Hvala, predsedavajuća.

Poštovani, možda će u ovom trenutku i u ovoj situaciji ovo moje pitanje delovati bespredmetno i delovati trivijalno, ali verujte da nije tako, jer svi znamo da zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan ima samo jednu.

Stoga znamo i podaci su nam dostupni da stanovništvo Srbije stari, da mi već spadamo u staro stanovništvo. Prosečna starost stanovnika Srbije je 44 godine, odnosno tačnije 43,9, prema podacima iz jula 2024. godine. Podsetiću da je 60-ih godina prošlog veka prosečna starost stanovnika Srbije bila 29 godina.

Dakle, sa starenjem raste i broj bolesti koje su vezane za starenje, to su tzv. degenerativne bolesti, ali i napreduju, progrediraju bolesti koje su već postojale. To su najčešće bolesti disajnih organa, bolesti srca, bolesti bubrega itd, ali i neurološke bolesti. Međutim, ono što zabrinjava i što je alarmantno jesu zapravo maligne bolesti u Srbiji. Odmah posle bolesti srca i krvnih sudova, maligne bolesti, različite maligne bolesti, uzrok su oboljevanja i umiranja velikog broja ljudi. Podaci su zaista alarmantni, 42.000 ljudi je prošle godine obolelo od malignih bolesti, a 20.000 je, nažalost, preminulo.

Potrebe za lečenje ovih bolesnika su zaista velike, a posebno za negu i lečenje onih koji su u završnoj fazi ovih neizlečivih bolesti. Prevencija je, naravno, značajno napredovala, posebno zadnjih godina. Takođe, lečenje i nabavljanje inovativnih lekova, savremenih tehnologija, ali još uvek je broj ovih pacijenata jako veliki.

Ovim pacijentima potrebna je sveobuhvatna i široka podrška, i to ne samo zdravstvenog sistema i porodice, već i zapravo cele zajednice. Na kraju svog života, u njegovim poslednjim nedeljama i danima, obeleli trpe, sem fizičkih, i duhovne, socijalne, ali i psihičke probleme, pa pored bola koji je najčešći i najteži pratilac ovih bolesti, tu su i anksioznost, depresija, ali i brojna duhovna pitanja, socijalna pitanja su nešto što zapravo opterećuje ne samo obolelog, već i njegovu porodicu, ali i okruženje.

U tom smislu, poslednjih godina, naročito zadnjih 10, u Srbiji je postignut značajni napredak. Formirane su službe kućnog lečenja, takođe dnevne palijativne bolnice, ali i palijativni centri, gde se pacijenti hospitalizuju i gde se ublažavaju tegobe, čime se postižu ne samo poboljšanje stanja obolelog, već i predah i odmor porodice koja ovde trpi zajedno sa obolelim. Ovi pacijenti zahtevaju hospitalni tretman, posebno u zadnjim nedeljama i danima svog života, gde u ovim centrima multidisciplinarni timovi rade sinhronizovano na olakšavanju svih tegoba obolelog.

Prema našim propisima, oboleli ima pravo da bude hospitalizovan u ovakvim jedinicama maksimalno dve nedelje u jednom aktu i mora biti premešten sa nekog drugog bolničkog odeljenja gde je prethodno hospitalizovan.

Moje pitanje ministru zdravlja je sledeće, zapravo to su tri potpitanja.

Da li postoji mogućnost da pacijenti sa ovim bolestima, znači neizlečivim, hroničnim bolestima, u terminalnoj fazi budu hospitalizovani duže od dve nedelje?

Da li se može obezbediti da ti pacijenti tretirani od strane svog lekara, izabranog lekara, i službe kućnog lečenja ili dnevne palijativne bolnice budu hospitalizovani u palijativnom centru bez da su prethodno prebačeni sa nekog odeljenja gde su već ležali?

Da li postoji mogućnost da se za palijativnu negu opredele dodatni kapaciteti, imajući u vidu da su izgrađeni i grade se novi klinički centri i bolnice?

Mislim da bi ovakve mogućnosti umnogome pomogle obolelim od teških neizlečivih bolesti u terminalnom stadijumu, ali i njihovim porodicama, rasteretile bi primarnu zdravstvenu zaštitu, službu kućnog lečenja pre svega i omogućile značajno bolji tretman tegoba ovih bolesnika, koje nisu samo njihove, već i njihove porodice, ali i cele zajednice. Hvala.

Zahvaljujem se.

