Zahvaljujem predsedavajuća, ja bih se nadovezao na ono što je malopre rekao gospodin kolega Pavlović, a to je upravo se tiče tih ljudi koji rade na određeno vreme.

Mi svi znamo da je po našem zakonu o radu, sadašnjem koji je doneo gospodin Vulin 2014. godine, a za koju ja ne mogu da kažem i da se složim da je dobar, a i pokazalo se u praksi da nije dobar, zato što po tom zakonu, ljudi mogu maksimalno dve godine da rade po ugovoru na određeno vreme, a nakon toga oni automatski moraju da dobiju ugovor na neodređeno ili ugovor za stalno, kako bi naši građani razumeli . Na žalost, imamo tu praksu da ljudi rade po 10, 15 ili 20 godina, imao sam prilike da vidim da neki ljudi rade po 20 godina na određeno vreme, i apsolutno isti posao koji su radili prvog dana.

Znači, ako neko nije kvalifikovan posle par meseci da radi neki posao, on ne treba ni da bude tu ili mu dajte taj ugovor za stalno. Zato smo mi u našem predlogu Zakona o radu, koji smo predali u prošlom sazivu, upravo i stavili da postoji taj probni rad, jer ako neki zaposleni na bilo kom radnom mestu za 6 meseci ili godinu dana ne dokaže svoje kvalifikacije, on ne treba ni da bude tu, ali ako radi godinu dana ili ako radi dve godine, on automatski mora da dobije rešenje za stalno da bi mogao da konkuriše upravo za ove kredite.

Ne mogu da kažem da ova aktivnost koja je sada u toku i gde se predlaže davanje kredita za te studente ili za mlade ljude, nije dobra, ali tu imamo jedan drug problem. Dakle, petsto hiljada ljudi mladih ljudi ima pravo da konkuriše za te kredite, 250 studenata i neki drugi koji više nisu studenti, ali imaju pravo da konkurišu. Sa druge strane to ovde imamo mogućnost da samo 5,5 hiljada stanova kupe ti mladi ljudi.

Interesuje me po kom kriterijumu će se to raditi, da li će se ta aktivnost nastaviti i da li ćemo u nekom narednom periodu imati mogućnost da dobar deo tih ljudi dobije tu vrstu kredita?

Zatim ima jedna druga interesantna stvar, a to je kada će Srbije kao država početi da radi te socijalne stanove? Znači, ne mislim samo isključivo stanove za stručnjake, za lekare, za profesore, za MUP i tako dalje, nego za obične građane i obične ljude koji rade na nekom radnom mestu, a nemaju mogućnost sa svojim zaradama od 50, 60, 70 hiljada da sebi obezbede stambeni kredit. Država bi trebala da i tu kategoriju ljudi subvencionišu, da im pomogne, da se gradi neka vrsta socijalnih stanova ili stanova solidarnosti, kako bi običan čovek, običan građanin mogao da ima rešeno stambeno pitanje.

Mislim da su sve to pitanja o kojima treba razgovarati i na kojima treba raditi kako bismo mogli da dođemo u poziciju da i običan čovek, koga ne smemo zaboraviti, dođe do mogućnosti da živi pristojno, da živi od svog rada i da na kraju može da reši svoje stambeno pitanje.

Hvala.

Vrlo kratko.

Gospodine Vulin, ja ne mogu da sporim da je zaposlenost u Srbiji povećana i da je 2012. godine bilo negde oko 1.800.000 zaposlenih, a da danas imamo 2.300.000 i to je činjenica. Međutim, znate, ima ona stara izreka – i robovi su imali posao, ali nisu imali platu.

Ja sada ovde neću da govorim o plati, ali bih hteo da kažem jednu drugu stvar, a to je da naši radnici u Srbiji danas nemaju prava, a to je ozbiljan problem. Mi smo predložili taj Zakon o radu koji je, da kažem, miks različitih rešenja koja su primenjena u Švedskoj, u Nemačkoj, u Austriji itd. i ako tamo poslodavci mogu da poštuju Zakon o radu, apsolutno bi mogli da poštuju ovde.

Ja sada više govorim o pravima ljudi koji su na neki način, pogotovo u nekim firmama, ne u svim, naravno, došli u situaciju da budu na neki način polurobovi i to je ono protiv čega se mi borimo i za šta moramo da se trudimo, da se tim ljudima daju apsolutno veća prava.

Što se tiče stanova u Beču, to je tačno i slažem se, ali onda i mi trebamo da primenimo taj sistem kao što rade Austrijanci. Znači, ti neki socijalni stanovi gde bi ljudi plaćali neku kiriju, jer je Beč upravo i grad koji je naprepoznatljiviji po tome.

U svakom slučaju, to moramo da pokrenemo i to možda treba da bude neka naredna inicijativa ne samo za Beograd, nego za sve veće gradove, odnosno te neke centre gde ima više zaposlenih.

Hvala.

Zahvaljujem, predsednice.

Srbija je danas duboko podeljeno društvo i onaj ko to ne vidi i ne želi da prizna on je potpuno slep.

Ja moram da kažem da naša poslanička grupa Pokret radnika - sloga, struka, odnosno Radnička partija u osnivanju ne podržava ono nasilje koje se juče desilo, niti smo učestvovali u tome, niti smo bili informisani o tome, niti bismo učestvovali da nas je neko informisao.

Želeo bih da poželim brz oporavak koleginicama koje su juče povređene, ali isto tako smatram da bi to trebao da uradi kolega iz vladajuće koalicije, koji, vidim, sedi ovde u sali, koji je juče svoju koleginicu pogodio flašom, tako da moramo biti jasni i precizni ko je kome naneo povrede, ali svakako želim im što brži oporavak.

Ono što je danas najteže, najteže je biti normalan, najteže je biti neko ko će danas pozvati na razum, ko će pozvati na dijalog i ko će pozvati, da kažem, na jednu normalizaciju odnosa u društvu, jer ako to uradiš bićeš pozvan po „Tviteru“, bićeš izdajnik, bićeš Vučićev plaćenik, bićeš neko ko se prodao, itd.

Ono što je najveći problem što u Srbiji institucije na funkcionišu i mi moramo da pokažemo da institucija Narodne skupštine Republike Srbije, koja bi, po meni, trebalo da bude najvažnija institucija u jednoj državi, treba i mora da funkcioniše. Da li funkcioniše na pravi način? Ne funkcioniše, naravno. To smo

20/2 GD/MJ

videli juče, ali smo videli i svih prethodnih godina. Ko je odgovoran za to? Odgovorni smo svi – i mi koji sedimo sa ove strane i vi koji sedite sa druge strane.

Apsolutna vlast znači apsolutnu odgovornost, ali mi nažalost nismo uspeli u tu instituciju juče da vratimo, da kažem, poverenje, građani Srbije mogu da vide da se i u ovom sazivu može razgovarati normalno i da možemo diskutovati.

