Zahvaljujem, koristiću vreme ovlašćenog.

Pošto je koleginice Stojmenović pomenula Apoteke „Beograd“, ja sam neko ko je kao levičar apsolutno za to da većina firmi, fabrika i ustanova budu u državnom vlasništvu i da što manje bude privatizacije.

Apoteke „Beograd“ su u problemu već dugi niz godina. Apsolutno podržavam to da one ostanu u vlasništvu grada Beograda i da ostanu u državnom vlasništvu. Ima jedna druga stvar, a to je da sam ja davno izgubio empatiju prema ljudima koji nisu spremni da se bore sami za sebe. Kao što sam rekao više puta i ovde u Skupštini na Prvomajskom protestu ja mogu da se borim sa tobom ali ne mogu da se borim za tebe.

Kada sam radnicima Apoteka „Beograd“ još pre ili četiri ili pet godina, kada su dolazili kod mene i tražili pomoć, pričao da će im se ovo desiti i kada sam ih da kažem na neki način savetovao da se sindikalno organizuju kako bi mogli da zaštite svoja prava tada je bila priča o tome – pa, znate mi ne smemo, mi ne možemo, mi se plašimo itd.

Ne govorim samo o Apotekama „Beograd“, govorim o tome da dokle god se naši radnici plaše da se sindikalno organizuju i dokle god imaju strah da se bore sami za sebe, nego očekuju pomoć od nekog drugog dešavaće se upravo to što se i dešava.

Ja sam i rekao prošle nedelje u svom govoru da mi je žao što radnici Srbije nisu isti kao radnici Grčke, jer da su takvi, apsolutno ovakvih situacija i prodaja firmi od vitalnog značaja za državu Srbiju ne bi ni došlo.

Tako da, u tom pravcu moram da kažem i da ponovim i sve ono što sam govorio da uvek pozivam ljude, da se sindikalno organizuju, da uvek pozivam ljude da budu deo neke organizacije nije važno da li moje ili neke druge i da moraju da se bore sami za sebe.

Mi smo tu da im pomognemo onoliko koliko možemo i koliko je u našoj moći ali ukoliko oni nemaju hrabrosti da se bore za sebe i ukoliko se plaše pre nego što dođu u neku situaciju dramatičniju, da kažem, da se na nekim način pobune, nažalost, imaćemo takvu situaciju da će se firme zatvarati i dalje i da će radnici ostajati bez posla, jer prosto drugačije neće ni moći dok ne usvojimo i ne promenimo novi Zakon o radu. Hvala.

Zahvaljujem.

Samo kratko. Potpuno se slažem sa koleginicom Stojmenović, mislim da me neko pogrešno ne razume sa te strane, ali moram kolegama koji nemaju iskustva u praksi, borbi za prava radnika, nemaju iskustva u praksi, a ja imam preko 25 godina, da kažem da ljudi moraju da nauče da se bore za sebe.

Pre godinu dana ja sam bio sa kolegama iz Zeleno-levog fronta, odnosno Politička platforma – Solidarnost koja je u koaliciji sa vama, ja sam bio na jednom skupu radnika Apoteka „Beograd“ zato što su me pozvali da ih podržim koji je bio u Domu zdravlja Vračar. Ja sam došao na poziv radnika. Ušao sam unutra u salu, bilo je sigurno nekih 150 radnika kada je direktor pitao ko sam ja. Ja sam se predstavio da sam predstavnik sindikata i da sam narodni poslanik. Međutim, direktor je rekao da bih ja trebao da napustim skup jer nisam zaposlen u Apotekama „Beograd“. Rekao sam – skup mogu da napustim ali samo pod uslovom ako radnici pristanu da ja taj skup napustim. Sto pedeset ljudi kojih je bilo svi su digli ruku da ja taj sastanak napustim iako sam došao po njihovom pozivu i na njihov poziv da im pomognem.

Tako da, lepo je boriti se za radnike i to je uvek pohvalno apsolutno, međutim problem je u tome ako radnici ne žele da se bore za sebe nego traže pomoć od nekog drugog, onda dolazimo u problem da im se ne može pomoći, koliko god vi ili ja ili neko drugi, hoće da pomogne tim ljudima ako vas ti ljudi zovu da im date pomoć, a onda pred direktorom kada su već kasnile četiri ili pet plata kažu – izvinite, nemojte sada da nam pomognete, mi ćemo da rešimo problem sa direktorom. Onda njima pomoć ne treba.

Moram da kažem samo jednu stvar da bi ljudi shvatili. Ja se ovim poslom bavim 25 godina. Štrajkovao sam glađu, i bio sam privođen, bio sam sa policijom u sukobu još 2005. godine, postoje fotografije i snimci, itd.

Uvek ponavljam, radnici moraju sindikalno da se organizuju, radnici moraju da se bore za sebe, ja ne mogu da idem da se borim umesto njih. Ja ću uvek da podmetnem glavu za svakog radnika, ali ako je on spreman da se bori za sebe. Hvala.

Zahvaljujem.

Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika.

Juče sam čuo jednu izjavu ministarske Đurđević Stamenkovski i moram da kažem da je to, po meni, prva smislena izjava jednog ministra rada od kada se ja bavim ovim poslom i otkad pratim političku scenu Srbije.

Ona je juče pomenula da se radi na izmeni i promeni Zakona o radu. Ja bih to apsolutno pozdravio najiskrenije, iz dna duše, i glasaću za tako nešto sa dve ruke ako bude moglo. Hteo bih da poručim, s obzirom da je ministarka rekla da se tu, da kažem,

koriste neki modeli švedskog Zakona o radu i nekih drugih zemalja, da mi kao sindikat, Udruženi sindikati Srbije „Sloga“ već tri godine imamo jedan kvalitetan Predlog zakona o radu koji smo propagirali, koji smo u prošlom sazivu Skupštine ovde predložili i koji je odbijen da bude uopšte na dnevnom redu.

Kada pominjemo Švedsku, moram da kažem da taj zakon nisam radio ja, nego da su ga radili najeminentniji stručnjaci iz oblasti radnog prava i radnog zakonodavstva u Srbiji, iz Centra za dostojanstvo i rad, na čelu sa profesorom doktorom Marijom Reljanovićem, koji je za mene najeminentniji stručnjak u Srbiji iz oblasti radnog prava. To je podržala švedska fondacija „Olof Palme centar“, tako da nema nikakvih problema da taj zakon primenimo. Jedanaest stručnjaka iz oblasti radnog prava je na tome radilo više od godinu dana.

Alternativni zakon o radu koji smo mi spremili ima šest ili sedam zakonskim rešenja, a to znači Zakon o radu, Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, Zakon o socijalno-ekonomskom savetu, Zakon o štrajku, Zakon o sindikatima. Apsolutno bi smo sve mogli da pokrijemo tim zakonom.

Poručio bih gospođi Stamenkovski da mi stvarno iskreno želimo da učestvujemo u tome i nadam se da to neće ostati mrtvo slovo na papiru, nego da će taj zakon koji je usklađen, pošto je Milica Stamenkovski rekla da treba da se uskladi sa svim evropskim normama. Mogu da kažem sa ponosom da je naš Zakon o radu usklađen i sa evropskim radnim zakonodavstvom i da je usklađen sa Evropskom socijalnom poveljom. Znači, ne postoji nikakav problem, niti prepreka da se o tom zakonu makar razgovara, a da se dobar deo tog zakona usvoji.

Ako bismo kojim slučajem mi u ovom sazivu izglasali taj Zakon o radu, moja politička misija je završena, ja politikom prestajem da se bavim, jer bismo uradili nešto kvalitetno i nešto istorijski za sve radnike Srbije.

Iz tog razloga mogu da kažem da bih mirno mogao da odem u političku penziju, jer bismo na taj način pomogli onim najsiromašnijim, onim najobespravljenijim i običnim ljudima, za šta se ja i borim i zašto sam, između ostalog, i ušao ovde u ovaj parlament.

Što se tiče samog zakona, on je isto tako naklonjen i poslodavcima, ali naklonjen je i državi. Znači, postoji mogućnost da se o tome radi i ja opet ponavljam, mi taj zakon dajemo, da kažem, bukvalno besplatno Vladi Srbije i gospođi Stamenkovski, neka iskoriste odatle šta god misle da treba, šta god može da se iskoristi, mi smo tu, da kažem, apsolutno da damo podršku.

Pored zarada koje, naravno, svakog našeg čoveka ovde brinu, tu se vodi računa i o dostojanstvu i o, da kažem, radničkim problemima i odnosu prema tim ljudima, da oni ne bi mogli na neki način da budu mobingovani, maltretirani, šikanirani, a to nam je valjda svima cilj ovde u ovoj zemlji da uradimo.

Ono što je gospođa Stamenkovski rekla i to već malo onako za mene može da bude problematično, a to je da se koristi neki grčki model Zakona o radu. E, sada na svu sreću svih nas, države Srbije, srpski radnici nisu ni malo hrabri kao grčki radnici, pa bih samo rekao da je pre par godina, kada su u Grčkoj probali da promene Zakon o radu uveče kasno, da je zgrada Ministarstva rada bukvalno bila zapaljena i naravno, Vlada je odmah ujutru povukla taj zakon.

Ne kažem naravno, daleko od toga da to treba ovde da se desi, ali naš narod nažalost, naši radnici, naši sindikati, nisu takvi kao što su grčki, nisam ni ja kao što su grčki sindikalci, naravno, i to je velika kritika za nas, jer kada je 2014. godine donet robovlasnički Zakon o radu, mi smo kao babe dozvolili da on prođe jednom minimalnom šetnjom, bez ikakve ozbiljne pobune i, naravno, kritika ide i na moj račun i na račun mojih kolega, ali i svih ostalih sindikata i svih ostalih radnika. Tako da je moj ideal da jednoga dana srpski radnici budu kao grčki radnici, ali nažalost, to neće da se desi, jer nemaju tu vrstu hrabrosti.

Podsetio bih samo na jednu stvar, da ne bi bilo dobro kada bi ja bio vlast, jer ja sam malo rigorozan prema tim nesavesnim poslodavcima, pa recimo „Jura“, koju su svojevremeno doveli Mlađan Dinkić, Boris Tadić i Rasim Ljajić, koja je sinonim robovlasničke kompanije ovde u Srbiji, ja bih njih nogom u zadnjicu sve do jednog isterao kada bi bio vlast van granica Srbije na prvi granični prelaz, tako da ja nisam baš dobar za tu poziciju, ali se nadam da država ima sluha da taj Zakon o radu usvojimo. Kažem, ja dajem svu svoju pomoć najdobronamernije, najiskrenije iz dubine duše i srca, da to promenimo.