Poslednjih dana javnost Srbije, kao i celog regiona, uznemirila je vest iz Brčkog gde je u privatnoj nedovršenoj kući pronađeno 31 dete uzrasta od par meseci, praktično odojčeta, do 12 godina. Deca su privremeno sakrivana u ovoj kući strave odakle su verovatno dalja transportovana. Očigledno je da su krijumčari imali dobro razrađen sistem rada tako da niko nije primećivao šta se dešava ili su svi ćutali, što je složićete se još poraznije.

Ova priča o kući strave još jednom je podigla na noge javnost i skrenula pažnju na ovaj problem koji opterećuje sve zemlje regiona. Ta deca su najčešće radno i seksualno zlostavljana, sakaćena, ali i veoma često korišćena kao donori organa što nažalost govori o težini ovog problema.

Ovo je jedan od velikih problema današnjice i predstavlja jedan od drastičnih oblika dehumanizacije današnjeg društva. Putevi krijumčarenja dece se teško otkrivaju i predstavljaju problem za organe otkrivanja i gonjenja počinilaca ovih krivičnih dela.

Da podsetimo da je pre samo godinu i po dana naša policija uspešno prekinula organizovani kriminalni lanac trgovine ljudima, odnosno trgovine decom kada je u Loznici takođe pronađena kuća u kojoj je bilo više deca koja su eksploatisana, zlostavljana i prodavana. Tada je uhapšeno i optuženo više lica koja su prodajom dece zaradila višemilionske sume.

Srbija se ponovo digla na noge juče kada je na Ubu nestala devojčica, dvogodišnja Dunja Marković koja se ispred kuće igrala sa svojom braćom i sestrama bez roditeljske pažnje, roditelju nisu bili kod kuće, bili su na poslu.

Na sreću, devojčica je pronađena efikasnom policijskom akcijom. MUP je odmah aktivirao alarmni sistem „Pronađi me“, koji javnosti daje sve potrebne informacije o nestaloj osobi i mobiliše preko telefonskih poruka svakog građanina da pomogne u potrazi.

Potpredsednik Vlade i ministar policije jutros nas je obradovao informacijom da je Dunja pronađena, živa i zdrava. U vezi sa ovim događajem želim da postavim pitanje Vladi Republike Srbije.

Činjenica je da alarmni sistem „Pronađi me“ daje rezultate i s tim u vezi želim da pitam Vladu Republike Srbije da li se pored korišćenja pomenutog sistema planiraju druge zajedničke akcije sa zemljama regiona radi razmene iskustava u otkrivanju i kažnjavanju počinilaca krivičnog dela, otmice, krijumčarenja i trgovine ljudima, pre svega decom, jer je ovo problem koji opterećuje sve zemlje i u tom smislu je od izuzetne važnosti i zajednička saradnja svih relevantnih činilaca u celom regionu.

Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovani, koristim priliku da se obratim Ministarstvu zdravlja i ministarki prof. Grujičić.

Teške tragedije u Školi „Vladislav Ribnikar“ i okolini Mladenovca pokazale su koliko je važno i da li i koliko zdravstveni sistem funkcioniše, pre svega Služba hitne medicinske pomoći, ali i kompletan zdravstveni sistem u celini. Srećom, zahvaljujući dobroj organizaciji i brzom delovanju svih zdravstvenih službi izbegnuta je još veća tragedija od preteške koja nas je zadesila.

Međutim, ono što je meni, a verujem i većini zapalo za oko jeste stalni apel za dobrovoljnim davaocima krvi da doniraju krv koji je danima bio prisutan u medijima.

Potreba za ovom dragocenom tečnošću je sve veća zbog toga što je ljudski vek se produžio zahvaljujući razvoju savremene medicine, a samim tim i veći i složeniji hiruški zahvati se odvijaju, koji zahtevaju primenu transfuzije krvi.

Takođe, ubrzan razvoj saobraćaja, saobraćajne infrastrukture, savremena tehnička dostignuća sve češće su uzrok violentnih povreda koje takođe zahtevaju transfuziju. Mnoge teške bolesti traže primenu krvi i komponenti koje su kod pojedinih gotovo i jedini lek.

