolnica predviđeno je da u njoj postoji bolnička banka krvi čiji je zadatak da čuva i distribuira krv prema potrebama bolnice, a dobijenu krv iz ovlašćenih centara i ona naravno ima potrebe da planira potrebe za sledeću godinu za krv. Dobra strana postojanja ovih banaka je mogućnost autologne predonacije, šta to znači? To znači da pacijenti koji se pripremaju za planiranu hiruršku intervenciju u narednom nekom periodu mogu otići u bolničku banku krvi, dati svoju krv, koja će se na adekvatan način prikupiti i čuvati do njegove hirurške intervencije gde će se primenjivati isključivo tom pacijentu. Dakle, ovde se ne radi o dobrovoljnom davaocu krvi, već se radi o davaocu krvi za svoju hiruršku intervenciju.

Na ovom konceptu treba insistirati zato što ne traži poseban kadar, a ni specijalnu opremu od one kojom će već biti opremljene bolničke banke krvi. Međutim, ovakav način transfuzijske službe u našim uslovima je doveo do značajnog pada davalaštva, a namera nam je bila da se unapredi. Od 44 ustanove koje smo imali pre ovih reformi gde se prikupljala krv, pet dana u nedelji puno radno vreme došli smo do sedam punktova gde se krv može prikupljati i oni mobilni punktovi gde se dva do tri puta mesečno organizuje akcija dobrovoljnog davanja krvi koja je, složićete se sa uslovima kada je dobrovoljno davalaštvo svakako u padu, veliki problem.

Problem je veliki ali nije nerešiv. Naš predlog bi bio da se sklopi ugovor između ovlašćenih uslova i regionalnih bolnica o mogućnosti prikupljanja krvi u svim bolnicama kao i ranije, a što omogućava Zakon o mreži zdravstvenih ustanova, gde zdravstvene ustanove radi opšte medicinske koristi mogu praviti ugovor o saradnji. Donorstvo se mora stimulisati i mora se pronaći način na koji će se stimulisati donorstvo.

Naš narodni poslanik pre nekoliko dana, profesor doktor Vladimir Đukić inicirao je akciju dobrovoljnog davanja krvi u Novom Sadu i u tom smislu ćemo i mi narodni poslanici biti uključeni u ovu akciju. U vezi sa tim bih postavila pitanje Ministarstvu zdravlja – da li ministarstvo razmatra ovakvu mogućnost rešavanja problema nedostatka krvi i pada dobrovoljnog davalaštva putem ugovorene saradnje ovlašćenih ustanova sa regionalnim bolnicama, obzirom da to zakon dozvoljava, a što i mi predlažemo kao racionalnu i korisnu mogućnost? Zahvaljujem se.

Zahvaljujem, predsedniče.

Koristim svoje pravo iz člana 287. Poslovnika Narodne skupštine i ovom prilikom želim da zatražim obaveštenje od ministarke zdravlja, a vezano za problem na koji su mi više puta ukazivali doktori stomatologije.

Problem se prevashodno odnosi na stomatologa iz privatne prakse od kojih veliki broj smatra da su diskriminisani, odnosno na stomatologe koji rade u državnim ustanovama i ako podjednako plaćaju sve poreze i doprinose državi, država ih ne priznaje jednako kao državne stomatologe.

Naime, stomatolozi iz privatne prakse susreću se u svom radu sa brojnim problemima, neki od njih su samo sledeći, nemaju uvid u zdravstvene kartone domova zdravlja, te nemaju tačne podatke o eventualnim bolestima svojih pacijenata, ne mogu da pišu recepte o trošku fonda, da daju upute za specijalističke preglede, što na svoj način remeti Zakon o zdravstvenoj zaštiti. Utvrđena je jednakost zdravstvenih ustanova u državnom i privatnom vlasništvu u pružanju zdravstvenih usluga član 27.

Takođe, niz drugih stomatoloških usluga, kao što su hitna stanja odraslih, sistematski pregledi dece, izrada zubnih proteza stari od 65 godina, dečija mobilna protetika i drugi predstavljaju isključivo posao državne stomatološke službe.

U tom smislu, veliki broj privatnih stomatologa tvrdi da su spremni da pod istim uslovima pružaju navedene usluge, a na taj način bi država značajno uštedela obzirom da njima nije neophodno davati plate, doprinose, troškove za opremu i ostalu infrastrukturu.

U prilog ovom stavu ide istraživanje Instituta za javno zdravlje, Milan Jovanović „Batut“, čiji rezultati ukazuju da je stanje oralnog zdravlja stanovnika Srbije, najblaže rečeno jako loše. Naime, 51% dece vrtićkog uzrasta ima karijes ili neku njegovu komplikaciju, 50% do 70% male dece ovog uzrasta pere zube jednom ili nijednom dnevno, posebno je alarmantan podatak da 15% dece u jaslicama ima barem jedan kariozan zub, samo 16% stanovništva starih od 25 godina ima sve svoje zube.

