| 26.10.2023. |
|
||
|
|||
|
Zahvaljujem, predsednice.
Vidim ja da će ovo biti zanimljiva sednica i da ćemo se malo smejati, što možda i nije loše, za promenu, od nekih ranijih sednica.
Molim vas da umirite kolege.
Možete i da izreknete opomenu.
Da li možete da mi vratite vreme ili da me pustite malo duže da pričam?
Kada slušam gospođu Jovanović, rekao bih da je ona otprilike juče došla iz neke Švedske ili Danske i da onako fantastično priča, ali činjenica i realnost su malo drugačiji.
Ona je jedna od glavnih vedeta i perjanica 35-godišnjeg trovanja nacije raznim stvarima i raznim pogrdnim rečima. Između ostalog, sećamo se da je svoje sadašnje šefove gađala cipelama i klela za skupštinskom govornicom.
Nisam ja to radio, to ste vi radili, ali nije to sad toliko ni važno.
Kada govorimo o REM-u i o medijima, ja mogu slobodno da kažem da u Srbiji ne postoje objektivni mediji. Znači, taj priča da su objektivni mediji u Srbiji, taj, blago rečeno, ne govori istinu. Niti su objektivni prorežimski mediji, niti su objektivni ovi, kako se nazivaju, profesionalni. Da su ti mediji, i jedni i drugi, malo bolji i malo profesionalniji, verovatno danas ne bi ni došlo do svega ovoga što se dešava, verovatno bismo imali priliku da debatujemo u nekom studiju, da svako može da iznese svoju argumentaciju, da svako može da priča, a ne da jedni pričaju, targetiraju, šta hoće i koga hoće, dok drugi to isto rade. Kad to kažem, konkretno mislim na "Informer", "Pink", targetiraju koga hoće i svako ko ne kaže - Živeo Aleksandar Vučić, taj neće moći da kaže svoje.
Isto, sa druge strane, N1 ako neko ne kaže - smrt Aleksandru Vučiću, ili on je lopov, ne znam izdajnik, ni tamo neće moći ništa da kažu. I kada već govorimo istinu, tu objektivnih medija nema. Kada govorimo o REM, taj REM svoj posao nije radio. Ako se setimo predsednica tog REM, Olivera Zekić je oblačila nacističku uniformu Gestapovsku i sa tom uniformom je izlazila u javnost i čak je rekla, eto to je šala.
Pa sada ako imamo nekoga ko sprovodi Gebelsovsku politiku u medijima i time se javno hvali, treba da očekujemo od njega ili nekih drugih sličnih njemu da sutra kažnjavaju neke medije koji svoj posao ne rade profesionalno i objektivno. Ako smo već kod toga, imali smo priliku nedavno da vidimo na jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom, puštan crtani porno film, u vreme kada deca gledaju crtane filmove, da li je nek zbog toga kažnjen, ja mislim da nije.
Mislim da je to godinama unazad, 15,20 godina gledamo razne rijalitije, a ti rijalitiji su krenuli od nekih benignih pa su došli do nekih najgorih.
Ja stvarno ne znam na koji način se biraju učesnici tih rijalitija, ali koliko sam negde pročitao otprilike, nalaze neke psihološke modele, ljudi koji su bolesni, koji su labilni, koji nisu baš da kažem zdravstveno sposobni i onda takve ljude zatvore u jednu prostoriju, mesecima i onda oni tamo rade šta rade, a možemo da vidimo tuče, blud, nemoral, sve možemo da vidimo i opet niko nije kažnjen zbog toga i zato taj REM, nije, govorim o 15,20 godina koliko se ovde nalaze rijaliti, ja nisam tada bio u vlasti, Keno, ti si bio kada je taj rijaliti počeo da se emituje, mislim "Veliki brat", ja sam i tada bio opozicija, tako da sa te strane nema objektivnosti.
Ako bismo govorili o tome, da za svaku izgovorenu reč neko treba da odgovara, onda bismo došli u situaciju, da kada svako na bilo kojoj televiziji ili na nekom nacionalnom mediju, prozove nekoga ili nazove nekoga da je lopov, da je ubica, narkoman, itd. taj bi trebalo adekvatno da odgovara.
