Poštovana predsedavajuća, uvaženi članovi Vlade, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, posle popodnevnih sati konačno smo krenuli da se bavimo amandmanima, što je inače i bila centralna tačka današnjeg zasedanja.

Tema javnog duga je veoma bitna kategorija i ja bih nekoliko reči u osvrtu na ponuđeni amandman rekao da se ovaj član 2. briše. Mislim da je predlog veoma radikalan i za mene nije prihvatljiv, iz dva razloga. Pre svega, amandman ne može da bude prihvatljiv jer u članu 2. se uređuje način finansiranja fiskalnog deficita i to je prezentirano u tabeli u članu 1.

Kada je u pitanju faktičko stanje, mislim da država ne može biti neodgovorna i da ne preuzima odgovornost kada je u pitanju otplata glavnica koje su se dešavale u ranijem periodu. Ja sam svestan da je to vrlo bitno pitanje, da kada je reč o stanju javnog duga da to mora biti u prioritetu i da bude uvek u fokusu razmatranja.

Iskoristio bih priliku da kažem nekoliko opštih napomena vezano za Predlog budžeta za iduću godinu. O tome smo zaista dosta čuli, i o predlogu i setu finansijskih zakona u ekspozeu potpredsednika Vlade i ministra finansija. Takođe, bilo je kvalitetnih diskusija u ovoj centralnoj tački jesenjeg zasedanja Skupštine, ali nažalost ne mogu da se otmem utisku da su pojedine diskusije izašle iz tema dnevnog reda i da su bile više marketinška priča o sebi i svom pozicioniranju pred predstojeće izbore.

Moj lični utisak je da je predlog korektno obrazložen, pri tome mislim na aktuelno političko, ekonomsko stanje u svetu, koji se nalazi na raskršću, sa mnogo nepoznanica u kom pravcu će se međunarodni poredak dalje razvijati.

Takođe, mislim da je Vlada uvažila i reprezentativne predstavnike sindikata i krovne republičke penzionerske organizacije Saveza penzionera Srbije, koji su dali svoj doprinos u socijalnog dijalogu, pre svega kada je u pitanju socijalna dimenzija predloga.

Kao koalicioni partner SPS, partije levog centra, čiji program je kompatibilan programima ovih reprezentativnih nevladinih organizacija, ja sam saglasan sa već iznetim konstatacijama da je Predlog budžeta i uravnotežen i razvojni i socijalno orijentisan i, što je najvažnije, garantuje da se kao takav može i da ostvari i zaista realizuje.

Mi smo u dosadašnjoj raspravi čuli brojne statističke podatke koji se odnose na parametre predviđenog budžeta, pa ih ne bi ponavljao, samo bih rekao da su projekcije Ministarstva finansija, po meni, korektno obrazložene i da se kreću u parametrima koji su uprkos, spoljnim faktorima održivi.

Rekao bih samo kratko, kada je u pitanju socijalni aspekt predviđenog budžeta, pomenuo bih da je predlog budžeta koncipiran tako da se ide na uvažavanje socijalnih nejednakosti, a u tome smo mi na nivou sindikata već tokom leta se i te kako bavili i radili.

Na samom kraju zaključio bih, da je predlog budžeta pripremljen u postojećim okolnostima i spoljnim i unutrašnjim, prihvatljiv i u tom smislu i ja i poslanička grupa kojoj pripadam podržaće njegovo usvajanje u danu za usvajanje.

Evo, približavamo se kraju razmatranja ove tačke koja se odnosi na anketni odbor.

Rekao bih u zaključku da je dosadašnji tok rasprave potvrdio opredeljenje poslaničke grupe Ivica Dačić – Socijalistička partija Srbije da se prihvati Predlog odluke o formiranju anketnog odbora kao demokratskog mehanizma kojim se mogu približiti političke stavovi o tragičnim događajima s početka maja ove godine.

Mislim da su u diskusijama iznete brojne sugestije i predlozi koji zaslužuju pažnju i zbog toga, po mom mišljenju, treba da budu prisutni u sačinjavanju i razmatranjima na budućim sednicama anketnog odbora.

Takođe, izražavam uverenje da treba ostvariti uvid u sve uzročno posledične aspekte, od utvrđivanja činjeničnog stanja pre tragičnih događaja i delovanja nadležnih državnih institucija nakon toga.

