Replika.

Neću po amandmanu, hoću repliku.

Hvala vam puno.

Ja sada ovde sa ovog mesta moram da vam priznam da onda kad sam sa velikom odgovornošću prihvatila da budem na listi za izbor narodnih poslanika u Republici Srbiji sam zaista ispala naivna. Nisam mogla ni da pretpostavim da će rad u ovom domu, koje je jedno najveće zakonodavno telo, izgledati ovako. Znači, sazivanje sednica po hitnom postupku, 30 tačaka dnevnog reda objedinjeno, sada ste odbili skoro sve amandmane koje je opozicija podnela i to je zaista, ali zaista, u najmanju ruku, rekla bih, skandalozno.

Sve je naopako. Imam utisak da je sve usmereno tako da se javnosti uskrati mogućnost da sazna pravu istinu, a istina je da inflacija divlja, istina je da se zemlja zadužuje, istina je da su građani sve siromašniji, a mi ovde onda raspravljamo o budžetu u ovakvim neuslovima.

Pored svega što smo prethodnih dana pričali, od energetskog problema, za koji ste vi krivi, do izgradnje preskupog nacionalnog stadiona, pa preko netransparentnih subvencionisanja stranih investitora, koji inače vrlo često nakon što im isteknu te subvencije se jednostavno pokupe i odu iz Srbije ili, što je još gore, ne poštuju naše ekološke standarde i na taj način truju i nas i svu našu decu.

Ja sad mogu da zaključim da ono u šta je ova vlast najviše ulagala je zapravo sopstveni rejting.

Vi se hvalite kvadratnim metrima izgrađenih bolnica u kojima mi sutra nećemo imati ko da radi. Hvalite se izgrađenim školama gde rade neki nastavnici koji su ozbiljno potplaćeni. Da li vi razumete kakva je to propast? Srbija nazaduje svakim danom.

Vojvodina, odakle ja dolazim, je devastirana. Ja sam pažljivo slušala u ponedeljak izlaganje koleginice iz Saveza vojvođanskih Mađara, koja je slagala brojke koliko nam je jako dobro u Pokrajini i nekako imam utisak da kada građani to slušaju, imaju utisak da nešto sa njima nije u redu, jer oni znaju da svakim danom žive sve gore, a onda ih vi odavde ubeđujete kako je njima zapravo jako dobro.

Ako ćemo o brojkama, da kažem i ja nešto. U 2022. godini je budžet AP Vojvodine bio tek 5,03% na prihodnoj strani, a 5,16 na rashodnoj, u odnosu na budžet Republike Srbije. To znači da je u ovoj godini Vojvodini uskraćeno za oko 33 milijarde dinara. Te novce koje nam zapravo Ustav garantuje smo mogli uložiti, na primer, u irigacione sisteme, zato što zaista smatram da nije normalno da od oba irigaciona sistema koje imamo, koji su izgrađeni pre 100 godina, jedan za vreme Marije Terezije a drugi za vreme Tita.

Jasno je da smo mi daleko od ozbiljne države. Ova institucija kao najveće zakonodavno telo je potpuno unižena, kao i sve ostale i ono što mogu da pripišem kao najveći uspeh SNS i svih njenih satelita je to što su uspeli da ubede građane da ne veruju političarima. Jer, na taj način, uz jako dobru disciplinu vaših birača, verovatno mislite da ćete zauvek da vladate. Ja moram da vas razočaram – taj balon od sapunice će u nekom momentu morati da pukne.

Građani vide kako žive, vide svoju budućnost i bez obzira na to koliko ih vi ubeđujete, ipak to nije tako i nemojte ih potceniti. Ovo je i naša Srbija i naš dom i naš život jedan jedini i verujte mi da vam nećemo dozvoliti da nas sve odavde oterate. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, uvažene koleginice i kolege, verovatno će ovo moje izlaganje sada posle ovog celog cirkusa biti malo dosadno, ali ja bih zaista volela da se nadovežem na amandman koji sam podnela, a to je da se briše ministarstvo za brigu o selu i umesto toga ubaci ministarstvo koje će da brine o regionalnom razvoju tj. ministarstvo regionalnog razvoja. O tome sam pričala i u mom prethodnom izlaganju.

Potrudiću se da pričam malo glasnije pošto je kolega iz Kikinde rekao da me nije čuo tada, pa sam htela na osnovu onoga što mi je odgovorio bih rekla da me nije baš ni razumeo. Znači, nije suština decentralizacija i nije suština briga o selima to što ćemo zamoliti one ljude koji žive u gradovima da se presele na selo. Suština je da stvorimo normalne uslove za život na selu. Znači, suština je da ljudi tamo imaju radna mesta. Suština je da postoje vrtići. Znači, da žene na selu mogu da rade, da mogu da ostave decu na čuvanje, da to ne bude problem kao što jeste. Suština je da imamo lekare u domovima zdravlja na selu. Dakle, suština je da se stvori uslovno normalan dostojan u 21. veku život čoveka. To je suština.

