Poštovana predsedavajuća, uvažena ministarko sa saradnicom, drage kolege poslanici, pre oko dve i po hiljade godina stari Grci su sve one koji nisu govorili grčki jezik zvali varvarima. Mi koji govorimo srpskim jezikom i živimo okruženi narodima koji govore skoro pa istim jezikom kao i mi zovemo susedima. Vrlo lepo rečeno i ima prizvuk lepe saradnje. Ali, kada dođemo na teren našeg pisma i naše ćirilice zapadamo u veliki problem.

Naime, ovim zakonom treba konačno da ispravimo ono što su ti naši susedi odavno učinili. Konkretno, nijedan akt našeg Tužilaštva za ratne zločine ne ode u Hrvatsku bez prevoda na hrvatski i latinicu. Ne ode, jer hrvatski državni organi takve akte vraćaju. Nijedno pismo iz Srbije adresirano ćirilicom ne stiže na odredište, već se vraća sa oznakom „nedozvoljeno“.

Prema propisima o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, države između sebe mogu da opšte i na jeziku zemlje molilje, ali pismena koja se uručuju građanima moraju biti prevedena na službeni jezik i pismo, ovde Republike Srbije. Najmanje što može da se očekuje, jeste da se poštuje, a sada i ozakoni princip reciprociteta.

I sada, vrlo konkretno, da li ćemo posle usvajanja ovog zakona moći da imamo sudije u Odeljenju za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, poput skoro penzionisanog Milana Dilparića koji je na zahtev naših generala da im se obezbedi prevod na srpski jezik i ćiriličko pismo sa novohrvatskog jezika odgovorio, citiram: „Pročitaću vam na čisto šumadijskom jeziku“, sve pred prisutnim tužiocem Republike Hrvatske koji se zadovoljno smeškao na genijalnost ovog našeg Dilparića?

Takođe, sudijski saradnik u Odeljenju za ratne zločine osumnjičenim ratnim pilotima naše vojske, na zahtev da im se uruče rešenja o sprovođenju istrage na našem jeziku i ćiriličkom pismu, to je odbio sa obrazloženjem da nemaju na to pravo, jer je Haški sud rekao da su bosanski, hrvatski i srpski jezik isti jezik. Ovo se sve nalazi u predmetu UK2PO2-116/2018. Da li ćemo mi sutra birati tog sudijskog saradnika za sudiju u ovom svetom domu?

Ovo je, nažalost, nešto što godinama traje. Zato u ovom predloženom zakonu u Savetu Vlade za srpski jezik treba da bude kako predstavnik Ministarstva pravde, tako i predstavnik Ministarstva odbrane Republike Srbije jer, molim vas, šta je ćirilica? Ćirilica je razlog proterivanja 250.000 Srba iz Hrvatske u vojnoj operaciji „Oluja“. Ćirilica je razlog raketiranja kolone izbeglica na Petrovačkoj cesti u mestu Svodna gde su ubijeni i deca i žene i na desetine ranjeno. Ako je jezik kuća bića, kako kaže čuveni nemački filozof Martin Hajdeger, ko je onda ovde čuvar tog našeg bića?

Danas je veliki dan. Zakon koji iz sveg srca podržavamo biće temeljni zakon naše države koji će zaustaviti sramote o kojima sam malopre govorila. Ali ovaj zakon treba da bude samo prvi korak ka uvođenju još jednog zakona, a to je zakon o osnivanju leksikografskog zavoda Srbije, krovne institucije koja će baštiniti i negovati naš jezik i našu ćirilicu i našim intelektualcima koji su prave patriote dati šansu koju toliko čekaju.

Dosta slušamo one koji našu istoriju i naš jezik prekrajaju iz haških pravilnika. Te intelektualce iz tzv. kruga dvojke stalno viđamo u medijima, dok patriotska inteligencija živi ne u krugu dvojke, nego neretko u krugovima pakla stigmatizovano od te tzv. elite. To su naši heroji koje mi najviše volimo, nažalost, od onog trenutka kada više nisu sa nama.