Ovde su iznete i određene rezerve prema tim potezima nadležnih državnih organa. Ja ipak mislim da je na delu bila jedna očigledna primena, kako bih je nazvao, multisektorskog pristupa države u saniranju i otklanjanju posledica od kojih sa stanovišta zakonodavnog okvira treba navesti neke od tih ključnih i to je dosta važno da bude prisutno i u radu budućeg anketnog odbora.

To je, pre svega, ono što se odnosi na izmene Zakona o izmenama i dopunama zakona o oružju i municiji, izmene i dopune Porodičnog zakona, što je u nadležnosti Ministarstva za brigu o porodici i demografiji. Već je ovde pomenuta i Strategija za prevenciju i zaštitu dece od nasilja za period od 2020. do 2023. godine. Tu takođe treba pomenuti i sagledati Opšti protokol za zaštitu od nasilja iz 2022. godine. Pomenuo bih i Vladinu platformu pod sintagmom „Čuvam te“, gde je uključen, formiran koordinacioni tim od 19. maja ove godine. Treba takođe istaći i formiranje Vladinog Saveta za sprečavanje vršnjačkog nasilja od 30. maja 2023. godine Naravno, od aprila su krenule i izmene i dopune Zakona o osnovnom sistemu obrazovanju i mislim da je tu interesantno navesti statusna pitanja koja se odnose na nastavnike, broj pedagoga, psihologa itd.

Na kraju, pomenuo bih Ministarstvo informisanja i telekomunikacija. To je taj program Digitalna ekspedicija u delu koji se odnosi na edukaciju dece i zajednice i znanje digitalne pismenosti, jer, prema nekim istraživanjima, preko 55% dece ispod 18 godina je doživelo neprijatnosti na internetu.

Evo, ja sam samo taksativno ovde pomenuo neke od tih poteza nadležnih državnih institucija i mislim da je taj multisektorski pristup dokaz da je država zaista pokazala i jednu blagovremenost i dinamičnost u reagovanju neposredno posle ovih tragičnih događaja.

S obzirom na razmere tragičnih događaja, smatram da bi u jednom metodološkom pristupu u radu anketnog odbora bilo interesantno opredeliti se da li bi trebalo ići ka opredeljenju nastavka ovog multisektorskog pristupa države ili da se eventualno ide na donošenje lex specialis zakona o zaštiti dece.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, tok višednevne rasprave pokazao je da je pitanje anketnog odbora ne samo logično, već i neophodno imajući u vidu stepen društvene opasnosti koji je kao retko kada ustalasao javno mnjenje, probudio emocije i pokrenuo širok front da treba nešto učiniti kako nam se ovakve tragedije ne bi događale i u budućnosti.

U danima tuge i bola, ja lično i svi mi, duboko saosećamo sa porodicama nevinih žrtava, a na Narodnoj skupštini je da u okviru svojih ovlašćenja da svoj doprinos u prevazilaženju nacionalne katastrofe koja nas je zadesila.

Ovde nije bitno ko je prvi pružio ruku, opozicija vlastima ili vlast opoziciji. Bitna je saglasnost da se ide na formiranje anketnog odbora, što je po meni ispravan mehanizam demokratije.

Mislim da tragični događaji nisu samo stvar bezbednosne politike države. One su, po meni, interdisciplinarnog karaktera. To je i pitanje prava, tradicije, sociologije, psihologije, morala, etike, obrazovanja, zdravstva, komunikologije, politikologije. Jednom rečju čitavog modela državnog ustrojstva i postojeće empirijske realnosti u kojoj živimo svih ovih turbulentnih godina.

Tragični događaji koji su bili okidač da se svi usmerimo ka sagledavanju mentalnog stanja nacije nisu specifika samo ovog prostora i nisu se tek sada pojavili.

U pripremi za ovu diskusiju ja sam malo analizirao i pregled na međunarodnom planu svih ovih pojava i interesantno je da je takvih pojava, recimo u Evropi, bilo ne malo, čak i u razvijenim državama građanske demokratije.