Ja lično isto smatram da je na ovoj sednice trebalo biti isključivo dve tačke. Prva tačka je ispunjenje četvrtog zahteva studenata, a druga tačka je samo konstatovanje ostavke Vlade. Sve ostale tačke nisu morale da budu u ovom sazivu, jer svakako očekujemo novu vladu za 10, 15, 20 ili mesec dana i ta druga vlada je mogla da usvoji sve ove ostale tačke. No, sad to i nije važno.

Ono što je važno da mi danas imamo decu na ulici i da imamo mladost Srbije na ulici. Ja smatram da svi vi i mi moramo tu decu da podržimo samo iz jednog razloga - zato što smatram da je nama potrebna omladina koja je buntovna, da nam je potrebna omladina koja želi da se bori za svoju bolju budućnost i za svoja prava.

Nikome ne bi išlo u prilog da nam ta omladina bude anestezirana, da nam ta omladina visi po društvenim mrežama, nego je dobro da se bore za sebe, za neke svoje ideje i za svoju bolju budućnost.

Neki od njih će verovatno biti ovde u Skupštini za 10, 20 ili 30 godina. Oni će voditi ovu državu. Mi moramo da ih razumemo.

Da li se ja slažem u svemu što oni rade? Mogu da kažem da se ne slažem. Nisam ideopoklonik bilo koga, kao što danas to mnogi rade, pa kažu - studenti ili smrt, svi drugi koji kažu nešto normalnije, oni su osuđeni na propast itd. Ali, mislim da ih moramo podržati ili da ih moramo razumeti. Moramo shvatiti njihove probleme i biti uz njih.

Da li neko pokušava da ih zloupotrebi? Apsolutno sam siguran, ali da li ta deca žele nekakvu obojenu revoluciju? Ne.

Ja bih pitao nadležne državne institucije da nam kažu ko to želi obojenu revoluciju, pa da se svi zajedno borimo protiv toga ko hoće da sruši državu, jer ja nisam siguran i ne verujem apsolutno da deca, jer mnoge od njih poznajem, i studente i srednjoškolce, apsolutno imaju veze sa tim, ali molim nadležne službe da izađu i neka kažu ko je taj ko ih zloupotrebljava, ko je taj koji hoće da napravi obojenu revoluciju ovde u Srbiji da bismo svi mi mogli da reagujemo i da znamo u kom pravcu trebamo da idemo u nekom narednom periodu.

Takođe vas molim da ne targetiramo te studente na jedan pogrešan način i da ih ne targetiramo, da ih stavljamo u jedan problem da na neki način ispada da su oni krivci zato što neko hoće da ruši državu Srbiju. Apsolutno nisu.

Ja čak mislim da su i prosvetni radnici, ja sam neko ko se bavi sindikatom i sve najgore mislim o reprezentativnim sindikatima koji su potpisali sporazum sa Vladom, jer oni nisu rekli da taj sporazum sa Vladom donosi benefite predstavnicima tih sindikata. Tu je i ministarka Dejanović koja može da kaže da predsednik svakog tog reprezentativnog sindikata dobija 12.000 dinara mesečno dodatak na platu i ja sve najgore mislim o njima, ali mislim da su prosvetni radnici dovedeni u jedan ozbiljan problem, da smo ih mi stavili… Ne mi, nego da ih je javnost stavila, da kažem targetirala na izdajnike i targetirala na one koji hoće da podrže studentske zahteve i sada su oni kao profesija u problemu.

Ja govorim više puta ljudima koji se igraju sa terminom generalni štrajk potpuno neodgovorno, jer generalni štrajk, iako je to Šešaljev štrajk iz 1996. godine, koji je potpuno neprimenljiv u današnje vreme, a mi možemo da promenimo i da napravimo novi Zakon o štrajku, jer smo mi kao Udruženi sindikati Srbije „Sloga“

20/3 GD/MJ

podneli u ovoj Skupštini u prošlom mandatu Predlog zakona o radu koji je sadržao i Zakon o štrajku. Da ste vi tada, gospodo, imali sluha, pa da usvojimo taj zakon ili barem neke njegove delove, danas bi to bilo potpuno jednostavnije i mnogo lakše bismo mogli neke stvari da radimo.

Ja sam se ovde javio zato što poštujem instituciju Narodne skupštine Republike Srbije, zato što smatram da treba narod da se čuje, jer mi kao Radnička partija u osnivanju smo blokirani od strane režimskih medija, ali smo blokirani i od strane tzv. objektivnih medija, jer nas je neko od lidera opozicije tamo zabranio.

Mene mnogo brine jedna druga situacija i drago mi je što je tu i ministarka privrede. Mi danas u Srbiji imamo ozbiljan problem zatvaranja određenih fabrika, zatvaranja delova pogona i delova fabrika gde će mnogi ljudi ostati bez posla i mi moramo da nađemo način da tim ljudima pomognemo, da im nađemo posao, da im nađemo kompenzaciju da bi mogli da funkcionišemo, ali o tom, potom. Mislim da sada nije vreme o tome govoriti.

21/1 TĐ/MP 13.25 – 13.35

Samo još jednom apelujem na vas - nemojmo da targetiramo studente, nisu oni krivi. Ajde da nađemo krivca, ko hoće da zloupotrebi studente i ko hoće da zloupotrebi njihovu pravednu borbu za bolju budućnost, a da mi nađemo načina da pomognemo i da damo primer kako jedna institucija u državi Srbiji treba da funkcioniše.

Molio bih i vas, gospodo iz vladajuće većine, nemojte više da vređate, nemojte više da targetirate. Ja sa moje strane ne mogu da apelujem na druge kolege, evo oni nisu u sali. Mi sa naše strane nećemo to da radimo, hoćemo da razgovaramo, hoćemo da argumentovano pričamo i hoćemo da pronalazimo neka rešenja, ako je to moguće. Ne želimo da učestvujemo u nikakvom haosu, cirkusu, nasilju, jer ne mogu pravdati nasilje time što ću i ja biti nasilan i tražiti da neko drugi ne bude nasilan na taj način što ću ja biti nasilan.

Tako da u svakom slučaju smatram da je vreme da se dozovemo pameti i da probamo da nađemo najbolje moguće rešenje, ako je moguće dijalogom. Nikome ne odgovara niti bilo koji sukob na ulici, niti bilo kakve tuče, niti bilo kakvi incidenti, pogotovo ne odgovara ovo ovde i ja ću to da kažem, iako će mi mnogi zameriti. Siguran sam da ću biti razapet po mrežama, ali verujte mi ja se ne obazirem mnogo na Tviter.

