Dobro. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministri, koleginice i kolege narodni poslanici, uvek je veliko zadovoljstvo slušati predstavnike Vlade kada govore o blagostanju u kojem živimo, kada pogotovo ministar Mali i premijerka Brnabić govore o zaposlenosti, nezaposlenosti. Ja mislim da sam prošli put uspeo da uverim ljude da je ta nezaposlenost došla samo tako što je promenom metodologije računice nezaposlenost preko noći smanjena sa 26% na 12%, ali to sada nije ni toliko važno.

Žao mi je što zbog jednog veoma čudnog zakazivanja ove sednice nemam prilike da danas govorim o jednom zakonu o radu, jednom sistemskom zakonu, zakonu koji bi radnika vratio u centar dešavanja, radnika bi vratio da napokon radnik bude gospodin čovek. Ali, svakako će biti prilike da govorimo i o tome.

Svi znamo onu anegdotu i onu staru priču da su i robovi nekada imali posao. Imali su posao, radili, ali robovlasnik je morao da im obezbedi krov nad glavom, hranu, odeću da bi mogli dobro da mu rade. Današnji moderni srpski robovi nemaju pravo na to. Moderan srpski rob danas radi za 35 hiljada dinara, toliko je danas minimalna zarada u Srbiji i za tu minimalnu zaradu radi negde oko 400 hiljada ljudi.

Kada ta minimalna zarada bude povećana na 40 hiljada dinara, imaćemo preko 500 hiljada ljudi koji će raditi za minimalac. Ako uzmemo galopirajuću inflaciju po kojoj je minimalna potrošačka korpa danas negde oko 50 hiljada dinara, prosečna potrošačka korpa 90 hiljada dinara, onda možemo videti da će trećina našeg radno sposobnog stanovništva živeti ispod granice siromaštva i raditi za platu koja će biti ispod granice siromaštva, i to je poražavajuće.

Ja ne znam na koji način vi možete da obrazložite građanima Srbije da oni žive lepo, da žive dobro kada svi znamo kolika je danas zarada, da je ona oko 50 hiljada dinara. Ne znam koliko ljudi danas radi za takvu zaradu.

Kada govorimo subvencijama, svi smo svedoci da se subvencije ovde daju stranim niskobudžetnim kompanijama. Te niskobudžetne kompanije, koje tako same sebe zovu, mogli bi se raspitati koliko kolektivnih ugovora ima u takvim kompanijama, koliko su radnici zadovoljni u takvim kompanijama i kakva je ekonomska logika davati nekome 10, 20, 50 ili 100 hiljada evra po svakom otvorenom radnom mestu kada on za taj državni novac može 10, 15, 20 ili 30 godina čak da isplaćuje zarade zaposlenima.

Na samom kraju, gospodine Mali, hteo bih da vas pitam zašto izbegavate temu o Zakonu na ekstraprofit kada svi znamo da su sve države, ozbiljne države taj zakon stavile, da kažem, u temu razmatranja? Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče.

Ministar Mali mi je malopre dao odličan šlagvort kada je govorio o novim radnim mestima, boljim i većim platama itd. Taman odlična priča i odličan uvod za amandman o kojem ja hoću da govorim.

Za mene je svaki radnik u Srbiji isti bez obzira da li se on bavi čišćenjem ulica, da li je doktor nauka, da li je zdravstveni ili prosvetni radnik, ali postoji jedna profesija koja je prilično, možda čak i najviše degradirana u Srbiji. To su prosvetni radnici. Prosvetni radnici u Srbiji imaju 10% manju zaradu od republičkog proseka. Prosvetni radnici imaju najmanju zaradu u javnom sektoru.

Ja mislim da o tom veoma značajnom delu populacije, građana, radnika moramo da vodimo posebno računa, jer oni obrazuju i našu i vašu decu. Oni obrazuju svu decu ove zemlje, obrazovaće tu decu, a kada dođemo do saznanja i kada vidimo da se, recimo, desi da ove godine Matematički fakultet upiše četvoro ljudi, Fizički troje, Hemijski dvoje itd, onda se postavlja pitanje - ko će jednoga dana svu tu decu da uči matematici, fizici, hemiji, nekim drugim predmetima, nije važno kojim.

Mislim da jedan deo sredstava iz fonda Novaka Nedića, generalnog sekretara Vlade, može da se prebaci u Fond za plate zdravstvenih radnika. Mislim da su svi radnici u Srbiji ugroženi ali, kao što sam rekao, ipak ti prosvetni radnici treba da budu na prvom mestu, jer oni vode računa našoj deci. Hvala.