Hoću još nešto da kažem, problem centralizacije nije problem samo u tome što nam se sela prazne, problem je i gradova. Naši gradovi postaju potpuno nehumani za život. Imamo ogromnu zagađenost u gradovima, saobraćajne kolapse i ono što još imamo i što verujem da nikom ko živi u gradu ne treba da odgovara večite podstanare zato što cene nekretnina konstantno divljaju i zaista ne vidim kome to, osim eventualno investitorske mafije, odgovara. Hvala vam puno.

Poštovani predsedavajući, poštovane koleginice i kolege, na ovu Vladu se čeka jako dugo i najavljena je kao Vlada koja će da se uhvati u koštac sa krizom.

Izmenama u ovom Zakonu o ministarstvima vidimo da ono što se menjalo je da se na prethodna ministarstva dodaju naredna četiri i pošteno je reći građanima da će to poreske obveznike dodatno i koštati. Shodno tome je legitimno pitanje – kakva se to tačno kriza rešava: ekonomska ili kriza apetita SNS i njenih koalicionih partnera? Neka su ministarstva veštački podeljena, neka su ipak i uprkos tome što su potpuno neefikasna opstala.

Ja ću kao neko ko dolazi iz Vojvodine tzv. žitnice Balkana u propadanju da se osvrnem na jedno od tih ministarstava, a to je upravo Ministarstvo za brigu o selu, a o čemu smo malopre razgovarali. Nadležnost tog ministarstva je, citiram: „Sagledavanje položaja sela i seoskog života, kao i negovanje tradicije i tradicionalnog načina života na selu“. Svima ću da nam postavim pitanje – kako je negovanje tradicionalnog načina života na selu postalo bitnije od toga kako će ljude da nam prežive na selu? Nama su sela prazna zato što oni koji se ne odsele u inostranstvo pomoću centralizacije se odsele ili u Beograd ili u Niš ili u Novi Sad.

Mi smo kroz ovo ministarstvo i sad izveštaj Vlade platili 650 seoskih kuća i okućnica za one koji hoće da se vrate na selo, izdvojili smo pare za prenamenu 10 starih domova kulture, zaključili ugovore sa 18 jedinica lokalnih samouprava za poboljšanje prevoza i u to smo uložili nešto malo više od 10 miliona evra. To su naši rezultati. To je u redu.

Istovremeno, Hrvatska je u sklopu sedmogodišnjeg plana od EU dobila više od 25 milijardi evra za regionalni razvoj, 25 milijardi evra, malo li je. Nama ne treba Ministarstvo za brigu o selu. Nama treba ministarstvo koje će da brine o ravnomernom regionalnom razvoju Srbije. Nama trebaju investicije od kojih će građanin Srbije pošteno da zaradi, ali ne one investicije koje će centralna vlast da im nametne, koje će da budu proglašeni projektima od nacionalnog značaja i imati neke skrivene ugovore, poput „Linglonga“ u Zrenjaninu kojem se ustupilo, njima se poklonilo 97 hektara zemljišta, bez nadoknade, znači poklonjeno je, i koje nosi ogromne ekološke rizike.

Inače, mislim da kada ta fabrika počne sa radom, građani Zrenjanina će postati svetski fenomen. Pokazaće kako je moguće živeti bez vode i bez vazduha. Valjda ti građani Zrenjanina najbolje znaju da li im ta fabrika treba ili ne treba i to je suština decentralizacije. Decentralizacija je ključ regionalnog razvoja. Mi do nje ne dolazimo jer živimo u sistemu gde vlada jedan čovek, a svi ostali imamo jedno građansko pravo, a to je pravo da slušamo.

Dobar primer štetne centralizacije je i primer Vojvodine. Vojvodina koja po Ustavu, znači autonomni region, nema svoje izvorne prihode. Zašto? Zato što Zakon o finansiranju, i to kaže naš pokrajinski predsednik Vlade, nije nikad donet zato što nikad nije bio prioritet da dođe na dnevni red u ovom domu. Inače, verujem da ne postoji čuvena struja, dve struje SNS u Novom Sadu, građani ne bi ni znali kako nam se zapravo zove pokrajinski premijer.

Znate, mi u Vojvodini, neki bi rekli severnoj Srbiji, živimo kao Indijanci u severnoj Americi, u rezervatima tik nakon što su proterani. Svesni smo da tako žive i ljudi u Šumadiji dok motaju kablove. Svesni smo da tako žive i građani u Boru, Majdanpeku koji će uskoro da se isele iz svojih domova da bi se otvarala nova rudarska okna.

Umesto živih ljudi, mi postajemo brojke. Mi smo statistički dokaz napretka ove zemlje i rasta BDP, a činjenica je da nas je sve manje i da smo sve siromašniji. Ova Vlada će očigledno nastaviti sa takvom praksom na vrlo ograničeno vreme, a mi ćemo sa druge strane da ponudimo neku našu viziju jednog humanijeg, slobodnijeg i bolje uređenog društva koje je, po nama, izuzetno bitan. Hvala vam na pažnji.