Voleo bih da znam kome je bilo u interesu da se napravi onaj incident, da opozicija ne može da iskoristi svoje vreme i da ne može da iskoristi priliku koju je imala, pa da propustimo ovu priliku, kao što smo propustili kada je bilo usvajanje budžeta? Jer i onda je bio problem, pa me interesuje - da li neko radi u interesu vlasti, pa namerno opstruira sve da bi svi zakoni prošli bez bilo kakvog argumenta ili to radi samo zato što jednostavno je željan par minuta pažnje? Mene to ne interesuje. Mene interesuju radnička prava, mene interesuje običan čovek, seljak, student, penzioner i mi ćemo ka Radnička partija, koja je pri kraju prikupljanja potpisa za osnivanje u narednom periodu, da se posvetimo toj borbi, isključivo za običnog i malog čoveka, a društvene mreže neka rade svoj posao. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Želeo bih par reči da kažem koje se tiču izgradnje stanova za pripadnike službe bezbednosti. Taj zakon, moram da budem iskren, podržavam, jer smatram da bi bilo mnogo korisno da se više takvih zakona primenjuje. Međutim, taj zakon je svakako mnogo bolji nego ono što smo imali, onaj sistem brzih prstiju, gde su se pripadnici službi bezbednosti prijavljivali putem brzih prstiju, pa je to ispao na kraju cirkus, da nam se ceo svet smeje.

Međutim, što je mnogo interesantnije, mene zanima jedna druga stvar. Da li se planira da se u nekom narednom periodu isto tako grade stanovi i za neke druge službe, pre svega za pripadnike sektora zdravstva, sektora prosvete? Jer svi mi znamo da se danas dešava egzodus pre svega zaposlenih u zdravstvu, da ti ljudi odlaze u inostranstvo ili odlaze u privatni sektor. Nemojte da bilo ko kaže da to nije tačno. Svako ko ode danas u bilo koji dom zdravlja ili u bolnicu, može da vidi da lekara i medicinskih sestara nema dovoljno. Pa sam hteo da vidim da li se to planira, i to je moj predlog da se razmisli o tome da se u narednom periodu planira izgradnja stanova za te deficitarne kadrove.

Ono što je gospodin Vučević rekao pre neki dan, da 200.000 ljudi iz inostranstva čeka dozvolu da dođe da radi u Srbiji je nešto što ja ne mogu da osporim, jer ja kao član Svetske federacije sindikata, član predsedništva najveće svetske i najstarije sindikalne organizacije, svakako ne mogu da osporavam dolazak tih radnika, ali sam siguran da ti ljudi ne mogu da zamene naše stručne kadrove, pre svega u zdravstvu i prosveti.

Ono što bih još želeo da iskoristim da kažem i da postavim pitanje nekim ministrima je – zašto ja kao narodni poslanik ne dobijam odgovore od raznih ministarstava kojima sam uputio pitanja. Od do sada nekih desetak, dobio sam jedan odgovor, u kome ništa ne piše, ali mi je posebno interesantno jedno pitanje koje sam postavio gospodinu Dačiću i gospođi Maji Perović.

Tiče se toga, i probaću da ga citiram, da li je izvesni Milan Zlatković, zvani Štroka, iz Knjaževca osuđivan za dela iz privrednog kriminala. Radi se o čoveku koji je 2003. godine hapšen u akciji „Sablja“ zbog krađe automobila i preprodaje tih automobila i rezervnih delova. Taj čovek je prošle godine kolima pokušao da zgazi predsednika Sindikata „Sloga“ u „Falk istu“ Uroša Savića, za šta postoje snimci. Za njega u ovom trenutku tužilaštvo traži kaznu zatvora zbog svih krivičnih dela.

Ono što mene interesuje je to kako je taj Zlatković Štroka mogao da zakupi deo kompanije „Falk ist“ i da postane poslodavac, pod krajnje sumnjivim okolnostima, i da zaposli skoro 200 radnika, pritom kršeći zakon. Ono što je interesantno, neću da kažem da je taj čovek član SNS, jer to ne znam, ali da se u svojim mejlovima poziva na Milana Đokića, predsednika opštine Knjaževac je nešto što je za mene fascinantno, jer čovek iz kriminogenog miljea ne samo što maltretira, šikanira i mobinguje radnike, nego me interesuje da li je on osuđivan za privredni kriminal i na koji način takvo lice može da bude rukovodilac i vlasnik fabrike.

Što se toga tiče, i za gospodina Sinišu Malog bih imao jedno pitanje, da Poreska uprava, koja je pod njegovom ingerencijom, da kažem, proveri poslovanje Milana Zlatkovića, zvanog Štroka, jer je on lično meni rekao da nije platio porez državi Srbiji u iznosu od 245.000 evra. Tako da, gospodine Mali, poslaćemo vam dopis ovih dana, pa molim vas proverite poslovanje kompanije „Leda MM“ iz Knjaževca i svih firmi koje su vezane sa njim.

Isto tako, gospodine Mali, pošto ste rekli da je prosečna plata u Srbiji 100.000 dinara, ja to pozdravljam, ali to meni deluje, znate ono kao, neko jede kupus, neko jede meso, svi u proseku jedemo sarmu. Sa te strane, recimo, gospodin Bajatović ili gospođa Tabaković jedu meso, i to u ogromnim količinama, ali zato radnici „Leda MM“ kod Štroke jedu kupus u malim količinama, ali zato svi u proseku jedemo sarmu.

Interesuje me zašto niste pomenuli medijalnu zaradu. medijalna zarada je danas u Srbiji nešto malo iznad 70.000 dinara, a svi znamo da medijalna zarada je zarada koju prima više od 50%, odnosno 50% zaposlenih u Srbiji. Pa me interesuje kojom alhemijom biste vi mogli da objasnite radnicima kod Zlatkovića Štroke, koji rade za 47.000 dinara, kako da dođu ne do prosečne republičke zarade, nego kako da dođu do medijalne republičke zarade od 70.000 i nešto dinara. Čisto mali savet, s obzirom da će uskoro krenuti pregovori oko povećanja minimalne zarade za narednu godinu, nemojte, molim vas, da gledate minimalnu potrošačku korpu. Minimalna potrošačka korpa kao kategorija ne postoji. To je prevaziđeno, to ne postoji nigde u svetu. Gledajte šta je plata za dostojanstven život.

Plata za dostojanstven život je ono što građani Srbije i radnici Srbije moraju da imaju. Tako da bih vas zamolio da u narednom periodu vodite računa o toj kategoriji, a ne o minimalnoj potrošačkoj korpi. Nadam se, jer mi nećemo naravno kao sindikat učestvovati u tim pregovorima, i nikada nismo ni učestvovali, ali vam skrećem pažnju i da kažem mislim da bi minimalna zarada za narednu godinu, ako hoćemo da na neki način popravimo status tih zaposlenih ne bi smela da bude ispod 500 evra. Hvala.