Dakle, toga je bilo i ranije i stoga ne treba politizovati tragediju u pokušaju stvaranja kritične mase, kako bi se vaninstitucionalnim mehanizmima, zloupotrebom narodnih emocija išlo ka promeni vlasti.

Ovakve tragedije treba da budu povod ujedinjenja čitavog naroda i traženja rešenja u cilju prevazilaženja postojeće situacije, a ne da budu dodatni generator produbljivanja podela u političkom životu, jer tu, po meni, neće biti pobednika, već samo poraženog, a to je narod i perspektiva države u prelomnim geo-političkim trenucima u kojima se svi nalazimo.

Ako se eliminišu pojedine politizovane diskusije koje su svojstvene pred političkim društvima, ispod su donjeg praga kulture dijaloga, rekao bih da smo ovde čuli i korektne stručne, argumentovane i konstruktivne ideje, mišljenja i sugestije.

Mislim da je to i dobra polazna osnova za predstojeći rad anketnog odbora koji bi trebalo da sublimira sve aspekte tragičnih događaja.

Ono što je karakteristika u danima iza nas i pred nama je fokus države i naroda da se kompleksnost tragičnih događaja prevaziđe.

Preduzete mere nadležnih državnih institucija su prema međunarodnim standardima bile blagovremene, o čemu su se pozitivno izjasnile i neke ključne članice Međunarodne zajednice. Nadležne institucije iz obrazovnog, zdravstvenog, policijskog i drugog sistema, uz direktno uključenje roditelja i njihovih preporuka, počeli su da oblikuju buduće modele ponašanja.

Percepcija tragičnih događaja je možda po prvi put okupila sve relevantne subjekte i to može predstavljati putokaz za budućnost. Na delu su brojni stručnjaci, službena lica, nevladin sektor, javno mnjenje. U tom kontekstu ovaj anketni odbor, uprkos žestokoj političkoj polarizaciji, može i svakako treba da pošalje jedinstvenu poruku o tome da i u parlamentu možemo biti zajedno posvećeni ovom problemu i da se na ovom pitanju ne bi smeli da delimo.

U definisanju i kvalifikovanju tragičnih događaja čini mi se da treba poći od utvrđivanja činjenica, dijagnoze stanja, uz uključenje verifikovanih stavova i naučnog i stručnog karaktera.

Posle mesec dana od tragičnih događaja uočavaju se brojne okolnosti u smislu uzročno-posledičnih veza i sagledavanja onoga što nas je sve zadesilo i što nas može usmeriti ka bližoj i daljoj budućnosti.

Bez pretenzija da namećem lične stavove, otvorio bih neka pitanja i dileme koje su bile prisutne u diskusijama, jer to može biti jedan od mogućih metodoloških puteva u predstojećem radu anketnog odbora.

Prvo, preispitivanje normativnog okvira brojnih segmenata našeg društva, odnosno da li je pravna regulativa zadovoljavajuća ili je samo formalno usklađena sa pravnim okvirima EU, a u praksi se suočavamo sa raskorakom između normativnog i stvarnog.

Drugo, da li su ovi događaji čin terorističkog akta ili socijalne patologije i kako ih vrednujemo u odnosu na izazove, rizike i pretnje bezbednosti koje smo inače definisali u strategiji naše nacionalne bezbednosti. U njoj smo, a to mogu kompetentno da tvrdim, jer sam i sam bio učesnik u pisanju tih strategija posle 2000. godine, mi smo definisali izazove, rizike i pretnje bezbednosti i odredili model nacionalne bezbednosti.

Da li smo u njoj mogli da predvidimo, pored fenomena terorizma i organizovanog kriminala, i pojave masovnih ubistava ove vrste? Teško, jer ako u ovim aktima nema političke motivacije, onda to nije terorizam. Ako je reč o ekstremnim poremećajima opšteprihvaćenih društvenih normi i ponašanja, onda je reč o socijalnoj patologiji, a onda se radi o potrebi mobilisanja čitave društvene zajednice.

Treće, što je po meni, takođe, dosta važno, to je potreba preispitivanja sistema vrednosti, koji je razoren nestankom nekadašnje zajedničke države, a nije zbog raznoraznih okolnosti stvoren novi.