Vi ste, gospođo Gojković, u vašim intervjuima otvoreno i hrabro ozvaničili borbu za ovu stvar. Vi imate i volju i moć da ovakve stvari od suštinskog značaja za naš identitet sprovedete u delo. U tome imate bezrezervnu podršku svih nas iz SPS i ja verujem svih kolega ovde, kao i celokupnog srpskog naroda, gde god se on nalazio. Čestitam vam na toj hrabrosti i želim vam da istrajete u toj borbi.

Živela Srbija!

Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče Skupštine sa saradnicima, uvažena ministarko Čomić, ja danas govorim, naravno, kao poslanik SPS, ali i kao osnivač Fondacije „Sreten Stojanović“ i kao neko ko se lično i porodično trudi da učestvuje u kulturnom životu i da da neki doprinos.

Tako da, moja diskusija će biti sa aspekta uticaja kulture i ovog dela oko biblioteka i ovih zakona koje danas donosimo. Naše kolege su iznele pojedinosti, vi ste danas imali jednu iscrpnu analizu svih tih promena i u tom kontekstu, a i zbog vremena koje je ostalo, osvrnuću se na jedan malo širi kontekst vezano za knjige, tj. krajnje korisnike biblioteka i kulture.

Svedoci smo u zadnje vreme monstruoznih zločina koje su činili neki mladi ljudi drugim mladim ljudima, čiji je zajednički imenitelj navijač. Ne možemo a da se ne pitamo da li bi se ovakvi užasi dešavali da su ti isti mladi ljudi bili članovi neke od naših biblioteka, da li bi krenuli takvim putem i da li bi uradili to što su uradili?

Pitanje je naizgled retoričko, ali u njemu se krije nešto mnogo dublje, a to je kakvo smo društvo postali i šta mi vrednujemo i baštinimo? Mi koji smo roditelji i imamo sreću da imamo i žensku i mušku decu, imamo veliku dilemu da li će nam muško dete biti navijač i to ovako uspešan, a žensko dete cenjena starleta, ili će nam deca biti štreberi.

I ova „prima facie“ deluje kao retoričko pitanje, ali u našem društvu na štrebere se gleda podrugljivo, sa podsmehom, skoro pa sa žaljenjem se konstatuje - šta će mu bre to, gubi vreme, vidi ove sa kupljenim diplomama kako su uspešni, lepi i pametni. Ko je još lud da ide u čitaonicu ili biblioteku, ili još luđe da ima člansku kartu biblioteke? Ako ćemo realno, knjige ne govore, ne skiče, ne vrište, nemaju silikonske dodatke, niti tetovaže, korice i omot nisu u šari brenda Luj Viton.

Ako su popularne javne rasprave, evo predloga za jednu. Koliko knjiga i kojih naslova dete u određenom uzrastu, a i to je za debatu o kom uzrastu pričamo, treba da čita ili da mu se čita da bi zavoleli pisanu reč, pored ove agresivne tehnološke kakofonije? Ako gledamo u budućnost, ovakva pitanja trebalo je da postavljamo juče. Šta sada mi kao društvo možemo da uradimo ako znamo da je finale jednog rijaliti programa gledalo tri i po miliona naših građana?

Spaljivanje knjiga nije bio nacistički izum. Lomača sa knjigama postojala je od pamtiveka. Jedan od najpoznatijih bibliokausta desio se u čuvenoj Aleksasndrijskoj biblioteci kada je hrišćanstvo pobedilo paganizam. Neki hrabri ljudi nešto su sačuvali. To je dovelo do renesanse, duhovnog oslobođenja čovečanstva. Tada su goreli i ljudi i knjige, ali nad njihovim pepelom stvorio se novi svet. Biti bibliotekar bilo je zanimanje opasno po život. Čuvari knjiga bili su pobunjenici, revolucionari, jeretici.