Zahvaljujem, predsednice.

Gospodine Bulatoviću, ja vam se pre svega zahvaljujem na komplimentu zato što tim rečima što ste rekli da sam častan i moralan čovek, ja se izuzetno ponosim time i hvala vam na tome. To je, da kažem, verovatno činjenica takva.

Kada govorimo o časnim i nečasnim ljudima, časnih i nečasnih ljudi verovatno ima svuda u svakoj sferi života, u politici, u sportu, u kulturi, imamo ih i kod mene u sindikatu, verovatno i ovde sa ove strane ima časnih i nečasnih ljudi, verovatno i sa te druge strane ima isto tako časnih i nečasnih ljudi. Za mene je važno kakav je ko čovek, da li je dobar čovek ili loš čovek, ne gledam ko je koje, da kažem, nacije, vere, političke pripadnosti, boje kože itd.

Što se tiče litijuma, što kažete, ja sam jutros na sednici za privredu rekao da ja o litijumu ne znam apsolutno ništa, kao uostalom i 99% ljudi u ovoj sali isto kao i ja o litijumu apsolutno ne znaju ništa. Ja sam i rekao i tražim da treba posebna sednica na kojoj bi se govorilo o litijumu, da treba javna rasprava na kojoj bi se govorilo o litijumu, ali ne da o tome govore političari, nego da govore eksperti, da govore stručnjaci. Ja svakako, kao neko ko se bavi sindikatom, radnim odnosima, radnim pravom, jesam za otvaranje novih radnih mesta, apsolutno, ali za otvaranje kvalitetnih radnih mesta, za otvaranje radnih mesta gde će ljudi imati pristojne plate i gde će imati pristojne uslove, to je ono za šta se ja borim.

Tako da litijum nije moja tema i ja o tome ne želim da se izjašnjavam i ne želim da pričam ni loše ni dobro do onog trenutka dok neki stručni ljudi ne izađu i ne kažu šta to nama donosi, šta to nama odnosi, zato što smatram da ni balerine, ni pevači, ni glumci nemaju pravo da govore o tome, jer ne znaju o tome ništa kao ni ja, ali isto tako nemaju pravo ni plaćeni lobisti da pričaju o tome da li je to dobro ili nije.

Tako da sa te strane, ja sam uvek otvoren za neku raspravu, uvek sam otvoren za dijalog i smatram i uveren sam da samo stručni ljudi, kao što sam rekao profesori, nezavisni stručnjaci, ljudi koji se razumeju u te stvari, mogu da nam daju kvalitetne odgovore. Hvala.

Zahvaljujem.

Ja neću ovde govoriti, odnosno govoriću po amandmanu i koristiću vreme poslaničke grupe. Neću govoriti o krađi izbora u decembru prošle godine zato što je o tome već dosta rečeno, niti je to moj fah, niti moja struka, a mislim da je ceo svet i cela Evropa video šta se tu u stvari dešavalo. Govoriću o jednoj drugoj stvari koje se mnogi nisu dotakli ovde, a to je pritisak na birače u javnom sektoru i na radnike u javnom sektoru.

Davne 1995. godine ja sam počeo da radim u tadašnjoj „Železari Smederevo“, Metalurškom kombinatu Smederevo. Godine 1996. kada je Slobodan Milošević organizovao čuveni kontramiting tadašnji direktor je došao kod mene i u četiri oka me pitao da li želim da idem na taj kontramiting, za to ću dobiti sendvič i dve dnevnice. Ja sam njemu tada odgovorio – biću tamo, ali ću biti sa one druge strane. Rekao mi je – molim te, ćuti i nemoj o ovome da govoriš ništa. Ja to poštujem, nisam govorio dugo godina o tome.

Danas se dešava jedna potpuno druga situacija. Ja se ovim poslom bavim 20 godina i bio sam protiv svake vlasti, i protiv Đinđića i pre njega Miloševića i protiv Koštunice i protiv Borisa Tadića i naravno protiv Aleksandra Vučića zato što smatram da su sindikati prirodni protivnici svakog režima. Međutim, ovo što se danas dešava to se nikada nije dešavalo. Nikada do 2012. godine ja nisam imao nikakvu pritužbu bilo koga da ga je neko pritiskao i da ga je neko terao da glasa, da slika listić i da dovodi, pored toga, još kapilarnih glasova.

Uzeću samo jedan primer jedne firme, zato što je ta firma dosta velika i zato što to može da bude reper za sve ostale firme u Srbiji. Radi se, recimo, o „Gradskoj čistoći“ u Beogradu. Tamo je direktor izvesni Marko Popadić, inače poverenik SNS za Zvezdaru, a to je onaj stručnjak koji kaže – kiša natapa stabla, a drveta stradaju. E, taj stručnjak je mene tužio barem jedno 10 puta i svaki sudski spor je izgubio. Na njegovu veliku žalost ja sam dokazao da je on tablete u „Gradskoj čistoći“ plaćao 32.000 evra po komadu, pa smo tražili od Aleksandra Šapića da nam objasni kako to tablet košta 32.000 evra po komadu i kako, da li je to nešto povezano sa NASA, sa satelitima, itd. Nažalost, od njega nikada nismo dobili odgovor.

Prošle godine taj isti Popadić je zaposlene u „Gradskoj čistoći“ na određeno vreme terao da u radno vreme idu u Opštinski odbor SNS Zvezdara i da tamo rade u kol centru. Meni su se ti ljudi koji su tamo radili javili. Mi smo podneli krivičnu prijavu protiv Popadića, stavili smo i svedoke, stavili smo sve dokaze i on nažalost zbog toga nije odgovarao, iako je zbog kupovine tableta od 32.000 evra trebao da bude odavno u zatvoru.

Sa druge strane, taj isti stručnjak radi po sistemu davanja ljudima ugovora, pogotovo sa romskom populacijom, gde u romsku populaciju izuzetno zloupotrebljava – mora svaki radnik koji želi da dobije posao za stalno da donese barem 50 kapilarnih glasova. Onda se po tom sistemu svi ti ljudi koji se nađu na spisku sa svim podacima uznemiravaju svakodnevno ceo izborni proces. Zovu se telefonom, maltretiraju se, dolazi im se na vrata. Svaki put kad anketari dođu na vrata oni kažu – vi ćete glasati za nas, ali znamo da sa vama živi taj i taj, znamo da on radi tu i tu, znamo da su vaši roditelji zaposleni tu i tu, vaša supruga tu i tu i zbog toga ćete vi morati da izađete i da glasate za nas. To je klasična zloupotreba. Ja sam siguran da će jednog dana svi ti ljudi koji su se bavili tim nečasnim radnjama odgovarati.