Prilika za to će već biti na nekoj od narednih sednica, kada ću ja upravo taj Zakon o radu predložiti ovde i nadam se da ćete bar imati dovoljno sluha, ako ne da ga usvojite bez neke velike rasprave, da možemo da dođemo u situaciju da debatujemo o njemu, pa da vidimo šta je tu dobro, šta je tu loše, šta možemo da promenimo, tako da, moja puna podrška ide u tom pravcu i uvek će biti u tom pravcu moja podrška u svemu onome što se tiče dobrobiti radničke klase Srbije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsednice.

Govoriću po amandmanu.

Svi mi znamo ovde u Srbiji da je zdravstveni sistem praktično rak rana ove države. Zdravstveni sistem je nešto što je, da kažem, ozbiljan problem, od toga što se poslednjih 30 godina nije ulagalo u obnovu bolnica, do toga da mi danas nemamo dovoljno kadrova i nemamo dovoljno ljudi koji mogu da opslužuju te bolnice, kako lekara tako i medicinskih sredstava. Mnogi od njih odlaze što u inostranstvo, što odlaze u privatni sektor, tako da danas imamo ko zna koliko privatnih ordinacija koje se reklamiraju i koje rade ali naravno tu građani Srbije moraju da plaćaju dosta novca da bi mogli da izvrše preglede.

Isto tako, postoji problem i u toj listi čekanja, gde ljudi recimo za operaciju kuka ili za neke složenije operacije moraju da čekaju godinama kako bi došli na red da se operišu.

Znam da je kod nas preventiva velika problem i da mi kao narod nismo navikli na to da se preventivno pregledamo i da je preventiva mnogo jeftinija nego lečenje, jer kada dođu ozbiljne bolesti u neki kasniji stadijum onda državu to mnogo više košta a građani imaju mnogo manje šanse da spasu život ukoliko se kasno jave za bilo kakvu intervenciju.

Što se tiče toga, ja bih mogao da dam jedan konkretan predloga, a taj konkretan predlog je da se u Srbiji uradi nešto slično što je urađeno i u Crnoj Gori.

Pre toga želim da kažem da smo mi kao Sindikat pozdravili odluku da domovi zdravlja rade 24 sata i da domovi zdravlja praktično pružaju usluge građanima Srbije. Problem je u tome što to jeste svakako dobro za sve građane, ali nije dobro za kadar u zdravstvu zato što tog kadra, kao što sam već rekao, nema dovoljno.

Predložio bih ono što je Crna Gora uradila, nešto modifikovano, što bi svakako odgovaralo svima, a to je da se poslodavcima omogući da ne plaćaju obavezno zdravstveno osiguranje, odnosno da se obavezno zdravstveno osiguranje prebaci na budžet Republike Srbije.

S obzirom da i dan danas se otprilike dve trećine praktično zdravstvenog osiguranja finansira iz budžeta mislim da to jeste, da bi bio dodatni trošak, ali bi poslodavci tu razliku mogli da daju isključivo u povećanje zarada. To je jedna stavka, a druga stavka bi bila ulaganje u investicije, s tim što bi svaki poslodavac u Srbiji bio obavezan da jednom godišnje pošalje svakog zaposlenog na obavezan sistematski pregled u državne ustanove, i to ne na sistematski pregled gde mu se meri pritisak i gde, da kažem, proverava vid, nego ozbiljan sistematski pregled gde bi na neki način mogle da se spreče bolesti u nastanku i gde bi svaki zaposleni jednom godišnje mogao da ima jedan ozbiljan, ozbiljan zdravstveni pregled. Na taj način bi se deo novca koji bi se prebacio na budžet opet vratio na poslodavca jer bi poslodavci to morali da plaćaju državnim ustanovama.

Samo želim da kažem da bi trebalo, i o tome treba da se razmišlja, da se za taj kadar u zdravstvu olakša zapošljavanje.

Znam da je predsednica Skupštine tada kao premijer učestvovala u tome da bude primljeno nekoliko hiljada zaposlenih koji su radili za vreme Kovida, da se povećala plata vozačima Hitne pomoći koji su bili otprilike negde na minimalnoj zaradi, ali svakako smatram da bi trebalo, jer imam prilike svakodnevno da se susrećem sa time da se razni ljudi koji rade u zdravstvu prijavljuju za posao ali da to sad mora da prođe neke komplikovanije procedure, tako da bih zamolio i Ministarstvo zdravlja i Vladu Srbije u nekom narednom periodu prosto olakšaju zapošljavanje zdravstvenih radnika i da se taj broj zdravstvenih radnika poveća kako bi ta primarna zdravstvena zaštita mogla da bude kvalitetnija za sve građane Srbije. Isto tako, kako bi mogli da ispoštujemo taj deo sada u domovima zdravlja koji rade 24 sata kako bi građani mogli da i u tim ustanovama dobiju negu i da se smanji pritisak na hitne pomoći, na UC i na sve druge ustanove koje jednostavno rade 24 sata.

Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovani radnici i građani Srbije, ja ću se u ovom delu oko budžeta zadržati upravo na ono što je meni struka, a to su plate, zarade i uslovi rada koji se tiču.

Ja sam ovde poslanik u drugom mandatu, evo već, treća godina i praktično za svo ovo vreme gospodin Siniša Mali, koji je obrazlagao, da kažem, budžet i zakone, koji bi nekada mogao da pogleda sagovornika i u oči, je govorio apsolutno iste priče, nikad njegove priče se apsolutno nisu razlikovale ni u čemu od mog prvog zasedanja, pa do dan danas.

Nisam demagog i kao što sam rekao prošli put govoriću istinu i uvek govorim samo istinu. Ja ne želim da osporim da je u Srbiji povećan minimalac, da kažem, istorijske ako tako možemo da kažemo od 20%, ako se računa od 1. januara. Ne mogu da osporim ni to da u Srbiji danas ima dva miliona i četiristo hiljada zaposlenih gde ih je bilo milion i osamsto 2012. godine.

Ono što ja želim da kažem je nešto što se tiče te minimalne zarade je statistika, koje se ovde iznosila proteklih meseci i govori o tome da u Srbiji 91.000 osoba radi za minimalnu zaradu. To možda statistički jeste tačno, ali ako uzmemo u obzir da je dovoljno da neki poslodavac zaposlenom da topli obrok jedan dinar ili 10 dinara, taj više ne ulazi u tu statistiku da radi za minimalnu zaradu, tako da na ovakav način mi ulazimo u jednu uravnilovku gde će nam pola Srbije raditi za minimalnu zaradu, pogotovo zato što se zloupotrebljava taj termin toplog obroka i regresa, kao što sam rekao i na veštački način za jedan dinar se nekome da plata veća nego što je ta minimalna.

Nažalost, dolazimo u jednu ozbiljnu problematiku, a to je da nam se dešava kompresija zarada. Kad kažem kompresija zarada za one koji ne znaju to znači da se onima sa najnižim zaradama, ta zarada povećava za 20%, a da se zaposlenim u javnom sektoru povećava zarada za 5,1%, što znači da ćemo vrlo brzo, odnosno da ćemo već od Nove godine ući u taj model, gde će oni sa najnižim primanjima, odnosno, hajde, recimo, spremačica imati platu 65.000 dinara, a da će neki ljudi koji rade složenije poslove pogotovo u javnom sektoru, inženjeri, tehničari, majstor ili tako dalje, raditi za nekih 70.000 ili 80.000 dinara. Ulazimo u problem da mi više nećemo imati ljude koji su stručni da rade u državnim firmama i u javnom sektoru, jer su im plate ograničene, jer se izjednačavaju sa onim zaradama koje su apsolutno na najnižem nivou.

Govorim i o tome da su cene u Srbiji na istom nivo ili znatno veće nego u većini zemalja EU, tako da ne možemo da govorimo o tome da ti građani koji će imati minimalnu zaradu 550 evra, da će imati kvalitetniji život. Naravno, da neće jer su cene velike.

Pozdravio sam prošli put i pozdravljam opet to što je država izvršila pritisak na velike trgovinske lance da snize cene i da na taj način olakšaju najsiromašnijima da imaju veću kupovnu moć.

Pre neki dan smo pustili jedno saopštenje koje se tiče Delhaize, a to je zato što sad neki dušebrižnici se brinu za to da li će Delhaize zatvarati neke prodajne objekte ili neće. Apsolutno sam rekao, gospodo ako vam se ne sviđa, ako vam je mali profit koji imate u Srbiji, slobodno zatvorite vaše radnje i vratite se u Belgiju odakle ste već došli, a hajde da otvorimo neke druge trgovinske lance koji postoje i u svetu, a koji postoje u Srbiji, pa ćemo te iste ljude zaposliti i kod njih, a njima će ta marža koju danas imaju biti više nego dovoljna.

Ono što želim isto da kažem, što se tiče samih zarada i samih plata, sećamo se situacije negde iz marta, aprila kada je Ministarstvo zdravstva počelo pregovore sa sindikatima oko povećanja toplog obroka i regresa. Nažalost, održan je samo jedan ili možda dva sastanka, a onda je to prebačeno na Ministarstvo finansija koje se više apsolutno nije oglašavalo po tom pitanju. Mene interesuje ako su tada sindikati na neki način omanuti, prevareni da pregovaraju o povećanju toplog obroka i regresa, to je možda uspelo tada zato što su sindikati u zdravstvu već bili spremni da štrajkuju i da podrže studente, pa je onda urađeno to da bi se oni, da kažem, povukli iz tog procesa, nažalost, oni i svi zaposleni u zdravstvu su prevareni i ta prevara je uspela. Pitanje je kada se bude desilo nešto slično ovome možda sasvim drugačije, ne mislim nešto sa studentima, da li će sindikati i zaposleni u zdravstvu verovati državi i Ministarstvu zdravlja i Ministarstvu finansija jer su ih taj put obmanuli.

Mi moramo da znamo da je taj topli obrok i regres nešto što je veliki problem. Problem je u tome što je Zakon o radu loš koji smo mi kritikovali i koji ćemo uvek kritikovati i koji zaposlenima, odnosno poslodavcima daje obavezu da zaposlenom da regres ili topli obrok i kaže on mora to da mu da, ali nije precizirana visina. Pa, onda taj neko može da ima neki poslodavac zaposlenom da topli obrok jedan dinar, a neko da 10.000 dinara.

