Zahvaljujem, predsednice.

Vidim ja da će ovo biti zanimljiva sednica i da ćemo se malo smejati, što možda i nije loše, za promenu, od nekih ranijih sednica.

Molim vas da umirite kolege.

Možete i da izreknete opomenu.

Da li možete da mi vratite vreme ili da me pustite malo duže da pričam?

Kada slušam gospođu Jovanović, rekao bih da je ona otprilike juče došla iz neke Švedske ili Danske i da onako fantastično priča, ali činjenica i realnost su malo drugačiji.

Ona je jedna od glavnih vedeta i perjanica 35-godišnjeg trovanja nacije raznim stvarima i raznim pogrdnim rečima. Između ostalog, sećamo se da je svoje sadašnje šefove gađala cipelama i klela za skupštinskom govornicom.

Nisam ja to radio, to ste vi radili, ali nije to sad toliko ni važno.

Kada govorimo o REM-u i o medijima, ja mogu slobodno da kažem da u Srbiji ne postoje objektivni mediji. Znači, taj priča da su objektivni mediji u Srbiji, taj, blago rečeno, ne govori istinu. Niti su objektivni prorežimski mediji, niti su objektivni ovi, kako se nazivaju, profesionalni. Da su ti mediji, i jedni i drugi, malo bolji i malo profesionalniji, verovatno danas ne bi ni došlo do svega ovoga što se dešava, verovatno bismo imali priliku da debatujemo u nekom studiju, da svako može da iznese svoju argumentaciju, da svako može da priča, a ne da jedni pričaju, targetiraju, šta hoće i koga hoće, dok drugi to isto rade. Kad to kažem, konkretno mislim na "Informer", "Pink", targetiraju koga hoće i svako ko ne kaže - Živeo Aleksandar Vučić, taj neće moći da kaže svoje.

Isto, sa druge strane, N1 ako neko ne kaže - smrt Aleksandru Vučiću, ili on je lopov, ne znam izdajnik, ni tamo neće moći ništa da kažu. I kada već govorimo istinu, tu objektivnih medija nema. Kada govorimo o REM, taj REM svoj posao nije radio. Ako se setimo predsednica tog REM, Olivera Zekić je oblačila nacističku uniformu Gestapovsku i sa tom uniformom je izlazila u javnost i čak je rekla, eto to je šala.

Pa sada ako imamo nekoga ko sprovodi Gebelsovsku politiku u medijima i time se javno hvali, treba da očekujemo od njega ili nekih drugih sličnih njemu da sutra kažnjavaju neke medije koji svoj posao ne rade profesionalno i objektivno. Ako smo već kod toga, imali smo priliku nedavno da vidimo na jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom, puštan crtani porno film, u vreme kada deca gledaju crtane filmove, da li je nek zbog toga kažnjen, ja mislim da nije.

Mislim da je to godinama unazad, 15,20 godina gledamo razne rijalitije, a ti rijalitiji su krenuli od nekih benignih pa su došli do nekih najgorih.

Ja stvarno ne znam na koji način se biraju učesnici tih rijalitija, ali koliko sam negde pročitao otprilike, nalaze neke psihološke modele, ljudi koji su bolesni, koji su labilni, koji nisu baš da kažem zdravstveno sposobni i onda takve ljude zatvore u jednu prostoriju, mesecima i onda oni tamo rade šta rade, a možemo da vidimo tuče, blud, nemoral, sve možemo da vidimo i opet niko nije kažnjen zbog toga i zato taj REM, nije, govorim o 15,20 godina koliko se ovde nalaze rijaliti, ja nisam tada bio u vlasti, Keno, ti si bio kada je taj rijaliti počeo da se emituje, mislim "Veliki brat", ja sam i tada bio opozicija, tako da sa te strane nema objektivnosti.

Ako bismo govorili o tome, da za svaku izgovorenu reč neko treba da odgovara, onda bismo došli u situaciju, da kada svako na bilo kojoj televiziji ili na nekom nacionalnom mediju, prozove nekoga ili nazove nekoga da je lopov, da je ubica, narkoman, itd. taj bi trebalo adekvatno da odgovara.

Ovde danas može svako da kaže svakom šta hoće, dobiće ga na sudu i platiće nekih 30, 40, 50 ili 100 hiljada dinara, kaznu i nikom ništa. Kada bismo uveli zakon da se za javno izgovorenu reč, kažnjavaju svi oni koji to kažu ili koji govore neistinu, pa čak i do toga, da se te televizije ili te novine, mediji, da tako kažem, zatvaraju, da neko dobije zatvor zbog toga što nekog naziva nekim pogrdnim imenima, onda bi situacija ovde bila sasvim drugačija.

Kada govorimo o medijima, ajde da budemo realni da su mediji dobrim delom inspiratori za sva ova dešavanja koja imamo danas.

Kada kažem mediji, ne govorim samo o režimskim medijima, govorim i o ovim kako sebe zovu, profesionalnim medijima, N1, konkretno o njima, a niti tamo gostujem niti ću gostovati, zabranjen sam na N1 i Novoj S, tako da mogu komotno da kažem ono što mislim o tome.

Znači i jedni i drugi šire propagandu mržnje, šire propagandu podela, a opet niko ne odgovara. Ako je taj N1 ili neko drugi registrovan u Luksemburgu, zašto mu je data dozvola da se emituje u Srbiji, opet je neko tu kriv, REM ili neko ko je dozvolio.

Znači, nismo ispoštovali, niti poštujemo zakonske propise uopšte kada su mediji da kažem u pitanju. Davno je bilo, ja se i ne sećam da li je bilo i za vreme prošle vlasti, nisam tada bio toliko aktivan, ali se ne sećam da je bilo debatnih emisija, ne sećam se da je bilo emisija u kojima može neko sa uvažavanjem da priča, da ga neko drugi ne prekida i da to bude bez bilo kakvih uvreda i targetiranja.

Kada budemo imali tu vrstu medija da mogu da dođu predstavnici vlasti, opozicije, civilnog sektora ili svih ostalih itd. i da mogu argumentovano da razmenjuju svoja mišljenja i da govore svoje programe i ideje onda možemo da dođemo u tu situaciju da sutra kažemo da su mediji objektivni, da mediji profesionalno informišu itd. Danas to apsolutno nije tako, apsolutno nije tačno.

Prorežimski mediji, da kažem brane vlast po svaku cenu po pitanju života ili smrti, a ovi tzv. objektivni su prodati, pa sad da bi se kao spasili od te prodaje onda sada dižu što veću dževu i što veću frku kako bi eventualno ispali žrtve da ih neko tako namešta, kupio neko, Šolak prodao itd.

Apsolutno me ne zanimaju ni oni, da budem iskren. Ako ih je neko kupio, ako ih je neko prodao, to je poslovni odnos, ti neka rade sa tim šta hoće, oni mi apsolutno nisu važni.

Isto tako državni mediji koji se finansiraju iz budžeta Srbije i mediji koji dobijaju da kažem basnoslovan novac od strane države, od strane lokalnih samouprava, od strane svih tih, da kažem oglašivača ili kako ih govorimo isto tako moraju da poštuju zakon, moraju da govore istinu i moraju da daju mogućnost svima onima koji drugačije misle da kažu ono što misle, da iznesu svoj politički ili bilo koji drugi stav.

Danas živimo u državi u kojoj je to apsolutno nemoguće i u kojoj, ako se ja ne varam stvarno se ne sećam, ja na RTS-u nikada u životu nisam bio, nekada sam bio na ovim tzv. tim profesionalnim medijima dok nije stigla zabrana iz određenih krugova, pa je odjedanput rečeno – stop, nema govora itd.

E, sada imamo i onaj problem što je meni interesantan. Znači, ja se ne sećam da je zadnjih možda 20 godina bilo nekakvih emisija u kojima je moglo da se govori o položaju radnika u Srbiji, dajem primer, pa da dođu predstavnici vlasti određenih ministarstava, predstavnici sindikata, predstavnici političkih partija, pa da malo debatuju o tome, pa da kažemo kako mi živimo, da li živimo dobro, da li živimo loše, da li možemo da živimo bolje, da čujemo neke predloge. Tih vrsta debata nije bilo.

Nemamo ni te neke obrazovane emisije, nemamo ni neke kulturne emisije, sve je to palo u vodu zarad politike, zarad nekih repriziranja nekakvih starih serija, uvođenja turskih nekih serija itd. Što mislim da je potpuno pogrešno i to danas truje ovu decu.

Kada ljudi ili da kažem mladi ljudi, deca ili ko god nemaju više poverenja u medije i ne žele da gledaju medije tako da više apsolutno nisam siguran ko gleda i ovu Skupštinu, jer je i ovo postao rijaliti.

Onda dođemo u jednu situaciju gde se oni informišu? Informišu se alternativno. Informišu se preko društvenih mreža, a društvene mreže su nažalost postale još gore trovačnice nego mediji. Sa isto tako ko zna koliko lažnih profila, lažnih objava, neistina, targetiranja, to je sada postala propaganda, to je postao biznis, pa sada je vlast krenula sa tim da kažem onim botovima koji se malo, u stvari, ne malo nego mnogo se bave time, a onda i deo opozicije je krenuo isto tako sa tim botovi, pa tu sada više nema istine, nego neko sa 50 lažnih profila može da kreira javno mišljenje kako hoće.