Kako smo uopšte došli do toga da u tranziciji socijalizma u kapitalizam, u kome se sada nalazimo, nekritički prihvatimo one strane vrednosti i uzore koji razaraju autentično biće naše kulture, tradicije i svega onoga što smo vekovima stvarali građenjem sopstvenog identiteta.

Sledeća stvar koja po meni zaslužuje pažnju je teza da mnoge neke preduzete mere u saniranju teških posledica mogu biti prihvaćene, a neke ne. Da li su, na primer, mere Ministarstva unutrašnjih poslova u delu koji se odnosi na razoružanje stanovništva, akcija koja se završava sutra, da li su one dovoljne, da li su one represivne ili preventivne? Ili, recimo, angažovanje psihijatrijskih i drugih stručnjaka u saniranju posttraumatskih posledica kod dece, sa primenom različitih terapeutskih metoda, itd, itd.

Mnoga pitanja se danas otvaraju, naročito od dela opozicionih predstavnika. Ja bih postavio kontra pitanje. Na primer – u kojoj meri je aktuelna vlast mogla da predvidi mogućnost ovakvih tragedija, ako mnogi drugi u svetu nisu mogli da spreče slične i još teže događaje, iako su u odnosu na nas na mnogo višem bezbednosnom, ekonomskom, kulturološkom i povoljnijem političkom ambijentu? Ili, kako zaustaviti sindrom kopiketa? Znači, fenomen koji je nakon prvog tragičnog događaja, pri čemu je masakr u školi na Vračaru bio okidač za sledeći u selima Srbije, a potom i na brojne pojedinačne pretnje i lažne prijave, na stotine i stotine, u više stotina škola i drugih objekata.

Kada su u pitanju nedavni tragični događaji, čini mi se da iako je modus operandi isti, ipak ima razlike sa stanovišta fenomenologije ispoljavanja. Zločini u selima oko Mladenovca i Smedereva na način kako su se desili, već su bili viđeni u bližoj prošlosti, čak i kod nas, o čemu je već bilo reči.

Naravno da su tu bitna i strana iskustva. Ja ne bih previše ulazio sada u analizu stranih iskustava, u Americi, koja je tipična kao država sa najvećom frekvencijom ovakvih ispoljavanja, evropskih država itd, već bih ukazao na neke moguće mere, što je inače jedna od osnovnih intencija anketnog odbora.

U razmatranju mogućih mera države koje bi se odnosile samo na negativne uticaje i posledice na dečije fizičko i mentalno zdravlje, ali i na bezbednost građana u celini, kao što je to nažalost problem masovnih ubistava odnosno masovne pucnjave i kojima bi se rešio veći deo problema koji ih uzrokuju, ja bih predložio nekoliko mera.

Naravno, mi ne možemo preslikati strane modele, već ih moramo prilagoditi našoj sredini, našoj kulturi, porodičnim vrednostima. Stoga bi jedna uporedna analiza stranih iskustava, kao što je, na primer, iskustvo Norveške posle slične tragedije 2011. godine, u toku je i posete norveške delegacije Srbiji, bila od važnosti za rad anketnog odbora.

U našoj javnosti su od 2011. godine iznete brojne ideje od kojih je najpoznatija inicijativa za tzv. Aleksin zakon, kao reakcija na tragičan slučaj dečaka iz Niša, žrtve vršnjačkog nasilja. Predlog ovog zakona je sačinjen 2016. godine i o njemu je već bilo reči u ovoj raspravi, ali nije ulazio u proceduru.

Ja bih, međutim, pomenuo, kao dobru polaznu osnovu za rad anketnog odbora, postojeću Vladinu Strategiju za prevenciju i zaštitu dece od nasilja za period od 2020. do 2023. godine. Ona ove godine ističe.

Moj predlog je da, bez ulaženja u detaljniju raspravu, uz uvažavanje prethodnih inicijativa i važeće strategije treba, povodom nedavnih tragičnih događaja, preispitati mogućnost donošenja leks specijalis zakona za zaštitu dece kojim bi se pravno tretirali svi rizici po sigurno i zdravo odrastanje dece i svi oblici zaštite koje društvo mora da preduzme.