Sada dolazimo u jednu situaciju da ti zaposleni kada dođu na posao dobiju topli obrok jedan dinar, a ja bih voleo da pitam svakog ministra ili premijera, predsednika države, šta danas može da se kupi za jedan dinar. Toma Mona je govorio da može za 20 dinara da se pojedu dva jaja, a radnici koji dobijaju topli obrok jedan dinar, oni ne mogu da kupe ni četvrtinu jajeta. Pa, bih voleo da znam kada ćemo doći u tu situaciju da mi možemo da razgovaramo o tome da se taj topli obrok i regres stave kao jedinstvena kategorija svim zaposlenima u Srbiji, pa makar oni kupovali burek i jogurt, ako burek i jogurt koštaju 200 dinara, puta 21 radni dan, onda neka svaki zaposleni u Srbiji ima četiri i po ili četiri hiljade dinara topli obrok da bi mogao makar taj burek da pojede na poslu.

Isto tako smatram da način povećanja zarada koji je sada rađen nije dobar, jer ako je minimalna zarada povećana 20% onda bi bilo logično da se i svima drugima i javnom sektoru i privatnom sektoru zarada u skladu sa njihovim koeficijentima isto poveća za 20%, pa čak ne mora da bude ni 20%.

Moram da priznam da to nije mala suma, ali može da se poveća svima linearno. Ako je minimalna zarada do skoro bila 53.000 dinara, a od Nove godine će biti 65.000 zašto se svim zaposlenim u javnom sektoru i u svim drugim sektorima nije povećala plata za 12.000 dinara?

Znači, to nije procentualno, nekom bi to bilo 5%, nekome bi bilo 10%, ali bismo opet dobili jednu pravedniju raspodelu tih sredstava i opet bismo mogli da zadovoljimo sve kategorije stanovništva, sve kategorije radnika, a ne da se hvalimo samo povećanjem minimalca koji jeste, opet naglašavam, da ne bude zabune, da me neko pogrešno ne razume, povećan istorijski i u evrima nije malo, ali u dinarima je pitanje kolika je njegova vrednost.

Sa druge strane, ja sam neko ko ovde od prvog dana govori istinu, i ne samo istinu nego nudimo konkretne predloge i konkretna rešenja. Nisam neko ko će ovde izaći i pričati populistički, ko će lagati i ko će izmišljati, ko će se dodvoravati, ko će se boriti za lajkove na društvenim mrežama.

Naša poslanička grupa, odnosno Radnička partija ima konkretne predloge. Kada kažem konkretne predloge, mislim da imamo gotov Predlog Zakona o radu, koji smo predavali, a koji ćemo predati ponovo u ovom mandatu. Imamo gotov Predlog Zakona o PIO fondu koji su uradili naši prijatelji iz Sindikata penzionisanih vojnih lica i imamo gotov Predlog roditelj-negovatelj na kome moja koleginica Irena Živković radi godinama.

Znači, mi imamo konkretne predloge i konkretna rešenja. Ne bavimo se ni populizmom, ni marketingom, bavimo se nuđenjem konkretnih rešenja.

Isto tako me zanima status tog zakona roditelj-negovatelj, jer smo mi pozdravili odluke nekih lokalnih samouprava da iz svog budžeta finansiraju roditelje koji imaju decu sa smetnjama u razvoju, ali isto tako imamo i opštine i gradove u kojima su ti roditelji ili kojim je naša inicijativa, da kažem nije prošla, zato što lokalne samouprave nisu želele čak to da stave ni na dnevni red.

Pozdravljam tu inicijativu da taj Predlog zakona bude gotov naredne godine kao što je ministarka Stamenkovski rekla, ali se postavlja pitanje – zašto sada dovodimo određene kategorije društva i kategorije stanovništva u diskriminaciju? Pa će građani Bora, Kruševca ili nekih drugih gradova u kojima su lokalne samouprave donele tu odluku, da kažem, roditelji sa decom sa smetnjama u razvoju će dobiti određenu nadoknadu, dok drugi gradovi kao recimo, Kragujevac ili neki drugi neće dobiti to, zato što njihove lokalne samouprave nisu pristale da stave taj zakon na dnevni red.

Mislim da to nije u redu, jer na taj način se građani dele na građane prvog i drugog reda, dele se na građane koji žive u nekim malo bogatijim opštinama da oni mogu da dobijaju te određene pomoći i subvencije, a da neki ne mogu da dobiju.

Samo bih još jednom na samom kraju ponovio da mi moramo ukoliko hoćemo da građanima Srbije omogućimo jedan kvalitetan život, moramo da promenimo Zakon o radu, jer smatram da taj Zakon o radu mora da bude promenjen, mora da bude modernizovan.

Mi imamo jedan kvalitetan zakon koji je da kažem zakon prepisan iz dobrih zemalja Evropske unije, koji je usklađen sa svim radnim zakonodavstvom, ali isto tako pored zarade moramo da vodimo računa i o tome da radnici budu poštovani na svojim radnim mestima.

Znate, nekada čovek može da ima platu i nekoliko hiljada evra, ako on dolazi na posao kao na streljanje, gde zna da će biti mobingovan, maltretiran, vređan, pritiskan itd. tu efekta nema. Nekada je dovoljno da jedan poslodavac ili menadžer ili direktor, bez obzira da li je to u javnom ili privatnom sektoru dođe i pita radnika kako je on danas, da mu poželi dobar dan i da bude svestan da će taj radnik duplo dati svog doprinosa toga dana i narednih dana ukoliko bude bio ispoštovan.

Zato vas, gospodo molim da kada u nekom narednom periodu budemo predložili izmene i dopune Zakona o radu kako bismo građanima i radnicima Srbije omogućili jedan kvalitetniji život, da malo više obratite pažnju na to, da saslušate, da razgovaramo.

Ne iniciram na tome da ceo zakon mora da bude takav kakav je predat, ali hajte da razgovaramo ako stvarno želimo da pomognemo radnicima Srbije. Nisu statistike život. Statistike koje mogu da se fingiraju, koje mogu da se rade kako god hoće su nešto što je za javnost, a realan život je nešto sasvim drugo.

Te vas molim da u nekom narednom periodu imate sluha da o tome razgovaramo. Mi ćemo svakako, kao što sam rekao to podneti i insistiraćemo do kraja, dokle god traje ovaj mandat da se taj zakon usvoji.

Hvala.

Zahvaljujem, predsednice.

Vidim ja da će ovo biti zanimljiva sednica i da ćemo se malo smejati, što možda i nije loše, za promenu, od nekih ranijih sednica.

Molim vas da umirite kolege.

Možete i da izreknete opomenu.

Da li možete da mi vratite vreme ili da me pustite malo duže da pričam?

Kada slušam gospođu Jovanović, rekao bih da je ona otprilike juče došla iz neke Švedske ili Danske i da onako fantastično priča, ali činjenica i realnost su malo drugačiji.

Ona je jedna od glavnih vedeta i perjanica 35-godišnjeg trovanja nacije raznim stvarima i raznim pogrdnim rečima. Između ostalog, sećamo se da je svoje sadašnje šefove gađala cipelama i klela za skupštinskom govornicom.

Nisam ja to radio, to ste vi radili, ali nije to sad toliko ni važno.

Kada govorimo o REM-u i o medijima, ja mogu slobodno da kažem da u Srbiji ne postoje objektivni mediji. Znači, taj priča da su objektivni mediji u Srbiji, taj, blago rečeno, ne govori istinu. Niti su objektivni prorežimski mediji, niti su objektivni ovi, kako se nazivaju, profesionalni. Da su ti mediji, i jedni i drugi, malo bolji i malo profesionalniji, verovatno danas ne bi ni došlo do svega ovoga što se dešava, verovatno bismo imali priliku da debatujemo u nekom studiju, da svako može da iznese svoju argumentaciju, da svako može da priča, a ne da jedni pričaju, targetiraju, šta hoće i koga hoće, dok drugi to isto rade. Kad to kažem, konkretno mislim na "Informer", "Pink", targetiraju koga hoće i svako ko ne kaže - Živeo Aleksandar Vučić, taj neće moći da kaže svoje.

Isto, sa druge strane, N1 ako neko ne kaže - smrt Aleksandru Vučiću, ili on je lopov, ne znam izdajnik, ni tamo neće moći ništa da kažu. I kada već govorimo istinu, tu objektivnih medija nema. Kada govorimo o REM, taj REM svoj posao nije radio. Ako se setimo predsednica tog REM, Olivera Zekić je oblačila nacističku uniformu Gestapovsku i sa tom uniformom je izlazila u javnost i čak je rekla, eto to je šala.

Pa sada ako imamo nekoga ko sprovodi Gebelsovsku politiku u medijima i time se javno hvali, treba da očekujemo od njega ili nekih drugih sličnih njemu da sutra kažnjavaju neke medije koji svoj posao ne rade profesionalno i objektivno. Ako smo već kod toga, imali smo priliku nedavno da vidimo na jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom, puštan crtani porno film, u vreme kada deca gledaju crtane filmove, da li je nek zbog toga kažnjen, ja mislim da nije.

Mislim da je to godinama unazad, 15,20 godina gledamo razne rijalitije, a ti rijalitiji su krenuli od nekih benignih pa su došli do nekih najgorih.

Ja stvarno ne znam na koji način se biraju učesnici tih rijalitija, ali koliko sam negde pročitao otprilike, nalaze neke psihološke modele, ljudi koji su bolesni, koji su labilni, koji nisu baš da kažem zdravstveno sposobni i onda takve ljude zatvore u jednu prostoriju, mesecima i onda oni tamo rade šta rade, a možemo da vidimo tuče, blud, nemoral, sve možemo da vidimo i opet niko nije kažnjen zbog toga i zato taj REM, nije, govorim o 15,20 godina koliko se ovde nalaze rijaliti, ja nisam tada bio u vlasti, Keno, ti si bio kada je taj rijaliti počeo da se emituje, mislim "Veliki brat", ja sam i tada bio opozicija, tako da sa te strane nema objektivnosti.

Ako bismo govorili o tome, da za svaku izgovorenu reč neko treba da odgovara, onda bismo došli u situaciju, da kada svako na bilo kojoj televiziji ili na nekom nacionalnom mediju, prozove nekoga ili nazove nekoga da je lopov, da je ubica, narkoman, itd. taj bi trebalo adekvatno da odgovara.