Ovde danas može svako da kaže svakom šta hoće, dobiće ga na sudu i platiće nekih 30, 40, 50 ili 100 hiljada dinara, kaznu i nikom ništa. Kada bismo uveli zakon da se za javno izgovorenu reč, kažnjavaju svi oni koji to kažu ili koji govore neistinu, pa čak i do toga, da se te televizije ili te novine, mediji, da tako kažem, zatvaraju, da neko dobije zatvor zbog toga što nekog naziva nekim pogrdnim imenima, onda bi situacija ovde bila sasvim drugačija.
Kada govorimo o medijima, ajde da budemo realni da su mediji dobrim delom inspiratori za sva ova dešavanja koja imamo danas.
Kada kažem mediji, ne govorim samo o režimskim medijima, govorim i o ovim kako sebe zovu, profesionalnim medijima, N1, konkretno o njima, a niti tamo gostujem niti ću gostovati, zabranjen sam na N1 i Novoj S, tako da mogu komotno da kažem ono što mislim o tome.
Znači i jedni i drugi šire propagandu mržnje, šire propagandu podela, a opet niko ne odgovara. Ako je taj N1 ili neko drugi registrovan u Luksemburgu, zašto mu je data dozvola da se emituje u Srbiji, opet je neko tu kriv, REM ili neko ko je dozvolio.
Znači, nismo ispoštovali, niti poštujemo zakonske propise uopšte kada su mediji da kažem u pitanju. Davno je bilo, ja se i ne sećam da li je bilo i za vreme prošle vlasti, nisam tada bio toliko aktivan, ali se ne sećam da je bilo debatnih emisija, ne sećam se da je bilo emisija u kojima može neko sa uvažavanjem da priča, da ga neko drugi ne prekida i da to bude bez bilo kakvih uvreda i targetiranja.
Kada budemo imali tu vrstu medija da mogu da dođu predstavnici vlasti, opozicije, civilnog sektora ili svih ostalih itd. i da mogu argumentovano da razmenjuju svoja mišljenja i da govore svoje programe i ideje onda možemo da dođemo u tu situaciju da sutra kažemo da su mediji objektivni, da mediji profesionalno informišu itd. Danas to apsolutno nije tako, apsolutno nije tačno.
Prorežimski mediji, da kažem brane vlast po svaku cenu po pitanju života ili smrti, a ovi tzv. objektivni su prodati, pa sad da bi se kao spasili od te prodaje onda sada dižu što veću dževu i što veću frku kako bi eventualno ispali žrtve da ih neko tako namešta, kupio neko, Šolak prodao itd.
Apsolutno me ne zanimaju ni oni, da budem iskren. Ako ih je neko kupio, ako ih je neko prodao, to je poslovni odnos, ti neka rade sa tim šta hoće, oni mi apsolutno nisu važni.
Isto tako državni mediji koji se finansiraju iz budžeta Srbije i mediji koji dobijaju da kažem basnoslovan novac od strane države, od strane lokalnih samouprava, od strane svih tih, da kažem oglašivača ili kako ih govorimo isto tako moraju da poštuju zakon, moraju da govore istinu i moraju da daju mogućnost svima onima koji drugačije misle da kažu ono što misle, da iznesu svoj politički ili bilo koji drugi stav.
Danas živimo u državi u kojoj je to apsolutno nemoguće i u kojoj, ako se ja ne varam stvarno se ne sećam, ja na RTS-u nikada u životu nisam bio, nekada sam bio na ovim tzv. tim profesionalnim medijima dok nije stigla zabrana iz određenih krugova, pa je odjedanput rečeno – stop, nema govora itd.
E, sada imamo i onaj problem što je meni interesantan. Znači, ja se ne sećam da je zadnjih možda 20 godina bilo nekakvih emisija u kojima je moglo da se govori o položaju radnika u Srbiji, dajem primer, pa da dođu predstavnici vlasti određenih ministarstava, predstavnici sindikata, predstavnici političkih partija, pa da malo debatuju o tome, pa da kažemo kako mi živimo, da li živimo dobro, da li živimo loše, da li možemo da živimo bolje, da čujemo neke predloge. Tih vrsta debata nije bilo.