To ne bi moglo da bude tako da mi imamo malo objektivnije medije i kada bi taj REM za ove kandidate, da budem iskren neke znam kao što je Šabić, imao sam prilike sa njim da sarađujem, mislim da sa upoznao i Antonelu Rih, ove ostale ne poznajem, ali vidim da neki od njih su nepoznati, neki su već bili i imali su neke uloge i neke poslove u tom nekom državnom medijskom sektoru itd. Ne znam kako će raditi. Ne mogu unapred da to kažem, ali se nadam, pošto će oni svakako biti izglasati ti koji budu izglasani, da će u nekom narednom periodu imati mogućnosti da pokažu na delu da li su spremni da poštuju zakone i da li su spremni da sankcionišu one koji ne poštuju zakon i koji ne poštuju programsku šemu, zato što smatram da istinito izveštavanje kada kažem – istinito, mislim sa svih strana, opet ponavljam nema objektivnog izveštavanja u Srbiji, možda jedino oni mučeni ljudi sa one „K televizije“ iz Zrenjanina se nekako trude, ali su oni kablovska televizija. Nema objektivnog izveštavanja.

Molim vas i molim i medije i apelujem i na sve one, znači da ne bismo ulazi u neke dalje sukobe, da prosto svoju uređivačku politiku prilagode tome da svako može da čuje one ljude za koje misli da mogu da kažu nešto pametno i za ljude za koje će moći da se opredele.

Nemojmo da radimo i pravimo izveštaj kao da je rat i kao da je ratna zona, pa jedna televizija snima jedne i ispada da su oni žrtve, a da su drugi nasilnici, a onda dođe druga televizija, snima drugu stranu, pa joj se tamo čuje oružje, hajmo ovo, ono itd. pa hajmo sada, znači oni su isto tako žrtve, oni su tamo da kažem nasilnici.

Imali smo prilike da gledamo izveštaj kada su bile razne tuče u Vrbasu ili gde već, kada se sukobe dve grupe ljudi, pa jedni kažu – ovo su građani, ovo su nasilnici. Ovi drugi kažu – ovo su građani, ono su nasilnici. Ne, ja sam i tada rekao – i jedni i drugi su bili građani i nasilnici. Oni koji se tuku bejzbol palicama, gađaju flašama, koji se gađaju kamenjem, itd. i jedni i drugi su građani i nasilnici.

Nemojmo da pravimo podele te vrste, odnosno to mediji rade, ne radim ja, podele te vrste da su jedni dobri, fini i kulturni, a drugi su ubice, huligani itd. ili obrnuto. Znači, svako mora da odgovara za svoju reč, svako mora da odgovara za svoje delo.

Svakako tražim da se u nekom narednom periodu uvede odgovornost, pa čak i krivična i zatvorska odgovornost i za novinare i za urednike koji ne iznose istinu, koji lažu, kojima se na sudu dokaže da lažu, neka odgovaraju svojom imovinom, neka odgovaraju krivično, pa da idu u zatvor, pa kada budemo došli u tu situaciju da neko sutra, kao što je to u nekim zemljama razvijenim zapleni imovinu, pa vas otera na robiju zato što ste konstantno nekoga blatili, vređali, itd. a da pri tome nema pokriće ni sudsko, onda možemo da kažemo da bi bilo drugačije. I kada se, naravno finansiranjem medija ne bude radilo sa jedne strane iz države, sa druge strane sa nekim novcem iz Luksemburga ili odakle već, kada se to bude finansiralo na osnovu komercijalnog učinka koje te televizije ili mediji steknu, e onda možemo očekivati da u nekom narednom periodu bude možda malo bolje.

Tako da apelujem još jedanput na sve, možda je bolje da se ovako malo šalimo i smejemo nego da se bijemo i da se gađamo bombama i cipelama, dimnim bombama, ne pravim bombama, daleko od toga.

Svakako, hajte molim vas da napokon ti mediji počnu da rade svoj posao i da ne branimo jedne ili druge nego da tražimo od svih tih medija objektivnost kako bi građani Srbije, pre svega, ne mi mogli da budu kvalitetno i istinito informisani.

Hvala.

Zahvaljujem.

Koristiću dva minuta, ništa uvredljivo i tako dalje.

Možda ste se vi, gospođo Jovanović, nekada borili za radnike, ali ste to radili verovatno onda kada ste bili opozicija, a ja sam neko ko se za radnike bori ceo svoj život, znači, 35 godina, ne zato što ja mrzim svaku vlast ili zato što sam ja, da kažem, neko ko je antiprotivan svemu, nego zato što smatram da sindikat treba da bude protivnik svake vlasti. Dakle, ne neprijatelj, nego protivnik.

Ja ne mogu ništa dobro da kažem za DOS-ovsku vlast, da se razumemo odmah, jer ja nisam tada bio u vlasti. Ja sam tada radio u železari „Smederevo“, kao običan radnik u pogonu Topla valjaonica na postrojenju namotavanja trake.

Ja znam da je tada bilo, da kažem, zatvoreno ko zna koliko preduzeća, ko zna koliko ljudi ostalo bez posla i znam da je polovina tadašnje Vlade, to sam i rekao na prošloj sednici, ušlo kao goli miševi u Vladu, a izašli su kao milioneri, ali ne možemo da kažemo i nisam demagog… Da se razumemo, 2012. godine je bilo 1.800.000 zaposlenih, danas je 2.400.000. Nisam demagog, apsolutno. Međutim, problem se postavlja u tome što to nisu kvalitetni poslovi. O tome smo juče pričali. Ti poslovi su niskobudžetni poslovi, a sada dolazimo u tu situaciju da ti ljudi ostaju bez posla, jer se te niskobudžetne kompanije zatvaraju zato što mi jesmo dostigli platu u evrima koja nije mala, da budemo iskreni, ali ta plata u dinarima ne vredi ništa, jer ljudi ne mogu da prežive.

Dobro je što je Nacionalna služba, to je kolega Jovanov juče govorio, zaposlila neke ljude koji su tamo u Vranju ostali bez posla, ali nije dobro što se oni zapošljavaju u taksiju. Znate, ako ja odem u fabriku da radim, pa hoću da uzmem kredit da kupim stan ili tako nešto, dođem sutradan na kapiju, neko me otpusti i oni kažu – ajde sada idi i vozi taksi. U redu, privremeno, ali to nije rešenje. Mi moramo da radimo na kvalitetu radnih mesta i moramo da menjamo Zakon o radu. Mi smo to predložili i predlagaćemo i dalje.

Hvala.

Zahvaljujem.

Koristiću i vreme ovlašćenog predstavnika.

Želeo bih na samom početku da uputim saučešće pre svega građanima BiH i građanima Tuzle zbog tragedije koja se desila u tom gradu. Smatram da je potpuno neprimereno da danas, da kažem, ili juče na dan te tragedije se govori u ovom domu o tome da je neko balija, da je neko ustaša, itd. Mislim da to, u krajnjem slučaju, mora biti sankcionisano opomenom.

U politiku sam ušao da bih se borio isključivo za radnička prava. To je jedan segment u kome sam, biću malo i pretenciozan, verujem najbolji u Srbiji. Isto tako najbolje u Srbiji znam kako bi se ta prava rešavala.

Nisam se nešto mnogo obazirao na neke druge teme, ali s obzirom da sam sad tu gde jesam i da sam neko ko je inicirao formiranje radničke partije koja će se baviti isključivo tim stvarima moram da kažem neke stvari koje će možda biti revolucionarne, a to je da se možda po prvi put delimično slažem sa kolegom Jovanovim u nekim stvarima koje je on rekao.

I ranije sam, jer sam dugo godina u tom delu opozicionog sektora, govorio da se nikako ne može pobediti bez glasova radničke klase. Radnika danas u Srbiji ima negde oko 2 miliona i 400.000. Ja sam to kolegama više puta prenosio i tražio od njih da nađemo modus kako da se približimo tim ljudima, kako da tim ljudima prenesemo politiku koju bi mogli eventualno na tim nekim izborima da pobedimo.

Nije tu bilo nešto mnogo razumevanja, ne mogu da kažem ni da nije, ali prosto ja sam bio jedan od retkih koji je tu problematiko poznavao i koji se time bavio, a nisam imao dovoljno prostora da o tome govorim. Danas ne mogu da govorim ni na režimskim medijima, ali isto tako ne mogu da govorim na ovim profesionalnim medijima jer sam zabranjen, ja i moje kolege iz poslaničke grupe. Tako da, mogu da govorim ovde.

Činjenica je to da bez dobijanja nekih 20% glasova sa ove druge strane ili nekih neopredeljenih ova vlast ne može da se pobedi nikako. To je činjenica. Vi imate 25%, 30% ljudi koji nisu manje-više ni za koga ali mrze Aleksandra Vučića. Glasali bi i za magarca, ali bi glasali i za Belog preletačevića pod uslovom da je protiv Aleksandra Vučića. To je potpuno legitimno, da se razumemo. Sa druge strane, imate dobar deo onih ljudi koji apsolutno nisu ni za koga ili su razočarani politikom SNS, SPS pa su se povukli. Kada vi takve ljudi koji nisu aktivni nigde počnete da nazivate „ćacadima“ ili kako god već, „ćacima“, naravno da te ljude nećete dobiti nikada. To je ključna stvar i ključni problem cele te priče.

Još sam 18. februara pisao, znači mesec dana pre onog najvećeg studentskog skupa u istoriji koji je bio 15. marta, još tada sam pisao da studenti jedino treba da traže, odnosno da prihvate poziv Aleksandra Vučića da jedina tema razgovora sa njim treba da budu izborni uslovi i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Tada sam nazivan izdajnikom, tada sam nazivan nekim ko je prodao, nekog ko je, da kažem, prešao na drugu stranu, a onda kada se dva meseca nakon toga, kada su studenti tražili raspisivanje parlamentarnih izbora, onda su ti koji su pljuvali mene i neke druge odjedanput rekli – izbori ili smrt. Ko nije za izbore taj je izdajnik. U politici moraš da imaš tajming kada nešto tražiš.