Ovde danas može svako da kaže svakom šta hoće, dobiće ga na sudu i platiće nekih 30, 40, 50 ili 100 hiljada dinara, kaznu i nikom ništa. Kada bismo uveli zakon da se za javno izgovorenu reč, kažnjavaju svi oni koji to kažu ili koji govore neistinu, pa čak i do toga, da se te televizije ili te novine, mediji, da tako kažem, zatvaraju, da neko dobije zatvor zbog toga što nekog naziva nekim pogrdnim imenima, onda bi situacija ovde bila sasvim drugačija.

Kada govorimo o medijima, ajde da budemo realni da su mediji dobrim delom inspiratori za sva ova dešavanja koja imamo danas.

Kada kažem mediji, ne govorim samo o režimskim medijima, govorim i o ovim kako sebe zovu, profesionalnim medijima, N1, konkretno o njima, a niti tamo gostujem niti ću gostovati, zabranjen sam na N1 i Novoj S, tako da mogu komotno da kažem ono što mislim o tome.

Znači i jedni i drugi šire propagandu mržnje, šire propagandu podela, a opet niko ne odgovara. Ako je taj N1 ili neko drugi registrovan u Luksemburgu, zašto mu je data dozvola da se emituje u Srbiji, opet je neko tu kriv, REM ili neko ko je dozvolio.

Znači, nismo ispoštovali, niti poštujemo zakonske propise uopšte kada su mediji da kažem u pitanju. Davno je bilo, ja se i ne sećam da li je bilo i za vreme prošle vlasti, nisam tada bio toliko aktivan, ali se ne sećam da je bilo debatnih emisija, ne sećam se da je bilo emisija u kojima može neko sa uvažavanjem da priča, da ga neko drugi ne prekida i da to bude bez bilo kakvih uvreda i targetiranja.

Kada budemo imali tu vrstu medija da mogu da dođu predstavnici vlasti, opozicije, civilnog sektora ili svih ostalih itd. i da mogu argumentovano da razmenjuju svoja mišljenja i da govore svoje programe i ideje onda možemo da dođemo u tu situaciju da sutra kažemo da su mediji objektivni, da mediji profesionalno informišu itd. Danas to apsolutno nije tako, apsolutno nije tačno.

Prorežimski mediji, da kažem brane vlast po svaku cenu po pitanju života ili smrti, a ovi tzv. objektivni su prodati, pa sad da bi se kao spasili od te prodaje onda sada dižu što veću dževu i što veću frku kako bi eventualno ispali žrtve da ih neko tako namešta, kupio neko, Šolak prodao itd.

Apsolutno me ne zanimaju ni oni, da budem iskren. Ako ih je neko kupio, ako ih je neko prodao, to je poslovni odnos, ti neka rade sa tim šta hoće, oni mi apsolutno nisu važni.

Isto tako državni mediji koji se finansiraju iz budžeta Srbije i mediji koji dobijaju da kažem basnoslovan novac od strane države, od strane lokalnih samouprava, od strane svih tih, da kažem oglašivača ili kako ih govorimo isto tako moraju da poštuju zakon, moraju da govore istinu i moraju da daju mogućnost svima onima koji drugačije misle da kažu ono što misle, da iznesu svoj politički ili bilo koji drugi stav.

Danas živimo u državi u kojoj je to apsolutno nemoguće i u kojoj, ako se ja ne varam stvarno se ne sećam, ja na RTS-u nikada u životu nisam bio, nekada sam bio na ovim tzv. tim profesionalnim medijima dok nije stigla zabrana iz određenih krugova, pa je odjedanput rečeno – stop, nema govora itd.

E, sada imamo i onaj problem što je meni interesantan. Znači, ja se ne sećam da je zadnjih možda 20 godina bilo nekakvih emisija u kojima je moglo da se govori o položaju radnika u Srbiji, dajem primer, pa da dođu predstavnici vlasti određenih ministarstava, predstavnici sindikata, predstavnici političkih partija, pa da malo debatuju o tome, pa da kažemo kako mi živimo, da li živimo dobro, da li živimo loše, da li možemo da živimo bolje, da čujemo neke predloge. Tih vrsta debata nije bilo.

Nemamo ni te neke obrazovane emisije, nemamo ni neke kulturne emisije, sve je to palo u vodu zarad politike, zarad nekih repriziranja nekakvih starih serija, uvođenja turskih nekih serija itd. Što mislim da je potpuno pogrešno i to danas truje ovu decu.

Kada ljudi ili da kažem mladi ljudi, deca ili ko god nemaju više poverenja u medije i ne žele da gledaju medije tako da više apsolutno nisam siguran ko gleda i ovu Skupštinu, jer je i ovo postao rijaliti.

Onda dođemo u jednu situaciju gde se oni informišu? Informišu se alternativno. Informišu se preko društvenih mreža, a društvene mreže su nažalost postale još gore trovačnice nego mediji. Sa isto tako ko zna koliko lažnih profila, lažnih objava, neistina, targetiranja, to je sada postala propaganda, to je postao biznis, pa sada je vlast krenula sa tim da kažem onim botovima koji se malo, u stvari, ne malo nego mnogo se bave time, a onda i deo opozicije je krenuo isto tako sa tim botovi, pa tu sada više nema istine, nego neko sa 50 lažnih profila može da kreira javno mišljenje kako hoće.

To ne bi moglo da bude tako da mi imamo malo objektivnije medije i kada bi taj REM za ove kandidate, da budem iskren neke znam kao što je Šabić, imao sam prilike sa njim da sarađujem, mislim da sa upoznao i Antonelu Rih, ove ostale ne poznajem, ali vidim da neki od njih su nepoznati, neki su već bili i imali su neke uloge i neke poslove u tom nekom državnom medijskom sektoru itd. Ne znam kako će raditi. Ne mogu unapred da to kažem, ali se nadam, pošto će oni svakako biti izglasati ti koji budu izglasani, da će u nekom narednom periodu imati mogućnosti da pokažu na delu da li su spremni da poštuju zakone i da li su spremni da sankcionišu one koji ne poštuju zakon i koji ne poštuju programsku šemu, zato što smatram da istinito izveštavanje kada kažem – istinito, mislim sa svih strana, opet ponavljam nema objektivnog izveštavanja u Srbiji, možda jedino oni mučeni ljudi sa one „K televizije“ iz Zrenjanina se nekako trude, ali su oni kablovska televizija. Nema objektivnog izveštavanja.

Molim vas i molim i medije i apelujem i na sve one, znači da ne bismo ulazi u neke dalje sukobe, da prosto svoju uređivačku politiku prilagode tome da svako može da čuje one ljude za koje misli da mogu da kažu nešto pametno i za ljude za koje će moći da se opredele.

Nemojmo da radimo i pravimo izveštaj kao da je rat i kao da je ratna zona, pa jedna televizija snima jedne i ispada da su oni žrtve, a da su drugi nasilnici, a onda dođe druga televizija, snima drugu stranu, pa joj se tamo čuje oružje, hajmo ovo, ono itd. pa hajmo sada, znači oni su isto tako žrtve, oni su tamo da kažem nasilnici.

Imali smo prilike da gledamo izveštaj kada su bile razne tuče u Vrbasu ili gde već, kada se sukobe dve grupe ljudi, pa jedni kažu – ovo su građani, ovo su nasilnici. Ovi drugi kažu – ovo su građani, ono su nasilnici. Ne, ja sam i tada rekao – i jedni i drugi su bili građani i nasilnici. Oni koji se tuku bejzbol palicama, gađaju flašama, koji se gađaju kamenjem, itd. i jedni i drugi su građani i nasilnici.

Nemojmo da pravimo podele te vrste, odnosno to mediji rade, ne radim ja, podele te vrste da su jedni dobri, fini i kulturni, a drugi su ubice, huligani itd. ili obrnuto. Znači, svako mora da odgovara za svoju reč, svako mora da odgovara za svoje delo.

Svakako tražim da se u nekom narednom periodu uvede odgovornost, pa čak i krivična i zatvorska odgovornost i za novinare i za urednike koji ne iznose istinu, koji lažu, kojima se na sudu dokaže da lažu, neka odgovaraju svojom imovinom, neka odgovaraju krivično, pa da idu u zatvor, pa kada budemo došli u tu situaciju da neko sutra, kao što je to u nekim zemljama razvijenim zapleni imovinu, pa vas otera na robiju zato što ste konstantno nekoga blatili, vređali, itd. a da pri tome nema pokriće ni sudsko, onda možemo da kažemo da bi bilo drugačije. I kada se, naravno finansiranjem medija ne bude radilo sa jedne strane iz države, sa druge strane sa nekim novcem iz Luksemburga ili odakle već, kada se to bude finansiralo na osnovu komercijalnog učinka koje te televizije ili mediji steknu, e onda možemo očekivati da u nekom narednom periodu bude možda malo bolje.

Tako da apelujem još jedanput na sve, možda je bolje da se ovako malo šalimo i smejemo nego da se bijemo i da se gađamo bombama i cipelama, dimnim bombama, ne pravim bombama, daleko od toga.

Svakako, hajte molim vas da napokon ti mediji počnu da rade svoj posao i da ne branimo jedne ili druge nego da tražimo od svih tih medija objektivnost kako bi građani Srbije, pre svega, ne mi mogli da budu kvalitetno i istinito informisani.

Hvala.

Zahvaljujem.

Koristiću dva minuta, ništa uvredljivo i tako dalje.

Možda ste se vi, gospođo Jovanović, nekada borili za radnike, ali ste to radili verovatno onda kada ste bili opozicija, a ja sam neko ko se za radnike bori ceo svoj život, znači, 35 godina, ne zato što ja mrzim svaku vlast ili zato što sam ja, da kažem, neko ko je antiprotivan svemu, nego zato što smatram da sindikat treba da bude protivnik svake vlasti. Dakle, ne neprijatelj, nego protivnik.

Ja ne mogu ništa dobro da kažem za DOS-ovsku vlast, da se razumemo odmah, jer ja nisam tada bio u vlasti. Ja sam tada radio u železari „Smederevo“, kao običan radnik u pogonu Topla valjaonica na postrojenju namotavanja trake.