Ko su bili ljudi koji su sačuvali, recimo, takozvane Kumranske rukopise, kao i arapski filozofi koji su sačuvali spise grčkih filozofa? Utemeljivači evropske civilizacije, da ne kažemo zapadne demokratije. Ko se sada seća Averoesa i Avicene kada priča o demokratiji u Evropi? Ko god je hteo da nas porobi slao je svoje stručnjake za Balkan, južne Slovene i Vizantiju. Veliki broj univerzitetskih profesora iz Beča i Berlina je u vojničkim uniformama harao i otimao iz naših riznica i biblioteka, a onda bi po obavljenom poslu zasuli bombama tu istu biblioteku.

Najveći izazov naše kulturne diplomatije jeste vraćanje starih rukopisa u Maticu. Kao što će Miroslavljevo jevanđelje dobiti svoju stranicu, želim da verujem da će se i drugi vredni rukopisi vratiti kući.

U osvit 26. objetnice vojnoredarstvene operacije Oluja, ili na srpskom jeziku proterivanje 250.000 Srba iz njihovih kuća i sa njihove zemlje i ubistva preko 1200 civila i oko 600 vojnika od strane hrvatskih branitelja, apelujem na najviše državne organe da se uspostavi uz kulturu sećanja koju baštinimo još jedna važna ustanova, jer i ona nam je simbolički oteta kroz kulturnu oluju.

Naime, 1950. godine osnovan je Leksikografski zavod SFRJ, institucija koja je imala sedište u Zagrebu, a za nju su najviše radili srpski akademici. Već dugo se u intelektualnoj čaršiji pričalo o formiranju srpskog leksikografskog zavoda, bilo je i nekih neuspelih i nesretnih pokušaja. Leksikografski zavod Srbije bio bi kruna naših težnji da znanjem i kulturom pokažemo da smo dostojni naših umnih predaka. To bi bilo mesto susreta mladih istraživača i uvaženih profesora.

Hrvatska država se najviše ponosi Krležom, pa po njemu Hrvatski leksikografski zavod danas nosi ime. Imajmo u vidu da je i Franjo Tuđman jedno vreme radio u njemu. Oni su se nama stručno i sistematski bavili, gotovo leksikografski. Zato, nemamo prostora više za izgovore i vreme je da spasimo sećanja. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege, tema današnje sednice jesu dva zakona koja su vrlo bitna za našu državu i društvo. Naime, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju i Nacrt zakona o studentskom organizovanju.

Pre rasprave na ove teme, želim svim prosvetnim radnicima da čestitam na uspešno završenoj školskoj 2020/2021. godini, koju su obavili u izvanredno teškim okolnostima, a u jeku pandemije virusa Kovid-19. Uvođenje on-lajn nastave, vanredni napori svih učiteljica i učitelja, profesorki i profesora, kao i celokupnih školskih i fakultetskih uprava i samog Ministarstva, koje je sve koordiniralo i pratilo, zaista zaslužuju veliko hvala, kako nas roditelja, tako i svih članova društva.

Pored zdravstvenih radnika koji su podneli najveći teret i žrtvu u borbi protiv virusa, koja i dalje nažalost traje, prosvetni radnici su takođe bili na prvoj liniji borbe, čuvajući i obrazujući našu decu, našu budućnost.

Što se tiče današnje teme, prvo ću se osvrnuti na predloženi Nacrt zakona o studentskom organizovanju. Mi koji smo studirali po onom starom programu, mislim na prosvetnu eru pre bolonjskog sistema, i mi koji smo vodili studentske organizacije za vreme osnovnih studija možemo skromno primetiti, sećajući se svih problema sa kojima smo se mi suočavali, da ovaj nacrt zakona o studentskom organizovanju jedna zaista lepa vest za našu omladinu.

Zakon iz 2005. i 2017. godine o studentskom organizovanju, rođenju studentskog parlamenta i organizacija ostalih aktivnosti doveli su do primene u praksi koja je pokazala određene manjkavosti i tako je zajedničkim radom i resavskom školom uspešno izveden ovaj nacrt. Kada kažem resavska škola, mislim na zakon koji postoji u većini susednih zemalja, a što je u simbiotskoj vezi sa usklađivanjem našeg zakonodavstva sa evropskim zakonodavstvom. Svfe zajedno, studenti u velikom delu mogu da računaju na studentska predstavnička tela, a to su studentske konferencije i studentski parlament.