Znajući da država ulaže ozbiljna sredstva kod sistem besplatnih usluga za decu i mlade do 26 godina starosti, mišljenja smo da je neophodno raditi mnogo više na prevenciji oralnog zdravlja, naročito je važno raditi na širokoj edukaciji stanovništva, pre svega, preko medija.

Po sadašnjem zakonu specijalistički dečije preventivne stomatologije, specijalista izjednače sa stomatologom bez specijalizacije i kada se za konkurs za posao rade sa decom na dečijem odeljenju, prijave specijalista dečije i preventivne stomatologije i stomatolog bez specijalizacije, direktor ima pravo da primi stomatologa bez specijalizacije, a objašnjenje je da lekaru bez specijalizacije ne mora da se plaća specijalistički dodatak.

Država je pokrenula niz programa u kojima najbolji studenti medicinskih fakulteta mogu dobiti posao u sistemu državnog zdravstva, ali iz tih programa izuzeta stomatologija. Tek svršeni stomatolozi nemaju dovoljno iskustva za samostalan rad, u državnim ustanovama jako je teško dobiti posao i steći neophodno iskustvo u privatnim ordinacijama nema posla za početnike, jer vlasnik u privatnoj ordinaciji nije zgodno, da neko u privatnoj ordinaciji uči zanat dok pacijent za to plaća, pa nije retko da se mladi stomatolozi u privatnim ordinacijama tretiraju kao stomatološke sestre, to uopšte nije loše, ali je pomalo frustrirajuće.

Takođe, pitanje za mlade stomatologe jeste i školarina za specijalizacije, koje recimo, na Stomatološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu iznosi pet hiljade evra po godini, dok je za ostale medicinske grane hiljadu eura po godini.

U vezi sa svim navedenim problemima, a ima ih još na koje nailaze stomatolozi, pre svega više hiljada stomatologa iz privatne prakse zbog čega mogu biti oštećeni pacijenti, ali i zbog perspektive mladih doktora stomatologa, želim da postavim sledeća pitanja ministarki zdravlja, profesorki Grujić. Da li Ministarstvo zdravlja planira da preduzme mere kojima bi se i faktički izjednačio status privatne i državne stomatološke prakse? Da li se planiraju izmene važećeg zakona prema kome specijalistička stomatološka ordinacija ne može da pruža usluge opšte stomatologije, što je apsurd, a to traje već decenijama u nazad? Da li se u programima državnog zdravstva koji su namenjeni zapošljavanju najboljih studenata medicine mogu uključiti i najbolji studenti stomatologije? Mogu li se smanjiti troškovi školarine za stomatološke specijalizacije? I, da li će Ministarstvo zdravlja raditi na nekom programu edukacije za mlade stomatologe, da steknu neophodna iskustva za samostalni rad? Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani predsedavajući, ministri, pomoćnici, koleginice i kolege poslanici, poštovani građani, kada govorimo o finansiranju javnih servisa, ja bih se osvrnula na Radio-televiziju Vojvodine. Zašto na Radio-televiziju Vojvodine?

Prevashodno, dolazim iz Vojvodine i ne znam koliko vas gleda program RTV, 39/2 ali programska šema se poslednjih godina značajno poboljšala, pa pored informativnog programa, o kome svi sada polemišemo, dopunjena je i dobrim kulturnim, obrazovnim, edukativnim, igranim programima, ali i drugim formama, tako da to više uopšte nije jedan suvoparni program, već je to zapravo jedna vrlo zanimljiva programska šema koju bih ja, evo, preporučila da malo pogledaju uvaženi poslanici i građani, malo više.

Ono što je zapravo jako značajno jeste da je RTV značajna zbog toga što zapravo u Vojvodini živi više od 25 nacionalnih i etičkih zajednica, i to složno žive. To je jedno veliko bogatstvo.

Radio-televizija Vojvodine svoj program emituje na jezicima nacionalnih manjina, i to na osam jezika, srpskom, mađarskom, ruskom, rusinskom, hrvatskom, slovačkom i romskom, ali takođe i na znakovnom jeziku, što je izuzetno značajno kada govorimo o jednom složnom i lepom životu građana Vojvodine.

U tom smislu, finansiranje RTV smatram izuzetno značajnim. Kao i svi javni servisi i Radio-televizija Vojvodine se finansira pružanjem svojih usluga, jednim delom, jednim delom prikupljanjem taksi, ali je to sve nedovoljno i zaista je neophodan onaj deo koji se odnosi na deo sredstava iz budžeta, koji je opredeljen budžetom, odnosno onih 900 miliona, zbog toga što je neophodno da ovo izveštavanje ima svoj kontinuitet, a ako bi prestalo finansiranje, prestao bi i kontinuitet izveštavanja građana Vojvodine.