Ja znam da je tada bilo, da kažem, zatvoreno ko zna koliko preduzeća, ko zna koliko ljudi ostalo bez posla i znam da je polovina tadašnje Vlade, to sam i rekao na prošloj sednici, ušlo kao goli miševi u Vladu, a izašli su kao milioneri, ali ne možemo da kažemo i nisam demagog… Da se razumemo, 2012. godine je bilo 1.800.000 zaposlenih, danas je 2.400.000. Nisam demagog, apsolutno. Međutim, problem se postavlja u tome što to nisu kvalitetni poslovi. O tome smo juče pričali. Ti poslovi su niskobudžetni poslovi, a sada dolazimo u tu situaciju da ti ljudi ostaju bez posla, jer se te niskobudžetne kompanije zatvaraju zato što mi jesmo dostigli platu u evrima koja nije mala, da budemo iskreni, ali ta plata u dinarima ne vredi ništa, jer ljudi ne mogu da prežive.

Dobro je što je Nacionalna služba, to je kolega Jovanov juče govorio, zaposlila neke ljude koji su tamo u Vranju ostali bez posla, ali nije dobro što se oni zapošljavaju u taksiju. Znate, ako ja odem u fabriku da radim, pa hoću da uzmem kredit da kupim stan ili tako nešto, dođem sutradan na kapiju, neko me otpusti i oni kažu – ajde sada idi i vozi taksi. U redu, privremeno, ali to nije rešenje. Mi moramo da radimo na kvalitetu radnih mesta i moramo da menjamo Zakon o radu. Mi smo to predložili i predlagaćemo i dalje.

Hvala.

Zahvaljujem.

Koristiću i vreme ovlašćenog predstavnika.

Želeo bih na samom početku da uputim saučešće pre svega građanima BiH i građanima Tuzle zbog tragedije koja se desila u tom gradu. Smatram da je potpuno neprimereno da danas, da kažem, ili juče na dan te tragedije se govori u ovom domu o tome da je neko balija, da je neko ustaša, itd. Mislim da to, u krajnjem slučaju, mora biti sankcionisano opomenom.

U politiku sam ušao da bih se borio isključivo za radnička prava. To je jedan segment u kome sam, biću malo i pretenciozan, verujem najbolji u Srbiji. Isto tako najbolje u Srbiji znam kako bi se ta prava rešavala.

Nisam se nešto mnogo obazirao na neke druge teme, ali s obzirom da sam sad tu gde jesam i da sam neko ko je inicirao formiranje radničke partije koja će se baviti isključivo tim stvarima moram da kažem neke stvari koje će možda biti revolucionarne, a to je da se možda po prvi put delimično slažem sa kolegom Jovanovim u nekim stvarima koje je on rekao.

I ranije sam, jer sam dugo godina u tom delu opozicionog sektora, govorio da se nikako ne može pobediti bez glasova radničke klase. Radnika danas u Srbiji ima negde oko 2 miliona i 400.000. Ja sam to kolegama više puta prenosio i tražio od njih da nađemo modus kako da se približimo tim ljudima, kako da tim ljudima prenesemo politiku koju bi mogli eventualno na tim nekim izborima da pobedimo.

Nije tu bilo nešto mnogo razumevanja, ne mogu da kažem ni da nije, ali prosto ja sam bio jedan od retkih koji je tu problematiko poznavao i koji se time bavio, a nisam imao dovoljno prostora da o tome govorim. Danas ne mogu da govorim ni na režimskim medijima, ali isto tako ne mogu da govorim na ovim profesionalnim medijima jer sam zabranjen, ja i moje kolege iz poslaničke grupe. Tako da, mogu da govorim ovde.

Činjenica je to da bez dobijanja nekih 20% glasova sa ove druge strane ili nekih neopredeljenih ova vlast ne može da se pobedi nikako. To je činjenica. Vi imate 25%, 30% ljudi koji nisu manje-više ni za koga ali mrze Aleksandra Vučića. Glasali bi i za magarca, ali bi glasali i za Belog preletačevića pod uslovom da je protiv Aleksandra Vučića. To je potpuno legitimno, da se razumemo. Sa druge strane, imate dobar deo onih ljudi koji apsolutno nisu ni za koga ili su razočarani politikom SNS, SPS pa su se povukli. Kada vi takve ljudi koji nisu aktivni nigde počnete da nazivate „ćacadima“ ili kako god već, „ćacima“, naravno da te ljude nećete dobiti nikada. To je ključna stvar i ključni problem cele te priče.

Još sam 18. februara pisao, znači mesec dana pre onog najvećeg studentskog skupa u istoriji koji je bio 15. marta, još tada sam pisao da studenti jedino treba da traže, odnosno da prihvate poziv Aleksandra Vučića da jedina tema razgovora sa njim treba da budu izborni uslovi i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Tada sam nazivan izdajnikom, tada sam nazivan nekim ko je prodao, nekog ko je, da kažem, prešao na drugu stranu, a onda kada se dva meseca nakon toga, kada su studenti tražili raspisivanje parlamentarnih izbora, onda su ti koji su pljuvali mene i neke druge odjedanput rekli – izbori ili smrt. Ko nije za izbore taj je izdajnik. U politici moraš da imaš tajming kada nešto tražiš.

Ja sam studente podržavao i podržavam ih, to sam pričao i ovde u parlamentu. Kada kažem studente, studentsku listu nisam i ne mogu da podržim, niti ću je podržati dok me neko ne bude pozvao da traži moju podršku niti ću bilo kome da se dodvoravam, govorim u svoje lično ime. Ponavljam, niti ću bilo kome da se dodvoravam i da idem uz dlaku. Kada me neko bude pozvao, kada mi neko bude predočio ljude koji treba da sprovode tu politiku, kada mi neko bude predočio zašta se oni zalažu i šta je njihov cilj, onda mogu da se izjasnim da li podržavam ili ne. Do tada, kao što moj kolega Đorđo rekao, blanko ne podržavam ni svoje dete, a kamoli nekog drugog.

Zato moramo da nađemo modus i način ako hoćemo da menjamo vlast, da se približimo upravo tim ljudima koji su potpuno nezainteresovani za politiku, a mi koji živimo ovde u ovom balonu i koji živimo politiku, susrećemo se isključivo sa svojim stranačkim istomišljenicima i nemamo realnu sliku o dešavanjima.

Neko sam ko je proputovao celu Srbiju razgovarajući sa radnicima, sa obespravljenom kategorijom, ako tako mogu da kažem i mogu iskren da budem da većina ljudi apsolutno nije ni za jednu ni za drugu stranu. Žive svoj život, deca idu u školu, idu na treninge i nisu baš zainteresovani da se biju na ulicama ni za jednu ni za drugu stranu.

Kada budemo shvatili da je takvih ljudi ovde danas najviše i da tim ljudima koji se bore za život moramo da nađemo način da se obratimo, onda možemo da razmišljamo o tome kako ćemo nekoga da pobedimo.

Moje kolege iz opozicije vrlo dobro znaju kada dođu neka istraživanja koje su ključne stvari kod građana Srbije, a to su stabilnost, normalnost i sigurnost. Aleksandar Vučić u devet sati ujutru ima miliona glasova prednosti, odnosno milion glasova penzionera. Zašto? Zato što tim ljudima on uliva sigurnost, nekada i lažnu sigurnost, ali on ispada da brine za njih. I, ako vi sve penzionere i sve ljude koji su neutralni, nazivate „ćaci“, imate ozbiljan problem, jer nikada neće glasati za vas.

Ja hoću kroz radničku partiju da se obratim upravo radnicima, upravo tim obespravljenim ljudima, danas imamo priliku da na jugu Srbije se neke fabrike zatvaraju i da je nekoliko stotina radnika proteklih desetak dana ostalo bez posla.

Danas je u Kragujevcu u jednoj fabrici na polovini radnog vremena radnicima saopšteno da njih 40, odnosno da se ta fabrika sa 40 radnika zatvara. O tome sam ja gospodo draga govorio još pre šest meseci, da će vanredni povećanjem minimalne zarade koja nije utemeljena na ekonomskoj politici, nego je utemeljena na političkoj odluci, upravo doći do toga. Ja kao predstavnik radnika ne mogu da kažem da povećanje minimalne zarade koje je bilo sada 1. oktobra i koje će biti od Nove godine, nije malo, ja to moram da pozdravim, to sam i tada rekao, ali šta ćemo sa kompanijama koje u svojim budžetima nisu mogle da projektuju dva povećanja minimalne zarade u toku jedne kalendarske godine. Oni su sada počeli da zatvaraju firme.

Šta ćemo ako se takva situacija nastavi, a siguran sam da će se nastaviti u nekom narednom periodu. Ko će voditi računa o tim ljudima? Koga će od tih ljudi biti briga da li ovde neko kaže živeo Aleksandar Vučić, ili Aleksandar Vučić je izdajnik i lopov. Nikog od njih to ne zanima.

Zamolio bih da se vratimo temama običnih ljudi, i da barem mi ovde koji smo izabrani od strane građana, a ja jesam izabran od strane građana, jer sam jedini predstavnik sindikata koji je bio na listi Srbija protiv nasilja, gde su članovi mog sindikata glasali za mene i za tu listu, imam pravo da govorim u njihovo ime. Okrenimo se običnim ljudima, okrenimo se rešavanju njihovih životnih problema.

Dajte da batalimo ove stvari koje se dešavaju ovde, ili s obzirom da sa jedne strane imamo navijanje, skandiranje, urlanje, a to je počelo i sa druge strane da se dešava, da organizujemo jednu fudbalsku utakmicu, pa predstavnici vlasti nek budu jedna ekipa, predstavnici opozicije druga, ja ću da napravim treću ekipu, pa da igramo fudbal, da eto što se kaže na terenu, da se na terenu krljamo, da ne bi to radili ovde, i neka se narod malo zabavlja i smeje.

Apelujem još jednom, kao što sam i pričao ranije, na mir, apelujem na kolege da prekinu sa štrajkom glađu. Apelujem na sve da ne dižemo više tenzije, nego hajde da rešimo problem biračkog spiska, itd, i sve druge probleme koje je ODIHR ovde dao kao preporuku, pa kada se svi ti zakoni budu doneli uz konsenzus, kažem, uz konsenzus, političkih partija, ne nekih neformalnih grupa, koje postoje van ove zgrade, kada se bude napravio konsenzus, onda da idemo na izbore i da vidimo ko će da pobedi. Ali do tada, izbori u ovakvoj situaciji, ovakvoj klimi ne odgovaraju nikome, ne odgovara ni vlasti, a ne odgovara ni opoziciji.

Ja sam apsolutno protiv izbora dok se svi zakoni ne usvoje, ali naglašavam, ne na ovakav način, nego uz konsenzus svih političkih aktera, svih političkih partija koje se nalaze u ovom parlamentu i eventualno, još nekih relevantnih koje su se u međuvremenu pojavile, a nikako da se pitanje izbora rešava na ulici. Hvala.