Ja sam studente podržavao i podržavam ih, to sam pričao i ovde u parlamentu. Kada kažem studente, studentsku listu nisam i ne mogu da podržim, niti ću je podržati dok me neko ne bude pozvao da traži moju podršku niti ću bilo kome da se dodvoravam, govorim u svoje lično ime. Ponavljam, niti ću bilo kome da se dodvoravam i da idem uz dlaku. Kada me neko bude pozvao, kada mi neko bude predočio ljude koji treba da sprovode tu politiku, kada mi neko bude predočio zašta se oni zalažu i šta je njihov cilj, onda mogu da se izjasnim da li podržavam ili ne. Do tada, kao što moj kolega Đorđo rekao, blanko ne podržavam ni svoje dete, a kamoli nekog drugog.

Zato moramo da nađemo modus i način ako hoćemo da menjamo vlast, da se približimo upravo tim ljudima koji su potpuno nezainteresovani za politiku, a mi koji živimo ovde u ovom balonu i koji živimo politiku, susrećemo se isključivo sa svojim stranačkim istomišljenicima i nemamo realnu sliku o dešavanjima.

Neko sam ko je proputovao celu Srbiju razgovarajući sa radnicima, sa obespravljenom kategorijom, ako tako mogu da kažem i mogu iskren da budem da većina ljudi apsolutno nije ni za jednu ni za drugu stranu. Žive svoj život, deca idu u školu, idu na treninge i nisu baš zainteresovani da se biju na ulicama ni za jednu ni za drugu stranu.

Kada budemo shvatili da je takvih ljudi ovde danas najviše i da tim ljudima koji se bore za život moramo da nađemo način da se obratimo, onda možemo da razmišljamo o tome kako ćemo nekoga da pobedimo.

Moje kolege iz opozicije vrlo dobro znaju kada dođu neka istraživanja koje su ključne stvari kod građana Srbije, a to su stabilnost, normalnost i sigurnost. Aleksandar Vučić u devet sati ujutru ima miliona glasova prednosti, odnosno milion glasova penzionera. Zašto? Zato što tim ljudima on uliva sigurnost, nekada i lažnu sigurnost, ali on ispada da brine za njih. I, ako vi sve penzionere i sve ljude koji su neutralni, nazivate „ćaci“, imate ozbiljan problem, jer nikada neće glasati za vas.

Ja hoću kroz radničku partiju da se obratim upravo radnicima, upravo tim obespravljenim ljudima, danas imamo priliku da na jugu Srbije se neke fabrike zatvaraju i da je nekoliko stotina radnika proteklih desetak dana ostalo bez posla.

Danas je u Kragujevcu u jednoj fabrici na polovini radnog vremena radnicima saopšteno da njih 40, odnosno da se ta fabrika sa 40 radnika zatvara. O tome sam ja gospodo draga govorio još pre šest meseci, da će vanredni povećanjem minimalne zarade koja nije utemeljena na ekonomskoj politici, nego je utemeljena na političkoj odluci, upravo doći do toga. Ja kao predstavnik radnika ne mogu da kažem da povećanje minimalne zarade koje je bilo sada 1. oktobra i koje će biti od Nove godine, nije malo, ja to moram da pozdravim, to sam i tada rekao, ali šta ćemo sa kompanijama koje u svojim budžetima nisu mogle da projektuju dva povećanja minimalne zarade u toku jedne kalendarske godine. Oni su sada počeli da zatvaraju firme.

Šta ćemo ako se takva situacija nastavi, a siguran sam da će se nastaviti u nekom narednom periodu. Ko će voditi računa o tim ljudima? Koga će od tih ljudi biti briga da li ovde neko kaže živeo Aleksandar Vučić, ili Aleksandar Vučić je izdajnik i lopov. Nikog od njih to ne zanima.

Zamolio bih da se vratimo temama običnih ljudi, i da barem mi ovde koji smo izabrani od strane građana, a ja jesam izabran od strane građana, jer sam jedini predstavnik sindikata koji je bio na listi Srbija protiv nasilja, gde su članovi mog sindikata glasali za mene i za tu listu, imam pravo da govorim u njihovo ime. Okrenimo se običnim ljudima, okrenimo se rešavanju njihovih životnih problema.

Dajte da batalimo ove stvari koje se dešavaju ovde, ili s obzirom da sa jedne strane imamo navijanje, skandiranje, urlanje, a to je počelo i sa druge strane da se dešava, da organizujemo jednu fudbalsku utakmicu, pa predstavnici vlasti nek budu jedna ekipa, predstavnici opozicije druga, ja ću da napravim treću ekipu, pa da igramo fudbal, da eto što se kaže na terenu, da se na terenu krljamo, da ne bi to radili ovde, i neka se narod malo zabavlja i smeje.

Apelujem još jednom, kao što sam i pričao ranije, na mir, apelujem na kolege da prekinu sa štrajkom glađu. Apelujem na sve da ne dižemo više tenzije, nego hajde da rešimo problem biračkog spiska, itd, i sve druge probleme koje je ODIHR ovde dao kao preporuku, pa kada se svi ti zakoni budu doneli uz konsenzus, kažem, uz konsenzus, političkih partija, ne nekih neformalnih grupa, koje postoje van ove zgrade, kada se bude napravio konsenzus, onda da idemo na izbore i da vidimo ko će da pobedi. Ali do tada, izbori u ovakvoj situaciji, ovakvoj klimi ne odgovaraju nikome, ne odgovara ni vlasti, a ne odgovara ni opoziciji.

Ja sam apsolutno protiv izbora dok se svi zakoni ne usvoje, ali naglašavam, ne na ovakav način, nego uz konsenzus svih političkih aktera, svih političkih partija koje se nalaze u ovom parlamentu i eventualno, još nekih relevantnih koje su se u međuvremenu pojavile, a nikako da se pitanje izbora rešava na ulici. Hvala.

Hvala predsednice.

Vidim da se ovde pokrenula polemika malo oko privatizacije, oko zatvaranja fabrika, što je moja tema i voleo bih da imam malo više vremena da pričam sada o tome, pa da govorimo malo kako je Mlađan Dinkić počeo da dovodi kompanije kojima je davao subvencija, pa kako je krenulo zatvaranje fabrika odmah posle 5. oktobra 2000. godine pa do danas, ali nažalost nemam vremena.

Ono što ste vi u pravu kada ste pomenuli radno-intenzivnu industriju, to je tačno, s tim što ja tu radno-intenzivnu industriju zovem nisko-budžetna industrija, jer oni sami sebe tako zovu, a hajde da kažem ovo radno-intenzivna industrija je malo finiji i kulturniji naziv za to.

Što se tiče zgrade Generalštaba, veoma mi je neprijatno i žao što ovde moram da čujem da se ponovo pominju ti termini partizani, Nemci i četnici i čije su to zgrade, ko je to pravio, ko je to rušio. Nisam komunista ja sam demokratski levičar po ubeđenju, ali smatram da je potpuno nepotrebno sada ovde da govorimo o tome podelama koje su bile nekada.

Pri formiranju neke vlade, pre nekoliko godina, moj sindikat Sloga je tada izbacio jedan viralni klip, a to je bio Čarli Čaplin koji je u nekom filmu rušio neke mašine i onda smo nazvani od nekog ministra, čini mi se tada, jer je nekog kandidata za premijera, kao ludisti, odnosno pripadnici Neda Luda koji su svojevremeno da kažem u Engleskoj rušili mašine i nisu želeli napredak fabrika.

Apsolutno sam protiv toga, mi nismo nikakvi ludisti, niti smo protiv progresa i napretka. Smatram da treba da se gradi. Smatram da treba da se širi. Nisam neko ko će mesecima da brani neki most koji treba da se rekonstruiše i da se menja, ali kod zgrade Generalštaba postoje neke druge stvari koje su po meni, i to ću govoriti kao čovek pre svega, ljudski problematične.

Ja sam jedan od onih ljudi koji su ratovali 1999. godine, znači bio sam na frontu kada je ta zgrada bombardovana. Kao po običaju tada su u Srbiji ratovali radnici i seljaci uvek ti koji su ginuli za zemlju i koji su branili zemlju oduvek i od Prvog svetskog rata pa nadalje, a tako je bilo i u tom ratu 1999. godine.

Slažem se da je veliki propust napravljen zato što 26, evo sada 27 godina niko nije radio ništa po tom pitanju da se reši ta zagrada. Da li da se rekonstruiše, da li da se sruši, da li da se napravi nešto novo, neki memorijalni centar ili nešto treće, jer ta zgrada će se svakako srušiti sama od sebe, s obzirom da je već pogođena NATO bombama, ali je gorak ukus u ustima pretpostavljam svakom običnom čoveku to što se ta zgrada daje Amerikancima, odnosno Kušneru, Trampovom zetu. Ne mislim ništa loše protiv njih, daleko od toga, ali simbolika da se ta zgrada daje, prodaje, poklanja ili tako dalje, nekome ko predstavlja vlast u SAD, a ta vlast nas je pre 26 godina, što nije bilo tako davno, bombardovala, srušila tu zgradu i tada su neki ljudi koliko se sećam i poginuli.

Tako da je to sporno u svemu tome. Mislim da svakom građaninu Srbije koji se seća bombardovanja ostaje taj gorak ukus. Nisam protiv toga da se to sredi. Nisam protiv toga da se tu napravi nešto što će svakako biti korisno za građane Srbije, ali molim vas razmislite o tome da ta zgrada ima i neku drugu namenu, a da se ne prodaje Amerikancima koji su nas suštinski i bombardovali. Da je to neka vrsta ratne opšte te, američke, prema građanima Srbije i narodu pa bih mogao da razumem, a ovako će biti jedan privatni hotel koji će ostvarivati profit i koji će svakako donositi neki prihod, ali ti prihodi će svakako pre svega ići vlasnicima i građani Srbije od toga neće imati ništa. Tako da vas molim još jedanput da probate da nađete neko drugo rešenje, a ne da se to predaje Trampovom zetu. Hvala vam.