Neka svako glasa kako hoće, neka svako izađe i zaokruži koga hoće, nemojte ljude da ucenjujete radnim mestima, nemojte da pretite njihovim porodicama jer to nije ni časno, ni moralno, ni pošteno, da se tako odnosi prema radnicima.

Hvalite se da imamo dva miliona i 300 hiljada zaposlenih u Srbiji, ali ne govorimo o tome koliko je tih ljudi od dva miliona i 300 hiljada zaposleno po ugovoru i koliko njih je dužno i obavezno da pred svake izbore donosi određen broj kapilarnih i sigurnih glasova.

To se mora zaustaviti. Ja i ovim putem apelujem na vas da za ove junske izbore prekinete sa tim i da više ne redite te nečasne radnje, kao što sam rekao.

Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Važno mi je da mi vratite vreme.

Ja se zahvaljujem uvaženim poslanicima koji ovde često puta pominju nešto što sam ja izgovorio pre sedam godina. Ja nikada nisam pozivao na silovanje, niti Ane Brnabić, niti bilo koga. Nažalost, nikada nisam imao prilike ni da odgovaram zbog toga. Jesam rekao da je zla, jesam rekao da je neznalica i iza toga stojim, to je činjenica i to se pokazalo proteklih godina dok je vodila ovu Vladu.

Ja nemam prilike da govorim o tome da sve što su poslanici vladajuće stranke ovde govorili o zapošljavanju, o radnim mestima, da je sve to jedna neistina i da je sve to jedna velika laž i jedan veliki balon.

Građani Srbije, pogotovo radnici Srbije, odlično znaju kako žive u ovoj državi, odlično znaju da rade za bedne plate, da 400 evra koliko je minimalna zarada i koliko prima 500 hiljada ljudi u Srbiji je nedovoljno za jedan normalan, ne samo normalan život nego da se uopšte preživi sa tom platom. Da ne govorim o tome da su preko noći promenili metodologiju računice pa su sa 26% smanjili nezaposlenost na 12%, itd, itd. O tome treba da se govori, o tome trebamo da pričamo, da su to prazne priče, mantre o zapošljavanjima, o novim radnim mestima itd.

Da ne govorim o tome da se ovde radnici teraju da nose pelene, da se ljudi maltretiraju, šikaniraju, mobinguju, da kineski investitori koji dolaze zabranjuju slobodno sindikalno organizovanje, zabranjuju slobodu udruživanja, itd. To je ono što je fakat i to je ono što je činjenica, a sve ostalo prazne priče.

Hvala vam gospodo što me podsećate na te stvari, ne želim da se vraćam na nešto što je bilo pre sedam godina.

Zahvaljujem.

Svi mi znamo i niko ne treba da se pravi sud da ovaj medijski zakon je uperen prema tome da se televizije kao što su Nova S i N1 na neki način uguše i da nijedna kritička reč ne može da čuje na tim medijima. Ono što mene interesuje, opet ću se držati svoje teme je to da su jedino televizija Nova S i N1 prenosili i prenose probleme sa kojima se suočavaju radnici Srbije. Ja sam nekada imao prilike da se dugo godina bavim ovim poslom da i na RTS pa čak i na tom Pinku i nekim drugim televizijama i Hepiju govorim o problemima radnika.

Danas to mogu da kažem samo na televiziji Nova S i N1 i žao mi je što „Telekom“ kao državna kompanija služi isključivo za to da se kupuju ti privatni mediji, a niko ne pita kakav je položaj radnika danas u „Telekomu“.

Nekada su radnici „Telekoma“ bili najplaćeniji radnici u Srbiji. Danas je jedna sasvim druga situacija, jer očigledno je da „Telekom“ više nije profitabilna firma i da su radnici kojih ima nekoliko hiljada tamo na zadnjem mestu. Ja samo želim da skrenem pažnju na to, kao što sam već rekao, da je veoma teško, praktično nemoguće, doći do televizije sa nacionalnom frekvencijom jer mi svuda imamo prilike da vidimo kako predsednik Aleksandar Vučić otvara razne fabrike po Srbiji, to je okej, nemam ništa protiv toga, ali je problem taj što nikada ne možete da čujete kako se ti poslodavci, kao što je recimo Gruner, kao što je Jura, kao što je Geoks, koji su hvaljeni na televizijama sa nacionalnom frekvencijama na sva usta, kako se oni ponašaju prema radnicima i koji odnos imaju prema radnicima i da ih ponižavaju i drže kao robove. Hvala.

Hvala, predsedniče.

Poštovani građani i radnici Srbije, ja ću se držati svoje teme i svoje struke, a to su radnička prava i radničke plate.

Gospodin Siniša Mali je danas rekao da u Srbiji postoji dva miliona 200 i nešto hiljada zaposlenih. To je, verujem, tačan podatak. Međutim, problem je u tome što su i u neko staro vreme robovi imali posao, ali nisu imali platu. Međutim, robovlasnik je morao da ih hrani, da ih oblači, da im daje smeštaj, da vodi računa o njima, kako bi oni mogli dobro da rade i kako bi mogli da mu donesu profit.

Srpski radnik sa minimalcem koji vi njemu dajete gori je od roba iz nekog bivšeg vremena. Sa 40 hiljada dinara ili sa 48 hiljada dinara, kako vi kažete da će imati, naš minimalac će biti samo veći od minimalne zarade u Albaniji, Bosni i Hercegovini i Severnoj Makedoniji.

Da li, gospodine Mali, vi znate, znam da vas to ne interesuje jer vi niste neko ko vodi računa o radnicima, da komunalni radnici u Crnoj Gori imaju minimalnu zaradu 600 evra, a to znači da onaj što čisti ulice, da prevedem, ima minimalnu zaradu 600 evra, a kod nas više od polovine radnika u Srbiji radi za 40 i nešto hiljada dinara, odnosno više od pola miliona, izvinjavam se, radi za nešto više od 40 hiljada dinara.

Premijerka Ana Brnabić je jednom prilikom rekla da za minimalnu zaradu ona može da preživi dva ili tri dana i to je jedna od retkih stvari koje su istinite a koje je ona izgovorila. Kako onda čovek koji ima porodicu može da preživi sa tim minimalcem?

Postoji još jedna gora stvar od male plate, a to je kada uzmete radniku dostojanstvo, a vi ste vašim robovlasničkim zakonom iz 2014. godine, Zakonom o radu, doveli radnike u takav položaj da su oni izgubili svako dostojanstvo. Dali ste vašim poslodavcima kojima dajete milione evra subvencija mogućnost da te radnike tuku, maltretiraju, da ih teraju da nose pelene, da ženama ne dozvoljavaju da idu do toaleta, da ne dozvoljavaju da hitna pomoć dođe kada je neki radnik bolestan, e to ste im vi, gospodo, uzeli, dostojanstvo.