Nemamo ni te neke obrazovane emisije, nemamo ni neke kulturne emisije, sve je to palo u vodu zarad politike, zarad nekih repriziranja nekakvih starih serija, uvođenja turskih nekih serija itd. Što mislim da je potpuno pogrešno i to danas truje ovu decu.
Kada ljudi ili da kažem mladi ljudi, deca ili ko god nemaju više poverenja u medije i ne žele da gledaju medije tako da više apsolutno nisam siguran ko gleda i ovu Skupštinu, jer je i ovo postao rijaliti.
Onda dođemo u jednu situaciju gde se oni informišu? Informišu se alternativno. Informišu se preko društvenih mreža, a društvene mreže su nažalost postale još gore trovačnice nego mediji. Sa isto tako ko zna koliko lažnih profila, lažnih objava, neistina, targetiranja, to je sada postala propaganda, to je postao biznis, pa sada je vlast krenula sa tim da kažem onim botovima koji se malo, u stvari, ne malo nego mnogo se bave time, a onda i deo opozicije je krenuo isto tako sa tim botovi, pa tu sada više nema istine, nego neko sa 50 lažnih profila može da kreira javno mišljenje kako hoće.
To ne bi moglo da bude tako da mi imamo malo objektivnije medije i kada bi taj REM za ove kandidate, da budem iskren neke znam kao što je Šabić, imao sam prilike sa njim da sarađujem, mislim da sa upoznao i Antonelu Rih, ove ostale ne poznajem, ali vidim da neki od njih su nepoznati, neki su već bili i imali su neke uloge i neke poslove u tom nekom državnom medijskom sektoru itd. Ne znam kako će raditi. Ne mogu unapred da to kažem, ali se nadam, pošto će oni svakako biti izglasati ti koji budu izglasani, da će u nekom narednom periodu imati mogućnosti da pokažu na delu da li su spremni da poštuju zakone i da li su spremni da sankcionišu one koji ne poštuju zakon i koji ne poštuju programsku šemu, zato što smatram da istinito izveštavanje kada kažem – istinito, mislim sa svih strana, opet ponavljam nema objektivnog izveštavanja u Srbiji, možda jedino oni mučeni ljudi sa one „K televizije“ iz Zrenjanina se nekako trude, ali su oni kablovska televizija. Nema objektivnog izveštavanja.
Molim vas i molim i medije i apelujem i na sve one, znači da ne bismo ulazi u neke dalje sukobe, da prosto svoju uređivačku politiku prilagode tome da svako može da čuje one ljude za koje misli da mogu da kažu nešto pametno i za ljude za koje će moći da se opredele.
Nemojmo da radimo i pravimo izveštaj kao da je rat i kao da je ratna zona, pa jedna televizija snima jedne i ispada da su oni žrtve, a da su drugi nasilnici, a onda dođe druga televizija, snima drugu stranu, pa joj se tamo čuje oružje, hajmo ovo, ono itd. pa hajmo sada, znači oni su isto tako žrtve, oni su tamo da kažem nasilnici.
Imali smo prilike da gledamo izveštaj kada su bile razne tuče u Vrbasu ili gde već, kada se sukobe dve grupe ljudi, pa jedni kažu – ovo su građani, ovo su nasilnici. Ovi drugi kažu – ovo su građani, ono su nasilnici. Ne, ja sam i tada rekao – i jedni i drugi su bili građani i nasilnici. Oni koji se tuku bejzbol palicama, gađaju flašama, koji se gađaju kamenjem, itd. i jedni i drugi su građani i nasilnici.
Nemojmo da pravimo podele te vrste, odnosno to mediji rade, ne radim ja, podele te vrste da su jedni dobri, fini i kulturni, a drugi su ubice, huligani itd. ili obrnuto. Znači, svako mora da odgovara za svoju reč, svako mora da odgovara za svoje delo.