Sa druge strane, davalaštvo krvi u celoj Srbiji je u konstantnom padu, a razlozi su različiti i brojni. Mnoge bolničke ustanove, pre svega univerzitetski i klinički centri i kliničko-bolnički centri pokušavaju da reše ovaj problem tako što za planirane hiruške intervencije koriste tzv. autolognu krv. Šta to znači? Autologna krv je krv gde su i davalac i primalac krvi ista osoba, a za hitne hiruške intervencije i dalje se koristi dobijana krv od dobrovoljnih davalaca, znači transfuzija krvi i na ovaj način se štedi krv.

U maju mesecu ove godine u skupštinsku proceduru je stigao Predlog zakona o ljudskim ćelijama i tkivima koji bi trebalo da doprinese da se unapredi problem nedostatka krvi. Zakon o transfuzijskoj medicini donet 2017. godine baziran na evropskim standardima predvideo je nov način organizacije transfuzijske službe i obuhvata četiri samostalne institucije, Institut za transfuziju krvi Srbije i Zavoda za transfuziju krvi Novi Sad, Niš i Kragujevac, ali i tri ovlašćene ustanove kao što su Subotica, Užice i Zemun, koji će vršiti prikupljanje, testiranje, obradu i distribuciju krvi u regionalne bolničke centre.

Sa druge strane, ono što je predviđeno ovim zakonom svaka regionalna bolnica predviđeno je da u njoj postoji bolnička banka krvi čiji je zadatak da čuva i distribuira krv prema potrebama bolnice, a dobijenu krv iz ovlašćenih centara i ona naravno ima potrebe da planira potrebe za sledeću godinu za krv. Dobra strana postojanja ovih banaka je mogućnost autologne predonacije, šta to znači? To znači da pacijenti koji se pripremaju za planiranu hiruršku intervenciju u narednom nekom periodu mogu otići u bolničku banku krvi, dati svoju krv, koja će se na adekvatan način prikupiti i čuvati do njegove hirurške intervencije gde će se primenjivati isključivo tom pacijentu. Dakle, ovde se ne radi o dobrovoljnom davaocu krvi, već se radi o davaocu krvi za svoju hiruršku intervenciju.

Na ovom konceptu treba insistirati zato što ne traži poseban kadar, a ni specijalnu opremu od one kojom će već biti opremljene bolničke banke krvi. Međutim, ovakav način transfuzijske službe u našim uslovima je doveo do značajnog pada davalaštva, a namera nam je bila da se unapredi. Od 44 ustanove koje smo imali pre ovih reformi gde se prikupljala krv, pet dana u nedelji puno radno vreme došli smo do sedam punktova gde se krv može prikupljati i oni mobilni punktovi gde se dva do tri puta mesečno organizuje akcija dobrovoljnog davanja krvi koja je, složićete se sa uslovima kada je dobrovoljno davalaštvo svakako u padu, veliki problem.

Problem je veliki ali nije nerešiv. Naš predlog bi bio da se sklopi ugovor između ovlašćenih uslova i regionalnih bolnica o mogućnosti prikupljanja krvi u svim bolnicama kao i ranije, a što omogućava Zakon o mreži zdravstvenih ustanova, gde zdravstvene ustanove radi opšte medicinske koristi mogu praviti ugovor o saradnji. Donorstvo se mora stimulisati i mora se pronaći način na koji će se stimulisati donorstvo.

Naš narodni poslanik pre nekoliko dana, profesor doktor Vladimir Đukić inicirao je akciju dobrovoljnog davanja krvi u Novom Sadu i u tom smislu ćemo i mi narodni poslanici biti uključeni u ovu akciju. U vezi sa tim bih postavila pitanje Ministarstvu zdravlja – da li ministarstvo razmatra ovakvu mogućnost rešavanja problema nedostatka krvi i pada dobrovoljnog davalaštva putem ugovorene saradnje ovlašćenih ustanova sa regionalnim bolnicama, obzirom da to zakon dozvoljava, a što i mi predlažemo kao racionalnu i korisnu mogućnost? Zahvaljujem se.

Zahvaljujem, predsedniče.

Koristim svoje pravo iz člana 287. Poslovnika Narodne skupštine i ovom prilikom želim da zatražim obaveštenje od ministarke zdravlja, a vezano za problem na koji su mi više puta ukazivali doktori stomatologije.

Problem se prevashodno odnosi na stomatologa iz privatne prakse od kojih veliki broj smatra da su diskriminisani, odnosno na stomatologe koji rade u državnim ustanovama i ako podjednako plaćaju sve poreze i doprinose državi, država ih ne priznaje jednako kao državne stomatologe.