Zahvaljujem, predsednice.

Biću vrlo kratak, neću koristiti kompletno vreme poslaničke grupe.

Nije baš prijatno sedeti u ovom domu i biti sam na ovoj strani, ali smatram da je moja odgovornost i to što sam na ovom mestu potreba da kažem nešto kratko u vezi nekih stvari o kojima ovde danas raspravljamo.

Što se tiče jedinstvenog biračkog spiska, mi ćemo podržati taj zakon, ne zato što ja smatram da je taj zakon idealan i dobar, naravno da nije, ali smatram da je u svakom slučaju korak napred u odnosu na ono što nam treba i na smirivanje svih tenzija i situacije u društvu.

Svedoci smo toga da poslednjih godina apsolutno je izborni proces u Srbiji kontaminiran. Jednim delom opravdano, jednim delom neopravdano, ali je činjenica da je taj proces na neki način obesmišljen, jer danas kakvi god izbori da budu i kada god da ih bude, polovina Srbije neće verovati u te rezultate i polovina Srbije će ih osporavati.

Smatram da ovaj zakon o jedinstvenom biračkom spisku je nešto što ide u dobrom pravcu da makar delom krenemo ka ozdravljenju tog izbornog i biračkog procesa. Ako su taj zakon podržale organizacije kao što su CRTA, CESID i, koliko je meni poznato, delimično „Transparentnost Srbija“, organizacije koje dugo godina prate izborni proces u Srbiji, logično je da i mi to podržimo. Smatram da stanje u društvu treba da se reši na izborima, kada god oni bili. Ali, pre toga moramo učiniti sve da te preporuke ODIHR-a koje su donete pre godinu i po ili dve i da kažem ovaj zakon i još neke stvari koje bi trebalo da uslede, koliko je meni poznato, moramo na neki način podržati ili ispraviti ono što smatramo da je moguće, kako bismo uopšte došli u priliku da jednoga dana, kažem jednoga dana, ceo taj izborni proces u Srbiji bude proces poverenja, gde će se svi učesnici izbora na kraju složiti sa rezultatima izbora.

Moram da kažem da mi je dosta teško da pričam o ovoj situaciji. Malopre sam, igrom slučaja, sa jednog lekarskog pregleda došao ovde i kao da prolazim kroz minsko polje, kao da prolazim kroz neku ratnu zonu. Svuda neki ljudi, galama, uvrede sa svih strana, šatori sa svih strana. Mislim da ta situacija apsolutno nije dobra ni za koga. Ne znam kada smo mi postali, ono što bi rekli – čovek je čoveku vuk. Kada se toliko mržnje i toliko razdora pojavilo među nama, da sam ja postao prosto frapiran time?

Ovde je pre dve nedelje čovek upucan. Mislim da je bilo zasedanje ove Skupštine kada je čovek upucan i nije bilo mnogo empatije prema tom čoveku. Kada je ministar Darko Glišić gotovo umirao na televiziji, mnogi su se radovali tome. Ja sam to i tada osudio, jer smatram da ljudski život, ne sme se niko radovati tuđoj nesreći, pa ko god da je.

Ali danas imamo jednu situaciju u kojoj ovde štrajkuje glađu majka dečaka koji je nastradao u Novom Sadu, i to je njeno legitimno pravo, iako sam ja protiv štrajka glađu, ali smatram da je potpuno nehumano, necivilizovano i monstruozno da se majci deteta koje je nastradalo pušta pesma „Došla majka sina da potraži“. Siguran sam da to nije niko odavde naredio i siguran sam da to nije niko iz vlasti uradio, jer to je apsolutno neverovatno za mene, ali sam siguran da je taj neko ko je organizovao te stvari tamo to uradio samoinicijativno i na taj način je ponizio sve žrtve pada nadstrešnice, ali i sve građane Srbije.

Apelujem na vas kao predsednicu Skupštine i na predsednika države da prosto učine sve da se i „ćacilend“ skloni, jer bi na taj način i ova druga grupa verovatno otišla odatle. Mislim da to treba da bude prvi pokazatelj i prvi korak ka tome da će se svi trudimo da na neki način spustimo tenzije u društvu i da vratimo život u normalu.

Vidim i da kolega Uglješa Mrdić štrajkuje glađu ovde ispred. Ni to nije dobro. Ja sam jedan od ljudi koji su štrajkovali glađu pre dve godine zbog, kako smo tada govorili, krađe izbora u Beogradu. Bavim se sindikatom ceo život i nikada nisam podržavao štrajk glađu. Zato što smatram da taj mehanizam ne može da donese ništa dobro i da je potpuno obesmišljen i u Srbiji i čitavom svetu i da štrajk glađu treba da bude ona poslednja instanca, kada sve druge stvari prođu i kada ne mogu da se reše. Tada sam stupio u štrajk glađu, ne zato što sam verovao u tu ideju, nego zato što me je bilo sramota da kao neko ko se vodi u Beogradu, a nisam rođeni Beograđanin, prosto iz solidarnosti se pridružim koleginicama koje su bile iz Novog Sada i Niša, a da nijedan poslanik tadašnje opozicije, niti jedan hajde da kažem funkcioner, iz nekog razloga nije želeo, nije smeo, nije hteo da učestvuje u tome i prosto, kao neko ko ima adresu prebivališta u Beogradu, smatrao sam da je potpuno solidarno da se tada priključim tom štrajku glađu, iako, kažem, ne verujem u njegov mehanizam.

Smatram i da kolega Mrdić i gospođa Dijana Hrka, apelovao bih ovim putem, koliko god je to moguće, ako mene neko čuje, da prosto prekinu sa štrajkom glađu, da probamo da ceo ovaj, da kažem, hepening ispred Skupštine, kao da smo na ratnom polju, vratimo u neku normalu i da probamo svi kao ljudi, pre svega kao ljudi, da damo maksimum da rešimo, pokušamo da rešimo probleme, ne da dižemo tenzije, ne da pravimo haos.

Apelovao bih i na poslanike vladajuće većine da ne koriste teške reči, kao što je kolega Rističević malopre rekao, jer mislim da to u ovom trenutku ne doprinosi ničemu. Slažem se da smo politički protivnici, slažem se da svako ima pravo na svoje mišljenje, na svoj stav, ali molim vas, gospodo i kolege drage, hajmo bez targetiranja,a bez uvreda, barem ja sa svoje strane to nisam uradio. Podržavao sam svakog čoveka, bez obzira sa čije strane došao, ako je bio ugrožen, ako je bio upucan, ako je bio u nekom problemu. Smatram da kao ljudi to treba da radimo svi.

Ako smo izabrani od strane naroda Srbije, a narod Srbije je jedan, kakav god da je, da li se nekome sviđao ili se ne sviđao, narod je izabrao vlast kakvu misli da treba da ima. I svi smo mi građani Srbije, bez obzira ko je za koga glasao i iskreno smatram da jednostavno moramo da povučemo malo ručnu kočnicu, narodski rečeno, i da probamo da se vratimo u normalu.

Smatram da i mediji, na koje barem neko ima uticaj, treba da počnu malo objektivnije da izveštavaju. Mislim da mediji u ovom trenutku dosta toga doprinose da se situacija zaoštrava, kao „Informer“ sa jedne strane, tako i N1 sa druge strane, da budemo realni. I jedni i drugi kao da prenose ratište, ali prenose samo svoju stranu i prenose ono što se njima sviđa.

Mislim i apelujem ovim putem i na njih i na njihovu uređivačku politiku da počnu da izveštavaju objektivno, da počnu da izveštavaju onako kako jeste i da prekinu sa targetiranjima, pozivima, neistinama i pravljenjem potpunog haosa.

Kao što sam rekao na samom početku Zakon o jedinstvenom biračkom spisku ćemo podržati. Podržaćemo i sve druge zakone koji idu ka ozdravljenju izbornog procesa.

Molim vas da probamo da celu situaciju i sve te zakone donosimo u jednoj malo normalnijoj atmosferi, bez da kažem ratne zone oko nas, jer jedino tako možemo ceo izborni proces da vratimo, ajde da kažem ne građanima Srbije, nego da probamo da taj proces vratimo u neku normalu i da svaki građanin ode da jednoga dana zaokruži onoga za koga hoće da glasa i da posle toga može da ode kući miran, da zna da će ti izbori biti onakvi kakvi su bili, odnosno kako je narod želeo da bude. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsednice.

S obzirom da se na ovoj raspravi 90% vremena troši na neke stvari koje su potpuno van teme, zamoliću vas, ukoliko i ja budem malo izašao van teme, da mi dopustite kao i svima ostalima.

Prosto, moram da kažem da me ne zanimaju mnogo ni Šider, ni Picula, ni Ursula fon der Lajen, ali me ne zanimaju ovamo ni Harčenko niti ova ruska strana, jer smatram da mi sa te strane, bez obzira što moj kolega i prijatelj Đorđić voli Ruse, smatram da mi nemamo prijatelje među tim stranim zemljama, nego svi oni ovde imaju interese i da mi moramo da vodimo računa pre svega o građanima Srbije, jer nijedna od tih zemalja nama ne misli dobro, osim kada su neki njihovi interesi u pitanju.

Slušam mnogo stvari ovih dana i moram da kažem da mene interesuju samo radnici Srbije i interesuje me ta, da tako kažem, sirotinja. Slušam mnogo stvari ovde i o obrazovanju. Svi se ovde obraćaju građanima. Neko priča bilo je dobro pre pet godina, pre deset, pre dvadeset, pre trideset. Ja smatram da u Srbiji zadnjih 35 godina nije bilo dobro.