Hvala predsednice.

Vidim da se ovde pokrenula polemika malo oko privatizacije, oko zatvaranja fabrika, što je moja tema i voleo bih da imam malo više vremena da pričam sada o tome, pa da govorimo malo kako je Mlađan Dinkić počeo da dovodi kompanije kojima je davao subvencija, pa kako je krenulo zatvaranje fabrika odmah posle 5. oktobra 2000. godine pa do danas, ali nažalost nemam vremena.

Ono što ste vi u pravu kada ste pomenuli radno-intenzivnu industriju, to je tačno, s tim što ja tu radno-intenzivnu industriju zovem nisko-budžetna industrija, jer oni sami sebe tako zovu, a hajde da kažem ovo radno-intenzivna industrija je malo finiji i kulturniji naziv za to.

Što se tiče zgrade Generalštaba, veoma mi je neprijatno i žao što ovde moram da čujem da se ponovo pominju ti termini partizani, Nemci i četnici i čije su to zgrade, ko je to pravio, ko je to rušio. Nisam komunista ja sam demokratski levičar po ubeđenju, ali smatram da je potpuno nepotrebno sada ovde da govorimo o tome podelama koje su bile nekada.

Pri formiranju neke vlade, pre nekoliko godina, moj sindikat Sloga je tada izbacio jedan viralni klip, a to je bio Čarli Čaplin koji je u nekom filmu rušio neke mašine i onda smo nazvani od nekog ministra, čini mi se tada, jer je nekog kandidata za premijera, kao ludisti, odnosno pripadnici Neda Luda koji su svojevremeno da kažem u Engleskoj rušili mašine i nisu želeli napredak fabrika.

Apsolutno sam protiv toga, mi nismo nikakvi ludisti, niti smo protiv progresa i napretka. Smatram da treba da se gradi. Smatram da treba da se širi. Nisam neko ko će mesecima da brani neki most koji treba da se rekonstruiše i da se menja, ali kod zgrade Generalštaba postoje neke druge stvari koje su po meni, i to ću govoriti kao čovek pre svega, ljudski problematične.

Ja sam jedan od onih ljudi koji su ratovali 1999. godine, znači bio sam na frontu kada je ta zgrada bombardovana. Kao po običaju tada su u Srbiji ratovali radnici i seljaci uvek ti koji su ginuli za zemlju i koji su branili zemlju oduvek i od Prvog svetskog rata pa nadalje, a tako je bilo i u tom ratu 1999. godine.

Slažem se da je veliki propust napravljen zato što 26, evo sada 27 godina niko nije radio ništa po tom pitanju da se reši ta zagrada. Da li da se rekonstruiše, da li da se sruši, da li da se napravi nešto novo, neki memorijalni centar ili nešto treće, jer ta zgrada će se svakako srušiti sama od sebe, s obzirom da je već pogođena NATO bombama, ali je gorak ukus u ustima pretpostavljam svakom običnom čoveku to što se ta zgrada daje Amerikancima, odnosno Kušneru, Trampovom zetu. Ne mislim ništa loše protiv njih, daleko od toga, ali simbolika da se ta zgrada daje, prodaje, poklanja ili tako dalje, nekome ko predstavlja vlast u SAD, a ta vlast nas je pre 26 godina, što nije bilo tako davno, bombardovala, srušila tu zgradu i tada su neki ljudi koliko se sećam i poginuli.

Tako da je to sporno u svemu tome. Mislim da svakom građaninu Srbije koji se seća bombardovanja ostaje taj gorak ukus. Nisam protiv toga da se to sredi. Nisam protiv toga da se tu napravi nešto što će svakako biti korisno za građane Srbije, ali molim vas razmislite o tome da ta zgrada ima i neku drugu namenu, a da se ne prodaje Amerikancima koji su nas suštinski i bombardovali. Da je to neka vrsta ratne opšte te, američke, prema građanima Srbije i narodu pa bih mogao da razumem, a ovako će biti jedan privatni hotel koji će ostvarivati profit i koji će svakako donositi neki prihod, ali ti prihodi će svakako pre svega ići vlasnicima i građani Srbije od toga neće imati ništa. Tako da vas molim još jedanput da probate da nađete neko drugo rešenje, a ne da se to predaje Trampovom zetu. Hvala vam.

Zahvaljujem, predsednice.

Biću vrlo kratak, neću koristiti kompletno vreme poslaničke grupe.

Nije baš prijatno sedeti u ovom domu i biti sam na ovoj strani, ali smatram da je moja odgovornost i to što sam na ovom mestu potreba da kažem nešto kratko u vezi nekih stvari o kojima ovde danas raspravljamo.

Što se tiče jedinstvenog biračkog spiska, mi ćemo podržati taj zakon, ne zato što ja smatram da je taj zakon idealan i dobar, naravno da nije, ali smatram da je u svakom slučaju korak napred u odnosu na ono što nam treba i na smirivanje svih tenzija i situacije u društvu.

Svedoci smo toga da poslednjih godina apsolutno je izborni proces u Srbiji kontaminiran. Jednim delom opravdano, jednim delom neopravdano, ali je činjenica da je taj proces na neki način obesmišljen, jer danas kakvi god izbori da budu i kada god da ih bude, polovina Srbije neće verovati u te rezultate i polovina Srbije će ih osporavati.

Smatram da ovaj zakon o jedinstvenom biračkom spisku je nešto što ide u dobrom pravcu da makar delom krenemo ka ozdravljenju tog izbornog i biračkog procesa. Ako su taj zakon podržale organizacije kao što su CRTA, CESID i, koliko je meni poznato, delimično „Transparentnost Srbija“, organizacije koje dugo godina prate izborni proces u Srbiji, logično je da i mi to podržimo. Smatram da stanje u društvu treba da se reši na izborima, kada god oni bili. Ali, pre toga moramo učiniti sve da te preporuke ODIHR-a koje su donete pre godinu i po ili dve i da kažem ovaj zakon i još neke stvari koje bi trebalo da uslede, koliko je meni poznato, moramo na neki način podržati ili ispraviti ono što smatramo da je moguće, kako bismo uopšte došli u priliku da jednoga dana, kažem jednoga dana, ceo taj izborni proces u Srbiji bude proces poverenja, gde će se svi učesnici izbora na kraju složiti sa rezultatima izbora.

Moram da kažem da mi je dosta teško da pričam o ovoj situaciji. Malopre sam, igrom slučaja, sa jednog lekarskog pregleda došao ovde i kao da prolazim kroz minsko polje, kao da prolazim kroz neku ratnu zonu. Svuda neki ljudi, galama, uvrede sa svih strana, šatori sa svih strana. Mislim da ta situacija apsolutno nije dobra ni za koga. Ne znam kada smo mi postali, ono što bi rekli – čovek je čoveku vuk. Kada se toliko mržnje i toliko razdora pojavilo među nama, da sam ja postao prosto frapiran time?

Ovde je pre dve nedelje čovek upucan. Mislim da je bilo zasedanje ove Skupštine kada je čovek upucan i nije bilo mnogo empatije prema tom čoveku. Kada je ministar Darko Glišić gotovo umirao na televiziji, mnogi su se radovali tome. Ja sam to i tada osudio, jer smatram da ljudski život, ne sme se niko radovati tuđoj nesreći, pa ko god da je.

Ali danas imamo jednu situaciju u kojoj ovde štrajkuje glađu majka dečaka koji je nastradao u Novom Sadu, i to je njeno legitimno pravo, iako sam ja protiv štrajka glađu, ali smatram da je potpuno nehumano, necivilizovano i monstruozno da se majci deteta koje je nastradalo pušta pesma „Došla majka sina da potraži“. Siguran sam da to nije niko odavde naredio i siguran sam da to nije niko iz vlasti uradio, jer to je apsolutno neverovatno za mene, ali sam siguran da je taj neko ko je organizovao te stvari tamo to uradio samoinicijativno i na taj način je ponizio sve žrtve pada nadstrešnice, ali i sve građane Srbije.

Apelujem na vas kao predsednicu Skupštine i na predsednika države da prosto učine sve da se i „ćacilend“ skloni, jer bi na taj način i ova druga grupa verovatno otišla odatle. Mislim da to treba da bude prvi pokazatelj i prvi korak ka tome da će se svi trudimo da na neki način spustimo tenzije u društvu i da vratimo život u normalu.

Vidim i da kolega Uglješa Mrdić štrajkuje glađu ovde ispred. Ni to nije dobro. Ja sam jedan od ljudi koji su štrajkovali glađu pre dve godine zbog, kako smo tada govorili, krađe izbora u Beogradu. Bavim se sindikatom ceo život i nikada nisam podržavao štrajk glađu. Zato što smatram da taj mehanizam ne može da donese ništa dobro i da je potpuno obesmišljen i u Srbiji i čitavom svetu i da štrajk glađu treba da bude ona poslednja instanca, kada sve druge stvari prođu i kada ne mogu da se reše. Tada sam stupio u štrajk glađu, ne zato što sam verovao u tu ideju, nego zato što me je bilo sramota da kao neko ko se vodi u Beogradu, a nisam rođeni Beograđanin, prosto iz solidarnosti se pridružim koleginicama koje su bile iz Novog Sada i Niša, a da nijedan poslanik tadašnje opozicije, niti jedan hajde da kažem funkcioner, iz nekog razloga nije želeo, nije smeo, nije hteo da učestvuje u tome i prosto, kao neko ko ima adresu prebivališta u Beogradu, smatrao sam da je potpuno solidarno da se tada priključim tom štrajku glađu, iako, kažem, ne verujem u njegov mehanizam.

Smatram i da kolega Mrdić i gospođa Dijana Hrka, apelovao bih ovim putem, koliko god je to moguće, ako mene neko čuje, da prosto prekinu sa štrajkom glađu, da probamo da ceo ovaj, da kažem, hepening ispred Skupštine, kao da smo na ratnom polju, vratimo u neku normalu i da probamo svi kao ljudi, pre svega kao ljudi, da damo maksimum da rešimo, pokušamo da rešimo probleme, ne da dižemo tenzije, ne da pravimo haos.