Poštovani predsedniče, ministri, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, postoji jedna stara uzrečica koja kaže – statistika naša dika što poželi to naslika. Po toj statistici koju nam servira Republički zavod za statistiku mi živimo u kućama od čokolade, prozori su tu od marmelade, kako kaže vaš jedan partijski kolega, ali problem je u tome što je to prilično daleko od istine.

Mislim da je krajnje vreme da demistifikujemo jednu stvar koja se ovde već provlači više puta, to je i gospodin Mali jedno deset puta ponovio, pre njega i gospođa Brnabić, a to je da je nezaposlenost u Srbiji 8,9%, a da je nekada bila 25,9%. Tačno da je bilo 25,9. Ja sam jedan od onih koji se borio protiv te vlasti, jer se bavim sindikatom više od 20 godini i po prirodi posla se borim protiv svake vlasti i smatram da je ta nezaposlenost od 25,9% bila velika.

Međutim, vi ste onda u toku jedne noći promenili metodologiju, pa ste u 23.59 imali nezaposlenost od 25,9%, a u 00.01 ste tu nezaposlenost smanjili na 12%. Pored toga uveli ste još nekoliko stvari, a to je da ukoliko je neko u toku jedne kalendarske godine zaposlen samo jedan jedini dan on se cele te godine vodi kao zaposlen, a onda ukoliko se neko ne javi Nacionalnoj službi za zapošljavanje jednom mesečno u tačno određeno vreme on se skida sa te nacionalne službe za zapošljavanje i opet nije zaposlen tako da se skida evidencije nezaposlenosti. U takvom slučaju ta nezaposlenost od 8,9% nije realna, jer metodologija je potpuno drugačija. Da ste zadržali staru metodologiju ta nezaposlenost bi i dalje bila oko 20% što je veoma visok procenat.

Što se tiče povećanja minimalca, koji ste povećali za 17%, odnosno povećaćete ga od 1. januara, već danas priznajete da je inflacija u Srbiji 14%. Ta inflacija od 14% je pojela taj minimalac od 17%. Kada povećavate penzije 9% vi povećavate svim penzionerima 9%. Kada povećavate minimalac, povećavate samo za 350 hiljada ljudi koji su na tom minimalcu. Kada dođemo do minimalca od 40 hiljada dinara, doći ćemo do uravnilovku da će preko pola miliona građana Srbije primati minimalac. To se zove siromaštvo.

Sa druge strane, imamo isto problem, da se to povećanje plate neće odraziti na one koji rade na malo složenijim poslovima, pa ćemo ljude koji rade složeni poslove držati na 40 hiljada dinara. A kada te ljude držimo na 40 hiljada dinara, to je siromaštvo, jer mi živimo u zemlji u kojoj je nemoguće podići platu svima na način na koji bi to trebalo uraditi, nego se povećava samo minimalna zarada. Ta minimalna zarada s obzirom na poskupljenje mesa, mleka, ulja, šećera, brašna, svega ostalog što je otišlo gotovo pedeset posto, nije ni blizu onoga što je potrebno radnicima u Srbiji.

Radnici u Srbiji su siromašni i to je, gospodine Mali, surova istina. Vi morate na tome da poradite, uradite nešto, kao što su uradili Crnogorci, oslobodite privrednike, oslobodite privredu poreza i doprinosa i naterate ih, kao što su Crnogorci uradili da se to prebaci u zaradu.

Još jednu rečenicu i time završavam, na kraju gospodinu Martinoviću. Da, gospodine Martinoviću, radnici u Srbiji jesu robovi, jer za vreme ove vlasti je patentirano nošenje pelena u fabrikama koje su dolazile ne samo iz Kine, nego iz Južne Koreje, Turske i mnogih drugih kompanija, nije važno iz koje zemlje dolaze, važno je kako se ophode prema zaposlenima, a ophode se katastrofalno.

Gospodine Martinoviću, nije Aleksandra Jerkov prva izmislila pelene u Srbiji i nije ona prva iznela činjenicu o tome, to sam uradio ja, mnogo pre nje, ona je prepisala od mene.

Ako hoćete da znate gde se nose pelene, evo, reći ću vam, nose se u „Juri“ i to cela Srbija zna. Hoćete da vam kažem da su u Turskom „Kajzenu“ 350 žena ima jedan toalet. Lično sam razgovarao sa radnicima „Jure“, sa radnicima „Kajzena“.