Dok je Tito bio i dok smo svi otprilike bili malo više slični, pa su i radnici i lekari i profesori imali približno iste plate, nekako smo imali, da kažem, neki sistem vrednosti. Onda je došao Milošević, pa je Milošević upropastio sve, ušli smo u ratove, sankcije, bombardovanja, svađu sa celom međunarodnom zajednicom i zna se kako smo završili.

Onda dolazi taj 5. oktobar, koji je doneo neke određene promene nabolje, za koje ne mogu da kažem da nisu, ali sa druge strane krenula je pljačkaška privatizacija, zatvaranje fabrika, otpuštanje ljudi, ostajanje ljudi bez posla, na ulici itd. Kada neko kaže da je to vreme bilo neko dobro, ja baš ne mogu da se složim sa tim, zato što, možda je Đinđić bio reformator, možda je on neke stvari hteo da uradi, nažalost, ubijen je, ali pola ministara iz njegove vlade ja poznajem. Ušli su u vlast goli kao pištolj i crkveni miševi, a izašli kao milioneri, pa se pitam odakle je to vreme dobro. Nije. Znači, tada smo prodati i izdati.

Sve nakon toga je bio kontinuitet tog sistema. I za vreme Tadića i za vreme Koštunice, svi su živeli loše, odnosno dosta ljudi je živelo loše. Danas kada čujem da neko kaže – živelo se dobro, pa nije se živelo dobro. Ja mogu to da kažem zato što sam se borio protiv svake vlasti, i protiv Miloševića pa do dan-danas se borim protiv svake vlasti, jer se borim za radničku klasu i za najsiromašnije.

Oni su sve to obesmislili i onda je došla SNS koja je počela da uništava institucije. Zato smo i došli u tu situaciju da danas institucijama niko ne veruje i zato bi u nekoj normalnoj državi, kada je pala nadstrešnica, onda bi neko verovao institucijama i onda bi bilo kao u Đenovi, posle šest ili sedam godina da neko bude optužen i da bude u zatvoru 18 godina. Ali, nažalost, ljudi ovde ne veruju mnogo u institucije. Istine radi, ja ne mogu da poreknem to, to je činjenica, da je 2012. godine bilo 1.800.000 zaposlenih, da danas ima 2.400.000 zaposlenih i da je to 600.000 više za zadnjih 13 godina, i to se ne može poreći. Može se reći da to nisu kvalitetna radna mesta, može se reći da to nisu dobro plaćena radna mesta, ali svakako ih ima više.

Međutim, sada bih se vratio, u par rečenica samo, na temu sa kojom se susrećemo, a to je obrazovanje, ili kako da kažem, uslovno rečeno, visoko obrazovanje. Pre nekih 15 ili 20 godina, ili kad je već krenulo, sa otvaranjem tih privatnih fakulteta i univerziteta, mi smo došli u tu situaciju da može svako danas da završi fakultet. Mislim da to nije dobra stvar i mislim da ne treba svako da završi fakultet, iako bi svaki roditelj želeo da njegovo dete završi fakultet, jer imamo problem sa time da danas nemamo električare, nemamo bravare, nemamo keramičare, nemamo vodoinstalatere, pa nam onda dolaze iz Nepala, iz Vijetnama, iz Indije, pa onda ljudi kažu – nećemo Nepalce, nećemo Vijetnamce, nećemo njih itd, a ovde nema ko da radi. Zato što se kriterijum obrazovanja tolio srozao, i to kažem, u poslednjih 15-20 godina, ne samo za vreme ove vlasti, tada je počelo, da se sve srozalo i da automatski danas svako dete koje završi jedva srednju školu može za par hiljada evra da završi neki fakultet i da postane akademski obrazovan građanin.

Naš sistem je potpuno pogrešan. Znači, moramo obrazovanje da vratimo po sistemu da moramo da otvaramo jake fabrike, da moramo da dajemo ljudima kvalitetna radna mesta i da deca u određenim sredinama, kada završe određene škole, znaju da će moći raditi neki posao za pristojan novac. Ja sam 1989. godine, kada sam upisao srednju školu za metalurškog tehničara, znao da ću 1993. ili 1994. godine, posle vojske, da se zaposlim u Železari Smederevo, jer metalurški tehničar je usko zanimanje vezano za Železaru Smederevo. Svi vi, a ima vas ovde dosta koji ste iz moje generacije, znate da kada ste završavali tada određene škole, već ste znali gde će vaš put da bude unapred, ali su te škole bile teške, imali smo dobru praksu, išli smo u fabrike na praksu. Ja sam posle završetka škole mogao odmah da počnem da radim na tom mestu jer sam četiri godine išao tu na praksu.

Danas govorimo o visokom obrazovanju, i sve je super i odlično je da imamo što više, da kažem, obrazovane dece, ali smatram da kvalitet obrazovanja i praksa mora znatno da se unapredi. Kod mladih ljudi je praska mnogo važna, jer kada vi decu u srednjoj školi, ne mislim pritom na dualno obrazovanje, nego na praksu, odvedete u neke fabrike ili u neke firme koje su razvijene, koje dobro rade, koje imaju posla, ta deca će se sutra veoma lako u tim fabrikama zaposliti. Neće ostati nedovršeni srednjoškolci, pa onda upiše neki fakultet, za par hiljada evra, može u Srbiji, može u Bosni, može u Crnoj Gori itd, i onda postane diplomirani ne znam šta, a pritom ne zna apsolutno ništa da radi.

Moramo vratiti sistem obrazovanja da se potpuno promeni, da se više baci na praksu, a ne na teoriju, da se deci izbace suvoparne stvari, koje su potpuno bespotrebne za učenje i da se baci akcenat na to, na obrazovanje srednjeg kadra, odnosno na obrazovanje majstora, jer mi ukoliko ne budemo u narednom periodu uložili u decu u srednjim školama, ponudili im kvalitetnu praksu i ponudili im poslove kvalitetne posle završetka te njihove srednje škole, verujte mi, za desetak godina mi ovde nećemo imati nikog da zameni sijalicu. To će nam raditi sve radnici iz inostranstva, a koje opet ne prihvatamo jer dolaze ovde trbuhom za kruhom.

Zato kažem da ovaj zakon ne može da se reši sada, ali u perspektivi, za koju godinu mora da se radi na tome. Hvala.

Zahvaljujem.

Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika.

Radnici i seljaci su oduvek bili stub društva, stub Srbije kada je trebalo da se gradi i radi, kada je trebalo da se gine u svim ratovima, a ginuli su i radili radnici i seljaci.

Ja se poljoprivredom nisam bavio i ne znam nešto mnogo o poljoprivredi, ali sam radio u fabrici u Železari Smederevo 13 godina i znam da kada govorim o poljoprivredi smatram da nije samo važno govoriti o seljacima koji rade na njiva. Da bi uopšte ljude vratili na sela i da bi uopšte te krajeve oživeli mi moramo da radimo neke druge stvari. Moramo da otvaramo fabrike i moramo da otvaramo zadruge koje su bile nekada u bivšoj Jugoslaviji, što znači da ne možemo da se bavimo samo izvozom pšenice, kukuruza, itd. nego moramo raditi gotove proizvode.

Ako, recimo neko mesto, kao što je Blace, ima šljivu, Knjaževac ima višnju, Brus ili Arilje imaju malinu, itd. smatram da bi država trebala da radi na tome da se u tim mestima otvaraju fabrike koje će prerađivati to voće i koje će zatim to izvoziti kao gotov proizvod. Smatram da gotov proizvod zdrave hrane je mnogo profitabilniji nego izvoziti sirovo voće, povrće ili druge kulture.

Sa te strane bismo zadržali ljude u tim ruralnim krajevima, otvorila bi se nova radna mesta gde bi ljudi mogli da se zapošljavaju i ne bismo govorili samo o poljoprivredi kao o poljoprivredi, nego bismo govorili i o određenim proizvodima koje bi mogli da prodajemo i da izvozimo.

Isto tako bi država trebalo da garantuje seljacima i poljoprivrednicima cenu kulturnih, odnosno proizvode koje ima u njihovim krajevima, da im garantuje cenu i da im garantuje otkup svih proizvoda.

To je strateški plan o kome bi trebalo da se razmišlja u nekom narednom periodu, jer mi ovde kao što sam rekao govorimo samo o poljoprivrednicima, ali bismo trebali naći način otvaranjem tih zadruga i otvaranjem fabrika da otvorimo nova radna mesta za ljude, pre svega za mlade ljude koje bismo mogli da zadržimo u tim krajevima i u tim zemljama, odnosno u tim predelima gde se oni ne bi selili za velike gradove i na taj način bismo spasili sela da ne budu pusta.

Hvala.

Zahvaljujem.

Što se tiče zaduživanja, svi mi znamo da onaj ko ima veću platu, može da uzme i veći kredit u banci, samo je pitanje za šta se taj novac upotrebljava i kuda on odlazi i u koje svrhe.

Pomenuo je kolega malopre nacionalni stadion. Slažem se, nacionalni stadion je potreban svakoj državi, ali je pitanje koliko on košta i zbog čega se kod nas pravi. Svi mi znamo u kakvom se stanju danas nalazi naš fudbal, svi znamo da nijedan klub ne može da skupi, osim na velikom derbiju, više od nekoliko hiljada navijača, i nije mi jasno zašto država nije prodala stadione Partizana i Crvene zvezde na Autokomandi, pa od tog novca koji bi prodala, izgradi nacionalni stadion.