Nadležnost studentskih konferencija je velika. Postoji pet tačaka koje bliže određuju nadležnost studentskih konferencija, kao i 14 tačaka koje bliže određuju prava i nadležnosti studentskog parlamenta. Namerno neću svaku tačku obrazlagati, budući da će moje kolege o tome podrobnije odgovoriti, ali želim da istaknem da će kao kruna celokupnog rada i organizovanju studenata biti mogućnost organizovanja nacionalnog saveza studentskih organizacija.

Ono što bih mogla da preporučim, jeste da studenti pravnih fakulteta naprave jedan priručnik, jer zaista sve ove novine iziskuju temeljno upoznavanje, kako sa pravima, tako i obavezama, pogotovo što se u sav taj rad uključuje mogućnost korišćenja znatnih finansijskih sredstava kojima će se raspolagati. Naravno, to podrazumeva i veliku odgovornost samih studenata.

Pošto na mladima svet zaista ostaje, kako ja spadam u one koji ne citiraju velikog Herodota u delu o generacijskom slabljenju potomstva, verujem da će se studenti snaći i iz svih ovih mogućnosti izabrati najbolje opcije za intelektualni rast i razvoj.

Dosadašnjem razumevanju univerziteta, kao institucije koja vaspitava i obrazuje, do sada možemo dodati da ona, ne samo da apeluje na slobodu mišljenja i akademsko delovanje, već suštinski obavezuje, što će u praksi značiti da nema više opravdanja za intelektualnu i drugu lenjost.

Čuveni nemački filozof Fihte je u svom deduktivnom planu, faktički osnivačkom aktu Berlinskog univerziteta, napisao da je univerzitet ustanova čija je svrha obrazovanje ljudskog razuma, kao moći slobode, i onoga jedinog čime ljudski rod ispunjava svoja određenja. U skladu sa novim moćima koje dobija, univerzitet postaje živi organizam, a na studentima je sada moć da ga pretvore u što složeniji.

Što se tiče zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju, on je proizveo mnogo više komentara u javnosti, delom stručne, ali više u politikantskoj. Naime, uz uspostavljanje odgovarajućeg pravnog okvira da Nacionalno akreditaciono telo u potpunosti ispuni evropske standarde i smernice za osiguranje kvaliteta u visokom obrazovanju i ponovo stekne status punopravne članice u okviru Evropske asocijacije za obezbeđenje kvaliteta u visokom obrazovanju, predložene su znatne dopune vezane za Nacionalni savet za visoko obrazovanje.

Ja bih sada pažnju usmerila na predviđeni član 21. Tim članom dopunjava se postojeći član 97. novim stavom, tako daje visokoškolska ustanova, koja ostvaruje akademske studijske programe u oblasti teologije, jedna od tradicionalnih crkava i verskih zajednica, ovlašćena da opštim aktom propiše, pored opštih uslova za upis kandidata na osnovne, master i doktorske studije, saglasnost nadležnog organa, crkve ili verske zajednice, imajući u vidu osobenosti vezane za svrhu i prirodu teološkog obrazovanja. Ovde se misli na institut blagoslova koji je svojstven SPC, a odnosi se na Pravoslavni bogoslovski fakultet, tj. na blagoslov Svetog arhijerejskog sinoda u izboru za nove polaznike u oblasti vere i učenja svojstvenog ispovedanju pravoslavne vere.

Ne želim da svodim priču na pojedinačne primere nastavnog kadra na Bogosloviji, što je u zadnje vreme propraćeno u javnosti, jer svođenje na jedan ili dva primera i tumačenja od strane laika šta se tamo dešava dovodi do drugog pitanja - kako su ti profesori uopšte birani do sada za ta zvanja i mesta? Naravno da su birani uz blagoslov i tada se nisu bunili, pošto su ga dobili. Nije li, takođe, i tada važilo ono što se sada samo formalno uvodi, da ne bude zabune, da sama crkva ovde odlučuje o svojoj stvari, a to je da bira ko će da podučavati nove veroučitelje, teologije i ostale verujuće o pravoslavnoj veri?