Mi iz udruženih sindikata Srbije "Sloga" iz poslaničke grupe Pravac Evropa smo predložili jedan zakon o radu koji bi mogao da vrati dostojanstvo radnicima Srbije, vi gospodo niste želeli da glasate da taj zakon stavimo na dnevni red da o njemu pričamo, zakon kakav postoji u Nemačkoj, Švedskoj, Belgiji i nekim drugim razvijenim zemljama, vi o tome niste želeli da govorite. Niste želeli da govorite zato što vas ne interesuju radnici. Vama radnici trebaju samo da biste mogli da ih lažete, da im govorite da se u Srbiji živi lepo, da smo mi ekonomski tigar, a svako ko je imao priliku da izađe iz zemlje Srbije, a nažalost takvih nema mnogo jer ste ih doveli do toga, mogu da vide da su cene u Evropi, i u Nemačkoj i u Švedskoj i u Italiji i u Danskoj jeftinije nego cene u prodavnicama u Srbiji. Idite kupite "Plazma keks" u Makedoniji, platićete tri evra, a u Srbiji je gotovo šest evra.

Na kraju, ja bih pozvao sve radnike Srbije, pogotovo one ucenjene, ponižene, one koje terate da skupljaju kapilarne glasove, da se oslobode straha, da glasaju onako kako oni žele, po svojoj savesti a ne po uceni, a da budu sigurni da će jednoga dana svi oni koji su radnike terali, maltretirali, ponižavali da moraju da slikaju ličnu kartu i glasački listić, odgovarati krivično i kao što kaže moj kolega Srđan Milivojević, završiti u Zabeli. Hvala.

Zahvaljujem.

Svedoci smo da je u poslednjih 30 godina srpska privreda i srpske fabrike, da je sve to uništavano sistematski, da su stotine hiljada radnika ostali bez posla, ali da su te fabrike imale vrednu imovinu i vredno zemljište koje se meri sigurno milijardama evra.

Ja bih želeo da postavim pitanje – zašto novi poslodavci koji su kupili fabrike po bagatelnim cenama i koje su te iste fabrike zatvorili, radnike oterali na ulicu, sada ne plaćaju tu konverziju i na taj način država Srbija gubi milijarde evra. Voleo bih da pitam i da znam da li će država Srbija ikada obeštetiti te stotine hiljada radnika koji su radili u tim firmama i koji su pošteno zaradili svoje plate, a danas se već godinama, da ne kažem čak i decenijama vuku po sudovima kako u Srbiji, tako u Strazburu, da bi ostvarili svoja prava.

Ja smatram i siguran sam u to da je u Srbiji moguća reindustralizacija. Da umesto da prodajemo fabrike poput IMT, poput BIP, poput nekih drugih koje imaju ekskluzivne lokacije, na ekskluzivnim mestima u Beogradu i koje vrede mnogo, siguran sam da jednom pametnom politikom može da reindastrailizujemo te fabrike, da ih ponovo pokrenemo, da ponovo pokrenemo proizvodnju traktora, da pokrenemo proizvodnju svih drugih neophodnih stvari koje su potrebne ovoj državi, a ne da nas živimo u zemlji šrafciger industrije gde se ponosimo time što radnici motaju kablove za 40.000 dinara, šiju papuče ili majice u raznim turskim firmama, a pritom su mobingovani, maltretirani, šikanirani, ponižavani od strane sumnjivih poslodavaca.

Želeo bih da iskoristim priliku da pitam gospodina Vesića - da li ministarstvo radi nešto po tom pitanju da se ovih dana pri ovim ekstremnim temperaturama radi nešto na zaštiti radnika koji rade pre svega napolju, koji rade na građevini, koji rade na putevima? Da li je država razmišljala o tome da se skrati radno vreme? Da ti ljudi rade eventualno rano ujutro ili da rade kasno uveče kada su temperature niže? Da li se vodi računa o njihovom zdravlju, o njihovoj bezbednosti?

Mi smo ovde pre nekoliko meseci imali priliku da usvojimo novi Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu. Ja sam tada govorio da je taj zakon u teoriji dobar, ali u praksi nikakav, nesprovodiv. To možemo i danas da vidimo jer smo svedoci da se na ovim ekstremnim temperaturama radnici šikaniraju i dalje.

Evo reći ću primer jedne zloglasne, za koju ste svi sigurno čuli „Jure“, u kojoj se ljudima zabranjuje, odnosno fabrika zabranjuje da se na ovim visokim temperaturama uključuju klima uređaji. Ljudi padaju u nesvest, žene se zatiču onesvešćene u toaletima, samo zato što nemaju pravo i mogućnost da se rashlade, nemaju pravo da popiju vode i ne mogu da odu u toalet onoliko puta koliko im je to potrebno.

Isto tako tražim i ponavljam ponovo, zašto država Srbija ne naplati konverziju raznim tajkunima koji kupuju fabrike i za taj novac ne isplati zaostale zarade svim stotinama hiljada radnika koji su nepravedno ostali bez posla u proteklih 20, 30 godina? Hvala.

Zahvaljujem predsedniče.

Ja sam jasno rekao da su fabrike zatvarane i uništavane zadnjih 20 ili 30 godina, bez obzira ko je tada bio na vlasti. Moje pitanje ide ka tome na koji način i da li će se obeštetiti ti radnici koji su svojim rukama pravili te fabrike? Te fabrike nepravedno otišle u stečaj, a onda ih neki tajkun ili neki kriminalac iz stečaja kupio za male pare. Stotine hiljada je takvih radnika ima presude suda u Strazburu, koje ne mogu da naplate jer ne mogu da dobiju svoj pošteno zarađeni novac.

Niko ovde nije protiv stranih investitora, ali je problem u tome što u Srbiji ne postoje strani investitori, investitor je država Srbija koja daje 20, 30, 50 hiljada evra po svakom radnom mestu, nekima i više, a onda te firme radnicima daju minimalne zarade od 40 do 45 hiljada, a pri tom su mnogi od njih mobingovani i maltretirani, kao što sam već rekao.

Da ne pominjem, ja to odgovorno tvrdim a tvrdim već deset godina, još od 2010. godine kada je bila bivša vlast, kada SNS nije bila na vlasti. Jedva čekam taj dan kada ću lično moći da pomognem južno Korejcima iz Jure da spakuju kofere i da ih lično ja ispratim do granice, izbacim iz ove zemlje, jer ljudi koji maltretiraju naše građane, koji žene teraju da nose pelene, koji im ne dozvoljavaju da idu u toalet, koji su ih ranije tukli, batinali, gde su ljudi umirali u fabrikama, gde im nije dozvoljavano da hitna pomoć dođe da ih leči, koji krše i Ustav i zakon ove države, ne trebaju da posluju u ovoj državi i takve firme trebamo da izbacimo iz ove zemlje. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Želeo bih da postavim pitanje ministru finansija Siniši Malom - kada će i da li će doći do povećanja minimalne zarade za drugu polovinu 2023. godine? Svedoci smo iz medija da se nekakvi pregovori između sindikata, koji su tražili 50.000 dinara, i Vlade održavaju, ali za sada nemamo nikakav odgovor dokle se stiglo sa tim.