Srbija je danas duboko podeljeno društvo i mi živimo u jednoj potpuno šizofrenoj atmosferi u kojoj se ne govori o politici, nego se danas obraća putem društvenih mreža. Danas svako može da izađe da kaže šta hoće, iseče svoj snimak, stavi na društvene mreže i živi od lajkova, šerova ili broja pregleda. Danas se politika svodi na to. Lažne vesti, njih ima sa svih strana. Danas mediji nisu mediji, pa da informišu ljude o onome šta se dešava u državi, mediji su danas postali propagandisti, ne samo sad, već godinama unazad. Propaganda u smislu da se jedna strana hvali do maksimuma, a druga bukvalno, razara, i sa jedne i sa druge strane, i sa strane prorežimskih i sa strane, pod znacima navoda, objektivnih medija, je potpuno ista priča.

Stvarno apelujem i na medije i na ljude da povedu računa o čemu pričaju, da povedu računa čime se bave, da povedu računa kako neke stvari mogu da izgledaju i kakve posledice mogu da nastanu po to.

Konkretno, sada govorim o ovom poslednjem slučaju koji je ovde danima bio predmet rasprave u Skupštini, a to je da je ova devojka, studentkinja Poljoprivrednog fakulteta prebijena, pretučena, pa je ona posle to sama demantovala, priče, da kažem, da je sečena lutka, bojena crvenom glavom, bacana ispred zgrade, meni liče na neke horor filmove ili na, da kažem, loše američke triler filmove.

Ali, to je samo reakcija na sve ono što se dešava u državi poslednjih godina i decenija. Kada vi nemate mogućnost da debatujete, kada nemate mogućnost da govorite, iskreno, da sučeljavate politiku ili mišljenja, onda dolazite u problem da lažne vesti postaju nešto što je svakodnevica.

Društvene mreže su pune lažnih profila. Danas čovek može da otvori profil sa ko zna kojim imenom i može da otvori 50 profila i da sa tih profila priča šta god hoće i onda da od toga pravi biznis, da te profile kasnije razradi i da ih prodaje. To sam imao prilike lično i da vidim.

Međutim, suština je u tome, kad bih se ja pitao, ja bih zabranio neke društvene mreže, odnosno dozvolio bih da se koriste društvene mreže samo pod punim imenom i prezimenom, jer onda možeš da imaš odgovornost za svaku izgovorenu reč. Na ovaj način, kako se kod nas to danas radi, mi smo postali društvo u kome će ljudi da se poubijaju na ulici, samo zato što drugačije misle i samo zato što neko, hajde da kažem, podržava nekoga, neko ne podržava nekog drugog. Ja mislim da danas ovo što mi radimo ovde u Skupštini svih ovih dana i nedelja apsolutno nikog ne zanima, jer svakog zanima senzacija, svakog zanima ko će više da pljune, ko će dalje da dobaci, ko će više koga da

uvredi, a verujte mi da ogroman broj ljudi je potpuno nezainteresovan za svakodnevna dešavanja u državi.

Kada ljudi kažu – pozivamo se na građane, pozivamo se na ove ili one, pitanje je koliko ti građani, da kažem, veruju bilo kojoj strani. Ja sam neko ko se po prirodi posla sa tim građanima viđa svakodnevno. Moj posao predsednika sindikata nije zanemaren ovom mojom ulogom u Skupštini. Ja sam svakodnevno na terenu i pričam sa tim ljudima. Većina običnog naroda je potpuno nezainteresovana za dešavanja. Njih zanima da li će imati posao, da li će imati platu, da li će imati od čega da žive, kako da prehrane svoje porodice, da li će imati kvalitetno da se leče. I to je suštinska priča. Pljuvanje, vređanje, pozivanje na neke stvari, da kažem, sa svih strana, su nešto što ljude apsolutno ne zanima, barem većinu ljudi, ne govorim o krugu dvojke, ljudi ne žele time da se bave.

Suština je da moramo da probamo da nađemo način i model da međusobno komuniciramo, da razgovaramo, da sučeljavamo mišljenja, da ta mišljenja mogu da se čuju na svim televizijama, da mogu da se čuju i na "Informeru" ali i na "N1" i da probamo da situaciju u zemlji na neki način smirimo, baš u interesu tih građana o kojima se svi tobože brinemo, a trebalo bi da se brinemo, ali ne na način na koji smo to do sada radili.

Oko ovih kredita i sporazuma ja bih samo rekao jednu stvar - nemam protiv zaduživanja ništa, pod uslovom da to zaduživanje ide u investiranje, u otvaranje novih radnih mesta, u otvaranje fabrika, u otvaranje visokotehnoloških radnih mesta, znači, ne manuelnih radnih mesta, jer je Srbija prepuna radnih mesta te kategorije. Tako da, ako već radimo nešto sa Burundijem, Zambijom, Tasmanijom itd, mislim da bi trebali da radimo sa mnogo boljim i jačim državama, koje bi mogle da nam na neki način pomognu da ta radna mesta i otvorimo, da kvalitet života naših građana povećamo i da kvalitet života svakog građanina Srbije kao narodni poslanici unapredimo.

Apelovao bih na kraju samo da se još jedanput dozovemo pameti i da prestanemo sa uvredama, da prestanemo sa targetiranjima, da prestanemo da se vraćamo u prošlost, ko je šta radio, svi su radili loše u proteklih 35 godina, da budemo iskreni, i Miloševićeva Vlada i kasnije Đinđićeva Vlada i druge vlade, Koštuničina, Tadićeva, Dačićeva, Vučićeva itd, sve te vlade su radile loše, ali su imale dobrih poteza.

U svakom slučaju, dobar potez treba pohvaliti i loše poteze kritikovati, ali treba ponuditi rešenja. Suština je u tome da nije bitno samo nekoga vređati, pljuvati, nego ponuditi rešenje.

Mi smo kao sindikat i naša grupacija je podnela predlog Zakona o radu i predlog nekih zakona roditelj-negovatelj i ja apelujem na sve vas i na sve nas da u narednom periodu razgovaramo o tim sistemskim zakonima koji će promeniti živote građana na bolje a ne da slušamo svakodnevne uvrede, vređanja i druge loše stvari. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Pokret radnika Sloga – Struka, odnosno Radnička partija u osnivanju će podržati ovaj predlog zakona, zato što naš posao će biti i bio je i do sada svakako pomoć i briga za one najsiromašnije i za one najugroženije.

Lično sam, kao predsednik sindikata, imao prilike nekoliko puta da budem kao podrška ljudima i porodicama kojima su izvršitelji plenili kuće ili stanove. Moram da vam kažem da je to jako potresno, jako teško, ne samo za te ljude koji su isterani iz stanova, nego upravo i za sve oni koji dođu da im daju podršku.

Zato smatram da su izvršitelji koje imamo najveće zlo ove Srbije. Složio bih se sa mojim kolegom Đorđom, koji kaže da su oni najveći zulumćari i haračlije. Smatram da bi u nekom narednom periodu trebalo voditi računa, da se ja lično pitam, ja bih sve izvršitelje ukinuo, a pola njih bih oterao u zatvor, s obzirom na to koliko su štete i zla naneli građanima Srbije, pogotovo onim najsiromašnijim, ali sam svestan sam da mora da postoji institucija koja treba da se bavi naplatom potraživanja, jer smo svesni da postoje i ljudi, pogotovo oni koji su da kažem bogati, tajkuni, itd. koji na razne načine mogu da sakriju svoju imovinu, da prebace na nekoga drugog i da onda ne plaćaju dugove ni prema državi ni prema svojim poveriocima.

Smatram da bi to u nekom narednom periodu trebalo da se vrati pod okrilje sudova i advokata i da se nađe način da se izvršitelji prinudni zauzdaju, pogotovo što su te neke njihove naknade ogromne, pa se često puta desi da naknada za izvršioca bude veća od duga koji neko ima prema državi ili prema nekom poveriocu.

Svakako da je ovo korak napred da se sačuvaju ljudi i da im se sačuva kuća i krov nad glavom, ali na tom predlogu, kažem, treba raditi, treba unaprediti, kako bi se ti izvršitelji zauzdali, koliko je to moguće. Hvala.

Zahvaljujem, predsednice.

Koristiću vreme ovlašćenog. Poslanička grupa Pokret radnika Sloga - Struka, odnosno Radnička partija u osnivanju će svakako podržati svaki vid inicijative gde se pomaže ljudima sa invaliditetom, gde se pomaže deci sa smetnjama u razvoju i njihovim roditeljima. Mi se sa time, da kažem, borimo već dugi niz godina. Podneli smo predlog zakona, moja koleginica Irena Živković je zajedno sa ljudima iz Bora uspela da taj Zakon roditelj-negovatelj dobije tu podršku lokalne samouprave gde će oni svojom odlukom pomagati roditeljima, ali bi isto tako trebalo da se to uradi na nivou čitave Srbije, kako bi svi roditelji sa decom sa smetnjama u razvoju imali jednaka prava, imali ta prava što se tiče zarade zbog nemogućnosti da obavljaju neki drugi posao.

Interesuje me, to može da bude vid pitanja za predsednicu Skupštine i za ministarku, kada će taj Zakon roditelj-negovatelj biti na dnevnom redu i da li ćemo mi u toku ove godine na raspravi o budžetu imati mogućnost da u 2026. godini imamo ta sredstva? Napominjem da ćemo mi to svakako podržati, jer smo već predali u nekih dvadeset i nešto lokalnih samouprava gde su odbornici raznih grupa građana koji će biti deo Radničke partije, predali tu inicijativu i ona je za sada naišla u nekoliko lokalnih samouprava na dosta dobar odjek. Tako da, to je apsolutno pohvalno.

Iskoristio bih još jedno pitanje za ministarku. Znam da nisu pitanja, ali kad se već govori o invalidima, da li je Ministarstvo rada uradilo nešto povodom pitanja koje je postavila moja koleginica Sonja Pernat, a tiče se invalida zaposlenih u preduzeću „Stil“ iz Zrenjanina, s obzirom da su ti ljudi tamo šikanirani, mobingovani, maltretirani od strane direktora i čak se teraju da idu kod njega kući privatno da mu peru sudove, da mu pomažu u njegovim privatnim aktivnostima?

