Zahvaljujem.

Poštovani, koristim priliku da se obratim Ministarstvu zdravlja i ministarki prof. Grujičić.

Teške tragedije u Školi „Vladislav Ribnikar“ i okolini Mladenovca pokazale su koliko je važno i da li i koliko zdravstveni sistem funkcioniše, pre svega Služba hitne medicinske pomoći, ali i kompletan zdravstveni sistem u celini. Srećom, zahvaljujući dobroj organizaciji i brzom delovanju svih zdravstvenih službi izbegnuta je još veća tragedija od preteške koja nas je zadesila.

Međutim, ono što je meni, a verujem i većini zapalo za oko jeste stalni apel za dobrovoljnim davaocima krvi da doniraju krv koji je danima bio prisutan u medijima.

Potreba za ovom dragocenom tečnošću je sve veća zbog toga što je ljudski vek se produžio zahvaljujući razvoju savremene medicine, a samim tim i veći i složeniji hiruški zahvati se odvijaju, koji zahtevaju primenu transfuzije krvi.

Takođe, ubrzan razvoj saobraćaja, saobraćajne infrastrukture, savremena tehnička dostignuća sve češće su uzrok violentnih povreda koje takođe zahtevaju transfuziju. Mnoge teške bolesti traže primenu krvi i komponenti koje su kod pojedinih gotovo i jedini lek.

Sa druge strane, davalaštvo krvi u celoj Srbiji je u konstantnom padu, a razlozi su različiti i brojni. Mnoge bolničke ustanove, pre svega univerzitetski i klinički centri i kliničko-bolnički centri pokušavaju da reše ovaj problem tako što za planirane hiruške intervencije koriste tzv. autolognu krv. Šta to znači? Autologna krv je krv gde su i davalac i primalac krvi ista osoba, a za hitne hiruške intervencije i dalje se koristi dobijana krv od dobrovoljnih davalaca, znači transfuzija krvi i na ovaj način se štedi krv.

U maju mesecu ove godine u skupštinsku proceduru je stigao Predlog zakona o ljudskim ćelijama i tkivima koji bi trebalo da doprinese da se unapredi problem nedostatka krvi. Zakon o transfuzijskoj medicini donet 2017. godine baziran na evropskim standardima predvideo je nov način organizacije transfuzijske službe i obuhvata četiri samostalne institucije, Institut za transfuziju krvi Srbije i Zavoda za transfuziju krvi Novi Sad, Niš i Kragujevac, ali i tri ovlašćene ustanove kao što su Subotica, Užice i Zemun, koji će vršiti prikupljanje, testiranje, obradu i distribuciju krvi u regionalne bolničke centre.

Sa druge strane, ono što je predviđeno ovim zakonom svaka regionalna bolnica predviđeno je da u njoj postoji bolnička banka krvi čiji je zadatak da čuva i distribuira krv prema potrebama bolnice, a dobijenu krv iz ovlašćenih centara i ona naravno ima potrebe da planira potrebe za sledeću godinu za krv. Dobra strana postojanja ovih banaka je mogućnost autologne predonacije, šta to znači? To znači da pacijenti koji se pripremaju za planiranu hiruršku intervenciju u narednom nekom periodu mogu otići u bolničku banku krvi, dati svoju krv, koja će se na adekvatan način prikupiti i čuvati do njegove hirurške intervencije gde će se primenjivati isključivo tom pacijentu. Dakle, ovde se ne radi o dobrovoljnom davaocu krvi, već se radi o davaocu krvi za svoju hiruršku intervenciju.

Na ovom konceptu treba insistirati zato što ne traži poseban kadar, a ni specijalnu opremu od one kojom će već biti opremljene bolničke banke krvi. Međutim, ovakav način transfuzijske službe u našim uslovima je doveo do značajnog pada davalaštva, a namera nam je bila da se unapredi. Od 44 ustanove koje smo imali pre ovih reformi gde se prikupljala krv, pet dana u nedelji puno radno vreme došli smo do sedam punktova gde se krv može prikupljati i oni mobilni punktovi gde se dva do tri puta mesečno organizuje akcija dobrovoljnog davanja krvi koja je, složićete se sa uslovima kada je dobrovoljno davalaštvo svakako u padu, veliki problem.

Problem je veliki ali nije nerešiv. Naš predlog bi bio da se sklopi ugovor između ovlašćenih uslova i regionalnih bolnica o mogućnosti prikupljanja krvi u svim bolnicama kao i ranije, a što omogućava Zakon o mreži zdravstvenih ustanova, gde zdravstvene ustanove radi opšte medicinske koristi mogu praviti ugovor o saradnji. Donorstvo se mora stimulisati i mora se pronaći način na koji će se stimulisati donorstvo.

Naš narodni poslanik pre nekoliko dana, profesor doktor Vladimir Đukić inicirao je akciju dobrovoljnog davanja krvi u Novom Sadu i u tom smislu ćemo i mi narodni poslanici biti uključeni u ovu akciju. U vezi sa tim bih postavila pitanje Ministarstvu zdravlja – da li ministarstvo razmatra ovakvu mogućnost rešavanja problema nedostatka krvi i pada dobrovoljnog davalaštva putem ugovorene saradnje ovlašćenih ustanova sa regionalnim bolnicama, obzirom da to zakon dozvoljava, a što i mi predlažemo kao racionalnu i korisnu mogućnost? Zahvaljujem se.