Apelovao bih i na poslanike vladajuće većine da ne koriste teške reči, kao što je kolega Rističević malopre rekao, jer mislim da to u ovom trenutku ne doprinosi ničemu. Slažem se da smo politički protivnici, slažem se da svako ima pravo na svoje mišljenje, na svoj stav, ali molim vas, gospodo i kolege drage, hajmo bez targetiranja,a bez uvreda, barem ja sa svoje strane to nisam uradio. Podržavao sam svakog čoveka, bez obzira sa čije strane došao, ako je bio ugrožen, ako je bio upucan, ako je bio u nekom problemu. Smatram da kao ljudi to treba da radimo svi.

Ako smo izabrani od strane naroda Srbije, a narod Srbije je jedan, kakav god da je, da li se nekome sviđao ili se ne sviđao, narod je izabrao vlast kakvu misli da treba da ima. I svi smo mi građani Srbije, bez obzira ko je za koga glasao i iskreno smatram da jednostavno moramo da povučemo malo ručnu kočnicu, narodski rečeno, i da probamo da se vratimo u normalu.

Smatram da i mediji, na koje barem neko ima uticaj, treba da počnu malo objektivnije da izveštavaju. Mislim da mediji u ovom trenutku dosta toga doprinose da se situacija zaoštrava, kao „Informer“ sa jedne strane, tako i N1 sa druge strane, da budemo realni. I jedni i drugi kao da prenose ratište, ali prenose samo svoju stranu i prenose ono što se njima sviđa.

Mislim i apelujem ovim putem i na njih i na njihovu uređivačku politiku da počnu da izveštavaju objektivno, da počnu da izveštavaju onako kako jeste i da prekinu sa targetiranjima, pozivima, neistinama i pravljenjem potpunog haosa.

Kao što sam rekao na samom početku Zakon o jedinstvenom biračkom spisku ćemo podržati. Podržaćemo i sve druge zakone koji idu ka ozdravljenju izbornog procesa.

Molim vas da probamo da celu situaciju i sve te zakone donosimo u jednoj malo normalnijoj atmosferi, bez da kažem ratne zone oko nas, jer jedino tako možemo ceo izborni proces da vratimo, ajde da kažem ne građanima Srbije, nego da probamo da taj proces vratimo u neku normalu i da svaki građanin ode da jednoga dana zaokruži onoga za koga hoće da glasa i da posle toga može da ode kući miran, da zna da će ti izbori biti onakvi kakvi su bili, odnosno kako je narod želeo da bude. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsednice.

S obzirom da se na ovoj raspravi 90% vremena troši na neke stvari koje su potpuno van teme, zamoliću vas, ukoliko i ja budem malo izašao van teme, da mi dopustite kao i svima ostalima.

Prosto, moram da kažem da me ne zanimaju mnogo ni Šider, ni Picula, ni Ursula fon der Lajen, ali me ne zanimaju ovamo ni Harčenko niti ova ruska strana, jer smatram da mi sa te strane, bez obzira što moj kolega i prijatelj Đorđić voli Ruse, smatram da mi nemamo prijatelje među tim stranim zemljama, nego svi oni ovde imaju interese i da mi moramo da vodimo računa pre svega o građanima Srbije, jer nijedna od tih zemalja nama ne misli dobro, osim kada su neki njihovi interesi u pitanju.

Slušam mnogo stvari ovih dana i moram da kažem da mene interesuju samo radnici Srbije i interesuje me ta, da tako kažem, sirotinja. Slušam mnogo stvari ovde i o obrazovanju. Svi se ovde obraćaju građanima. Neko priča bilo je dobro pre pet godina, pre deset, pre dvadeset, pre trideset. Ja smatram da u Srbiji zadnjih 35 godina nije bilo dobro.

Dok je Tito bio i dok smo svi otprilike bili malo više slični, pa su i radnici i lekari i profesori imali približno iste plate, nekako smo imali, da kažem, neki sistem vrednosti. Onda je došao Milošević, pa je Milošević upropastio sve, ušli smo u ratove, sankcije, bombardovanja, svađu sa celom međunarodnom zajednicom i zna se kako smo završili.

Onda dolazi taj 5. oktobar, koji je doneo neke određene promene nabolje, za koje ne mogu da kažem da nisu, ali sa druge strane krenula je pljačkaška privatizacija, zatvaranje fabrika, otpuštanje ljudi, ostajanje ljudi bez posla, na ulici itd. Kada neko kaže da je to vreme bilo neko dobro, ja baš ne mogu da se složim sa tim, zato što, možda je Đinđić bio reformator, možda je on neke stvari hteo da uradi, nažalost, ubijen je, ali pola ministara iz njegove vlade ja poznajem. Ušli su u vlast goli kao pištolj i crkveni miševi, a izašli kao milioneri, pa se pitam odakle je to vreme dobro. Nije. Znači, tada smo prodati i izdati.

Sve nakon toga je bio kontinuitet tog sistema. I za vreme Tadića i za vreme Koštunice, svi su živeli loše, odnosno dosta ljudi je živelo loše. Danas kada čujem da neko kaže – živelo se dobro, pa nije se živelo dobro. Ja mogu to da kažem zato što sam se borio protiv svake vlasti, i protiv Miloševića pa do dan-danas se borim protiv svake vlasti, jer se borim za radničku klasu i za najsiromašnije.

Oni su sve to obesmislili i onda je došla SNS koja je počela da uništava institucije. Zato smo i došli u tu situaciju da danas institucijama niko ne veruje i zato bi u nekoj normalnoj državi, kada je pala nadstrešnica, onda bi neko verovao institucijama i onda bi bilo kao u Đenovi, posle šest ili sedam godina da neko bude optužen i da bude u zatvoru 18 godina. Ali, nažalost, ljudi ovde ne veruju mnogo u institucije. Istine radi, ja ne mogu da poreknem to, to je činjenica, da je 2012. godine bilo 1.800.000 zaposlenih, da danas ima 2.400.000 zaposlenih i da je to 600.000 više za zadnjih 13 godina, i to se ne može poreći. Može se reći da to nisu kvalitetna radna mesta, može se reći da to nisu dobro plaćena radna mesta, ali svakako ih ima više.

Međutim, sada bih se vratio, u par rečenica samo, na temu sa kojom se susrećemo, a to je obrazovanje, ili kako da kažem, uslovno rečeno, visoko obrazovanje. Pre nekih 15 ili 20 godina, ili kad je već krenulo, sa otvaranjem tih privatnih fakulteta i univerziteta, mi smo došli u tu situaciju da može svako danas da završi fakultet. Mislim da to nije dobra stvar i mislim da ne treba svako da završi fakultet, iako bi svaki roditelj želeo da njegovo dete završi fakultet, jer imamo problem sa time da danas nemamo električare, nemamo bravare, nemamo keramičare, nemamo vodoinstalatere, pa nam onda dolaze iz Nepala, iz Vijetnama, iz Indije, pa onda ljudi kažu – nećemo Nepalce, nećemo Vijetnamce, nećemo njih itd, a ovde nema ko da radi. Zato što se kriterijum obrazovanja tolio srozao, i to kažem, u poslednjih 15-20 godina, ne samo za vreme ove vlasti, tada je počelo, da se sve srozalo i da automatski danas svako dete koje završi jedva srednju školu može za par hiljada evra da završi neki fakultet i da postane akademski obrazovan građanin.

Naš sistem je potpuno pogrešan. Znači, moramo obrazovanje da vratimo po sistemu da moramo da otvaramo jake fabrike, da moramo da dajemo ljudima kvalitetna radna mesta i da deca u određenim sredinama, kada završe određene škole, znaju da će moći raditi neki posao za pristojan novac. Ja sam 1989. godine, kada sam upisao srednju školu za metalurškog tehničara, znao da ću 1993. ili 1994. godine, posle vojske, da se zaposlim u Železari Smederevo, jer metalurški tehničar je usko zanimanje vezano za Železaru Smederevo. Svi vi, a ima vas ovde dosta koji ste iz moje generacije, znate da kada ste završavali tada određene škole, već ste znali gde će vaš put da bude unapred, ali su te škole bile teške, imali smo dobru praksu, išli smo u fabrike na praksu. Ja sam posle završetka škole mogao odmah da počnem da radim na tom mestu jer sam četiri godine išao tu na praksu.

Danas govorimo o visokom obrazovanju, i sve je super i odlično je da imamo što više, da kažem, obrazovane dece, ali smatram da kvalitet obrazovanja i praksa mora znatno da se unapredi. Kod mladih ljudi je praska mnogo važna, jer kada vi decu u srednjoj školi, ne mislim pritom na dualno obrazovanje, nego na praksu, odvedete u neke fabrike ili u neke firme koje su razvijene, koje dobro rade, koje imaju posla, ta deca će se sutra veoma lako u tim fabrikama zaposliti. Neće ostati nedovršeni srednjoškolci, pa onda upiše neki fakultet, za par hiljada evra, može u Srbiji, može u Bosni, može u Crnoj Gori itd, i onda postane diplomirani ne znam šta, a pritom ne zna apsolutno ništa da radi.

Moramo vratiti sistem obrazovanja da se potpuno promeni, da se više baci na praksu, a ne na teoriju, da se deci izbace suvoparne stvari, koje su potpuno bespotrebne za učenje i da se baci akcenat na to, na obrazovanje srednjeg kadra, odnosno na obrazovanje majstora, jer mi ukoliko ne budemo u narednom periodu uložili u decu u srednjim školama, ponudili im kvalitetnu praksu i ponudili im poslove kvalitetne posle završetka te njihove srednje škole, verujte mi, za desetak godina mi ovde nećemo imati nikog da zameni sijalicu. To će nam raditi sve radnici iz inostranstva, a koje opet ne prihvatamo jer dolaze ovde trbuhom za kruhom.

Zato kažem da ovaj zakon ne može da se reši sada, ali u perspektivi, za koju godinu mora da se radi na tome. Hvala.

Zahvaljujem.

Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika.

Radnici i seljaci su oduvek bili stub društva, stub Srbije kada je trebalo da se gradi i radi, kada je trebalo da se gine u svim ratovima, a ginuli su i radili radnici i seljaci.

Ja se poljoprivredom nisam bavio i ne znam nešto mnogo o poljoprivredi, ali sam radio u fabrici u Železari Smederevo 13 godina i znam da kada govorim o poljoprivredi smatram da nije samo važno govoriti o seljacima koji rade na njiva. Da bi uopšte ljude vratili na sela i da bi uopšte te krajeve oživeli mi moramo da radimo neke druge stvari. Moramo da otvaramo fabrike i moramo da otvaramo zadruge koje su bile nekada u bivšoj Jugoslaviji, što znači da ne možemo da se bavimo samo izvozom pšenice, kukuruza, itd. nego moramo raditi gotove proizvode.