Bio je jedan sastanak u Ministarstvu, tu sam razgovarao sa savetnicom ministarke, međutim, taj sastanak nije urodio nikakvim plodom. Znači, samo me interesuje da li je Ministarstvo poslalo neki vid inspekcije ili nadzora u tu firmu? Jer, smatramo da ako se već borimo za invalide, ako se već borimo za to da oni imaju posao, da budu društveno korisni i ako država Srbija tim ljudima omogućava 70% zarade, prosto da mogu da rade, a da oni treba samo da zarade 30%, smatram da se ne sme dozvoliti bahatim i bezobraznim direktorima da omalovažavaju te ljude, da koriste njihovu bolest, da koriste sve ono što ne bi trebali da rade, kako bi prosto završavali svoje privatne poslove. Ta firma je, nažalost, pred gašenjem.

Interesuje me samo da li se nešto radi u tom pravcu kako bismo sprečili situaciju koja se desila u DES-u iz Novog Sada i nekim drugim firmama i kako bi preduzeća u kojima rade invalidi sačuvali, kako bi oni mogli da budu na korist i sebi i svojoj porodici i celoj zajednici i državi? Hvala.

Zahvaljujem, predsednice.

Poštovane kolege, poštovani ministri, kao što bi rekao Platon, ljudi uvek najviše mrze one koji govore istinu. Ja ću se truditi da govorim istinu, bez obzira koliko to koštalo i to sam radio oduvek, od kada se bavim ovim poslom.

Ceo život se bavim problemima običnih ljudi, radnika, penzionera, da ne kažem sirotinje. Nisu me baš zanimali problemi buržoazije, problemi drugosrbijanaca ili "kruga dvojke", moram da budem iskren, nego samo onih koji su bili obespravljeni i koji su se borili za svoj opstanak i svoje parče hleba. L

Tako radim i danas i mislim da imam danas malo veću slobodu da mogu da kažem neke stvari koje mi leže na srcu i koje smatram kao istinu.

Ovaj zakon o kome se malo pre govorilo, ja mislim da to nije zakon o legalizaciji, nego zakon o pravu upisa svojine, ako sam ja dobro shvatio. Ne znam kako će to u praksi funkcionisati i nisam siguran da li to može da se sprovede, s obzirom da je od trenutka kada je to najavljeno pa do danas kada mi već imamo taj zakon ovde u Skupštini prošlo možda desetak ili 15 dana, tako da ne mogu da kažem kako će to u praksi izgledati. Postoji tu mnogo problema, a to znači da je, recimo, Republički geodetski zavod ili katastar, ko se bavio time, apsolutno godinama ili možda decenijama unazad nije radio svoj posao kako treba.

Potpuno sam saglasan sa time da će to običnim ljudima koji su na neki način rešavali svoje stambeno pitanje svakako pomoći. Ali se postavlja pitanje šta će biti sa onima koji su gradili bespravne zgrade, bespravne poslovne objekte, itd, kako će se to regulisati?

Ja sam baš malo pre dobio pitanje od jednog poznanika koji me pita šta će se, recimo, uraditi u nekim situacijama ako na jednoj parceli, konkretno parcela na obodu Beograda, postoji 12 vlasnika, a dva vlasnika su izgradila bespravne objekte i oni sada to mogu da legalizuju, iako nisu dobili dozvolu prethodnih suvlasnika?

Znači, tu postoji mnogo problema o kojima može da se razgovara i o kojima može da se priča, ali ne znam kako to i na koji način može da se reši?

Ono što je takođe problem, mislim da svi mi ovde treba da se bavimo dnevnim redom i treba da se bavimo stvarima koje su od suštinskog značaja, pre svega za građane Srbije. Nisam i ne želim da učestvujem u bilo kakvim podelama. To sam govorio i na prošloj sednici koja je bila, čini mi se, u aprilu ili maju. Smatram da način na koji država funkcioniše nije dobar. Smatram da svi moraju da pokažu dobru volju da se situacija u zemlji reši. Smatram da svi moramo pokazati, a ne kao prethodni govornik, da kažemo kartelima itd, svi moramo pokazati dostojanstvo i pokazati da možemo da se na neki način nosimo sa aktuelnim trenutkom u kome se danas nalazimo.

Moram da kažem da sam neko ko je između, da budem iskren. Znači, nisam ni za vlast, naravno, nikada nisam ni bio proteklih 20 godina, ne samo za ovu vlast, ali isto tako nisam ni za neke radikalne stvari, targetiranje ljudi koji, recimo, kao Nenad Jezdić neće da se utope u neku masu itd. Protiv sam apsolutno tergetiranja bilo koga ko razmišlja svojom glavom. Protiv sam bilo kakvih fizičkih napada na bilo koga. Smatram da sa te strane moramo svi da damo svoj maksimum da to, uslovno rečeno, poboljšamo.

Situacija u Srbiji apsolutno nije sjajna. Mi možemo da vidimo da u medijskom prostoru, kada bi neko sa strane došao i kada bi neko ko se ne razume uopšte u politiku ili društvena dešavanja gledao „Informer“, sa jedne strane, i gledao N1, sa druge strane, došao bi u situaciju da prosto pomisli u kakvoj državi živi. I jedni i drugi govore neistine, da se razumemo.

Mene su iz nekih medija zvali, pa kada im kažem da ne želim da učestvujem u nekakvom generalnom štrajku na koji poziva neki profil u 23 sata uveče, a ja treba ujutru da se izjasnim i da kažem – hoću sada da organizujem generalni štrajk u Srbiji. Kada ja za te medije kažem da ne želim to da radim i da je to neozbiljno i da neću time da se bavim, onda ti mediji kažu – e pa, izvinite, nije baš dobro da mi to prenesemo. Sada ako odete na „Informer“ ili na „Pink“, pa udarite po studentima, po opoziciji, vi ćete biti poželjni, ali ako odete na „N1“, ako ne pričate protiv Vučića, protiv vlasti sve najgore, vi nećete biti u mogućnosti ništa da kažete. Danas normalan čovek nema priliku da bilo šta iznese negde normalno, a da pritom ne bude targetiran, naravno sa lažnih profila, jer mi danas ne vodimo politiku, nego vodimo propagandu, pa onda i vlast i opozicija imaju tzv. botove na društvenim mrežama, koji se bave isključivo pljuvanjem nekih drugih koji ne žele ili ne razmišljaju isto kao oni.

Koliko god to bilo surovo i koliko god to, da kažem, donelo meni nekih napada, iskren da budem stvarno, ne obazirem se na društvene mreže i ne obazirem se, kao što sam rekao, na buržoaziju. Zato što me iskreno ne zanimaju mnogo. Isto tako smatram da način na koji se ovde neke stvari vode uopšte nije dobar i ne ide u dobrom pravcu.

Malopre smo čuli priču o Zakonu roditelj–negovatelj i ja bih svakako zamolio predsednicu Skupštinu da, s obzirom da smo i mi, mislim da su kolege iz SPS-a i kolege iz SSP-a podneli taj predlog zakona, da bi to u nekom narednom periodu trebalo da bude na dnevnom redu ove Skupštine. Nije važno ko ga je predao. Moja koleginica Irena Živković, koja nažalost zbog operacije nije mogla danas da prisustvuje ovde, uspela je da u Boru na neki način dovede do toga da Bor bude prvi grad koji će roditeljima sa decom ometenom u razvoju omogućiti pomoć u vidu minimalne mesečne zarade.

Naravno da jedan odbornik nije mogao to da donese i naravno da je vladajuća koalicija glasala za tako nešto i pozitivne stvari apsolutno moramo pohvaliti i treba se zahvaliti tim ljudima tamo. Ali mislim da nije dobro da se sada utrkuje ko će taj zakon da predloži, ko je zaslužan za njega. Ako već govorimo o tome, koleginica Irena Živković se time bavi već deset godina. Udruženi sindikati Srbije „Sloga“ su tu akciju roditelj-negovatelj podržali još 2018. godine. Tako da sa te strane uopšte nije važno, ja sam zahvalan svim ljudima u svim lokalnim samoupravama koji su to do sada podneli i biću zahvalan svima koji to budu radili u narednom periodu, ali apelujem na vas, predsednice, da pogledamo, mislim da ste negde nedavno izjavili, a i na gospodina Siniša Malog da se taj zakon što pre donese, kako bi se četrdeset i nešto hiljada porodica koje imaju u Srbiji takvu decu, prosto da im se omogući jedan pristojan i normalan život, jer njima to znači bukvalno spas za te porodice.

Osvrnuo bih se u nekoliko rečenica i na zapošljavanje, trenutnu situaciju u zemlji itd. Ne mogu da budem demagog pa da kažem da povećanje minimalne zarade koje je krenulo sada od oktobra i drugo koje će biti od 1. januara nije dobra stvar. Realno, to bi bila klasična demagogija, to znači otprilike negde 20 i nešto posto povećanje minimalne zarade i to nije povećano nikada do sada.

Nisam baš bio blagonaklon prema firmama koje su isplaćivale minimalnu zaradu, a i dalje smatram da firme koje isplaćuju minimalnu zaradu ne treba ni da postoje, koje ne mogu to da isplaćuju. Ali, isto tako mislim da bi poslodavcima moralo u nekom narednom periodu da se pomogne i da se omogući da se ti porezi i doprinosi na neki način smanje, kako bi oni tu razliku mogli da isplate ili u zaradi ili u investicijama.