Videli smo juče da predsednik države ponovo obećava neke helikopter pare, povećava plate, penzije. Pozdravljam to što se plate povećavaju prosvetnim i zdravstvenim radnicima, ali bih želeo da pitam - šta se dešava sa onih pola miliona najsiromašnijih građana koji primaju 40.000 dinara? Da li tih pola miliona porodica može da živi sa 40.000 dinara, s obzirom da je poslednje povećanje minimalne zarade od 14,3% pojela prošlogodišnja inflacija, a da ne govorimo o ovoj inflaciji u toku ove godine u prvih šest meseci?

Ja sam juče bio u Knjaževcu, razgovarao sam sa 1.000 radnika koji štrajkuju i koji rade za 40.000 dinara, koji traže od poslodavca da im samo poveća zaradu 10%. Razgovarao sam sa ženama, sa majkama koje su plakale i koje su govorile da ne mogu od te zarade da prežive i da od te zarade ne mogu ishrane svoju decu i svoje porodice. Žalosno je da neko danas u Srbiji radi za 40.000 dinara. Voleo bih da znam po kom kriterijumu i po kom osnovu je prosečna plata u Srbiji 85.000 dinara kada znamo da četvrtina zaposlenih u Srbiji radi za minimalnu zaradu.

Ja sam neko ko je 13 godina radio u fabrici. Radio sam u „Železari Smederevo“ u pogonu i znam šta znači rad u fabrici. Nikada nisam radio za minimalac, ali potpuno razumem one ljude koji rade za 40.000 dinara i moje pitanje upravo ide u tom pravcu - kada će biti povećana minimalna zarada i za koliko će biti povećana da bismo mogli najsiromašnijim građanima Srbije i onima koji se muče kod stranih poslodavaca, koji ih maltretiraju, mobinguju, da žive pristojno od svog rada?

Hleb koji je pojeftinio i koji će pojeftiniti tri dinara ne znači nikome ništa, ne znači čak ni tim ljudima koji rade za 40.000, jer 90 dinara koje će platiti manje mesečno apsolutno ne znači ništa.

Drugo pitanje koje bih želeo da postavim ministru finansija je to da nam kaže - koliko od države novca dobijaju i zarađuju predsednik Saveza samostalnih sindikata Ljubisav Orbović i predsednica UGS „Nezavisnost“ Čedanka Andrić, s obzirom da građani Srbije moraju da znaju koliko su plaćeni oni koji navodno pregovaraju u njihovo ime, koliko novca oni zarađuju da bi pregovarali za 40.000 dinara koliko je minimalna zarada u Srbiji?

Na kraju, želeo bih da postavim pitanje Tomislavu Momiroviću, ministru trgovine ili ne znam čega, na osnovu kojih kriterijuma i na osnovu koje alhemije je on došao do tih podataka da je inflacija u Srbiji ne da ne postoji, nego je smanjena? To prosto nije tačno. To je jedna laž, jedna velika neistina. Svako ko ode u prodavnicu, svako ko ode bilo šta da kupi može da vidi koliko su namirnice, koliko su te osnovne stvari za život poskupele i da ne postoji nikakva matematika da je to smanjeno.

Ljudi danas teško žive, a Tomislav Momirović se šali sa njima, dajući neke izjave koje apsolutno nemaju nikakve veze sa istinom. On se sprda sa najsiromašnijima, jer taj sa 40.000 dinara, kada ode u prodavnicu, ne može da kupi apsolutno ništa, ne može da preživi sedam dana.

Baš bih voleo da znam i da budem upoznat sa time kako se do tih podataka dolazi. Verovatno na isti način koji Republički zavod za statistiku određuje platu u Srbiji, verovatno na isti način koji se određuje da plata u Starom Gradu, na opštini Stari Grad, iznosi 150.000 dinara, da je u Beogradu 110.000 dinara i da nijedna opština u Srbiji nema manju zaradu od 60.000 dinara, što je prosto netačno i jedna velika laž. Hvala.

Poštovana potpredsednice, uvaženi ministri, koleginice i kolege narodni poslanici, govoriću malo o Zakonu o bezbednosti i zdravlja na radu i pri tom neću biti ni najmanje demagog, pa da kažem da taj zakon ne valja ništa, mogu reći čak šta više da je taj zakon dosta dobar, da je lepo napisan i da u njemu ima dosta dobrih stvari, s obzirom da nije menjan još od 2005. godine. Međutim, postoji drugi problem, a to je što je taj zakon u našim prilikama potpuno neprimenjiv.

Ministar Selaković je malo pre govorio o tome da vodi računa o radnicima, da država vodi o njima računa. Da država vodi računa o njima na pravi način, verovatno bi glasali za Predlog zakona o radu koji sam ja predložio prošle nedelje. To je moderan evropski zakon o radu, koji bi sa ovim Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu mogao da bude odlično rešenje za sve radnike u Srbiji.

Postavlja se pitanje kako 237 inspektora rada može da kontroliše 400 hiljada pravnih subjekata u jednoj državi? To je prosto nemoguće, ako pri tom znamo da je starosna struktura baš onakva kako je ministar rekao, i to je tačno, da su tu mahom stariji ljudi, da su oni podložni raznim uticajima i da oni u suštini nemaju velika ovlašćenja kada kontrolišu poslodavce koji krše bezbednost i zdravlje na radu.

Svedoci smo da se svakodnevno, pogotovo u velikim kompanijama, dešavaju razni bezbednosni propusti. Slažem se da su povrede na radu sastavni deo svakog posla i da moramo svi da se borimo da ih bude što manje, jer je nemoguće da ih ne bude, ali, prosto, takvih primera stalno imamo recimo u namenskoj industriji „Krušik“, „Milan Blagojević“, „Zastava oružje“ i mnogim drugim firmama.

Da bi inspektori mogli da rade svoj posao, oni moraju da kontrolišu te poslodavce. Ne mali broj slučajeva je bio da su poslodavci isterivali inspektore rada iz svojih firmi i svojih fabrika, na primer, „Jura“, „Magna“ iz Odžaka, „Trajal“ iz Kruševca. Dobro je što je ministar napomenuo, evo, ja ću se potruditi da kao predsednik sindikata, ukoliko budem dobio odgovor, da mu dostavim spisak svih onih kompanija koje su u prethodnom periodu izbacivale inspektore rada sa svog poseda.