U zaključku bih samo napomenuo da će poslanici, koji pripadaju i na listi su SPS-a, podržati predlog donošenja odluke o obrazovanju anketnog odbora. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministri, uvažene koleginice i kolege, dame i gospodo, u dosadašnjoj raspravi akcenat je bio na razmatranjima predloga prva četiri zakona po redosledu dnevnog reda, o elektronskim komunikacijama, o bezbednosti i zdravlju na radu, o upravljanju otpadom i o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju.

Mislim da glavnu pažnju zaslužuju i vrlo bitnu pažnju predlozi zakona o potvrđivanju raznih sporazuma i ugovora, o čemu bih hteo da kažem nekoliko reči.

Kada je u pitanju set predloga zakona kojima se potvrđuju bilateralni sporazumi Republike Srbije i drugih država, treba istaći da se time obezbeđuje međunarodni položaj Srbije i njen odnos sa drugim državama i međunarodnim organizacijama. Iako se u široj javnosti smatra da su to rutinski sporazumi, to u praksi nije tako, već predstavljaju samo završni produkt neretko dugotrajnih i mukotrpnih pregovora dve strane. Pogotovo što takvi sporazumi osnažuju ne samo bilateralne odnose, već i političke i ekonomske veze država. Iz tih razloga je potvrđivanje sporazuma veoma bitno, jer omogućuju njihovo stupanje na snagu.

Pošto se poslednjih godina pretežno bavim problematikom penzijsko-invalidskog osiguranja, odnosno statusnim pitanjima ukupne penzionerske populacije u Srbiji, ja ću se fokusirati na oblast socijalne zaštite i podsetio bih da Srbija primenjuje sporazume o socijalnoj sigurnosti sa preko 30 država i da se u predstojećem periodu očekuje početak primene još nekoliko tih sporazuma.

Iz ovog seta predloga zakona rekao bih nešto konkretnije o dva predloga zakona, o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Australije i Sporazuma između Republike Srbije i Azerbejdžana.

Kada je u pitanju ovaj prvi sporazum sa Australijom, podsetio bih da se od septembra 2015. godine odvijaju pregovori dve strane nakon višegodišnjeg vakuma, jer poslednji, prethodni sporazum datira još iz vremena stare Jugoslavije, iz 1970. godine.

Ovaj sporazum o kome danas raspravljamo između Republike Srbije i Australije o socijalnoj sigurnosti i administrativni dogovor za primenu sporazuma su usaglašeni tokom tri runde pregovora, a potpisali su ga resorni ministar gospodin Selaković i ambasador Australije u Beogradu.

Šta reći o ovom sporazumu? Zbog čega je on značajan? Ja bih rekao da je on značajan za građane obe zemlje. Po prvi put se reguliše oblast socijalne sigurnosti kojom će srpskim državljanima u toj zemlji biti omogućeno da lakše ostvare svoja prava iz socijalnog osiguranja, da ta prava koriste i na teritoriji Republike Srbije. Odnosno, sporazum omogućuje državljanima Srbije i Australije koji se radili u jednoj od ovih zemalja da steknu prava na davanja iz oblasti socijalne sigurnosti bez obzira gde žive, što će im omogućiti da se kreću u obe zemlje bez bojazni da će im pravo na penziju biti uskraćeno.

U skladu sa principom izjednačenosti teritoriji prava iz socijalnog osiguranja stečena na osnovu pravnih propisa jedne države mogu se koristiti i van njene teritorije, a transfer u državu nastanjenja, odnosno prebivališta vrši se bez umanjenja visine davanja.

Šta to znači? To znači da ukoliko se srpski državljanin koji je stekao pravo na penziju u Australiju vrati u Srbiju Australija će mu i dalje isplaćivati penziju bez umanjenja visine davanja.

Takođe, jedan od najznačajnijih principa koji je vrlo bitan, znači, za ovaj sporazum podrazumeva i to sabiranje staža osiguranja.

Ukoliko navršeni staž osiguranja na teritoriji jedne države ugovornice nije dovoljan za ostvarivanje prava na penziju, ta država uzeće u obzir i staž osiguranja izvršen u drugoj državi ugovornici.

Isto tako, treba napomenuti da se ovim sporazumom reguliše ostvarivanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja u smislu izbegavanja dvostrukog osiguranja za privremeno upućena lica, kao i potpunija zaštita osiguranika i korisnika prava.