Svakako tražim da se u nekom narednom periodu uvede odgovornost, pa čak i krivična i zatvorska odgovornost i za novinare i za urednike koji ne iznose istinu, koji lažu, kojima se na sudu dokaže da lažu, neka odgovaraju svojom imovinom, neka odgovaraju krivično, pa da idu u zatvor, pa kada budemo došli u tu situaciju da neko sutra, kao što je to u nekim zemljama razvijenim zapleni imovinu, pa vas otera na robiju zato što ste konstantno nekoga blatili, vređali, itd. a da pri tome nema pokriće ni sudsko, onda možemo da kažemo da bi bilo drugačije. I kada se, naravno finansiranjem medija ne bude radilo sa jedne strane iz države, sa druge strane sa nekim novcem iz Luksemburga ili odakle već, kada se to bude finansiralo na osnovu komercijalnog učinka koje te televizije ili mediji steknu, e onda možemo očekivati da u nekom narednom periodu bude možda malo bolje.
Tako da apelujem još jedanput na sve, možda je bolje da se ovako malo šalimo i smejemo nego da se bijemo i da se gađamo bombama i cipelama, dimnim bombama, ne pravim bombama, daleko od toga.
Svakako, hajte molim vas da napokon ti mediji počnu da rade svoj posao i da ne branimo jedne ili druge nego da tražimo od svih tih medija objektivnost kako bi građani Srbije, pre svega, ne mi mogli da budu kvalitetno i istinito informisani.
Hvala.
Zahvaljujem.
Koristiću dva minuta, ništa uvredljivo i tako dalje.
Možda ste se vi, gospođo Jovanović, nekada borili za radnike, ali ste to radili verovatno onda kada ste bili opozicija, a ja sam neko ko se za radnike bori ceo svoj život, znači, 35 godina, ne zato što ja mrzim svaku vlast ili zato što sam ja, da kažem, neko ko je antiprotivan svemu, nego zato što smatram da sindikat treba da bude protivnik svake vlasti. Dakle, ne neprijatelj, nego protivnik.
Ja ne mogu ništa dobro da kažem za DOS-ovsku vlast, da se razumemo odmah, jer ja nisam tada bio u vlasti. Ja sam tada radio u železari „Smederevo“, kao običan radnik u pogonu Topla valjaonica na postrojenju namotavanja trake.
Ja znam da je tada bilo, da kažem, zatvoreno ko zna koliko preduzeća, ko zna koliko ljudi ostalo bez posla i znam da je polovina tadašnje Vlade, to sam i rekao na prošloj sednici, ušlo kao goli miševi u Vladu, a izašli su kao milioneri, ali ne možemo da kažemo i nisam demagog… Da se razumemo, 2012. godine je bilo 1.800.000 zaposlenih, danas je 2.400.000. Nisam demagog, apsolutno. Međutim, problem se postavlja u tome što to nisu kvalitetni poslovi. O tome smo juče pričali. Ti poslovi su niskobudžetni poslovi, a sada dolazimo u tu situaciju da ti ljudi ostaju bez posla, jer se te niskobudžetne kompanije zatvaraju zato što mi jesmo dostigli platu u evrima koja nije mala, da budemo iskreni, ali ta plata u dinarima ne vredi ništa, jer ljudi ne mogu da prežive.
Dobro je što je Nacionalna služba, to je kolega Jovanov juče govorio, zaposlila neke ljude koji su tamo u Vranju ostali bez posla, ali nije dobro što se oni zapošljavaju u taksiju. Znate, ako ja odem u fabriku da radim, pa hoću da uzmem kredit da kupim stan ili tako nešto, dođem sutradan na kapiju, neko me otpusti i oni kažu – ajde sada idi i vozi taksi. U redu, privremeno, ali to nije rešenje. Mi moramo da radimo na kvalitetu radnih mesta i moramo da menjamo Zakon o radu. Mi smo to predložili i predlagaćemo i dalje.
Hvala.
Zahvaljujem.
Želeo bih da postavim pitanje ministru finansija Siniši Malom - kada će i da li će doći do povećanja minimalne zarade za drugu polovinu 2023. godine? Svedoci smo iz medija da se nekakvi pregovori između sindikata, koji su tražili 50.000 dinara, i Vlade održavaju, ali za sada nemamo nikakav odgovor dokle se stiglo sa tim.