Naime, stomatolozi iz privatne prakse susreću se u svom radu sa brojnim problemima, neki od njih su samo sledeći, nemaju uvid u zdravstvene kartone domova zdravlja, te nemaju tačne podatke o eventualnim bolestima svojih pacijenata, ne mogu da pišu recepte o trošku fonda, da daju upute za specijalističke preglede, što na svoj način remeti Zakon o zdravstvenoj zaštiti. Utvrđena je jednakost zdravstvenih ustanova u državnom i privatnom vlasništvu u pružanju zdravstvenih usluga član 27.

Takođe, niz drugih stomatoloških usluga, kao što su hitna stanja odraslih, sistematski pregledi dece, izrada zubnih proteza stari od 65 godina, dečija mobilna protetika i drugi predstavljaju isključivo posao državne stomatološke službe.

U tom smislu, veliki broj privatnih stomatologa tvrdi da su spremni da pod istim uslovima pružaju navedene usluge, a na taj način bi država značajno uštedela obzirom da njima nije neophodno davati plate, doprinose, troškove za opremu i ostalu infrastrukturu.

U prilog ovom stavu ide istraživanje Instituta za javno zdravlje, Milan Jovanović „Batut“, čiji rezultati ukazuju da je stanje oralnog zdravlja stanovnika Srbije, najblaže rečeno jako loše. Naime, 51% dece vrtićkog uzrasta ima karijes ili neku njegovu komplikaciju, 50% do 70% male dece ovog uzrasta pere zube jednom ili nijednom dnevno, posebno je alarmantan podatak da 15% dece u jaslicama ima barem jedan kariozan zub, samo 16% stanovništva starih od 25 godina ima sve svoje zube.

Znajući da država ulaže ozbiljna sredstva kod sistem besplatnih usluga za decu i mlade do 26 godina starosti, mišljenja smo da je neophodno raditi mnogo više na prevenciji oralnog zdravlja, naročito je važno raditi na širokoj edukaciji stanovništva, pre svega, preko medija.

Po sadašnjem zakonu specijalistički dečije preventivne stomatologije, specijalista izjednače sa stomatologom bez specijalizacije i kada se za konkurs za posao rade sa decom na dečijem odeljenju, prijave specijalista dečije i preventivne stomatologije i stomatolog bez specijalizacije, direktor ima pravo da primi stomatologa bez specijalizacije, a objašnjenje je da lekaru bez specijalizacije ne mora da se plaća specijalistički dodatak.

Država je pokrenula niz programa u kojima najbolji studenti medicinskih fakulteta mogu dobiti posao u sistemu državnog zdravstva, ali iz tih programa izuzeta stomatologija. Tek svršeni stomatolozi nemaju dovoljno iskustva za samostalan rad, u državnim ustanovama jako je teško dobiti posao i steći neophodno iskustvo u privatnim ordinacijama nema posla za početnike, jer vlasnik u privatnoj ordinaciji nije zgodno, da neko u privatnoj ordinaciji uči zanat dok pacijent za to plaća, pa nije retko da se mladi stomatolozi u privatnim ordinacijama tretiraju kao stomatološke sestre, to uopšte nije loše, ali je pomalo frustrirajuće.

Takođe, pitanje za mlade stomatologe jeste i školarina za specijalizacije, koje recimo, na Stomatološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu iznosi pet hiljade evra po godini, dok je za ostale medicinske grane hiljadu eura po godini.

U vezi sa svim navedenim problemima, a ima ih još na koje nailaze stomatolozi, pre svega više hiljada stomatologa iz privatne prakse zbog čega mogu biti oštećeni pacijenti, ali i zbog perspektive mladih doktora stomatologa, želim da postavim sledeća pitanja ministarki zdravlja, profesorki Grujić. Da li Ministarstvo zdravlja planira da preduzme mere kojima bi se i faktički izjednačio status privatne i državne stomatološke prakse? Da li se planiraju izmene važećeg zakona prema kome specijalistička stomatološka ordinacija ne može da pruža usluge opšte stomatologije, što je apsurd, a to traje već decenijama u nazad? Da li se u programima državnog zdravstva koji su namenjeni zapošljavanju najboljih studenata medicine mogu uključiti i najbolji studenti stomatologije? Mogu li se smanjiti troškovi školarine za stomatološke specijalizacije? I, da li će Ministarstvo zdravlja raditi na nekom programu edukacije za mlade stomatologe, da steknu neophodna iskustva za samostalni rad? Zahvaljujem.