Obzirom da je pravo na informisanje ustavno pravo svakog građanina, smatram da je zaista važno da se ovo pravo svakom građaninu i obezbedi.

Radio-televizija Vojvodine, odnosno Radio-televizija Novi Sad je počela simbolično sa svojim radom 29. novembra 1949. godine i od tada ona kontinuirano, iz godine u godinu informiše građane Vojvodine, Novog Sada i Vojvodine, pre svega na pet jezika, ali ona je u to vreme, posle rata, Drugog svetskog rata, predstavljala jedan prozor u svet, pošto je dopirala daleko i na istok, prozor u svet istočnim zemljama prema zapadu.

U tom smislu, posebno je interesantna Radio Vojvodina, koja zapravo u to vreme nije bila samo političko, nije samo imala politički program, indikatorni naciji, već je zapravo imala i program, veoma zapažen kulturni program koji smo slušali i pratili brojni stanovnici iza, da tako kažem, „gvozdene zavese“.

Godine 1999. u NATO bombardovanju zgrada RTV na Mišeluku je porušena i svi radnici su premešteni, nastavljeno je sa radom u zgradi UNIS-a, a potom 2019, odnosno 2021. godine RTV nastavlja nesmetano sa svojim radom u svojim, da kažem, starim-novim prostorijama.

Ja apelujem da se, dakle, finansiranje iz budžeta RTV nastavi, odnosno produži i na taj način omogući kontinuitet informisanja svih građana, znači više od 25 nacionalnih i etničkih grupa, koji žive na teritoriji Vojvodine, na koje oni imaju pravo. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Članovi Vlade, koleginice i kolege poslanici, poštovani građani, u raspravi o budžetu za 2023. godinu osvrnuću se na sektor zdravstva iz koga ja dolazim.

Ulaganja u zdravstvo nikada nisu dovoljna i nikada nije dovoljno investicija vezanih za zdravstvenu infrastrukturu. To se slažu i oni u najsavremenijim zdravstvenim i najbogatijim sistemima.

Medicina je skupa, a zdravstveni izazovi su nepredvidivi. Primer za to nam je bila ova Kovid-19 pandemija. U prethodnom periodu prethodne dve preteške godine za zdravstveni sistem i za društvo u celini zahtevala su enormna ulaganja u zdravstvo i zdravstvo je bilo prioritet svih prioriteta, a sa ciljem da se očuvaju životi i zdravlje stanovništva. U tom smislu dosta se ulagalo u infrastrukturu. Renovirane su i napravljene nove ambulante, domovi zdravlja, bolnice, klinički centri, kovid bolnice, jer je sistem bio prenapregnut i veliki je pritisak bio na sistem bolesnih ljudi koje je trebalo negde smestiti i lečiti.

Dakle, ovim budžetom za 2023. godinu za razvoj zdravstvene infrastrukture izdvojeno je više od 12 milijardi, a za Klinički centar Vojvodine je 2,8 milijardi, odakle i ja dolazim.

Nabavljeno je dosta najsavremenije opreme. Međutim, ono na šta bih ja posebno ukazala, odnosno skrenula pažnju to jeste zapošljavanje najboljih mladih lekara i medicinskih sestara tokom same kovid pandemije, da su zapravo većina ovih mladih lekara zaposlenih kasnije u post kovid periodu po bolnicama i klinikama širom Republike Srbije i to, pre svega, na one grane gde je postojao deficit, a deficit je postojao svuda, jer je unazad dugo godina postojala zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, što je zapravo jako, što se tiče kadra, oslabilo naše zdravstvene ustanove.

Samo u UKC Vojvodine zaposleno je preko 700 mladih lekara i medicinskih sestara, tačnije 715. Od ovog broja na današnji dan još 75 lekara i medicinskih sestara se nalazi u kovid sistemu. Ostali su raspoređeni na klinike i odeljenja KC Vojvodine u Novom Sadu.

Ono što mislim da sada mora biti naš zadatak jeste da se stvori takva klima i uslovi da se motivišu ovi mladi ljudi da ostanu u zemlji u kojoj su rođeni, u kojoj su završili školu i da ne odlaze. S druge strane, mislim da moramo da zaustavimo odliv najboljih profesionalaca, ljudi sa velikim znanjem i iskustvom koji zapravo treba da ostanu u državnom sistemu, odnosno da ne odlaze i napuštaju u privatni. Uglavnom oni odlaze u privatni sistem i da rade još uvek u tom sistemu, ali takođe da vrše edukaciju ovih mladih ljudi od kojih će u perspektivi postati, takođe, veliki stručnjaci. Međutim, podsećam vas da, kada govorimo o medicini, kada mladi lekar završi Medicinski fakultet to nije kraj učenju. Mislim da tada tek počinje učenje. Znači, treba dosta vremena da bi mladi doktor radio, dosta se edukovao, učio, pa tek onda da od njega stvorimo stručnjaka i na taj način kada planiramo zapošljavanje u zdravstvu jako je bitno i ovo faktor vreme uzeti u obzir za edukaciju ovih mladih ljudi.