(Aleksandar Martinović: Dokazi.)

Dokazi, pa dokazi su valjda razgovori sa tim ženama i dokaz je jedan toalet na 350 žena. Izračunajte koliko 350 žena može da iskoristi pravo na toalet u toku radnog vremena. To je činjenica i nije sporno što je to tako, treba se na tome raditi da se popravi, nije važno da li su oni Kinezi, Turci, Amerikanci ili neko drugi. Ja mogu da pohvalim i da kažem, gospodin Siniša Mali je tada radio, mogu da kažem da je najbolja privatizacija u Srbiji, privatizacija Sartida, koju je kupio „Ju-Es stil“. Ne znam, ona je nekih tih 24 sporne privatizacije, ali ja tvrdim da je to najbolja privatizacija koja je postojala u Srbiji. Najbolji poslodavac koji je došao.

Uopšte nije važno. Postoje i kineske kompanije koje su korektne, koje su kvalitetne, sa kojima se može razgovarati. Ja samo govorim o drastičnim primerima gde moramo obratiti pažnju i gde Ministarstvo rada i inspekcija rada moraju reagovati kako bi na vreme mogli da preduprede probleme koji se nalaze, jer se ti problemi činjenično dešavaju u Srbiji.

Hvala.

Poštovani predsedniče, mandatarko, kandidati za ministre, kolege i koleginice narodni poslanici, želeo bih mandatarki da čestitam na iskrenosti i na istini, i to bez imalo ironije, kada je izjavila nedavno da čovek u Srbiji, odnosno radnik, sa 40 hiljada dinara može da živi svega nekoliko dana. To je tačno. Samo nisam video u ekspozeu gde piše kako taj isti radnik, siromah, da preživi ostalih 26, 27 ili 28 dana u mesecu.

Granica siromaštva u Srbiji je negde oko 45 hiljada dinara. Svi koji primaju manje od 45 hiljada dinara po statistici su siromašni, a minimalna zarada u Srbiji je 35 hiljada dinara. U tih 45 hiljada dinara, onaj ko je to sastavljao, tu minimalnu potrošačku korpu, stavio je za obrazovanje dece 100 dinara mesečno. Jedna sveska. Stavio je dve kockice čokolade, po glavi domaćinstva. To je istina, to je siromaštvo.

Skoro milion ljudi u Srbiji prima zaradu ispod 45 hiljada dinara. Oni su siromašni. Prosečna potrošačka korpa u Srbiji je 86 hiljada dinara, a potrošačka korpa gde možemo nešto da uštedimo je 117 hiljada dinara. Stvarno ne znam ko prima taj novac, ko prima tu potrošačku korpu, a da ne govorim o onima koji primaju 117 hiljada dinara. Srbija je danas zemlja jeftine radne snage, šrafciger industrije, motanja kablova, sirotinjska zemlja.

Mi kao Udruženi sindikati Srbije „Sloga“ i kao poslanička grupa Ujedinjeni hoćemo da vam pomognemo. Napravili smo jedan sjajan zakon o radu koji ćemo predložiti gospodinu Selakoviću, a predložićemo svima vama. Nadam se da ćete na taj način pokazati koliko brinete o radnicima Srbije, da ćete izglasati jedan moderan evropski zakon o radu i da ćete na taj način pokazati da vam je stalo do njih. Hvala.

Poštovani predsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, reklamiram član 27.

Zamolio bih vas kao predsednika da prosto vratite temu dnevnog reda ovde u Skupštinu.

Nema potrebe više da slušamo o Belivuku, nema potrebe da slušamo više bilo šta o nekim zemunskim ili nekim drugim klanovima. Srbija se nalazi u situaciji u kakvoj se nalazi i ja mislim da građani Srbije od nas očekuju ozbiljnost i očekuju da ova Skupština raspravlja o onome o čemu smo danas došli ovde, a to su amandmani. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, reklamiram član Poslovnika 105. stav 1. Narodni poslanik, uvaženi profesor doktor bez ijednog naučnog rada, prekršio je gotovo sve članove Poslovnika ovde.

Međutim, pored toga što je govorio neistine i laži, vršio je uvrede prema svim drugim narodnim poslanicima.

Ja nisam reagovao ovde nijedanput kada su se ovde govorile prazne priče i laži o otvaranjima radnih mesta, o novim fabrikama, o uspešnosti Srbije, o 40.000 dinara plate itd, reagujem sada kada je čovek… (Isključen mikrofon.)