Videli smo juče da predsednik države ponovo obećava neke helikopter pare, povećava plate, penzije. Pozdravljam to što se plate povećavaju prosvetnim i zdravstvenim radnicima, ali bih želeo da pitam - šta se dešava sa onih pola miliona najsiromašnijih građana koji primaju 40.000 dinara? Da li tih pola miliona porodica može da živi sa 40.000 dinara, s obzirom da je poslednje povećanje minimalne zarade od 14,3% pojela prošlogodišnja inflacija, a da ne govorimo o ovoj inflaciji u toku ove godine u prvih šest meseci?
Ja sam juče bio u Knjaževcu, razgovarao sam sa 1.000 radnika koji štrajkuju i koji rade za 40.000 dinara, koji traže od poslodavca da im samo poveća zaradu 10%. Razgovarao sam sa ženama, sa majkama koje su plakale i koje su govorile da ne mogu od te zarade da prežive i da od te zarade ne mogu ishrane svoju decu i svoje porodice. Žalosno je da neko danas u Srbiji radi za 40.000 dinara. Voleo bih da znam po kom kriterijumu i po kom osnovu je prosečna plata u Srbiji 85.000 dinara kada znamo da četvrtina zaposlenih u Srbiji radi za minimalnu zaradu.
Ja sam neko ko je 13 godina radio u fabrici. Radio sam u „Železari Smederevo“ u pogonu i znam šta znači rad u fabrici. Nikada nisam radio za minimalac, ali potpuno razumem one ljude koji rade za 40.000 dinara i moje pitanje upravo ide u tom pravcu - kada će biti povećana minimalna zarada i za koliko će biti povećana da bismo mogli najsiromašnijim građanima Srbije i onima koji se muče kod stranih poslodavaca, koji ih maltretiraju, mobinguju, da žive pristojno od svog rada?
Hleb koji je pojeftinio i koji će pojeftiniti tri dinara ne znači nikome ništa, ne znači čak ni tim ljudima koji rade za 40.000, jer 90 dinara koje će platiti manje mesečno apsolutno ne znači ništa.
Drugo pitanje koje bih želeo da postavim ministru finansija je to da nam kaže - koliko od države novca dobijaju i zarađuju predsednik Saveza samostalnih sindikata Ljubisav Orbović i predsednica UGS „Nezavisnost“ Čedanka Andrić, s obzirom da građani Srbije moraju da znaju koliko su plaćeni oni koji navodno pregovaraju u njihovo ime, koliko novca oni zarađuju da bi pregovarali za 40.000 dinara koliko je minimalna zarada u Srbiji?
Na kraju, želeo bih da postavim pitanje Tomislavu Momiroviću, ministru trgovine ili ne znam čega, na osnovu kojih kriterijuma i na osnovu koje alhemije je on došao do tih podataka da je inflacija u Srbiji ne da ne postoji, nego je smanjena? To prosto nije tačno. To je jedna laž, jedna velika neistina. Svako ko ode u prodavnicu, svako ko ode bilo šta da kupi može da vidi koliko su namirnice, koliko su te osnovne stvari za život poskupele i da ne postoji nikakva matematika da je to smanjeno.
Ljudi danas teško žive, a Tomislav Momirović se šali sa njima, dajući neke izjave koje apsolutno nemaju nikakve veze sa istinom. On se sprda sa najsiromašnijima, jer taj sa 40.000 dinara, kada ode u prodavnicu, ne može da kupi apsolutno ništa, ne može da preživi sedam dana.
Baš bih voleo da znam i da budem upoznat sa time kako se do tih podataka dolazi. Verovatno na isti način koji Republički zavod za statistiku određuje platu u Srbiji, verovatno na isti način koji se određuje da plata u Starom Gradu, na opštini Stari Grad, iznosi 150.000 dinara, da je u Beogradu 110.000 dinara i da nijedna opština u Srbiji nema manju zaradu od 60.000 dinara, što je prosto netačno i jedna velika laž. Hvala.
(Beograd, 25.08.2022.)
| Funkcija | Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija | Izvor prihoda | Interval | Neto prihod | Valuta | Vreme obavljanja / od-do |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 93850.00 | RSD | 12.08.2022 - |