Na taj i takav način, ukoliko se to ne promeni, neće postojati mogućnost da se bilo koji poslodavac kazni. Može u teoriji, u praksi je to nemoguće. Jer, bez širokih ovlašćenja, ne samo inspektora za rad, nego bez širokih ovlašćenja lica koja su zadužena za bezbednost i zdravlje na radu u kompanijama, bez šireg ovlašćenja Odbora za bezbednost i zdravlje na radu koju čine predstavnici poslodavca i predstavnici sindikata, mi ne možemo biti sigurni niti možemo računati da će se ta situacija popraviti. Jer, represivna politika, tj. kažnjavanje takvih poslodavaca je nešto što jedino može da doprinese da oni povedu računa o bezbednosti i zdravlju na radu, a 237 ljudi, verujte, nije dovoljno ni za Beograd. Tih 237 inspektora ne može da pokrije ni Beograd, a kamoli celu Srbiju.

Zato apelujem na vas da poboljšate uslove rada, da date veća ovlašćenja i da ponudite veće plate tim ljudima koji bi trebali da se zaposle na tim mestima, jer jednostavno samo na taj i takav način možemo taj Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu primenjivati.

Ja sam jedan od onih ljudi koji su se borili protiv one vlasti 2012. godine i dan danas smatram da ta vlast nije dobra, ali kad govorimo o prosečnoj plati, 17.000 dinara 2012. godine i 40.000 dinara danas, nisu dobre ni jedna ni druga. Moramo govoriti o tome šta neko za taj novac može da kupi i koliko može da kupi.

Ako u minimalnu potrošačku korpu, o tome sam već govorio ovde na Skupštini, država ili taj koji određuje tu minimalnu potrošačku korpu stavi za obrazovanje dece 100 dinara mesečno ili dve kockice čokolade po detetu mesečno, da li možemo da kažemo da je ta minimalna potrošačka korpa reper za nešto? Naravno da nije reper ni za šta. Cene su otišle u nebo i to svi vi znate. Cene su otišle u nebo, uslovi rada su sve gori i gori i mi moramo da nađemo način da zadržimo decu ovde, da zadržimo radnike ovde, da nam ti radnici ne odlaze u Nemačku, kao što ste rekli, ministre, da tamo predaju nemačkoj deci, nego da ostanu ovde.

To možemo samo sa velikim platama, samo sa dobrim uslovima rada i samo sa bezbednim radom, da svako dete i svaki radnik, i majka i otac koji ode na radno mesto, da se svojoj porodici vrati živ i zdrav bez problema. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, poštovani predsedniče, Zakon o radu je jedan od možda najvažnijih zakona koji postoje u jednoj državi. To je jedan sistemski zakon koji se odnosi na nekih preko dva miliona radnika, na svu decu koji će sutra biti radnici, ali delimično i na penzionere.

Prosto je nemoguće u tri minuta obrazložiti benefite Predloga Zakona o radu, koji smo mi predložili, ali probaću u nekoliko minuta da kažem neke najvažnije stvari.

Predlog koji je poslanička grupa Ujedinjeni i udruženih sindikata Srbije Sloga, uz pomoć Centra za dostojanstven rad uradili izgleda upravo ovako. Ima 374 člana, ima 262 strane. Njime je definisano više zakonskih rešenja. Znači, pored Zakona o radu, tu se nalazi i Zakon o pojednostavljenom radnom angažovanju na sezonskim poslovima u određenim delatnostima, Zakon o agencijskom zapošljavanju, Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, Zakon o socijalno-ekonomskom savetu, Zakon o štrajku, Zakon o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i njihovoj zaštiti, Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova i Zakon o evidencijama u oblasti rada.

Znači, ovaj Zakon o radu, naš predlog, sadrži još osam zakonskih rešenja. Na njemu je radilo 11 stručnjaka iz oblasti radnog prava. Radili su godinu i po dana. Ovaj zakon je usaglašen sa svim evropskim normama, sa evropskim radnim zakonodavstvom i sa međunarodnim konvencijama rada. Tako da, svako može da vidi da ovakav Zakon o radu postoji svuda u EU, da sve zemlje u EU koriste jedan moderan i evropski Zakon o radu i sa da se poslodavci tamo pridržavaju svih pravila.

Mi znamo da živimo u državi u kojoj je Zakon o radu donesen još 2005. godine, a njegovim izmenama iz 2014. godine radnici su još više obespravljeni. On je imao polovičan učinak. Govorilo se da će lakše otpuštanje dovesti do lakšeg zapošljavanja. Nažalost, on je imao takav uspeh da je došlo do mogućnosti lakšeg otpuštanja, ali nikako do mogućnosti lakšeg zapošljavanja.

Ovim putem bih želeo da apelujem na vas, na sve poslanike i opoziciju i vladajuće koalicije da prihvatimo ovaj predlog zakona, jer sa jednim modernim evropskim zakonom o radu koji će odgovarati i radnicima i poslodavcima, naša država može da krene napred. Naši radnici moraju biti zaštićeni, naši radnici moraju imati prava, kao što imaju njihove kolege na zapadu.

Isto tako, ne smemo dozvoliti da se dešavaju tragedije, kao što su se dešavale porodici Milivojević u Lučanima i nekim drugim ljudima, i to moramo zaustaviti, a možemo ga zaustaviti samo usvajanjem Zakona o radu. Hvala.

Poštovani predsedniče, ministarko, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, želeo bih pre svega da se zahvalim ministarki na jučerašnjem odgovoru koji sam dobio, gde ste prosto i vi svesni toga da radni sporovi u Srbiji traju dosta dugo i da kažem, prosto traju toliko da neko čak i ne doživi te sporove. Juče sam preko parlamenta dobio pitanje jednog građanina Smedereva, Dragana Radojkovića, čiji radni spor traje 12 godina i koji je posle 12 godina dobio prvostepenu presudu, a sada ide žalba na apelaciju.

Tako da bih ovom prilikom želeo da apelujem na vas još jedanput da u tom delu koji se tiče parničnih postupaka, obratite posebnu pažnju na te radne sporove. Poenta cele priče jeste u tome da se ti radni sporovi zloupotrebljavaju, da mnogi ljudi ostaju bez posla potpuno protivzakonito i nezakonito, a da sa druge strane njihove porodice za to vreme treba nekako da prežive. U takvoj situaciji dolazimo da mnogi ne savesni poslodavci i državni i privatni zloupotrebljavaju tu instituciju, daju ljudima otkaze, a onda na kraju kada se plaćaju te odštete, nažalost, sve te odštete plaćamo mi.

Drago mi je, da kažem, to targetirali kao jedan problem i nadam se da će taj deo u narednom periodu moći da se popravi, a pre svega mislim na taj deo koji se tiče radnih sporova, jer verujem da je to mnogo važno za svakog građanina Srbije.