Zahvaljujem, predsedniče.

Koristim svoje pravo iz člana 287. Poslovnika Narodne skupštine i ovom prilikom želim da zatražim obaveštenje od ministarke zdravlja, a vezano za problem na koji su mi više puta ukazivali doktori stomatologije.

Problem se prevashodno odnosi na stomatologa iz privatne prakse od kojih veliki broj smatra da su diskriminisani, odnosno na stomatologe koji rade u državnim ustanovama i ako podjednako plaćaju sve poreze i doprinose državi, država ih ne priznaje jednako kao državne stomatologe.

Naime, stomatolozi iz privatne prakse susreću se u svom radu sa brojnim problemima, neki od njih su samo sledeći, nemaju uvid u zdravstvene kartone domova zdravlja, te nemaju tačne podatke o eventualnim bolestima svojih pacijenata, ne mogu da pišu recepte o trošku fonda, da daju upute za specijalističke preglede, što na svoj način remeti Zakon o zdravstvenoj zaštiti. Utvrđena je jednakost zdravstvenih ustanova u državnom i privatnom vlasništvu u pružanju zdravstvenih usluga član 27.

Takođe, niz drugih stomatoloških usluga, kao što su hitna stanja odraslih, sistematski pregledi dece, izrada zubnih proteza stari od 65 godina, dečija mobilna protetika i drugi predstavljaju isključivo posao državne stomatološke službe.

U tom smislu, veliki broj privatnih stomatologa tvrdi da su spremni da pod istim uslovima pružaju navedene usluge, a na taj način bi država značajno uštedela obzirom da njima nije neophodno davati plate, doprinose, troškove za opremu i ostalu infrastrukturu.

U prilog ovom stavu ide istraživanje Instituta za javno zdravlje, Milan Jovanović „Batut“, čiji rezultati ukazuju da je stanje oralnog zdravlja stanovnika Srbije, najblaže rečeno jako loše. Naime, 51% dece vrtićkog uzrasta ima karijes ili neku njegovu komplikaciju, 50% do 70% male dece ovog uzrasta pere zube jednom ili nijednom dnevno, posebno je alarmantan podatak da 15% dece u jaslicama ima barem jedan kariozan zub, samo 16% stanovništva starih od 25 godina ima sve svoje zube.

Znajući da država ulaže ozbiljna sredstva kod sistem besplatnih usluga za decu i mlade do 26 godina starosti, mišljenja smo da je neophodno raditi mnogo više na prevenciji oralnog zdravlja, naročito je važno raditi na širokoj edukaciji stanovništva, pre svega, preko medija.

Po sadašnjem zakonu specijalistički dečije preventivne stomatologije, specijalista izjednače sa stomatologom bez specijalizacije i kada se za konkurs za posao rade sa decom na dečijem odeljenju, prijave specijalista dečije i preventivne stomatologije i stomatolog bez specijalizacije, direktor ima pravo da primi stomatologa bez specijalizacije, a objašnjenje je da lekaru bez specijalizacije ne mora da se plaća specijalistički dodatak.

Država je pokrenula niz programa u kojima najbolji studenti medicinskih fakulteta mogu dobiti posao u sistemu državnog zdravstva, ali iz tih programa izuzeta stomatologija. Tek svršeni stomatolozi nemaju dovoljno iskustva za samostalan rad, u državnim ustanovama jako je teško dobiti posao i steći neophodno iskustvo u privatnim ordinacijama nema posla za početnike, jer vlasnik u privatnoj ordinaciji nije zgodno, da neko u privatnoj ordinaciji uči zanat dok pacijent za to plaća, pa nije retko da se mladi stomatolozi u privatnim ordinacijama tretiraju kao stomatološke sestre, to uopšte nije loše, ali je pomalo frustrirajuće.

Takođe, pitanje za mlade stomatologe jeste i školarina za specijalizacije, koje recimo, na Stomatološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu iznosi pet hiljade evra po godini, dok je za ostale medicinske grane hiljadu eura po godini.

U vezi sa svim navedenim problemima, a ima ih još na koje nailaze stomatolozi, pre svega više hiljada stomatologa iz privatne prakse zbog čega mogu biti oštećeni pacijenti, ali i zbog perspektive mladih doktora stomatologa, želim da postavim sledeća pitanja ministarki zdravlja, profesorki Grujić. Da li Ministarstvo zdravlja planira da preduzme mere kojima bi se i faktički izjednačio status privatne i državne stomatološke prakse? Da li se planiraju izmene važećeg zakona prema kome specijalistička stomatološka ordinacija ne može da pruža usluge opšte stomatologije, što je apsurd, a to traje već decenijama u nazad? Da li se u programima državnog zdravstva koji su namenjeni zapošljavanju najboljih studenata medicine mogu uključiti i najbolji studenti stomatologije? Mogu li se smanjiti troškovi školarine za stomatološke specijalizacije? I, da li će Ministarstvo zdravlja raditi na nekom programu edukacije za mlade stomatologe, da steknu neophodna iskustva za samostalni rad? Zahvaljujem.