Biti skeptik u sferi hrišćanske dogme proizvodi za posledicu da upišete, recimo, Filozofski fakultet, pogotovo smer filozofiju, kao što sam, recimo, ja učinili. Pošto sam, kao što rekoh malopre, iz prosvetne ere pre Bolonje, želim sa vama da podelim svoje iskustvo. Naime, 2001. do 2003. godine čuveni profesor sa Bogoslovije došao je na filozofiju i držao je predavanje o srednjovekovnoj filozofiji novovekovne. Stvarno je bilo nadrealno slušati profesora koji je bio u kompletnoj svešteničkoj odori na predavanjima izlaganje o Dekartovom kredu "dubito ergo kogito, kogito ergo sum". Sumnjam dakle mislim, dakle postojim. Da nije bilo stvarno zvučalo bi kao dobra šala u milenijumskoj raspravi teologa i filozofa o vlasništvu nad ljudskim dušama. Ne sećam se da su tada moji profesori, kako filozofije, tako ni sociologije, koji se danas čuju, protestvovali zbog te neobičnosti.

Da zaključim, naše pravoslavlje je duboko ukorenjeno u našu državnost. Kao što znamo, mi smo svetovna država, ali isto tako moramo biti svesni da je naša crkva u doba ropstva našeg naroda, pod raznim tuđinima, čuvala sećanje na to ko smo i odakle smo i što je još važnije kuda ćemo. Iako je na prvi pogled zatvorena tvrđava sa komplikovanim pravilima, ona je tražila svojom mudrošću nove puteve u osvajanju slobode.

Ko pomisli to da negira, kompletni je idiot, u grčkom smislu te reči. Vreme se u pravoslavlju drugačije računa i tu ne mislim samo na kalendar. Svaki događaj posmatra se sa aspekta večnosti i jedan vek može biti tren u iskrenoj molitvi ili pokajanju. Najpozvaniji zaštitnik Kosovskog zaveta jeste Pravoslavna crkva, a gle čuda na temu Kosova i Metohije nikada nam nije bila potrebnija sabornost. Zato su i ove povike na blagoslov besmislene, jer ako ćemo pošteno, ko zaista može da se bavi verom, da sa njom i u njoj živi, da je podučava i širi, ako ne neko ko je od takvog jednog onog prvog među jednakima i dobio blagoslov.

Mi, poslanici, ne možemo da damo blagoslov, ali zato možemo da glasamo za ovaj zakon, što ćemo i učiniti. Zahvaljujem.

Uvažena predsedavajuća, predsednice Vlade sa ministarkama i saradnikom, poštovane kolege, promena Ustava, najvišeg pravnog akta, simbola državnosti u jakom smislu te reči, jeste događaj od prvorazrednog značaja. Trebalo bi da bude donesena u radosti i veselju. Ipak, imamo nelagodu i atmosferu iščekivanja, hoćemo li glasati za zakon o promeni Ustava.

Večno je pitanje šta dobijamo a šta gubimo? Mnogo godina su naša rukovodstva, od 2000. pa naovamo, u rezolutnoj odluci da Evropska unija nema alternativu prešla svaku meru dostojanstva, kako sopstva tako i države.

Ovaj naš put se odužio, što smo bliže, stalno se dešavaju neke neverovatne pošasti, pandemija korona virusa, pre nje ekonomska kriza, pa migrantska, i sve i dalje traju.

Od 2013. godine, kada smo dobili status države pridružene EU, traju tzv. pregovori i usklađivanja našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU na koji smo se obavezali. Ovom prilikom želim da čestitam svim našim diplomatskim predstavnicima koji su skeptičnim i prepunim predrasudama predstavnicima određenih zemalja u odnosu snaga veliki nad malim uspeli mnogo toga da preprave i poboljšaju u odnosu na prvobitne nacrte koji su stavljeni na sto.