Dobar stimulans za mlade medicinske radnike bila bi i podrška države u rešavanju stambenih pitanja po modelu za vojsku i policiju, što bi ih dodatno vezalo za ostanak u Srbiji. Naš prioritet u narednom periodu bi morao biti prevencija, odnosno još veći razvoj primarne zdravstvene zaštite. Dobra prevencija je ključ dobre i efikasne zdravstvene zaštite i zato bi trebalo organizovati i sprovoditi što više preventivnih pregleda, ali i skrining testova, pre svega za rizične grupe. To je s jedne strane.

S druge strane se suočava deficit, a to je zapravo da se nedovoljno radi na informisanju i zdravstvenom prosvećivanju stanovništva o važnosti prevencije.

Ono što sam postavila kao pitanje matičnom odboru to je pitanje koje se ticalo palijativnog lečenja. Pozdravio bih inicijativu ministarke zdravlja da se kovid bolnice, nakon zatvaranja, iskoriste za formiranje različitih vidova palijativnog lečenja. Dakle, potreba za palijativnim lečenjem je ogromna jer je broj pacijenata obolelih od neizlečivih bolesti ne samo malignih sve veći, a zahtevaju negu i dostojanstven kraj života.

Nedostatak palijativne nege ne trpe samo oboleli, već njihova porodica, okolina, ali i ceo sistem. Posebni problem za zdravstveni sistem su pacijenti oboleli od neizlečivih bolesti, a koji zapravo nemaju porodicu. Znači, dodatno imamo problem.

Dakle, pored zdravlja pomenula bih i obrazovanje koje je uz zdravstvo jedan od najvećih sistema u javnom sektoru, a koje mora ostati prioritet, predstavlja temelj, znači fundament svakog društva. Ovo nije floskula, ovo je zapravo suština, jer ako neko želi da razori jedno društvo, onda razara porodicu, obrazovanje i veru i onda je to kraj.

Bez adekvatnog obrazovanja nema razvoja nauke i naučne misli, a samim tim ni napretka celokupnog društva. Obrazovanje nikako ne bih odvajala od vaspitanja, vaspitanje se nosi od prve kuće, a to je porodica i trebalo bi da se nastavi kontinuirano kroz školovanje. Škola ne sme biti samo obrazovna, ona mora biti, kao što je nekada bila, vaspitno-obrazovna ustanova u kojoj se mora znati uloga i mesto svih učesnika u vaspitno-obrazovnom procesu. Ako obrazovanje zakaže, ceo sistem se urušava, te ne može biti ni dobrog učitelja, lekara, inženjera, majstora, poljoprivrednika, ali ni čoveka.

Takođe, kao što obrazovanje ne bih odvajala od vaspitanja, tako ni visoko obrazovanje ne bih odvajala od nauke, nije dobro i nije uputno, jer zapravo visoko obrazovanje predstavlja naučnu bazu.

Želim da pohvalim projekat studenskog stanovanja, jer u narednoj godini za ovaj projekat je izdvojeno preko 80 miliona i u prethodnoj godini je bilo oko tri miliona izdvojeno, jer je to, možemo reći, bio pilot projekat. Ovo je za individualnu pomoć studentima veoma značajna socijalna komponenta prosvetnog budžeta, i to je za svaki respekt.

Očekujemo, takođe, da će novoformirano Ministarstvo nauke nastaviti započete projekte u oblasti nauke i započeti, naravno, nove. Ovde mislim, pre svega, na infrastrukturnu podršku i afirmaciju inovacija neophodnih za naučno-tehnološki napredak društva, kao i veći broj naučno-istraživačkih projekata koja su uslov za napredovanje u zvanje naučnih radnika. Treba iznaći način da li broj ili na neki drugi način razmisliti da ovaj broj bude veći, jer je velika diskrepanca između broja naučnih radnika i naučno istraživačkih projekata i onda to dosta koči naučne radnike u napredovanju, odnosno izboru u zvanje.

Ne treba zaboraviti ni zaštitu intelektualne svojine naših naučnika, istraživača i inovatora.

Nisam se osvrtala na budžetske iznose. O tome su govorile moje druge kolege, ali ovom prilikom želim da u ime poslaničke grupe Ivica Dačić – SPS kažem da ćemo podržati budžet za 2023. godinu, posebno ceniti činjenicu da se donosi u izuzetno složenoj globalnoj situaciji. Zahvaljujem se.