Ako, recimo neko mesto, kao što je Blace, ima šljivu, Knjaževac ima višnju, Brus ili Arilje imaju malinu, itd. smatram da bi država trebala da radi na tome da se u tim mestima otvaraju fabrike koje će prerađivati to voće i koje će zatim to izvoziti kao gotov proizvod. Smatram da gotov proizvod zdrave hrane je mnogo profitabilniji nego izvoziti sirovo voće, povrće ili druge kulture.

Sa te strane bismo zadržali ljude u tim ruralnim krajevima, otvorila bi se nova radna mesta gde bi ljudi mogli da se zapošljavaju i ne bismo govorili samo o poljoprivredi kao o poljoprivredi, nego bismo govorili i o određenim proizvodima koje bi mogli da prodajemo i da izvozimo.

Isto tako bi država trebalo da garantuje seljacima i poljoprivrednicima cenu kulturnih, odnosno proizvode koje ima u njihovim krajevima, da im garantuje cenu i da im garantuje otkup svih proizvoda.

To je strateški plan o kome bi trebalo da se razmišlja u nekom narednom periodu, jer mi ovde kao što sam rekao govorimo samo o poljoprivrednicima, ali bismo trebali naći način otvaranjem tih zadruga i otvaranjem fabrika da otvorimo nova radna mesta za ljude, pre svega za mlade ljude koje bismo mogli da zadržimo u tim krajevima i u tim zemljama, odnosno u tim predelima gde se oni ne bi selili za velike gradove i na taj način bismo spasili sela da ne budu pusta.

Hvala.

Zahvaljujem.

Što se tiče zaduživanja, svi mi znamo da onaj ko ima veću platu, može da uzme i veći kredit u banci, samo je pitanje za šta se taj novac upotrebljava i kuda on odlazi i u koje svrhe.

Pomenuo je kolega malopre nacionalni stadion. Slažem se, nacionalni stadion je potreban svakoj državi, ali je pitanje koliko on košta i zbog čega se kod nas pravi. Svi mi znamo u kakvom se stanju danas nalazi naš fudbal, svi znamo da nijedan klub ne može da skupi, osim na velikom derbiju, više od nekoliko hiljada navijača, i nije mi jasno zašto država nije prodala stadione Partizana i Crvene zvezde na Autokomandi, pa od tog novca koji bi prodala, izgradi nacionalni stadion.

Srbija je danas duboko podeljeno društvo i mi živimo u jednoj potpuno šizofrenoj atmosferi u kojoj se ne govori o politici, nego se danas obraća putem društvenih mreža. Danas svako može da izađe da kaže šta hoće, iseče svoj snimak, stavi na društvene mreže i živi od lajkova, šerova ili broja pregleda. Danas se politika svodi na to. Lažne vesti, njih ima sa svih strana. Danas mediji nisu mediji, pa da informišu ljude o onome šta se dešava u državi, mediji su danas postali propagandisti, ne samo sad, već godinama unazad. Propaganda u smislu da se jedna strana hvali do maksimuma, a druga bukvalno, razara, i sa jedne i sa druge strane, i sa strane prorežimskih i sa strane, pod znacima navoda, objektivnih medija, je potpuno ista priča.

Stvarno apelujem i na medije i na ljude da povedu računa o čemu pričaju, da povedu računa čime se bave, da povedu računa kako neke stvari mogu da izgledaju i kakve posledice mogu da nastanu po to.

Konkretno, sada govorim o ovom poslednjem slučaju koji je ovde danima bio predmet rasprave u Skupštini, a to je da je ova devojka, studentkinja Poljoprivrednog fakulteta prebijena, pretučena, pa je ona posle to sama demantovala, priče, da kažem, da je sečena lutka, bojena crvenom glavom, bacana ispred zgrade, meni liče na neke horor filmove ili na, da kažem, loše američke triler filmove.

Ali, to je samo reakcija na sve ono što se dešava u državi poslednjih godina i decenija. Kada vi nemate mogućnost da debatujete, kada nemate mogućnost da govorite, iskreno, da sučeljavate politiku ili mišljenja, onda dolazite u problem da lažne vesti postaju nešto što je svakodnevica.

Društvene mreže su pune lažnih profila. Danas čovek može da otvori profil sa ko zna kojim imenom i može da otvori 50 profila i da sa tih profila priča šta god hoće i onda da od toga pravi biznis, da te profile kasnije razradi i da ih prodaje. To sam imao prilike lično i da vidim.

Međutim, suština je u tome, kad bih se ja pitao, ja bih zabranio neke društvene mreže, odnosno dozvolio bih da se koriste društvene mreže samo pod punim imenom i prezimenom, jer onda možeš da imaš odgovornost za svaku izgovorenu reč. Na ovaj način, kako se kod nas to danas radi, mi smo postali društvo u kome će ljudi da se poubijaju na ulici, samo zato što drugačije misle i samo zato što neko, hajde da kažem, podržava nekoga, neko ne podržava nekog drugog. Ja mislim da danas ovo što mi radimo ovde u Skupštini svih ovih dana i nedelja apsolutno nikog ne zanima, jer svakog zanima senzacija, svakog zanima ko će više da pljune, ko će dalje da dobaci, ko će više koga da

uvredi, a verujte mi da ogroman broj ljudi je potpuno nezainteresovan za svakodnevna dešavanja u državi.

Kada ljudi kažu – pozivamo se na građane, pozivamo se na ove ili one, pitanje je koliko ti građani, da kažem, veruju bilo kojoj strani. Ja sam neko ko se po prirodi posla sa tim građanima viđa svakodnevno. Moj posao predsednika sindikata nije zanemaren ovom mojom ulogom u Skupštini. Ja sam svakodnevno na terenu i pričam sa tim ljudima. Većina običnog naroda je potpuno nezainteresovana za dešavanja. Njih zanima da li će imati posao, da li će imati platu, da li će imati od čega da žive, kako da prehrane svoje porodice, da li će imati kvalitetno da se leče. I to je suštinska priča. Pljuvanje, vređanje, pozivanje na neke stvari, da kažem, sa svih strana, su nešto što ljude apsolutno ne zanima, barem većinu ljudi, ne govorim o krugu dvojke, ljudi ne žele time da se bave.

Suština je da moramo da probamo da nađemo način i model da međusobno komuniciramo, da razgovaramo, da sučeljavamo mišljenja, da ta mišljenja mogu da se čuju na svim televizijama, da mogu da se čuju i na "Informeru" ali i na "N1" i da probamo da situaciju u zemlji na neki način smirimo, baš u interesu tih građana o kojima se svi tobože brinemo, a trebalo bi da se brinemo, ali ne na način na koji smo to do sada radili.

Oko ovih kredita i sporazuma ja bih samo rekao jednu stvar - nemam protiv zaduživanja ništa, pod uslovom da to zaduživanje ide u investiranje, u otvaranje novih radnih mesta, u otvaranje fabrika, u otvaranje visokotehnoloških radnih mesta, znači, ne manuelnih radnih mesta, jer je Srbija prepuna radnih mesta te kategorije. Tako da, ako već radimo nešto sa Burundijem, Zambijom, Tasmanijom itd, mislim da bi trebali da radimo sa mnogo boljim i jačim državama, koje bi mogle da nam na neki način pomognu da ta radna mesta i otvorimo, da kvalitet života naših građana povećamo i da kvalitet života svakog građanina Srbije kao narodni poslanici unapredimo.

Apelovao bih na kraju samo da se još jedanput dozovemo pameti i da prestanemo sa uvredama, da prestanemo sa targetiranjima, da prestanemo da se vraćamo u prošlost, ko je šta radio, svi su radili loše u proteklih 35 godina, da budemo iskreni, i Miloševićeva Vlada i kasnije Đinđićeva Vlada i druge vlade, Koštuničina, Tadićeva, Dačićeva, Vučićeva itd, sve te vlade su radile loše, ali su imale dobrih poteza.

U svakom slučaju, dobar potez treba pohvaliti i loše poteze kritikovati, ali treba ponuditi rešenja. Suština je u tome da nije bitno samo nekoga vređati, pljuvati, nego ponuditi rešenje.

Mi smo kao sindikat i naša grupacija je podnela predlog Zakona o radu i predlog nekih zakona roditelj-negovatelj i ja apelujem na sve vas i na sve nas da u narednom periodu razgovaramo o tim sistemskim zakonima koji će promeniti živote građana na bolje a ne da slušamo svakodnevne uvrede, vređanja i druge loše stvari. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Pokret radnika Sloga – Struka, odnosno Radnička partija u osnivanju će podržati ovaj predlog zakona, zato što naš posao će biti i bio je i do sada svakako pomoć i briga za one najsiromašnije i za one najugroženije.

Lično sam, kao predsednik sindikata, imao prilike nekoliko puta da budem kao podrška ljudima i porodicama kojima su izvršitelji plenili kuće ili stanove. Moram da vam kažem da je to jako potresno, jako teško, ne samo za te ljude koji su isterani iz stanova, nego upravo i za sve oni koji dođu da im daju podršku.

Zato smatram da su izvršitelji koje imamo najveće zlo ove Srbije. Složio bih se sa mojim kolegom Đorđom, koji kaže da su oni najveći zulumćari i haračlije. Smatram da bi u nekom narednom periodu trebalo voditi računa, da se ja lično pitam, ja bih sve izvršitelje ukinuo, a pola njih bih oterao u zatvor, s obzirom na to koliko su štete i zla naneli građanima Srbije, pogotovo onim najsiromašnijim, ali sam svestan sam da mora da postoji institucija koja treba da se bavi naplatom potraživanja, jer smo svesni da postoje i ljudi, pogotovo oni koji su da kažem bogati, tajkuni, itd. koji na razne načine mogu da sakriju svoju imovinu, da prebace na nekoga drugog i da onda ne plaćaju dugove ni prema državi ni prema svojim poveriocima.

Smatram da bi to u nekom narednom periodu trebalo da se vrati pod okrilje sudova i advokata i da se nađe način da se izvršitelji prinudni zauzdaju, pogotovo što su te neke njihove naknade ogromne, pa se često puta desi da naknada za izvršioca bude veća od duga koji neko ima prema državi ili prema nekom poveriocu.

Svakako da je ovo korak napred da se sačuvaju ljudi i da im se sačuva kuća i krov nad glavom, ali na tom predlogu, kažem, treba raditi, treba unaprediti, kako bi se ti izvršitelji zauzdali, koliko je to moguće. Hvala.