Sa druge strane, došli smo do trenutka kada mi kao predstavnici naroda koji su do sada imali jedini pravi puni legitimitet u izboru nosilaca pravosudnih funkcija, imamo šansu da se opredelimo. Na primer, za pet članova Visokog saveta sudstva i četiri člana Visokog saveta tužilaštva i većinom od tri petine glasova svih narodnih poslanika biramo vrhovnog javnog tužioca Srbije i odlučujemo o prestanku njegove funkcije.

U odnosu na ono ranije, došli smo do krnjeg legitimiteta narodnih poslanika, a sve zarad krucijalne primedbe Venecijanske komisije da se smanji uticaj politike na nezavisnost pravosuđa. Ne treba biti istrenirani cinik pa reći da nema nezavisnih i da ako ima, to je svedeno na prost broj i u društvu ima status žive legende onoga koji je uvek drugačiji i diže glas, tj. onoga kojeg žrtva stoji na krstu za sve nas koji zavisimo i bdimo nad našim malim sudbinama.

Zato odredba o nezavisnosti i kvalifikacija našoj Republici da je mlada demokratija deluje, u najmanju ruku, neprimereno. Jer, ako se brani pravosuđe od uticaja politike, što se ne brani od uticaja velikih korporacija, ambasada, finansijskih lobija, recimo, stranih banaka?

Kada se radi o sintagmi "mlada demokratija", mora se reći da smo mi mnogo duže demokratija nego većina članica EU. Pod tim mislim na naše slavne ustave. Recimo, Sretenjski ustav iz 1831. godine, koji je bio inspirisan francuskim revolucionarnim nasleđem i prvi put uveo podelu na izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast kod nas.

Ovde se računa da je demokratija stigla godinu dana posle NATO bombardovanja naše zemlje, gde su je krvavu, urušenu i zatrovanu zakucali na tarabu čuvenim izborima iz 2000. godine. I ovaj svetli dom u kom smo mi danas bio je žrtva mahnitog pirovanja.

Mnogi naši kritičari su sada iskreniji nego tada, malo i razočarani što umesto krvi i osiromašenog uranijuma nisu potekli med i mleko. Ne smemo zbog svih naših žrtava dozvoliti, a i zbog naše dece da veštački stid i sram koji žele da nam usade u svest, gde od naših heroja i patriota prave zločince, poverovati, jer malo je falilo da u tome i uspeju.

Zato se nadam i verujem da ćemo uspeti iz svih tih pregovora, a tek nam slede oni najteži, biti na visini zadatka koji nam je dat, koji u mnogome nismo birali. Mnogi naši ustavotvorci nisu danas među nama. Pre svih, mislim na velikog Ratka Markovića. Njegov doprinos teorijskom i praktičnom smislu je nemerljiv i tek će biti predmet ozbiljnog proučavanja.

Iz Vladinog predloga o promeni Ustava u oblasti pravosuđa možemo uočiti potrebu za relaksacijom podela na izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast, sa prevagom na sudskoj.

Otfrid Hefe, jedan od najčuvenijih nemačkih profesora filozofije i teoretičara države i prava, pisao je o tome u svom delu "Pravda". Ovu pojavu nazvao je državom sudija i izveo istorijsko-pravnu analizu kako je sudska grana vlasti u početku bila najslabija karika, a da je sada zarobila ostale.

Mi kao narodni poslanici na neki način bivamo kastrirano. Oduzima nam se nešto što svaki parlament baštini. Nije primereno da sada baš tome toliko i aplaudiramo, ali šta je, tu je. Što bi naš narod rekao, predali smo se bez ispaljenog metka. Zato u delu koji nam svima sleduje apelujem da budemo što oprezniji i budniji na svaku sugestiju ili predložene iskorake u odnosu na ranije najviše akte. U životu živimo oslanjajući se na nadu, a u politici na izoštrena čula i jasno iscrtane crvene linije. Na kraju, mi ćemo živeti naše i njihove zakone. Implikacije na naše pravosuđe i, još važnije, naše građane svakako će biti jedna o tema kojima ćemo se intenzivno baviti.

Zahvaljujem.