Ono što bih posebno istakao, a što je važno za naše državljane, to je da raspolažemo saznanjima da u Australiji živi i radi između 150.000 i 200.000 srpskih državljana, da je postojao taj višedecenijski vakum u regulisanju ove oblasti.

Imajući u vidu i spoljne geopolitičke okolnosti koje i te kako utiču i na rešavanje ovakvih pitanja smatram da je resorno ministarstvo odradilo značajan posao i da će ostvarivanje prava iz socijalnog osiguranja državljanima Srbije biti sada mnogo lakše.

Drugi sporazum se odnosi na saradnju sa Azerbejdžanom. Rekao bih da oblast socijalne sigurnosti između Republike Srbije i Republike Azerbejdžan nije bila regulisana uprkos tradicionalno dobrim i prijateljskim bilateralnim odnosima dveju zemalja koje su veoma intenzivirani poslednjih 10 godina na najvišem nivou.

Srbija i Azerbejdžan su strateški partneri koji podržavaju poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta obe zemlje.

Mogućnosti za dalju saradnju Srbije i Azerbejdžana su, pre svega, energetika, odbrambene industrija, saobraćaj i logistika.

Kada je reč o hronologiji tih kontakata na najvišem političkom nivou, od 2013. godine pa na ovamo, pomenuo bih samo da je tadašnji ministar spoljnih poslova 2019. godine prisustvovao ministarskoj konferenciji Pokreta nesvrstanih zemalja u Bakuu, a da su predsednik države i predsednik Azerbejdžana 23. novembra prošle godine, znači 2022. godine, da su potpisali Memorandum o osnivanju Saveta za strateško partnerstvo te zemlje, uključujući i vojno-tehničku saradnju.

Mogu govoriti ovde i o političkim i ekonomskim aspektima, ali mislim da nema potrebe. Vrlo je bitno konstatovati da su između Republike Srbije i Republike Azerbejdžana zaključena 42 međunarodna bilateralna ugovora, što ilustruje sveobuhvatnost saradnje i međusobno uvažavanje dve strane.

Privredna saradnja je sve intenzivnija, naročito u oblasti putne infrastrukture i kao najvažniji projekat ja bih ovde pomenuo deonicu auto-puta Ljig – Preljina na Koridoru 11.

Zaključio bih da su ovim sporazumom faktički razrešene sve dileme oko socijalne sigurnosti. Tu se uređuju sva ta pitanja za građane jedne i druge države, naročito u smislu onih koji su zaposleni na teritoriji druge zemlje.

Tako da, po meni, ovi predlozi zakona o potvrđivanju ovih sporazuma sa ovako jasno definisanim međusobnim odnosima zaista su jedan iskorak i stavljanje tačke na određene pregovore koje smo imali.

Rekao bih na kraju, vrlo kratko, pošto je dobar deo moje radne karijere vezan i za problematiku bezbednosti i odbrane, nekoliko reči o Sporazumu koji se tiče vojne saradnje između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Austrije, koji je potpisan 2021. godine.

To je, naravno, jedan sveobuhvatni sporazum koji predviđa skoro sve mogućnosti vojne saradnje i predstavlja jednu kvalitativnu promenu, jer zadnji sporazum je bio još iz perioda trajanja državne zajednice Srbija i Crna Gora, znači od 2006. godine.

Od započete konsolidacije u tim bilateralnim odnosima između Austrije i Srbije rekao bih da je trenutno na snazi ukupno 58 sporazuma, a ovaj sporazum proširuje tu saradnju na najosetljivije oblasti, kao što su odbrana i bezbednost. Treba tu istaći da je ta ostvarena saradnja bila posebno izražena u vojno-medicinskoj i vojno-obrazovnoj oblasti i, naravno, da će ovaj sporazum predstavljati jedan dodatni podsticaj vojnoj saradnji u oblastima od obostranog interesa.

Naravno da je značaj Austrije u tim odnosima sa nama vrlo važan da se…

Završavam.

Imaju odličnu saradnju. Mi imamo oko 300 hiljada naših državljana koji žive tamo i mislim da je to u uzlaznom trendu.

Zaključio bih konstatacijom da poslanička grupa kojoj ja pripadam podržaće sve predloge ponuđenih zakona.