Imao sam prilike da poslednjih nedelja obilazim Srbiju, obilazim fabrike, razgovaram sa nekim poslodavcima, naravno sa onima koji su korektni i koji hoće da razgovaraju, i generalno oni imaju određenih problema u tome što je minimalna zarada povećana dva puta ili će biti povećana dva puta u toku jedne kalendarske godine. Znamo da to povećanje nije baš ekonomsko povećanje, nego da je to povećanje više da kažem političko, usled cele situacije u zemlji. Na taj način je to dobro za radnike, pogotovu za one koji imaju potpisan ugovor sa Vladom da moraju imati minimum 20% veću zaradu od zarade koja je minimalna, što znači da će posle Nove godine, na neki način, govorim o tim kompanijama koje imaju subvencije, minimalna zarada svakako biti 80 i nešto hiljada dinara.

Međutim, isto tako moramo da vodimo računa i o cenama. Govorio sam nedavno o tome, ako gledamo u evrima, više nismo zemlja jeftine radne snage, moramo biti realni, ali ako gledamo kolike su cene u Srbiji i ako gledamo kako se živi u Srbiji, onda je to već malo drugačiji problem.

Mislim da u nekom narednom periodu ne treba da se bavimo minimalnom cenom rada, nego treba da se bavimo platom za dostojanstven život, znači onoliko koliko je potrebno jednoj porodici da može da preživi, uslovno rečeno, mesec.

Moramo se baviti medijalnom zaradom, ali ne minimalnom zaradom, zato što to više apsolutno niko u svetu ne radi i ta vrsta obračuna i računice apsolutno nije više prihvatljiva. Znači, moramo da idemo u skladu sa nekim novim trendovima, kako bi se građanima omogućio bolji život.

Akcija koja je rađena nedavno sa sniženjem cena u trgovinskim marketima je nešto što je apsolutno pozitivna stvar. Predlagao sam to ovde još na proleće i pričao sam da se ti trgovinski lanci i trgovinski karteli moraju ograničiti i apsolutno stojim iza toga, jer je ova akcija pokazala da su oni apsolutno bili ekstraprofiteri. Ako su na nekim proizvodima, gde sam lično mogao da budem svedok, neko ko je bio kupac, video da su pojedini proizvodi sniženi više nego duplo, to znači da su ti trgovinski lanci bili apsolutno upereni ka tome da isisavaju novac budžeta, da isisavaju novac od građana Srbije.

Po informacijama koje imam od mojih kolega i prijatelja iz „Efektive“, ta akcija je imala efekta. Međutim, nakon nepunih mesec dana, sada nailazimo na situaciju da ti trgovinski lanci ponovo dižu cene i da ih ponovo vraćaju na staro, što znači da je potrebna konstantna kontrola države i da je potrebno da država non-stop kontroliše i kažnjava te trgovinske lance.

Predložio sam još pre šest meseci da se u nekom narednom periodu, po ugledu na Španiju, u Srbiju uvede ministarstvo za kontrolu cena. Smatram da bi to ministarstvo imalo mnogo posla i da bi pored tih, uslovno rečeno, kontrola cena trgovinskih marketa i ograničavanja marži koje oni imaju, moralo da se bavi i nekim drugim stvarima i drugim nekim, uslovno rečeno, cenama i da na taj način probamo da građanima Srbije omogućimo jedan bolji i kvalitetniji život. Jer ukoliko građani imaju platu takvu da sa njom mogu da prežive jedan mesec, onda smo svi mi ovde u Srbiji uradili dobar posao.

Ono što bih želeo još da kažem samo na kraju, da ponovo apelujem na sve nas, na kolege ovde, bez obzira da li govorimo ovde u Skupštini, da li govorimo na nekim medijima, da li govorimo na društvenim mrežama, da prosto probamo da nađemo minimum nekog zajedničkog interesa, jer smatram da sukobi po ulicama, koje smo imali u prethodnom periodu mogućnost da gledamo, nisu dobri apsolutno ni za koga.

Smatram i ponoviću ono što sam rekao isto na proleće, zato što ja mišljenje ne menjam i zato što ću reći istinu, bez obzira kakva ona bila i kome se svidelo ili ne svidelo – studenti su u Srbiji apsolutno bili u pravu i studente smo morali da podržimo svi. Sada smatram da su se studenti malo povukli, da su u defanzivi, ali da su neki zborovi i neke radikalne grupe preuzele te neke uloge. Mislim da to nije dobro.

Svakako ne mogu da podržim ono što je policija, tu je gospodin Dačić, batinala ljude na ulici, pogotovo one koji su bili vezani, koji su na zemlji, ali isto tako ne mogu da podržim ni polivanje policajaca sa kiselinom, mokraćom ili ne daj Bože benzinom, jer takve stvari apsolutno su neprihvatljive za jedno normalno društvo i za jednu normalnu državu.

Takođe, gađanje kamenicama, udaranje letvama, bejzbol palicama i tako dalje, pendrecima, nije nešto što može doneti dobro. Radikalizacija sa jedne strane i radikalizacija i sa jedne i sa druge strane nije dobra i moramo voditi računa o tome. Vlast i vladajuća koalicija je proteklih godina napravila tu atmosferu da ljudi prosto krenu u jednu takvu kontraofanzivu, ali danas imamo te neke pojedince neodgovorne koji isto sa druge strane pokušavaju da naprave haos i koji pokušavaju da iz svega toga profitiraju. To nije dobro.

Možda sam jedini narodni poslanik ili jedini koji se bavi politikom, iako nisam član jedne stranke, biću Bože zdravlje član Radničke partije, jedini koji je imao mogućnost i pravo da ode na fakultete, jedini kome su svi plenumi svojevremeno jednoglasno dozvolili mogućnost da uđe na rektorat i da uđe na univerzitete da razgovara sa njima. Sa njima sam razgovarao i imali smo da kažem, sigurno preko 10 sastanaka, radili smo na promeni Zakona o radu, promeni Zakona o štrajku i promeni Zakona o PIO fondu. U tim delovima ću apsolutno podržati studente i podržati sve one koji se budu zalagali za promenu tog radnog zakonodavstva.

Nisam neko ko će podržati bilo kakvu listu i to sam rekao i u maju, ponavljam sad, listu, dok ne budem video ljude koji će biti na toj listi, dok ne budem video program te liste, dok ne budem video plan šta će ta lista i ti ljudi raditi u nekom narednom periodu.

Smatram da opozicija ne sme biti isključena iz svih ovih procesa. Smatram da opozicija mora zajedno sa svima koji su zainteresovani da radi na planu, programu i idejama, ali isto tako smatram da blanko podrška, barem što se mene lično tiče, neće ići nikada nikome bez jasnog plana, programa, vizije i ljudi koji tu viziju treba da sprovodi.

Tako da sa te strane mi moramo vratiti dostojanstvo ovom parlamentu, moramo ovde razgovarati normalno, civilizovano bez uvreda, bez tuča, bez bilo čega kako bismo građanima povratili poverenje.

Mi danas imamo jednu situaciju da najveći deo građana je potpuno nezainteresovan za politiku, da je najveći deo građana potpuno nezainteresovan za sva dešavanja u zemlji zato što ti ljudi moraju da žive, da rade i bave se nekim svojim poslovima i tako dalje kako bi mogli da prežive i prehrane svoju porodicu.

Tako da ne trebamo stremiti ka radikalizmu, moramo stremiti ka normalnosti, ja ću barem sa svoje strane onoliko koliko mogu, učestvovati u svim situacijama koje idu ka nekim smirivanjima tenzija. Nisam hteo ni u vreme najveće, da kažem, krize u državi da pozivam ljude na bilo kakav generalni štrajk niti da kao predsednik sindikata organizujem generalni štrajk koji nema zakonsku osnovu i koji može dovesti do toga da ljudi ni krivi ni dužni ostanu bez posla, zato što ih proziva ili poziva neko sa nekih društvenih mreža.

Isto tako, da bismo došli u jednu takvu priliku, nisam protiv generalnog štrajka, ali pre toga moramo raditi na tome da se taj Zakon o štrajku promeni, pa da onda ukoliko nekada bude bilo uslova može da se govori o tome, do tada svako samoinicijativno i samovoljno napuštanje radnog mesta i svaka samoinicijativna odluka za mene nije dobra i savetujem ljudima da nikada ne ulaze u bilo kakav avanturizam i da nikada ne ulaze u bilo kakvu akciju koja može dovesti do toga da oni ili njihova porodica ostanu bez posla.

Tako da koristim još ovih pola minuta koliko imam da stvarno apelujem na sve nas da prosto nađemo situaciju i nađemo balans da možemo da funkcionišemo.

Apelovao bih i na medije, kako na prodržavne i prorežimjske medije, a isto tako i na ove proobjektivne ili kako već sami sebe zovu, da probamo da dijalogom, diskusijom, argumentima razgovaramo, pregovaramo, a ne da bilo koga targetiramo, vređamo ili da pozivamo na bilo čiji linč. Hvala vam.

Zahvaljujem, predsednice.

Reći ću ono što sam rekao i na prošloj sednici, a to je da nemam problem da pohvalim i neke dobre stvari koje su urađene, a i da kritikujem argumentovano ono što smatram da nije dobro.

Što se tiče ovog Zakona o Alimentacionom fondu, to moram da pozdravim i moram da kažem da je dobra stvar. Mi smo još pre nekoliko godina skupljali potpise za to da se taj Alimentacioni fond uvede. Smatram da će to pomoći pre svega velikom broju žena i dece, jer smo svedoci da veliki broj roditelja su prilično neodgovorni u tome i da na svaki mogući način izbegavaju da plate alimentaciju, da kriju svoje prihode i lično znam dosta ljudi koji se nalaze u takvom problemu, pogotovo žena koje ne mogu da prežive i koje se muče sa tim, tako da ćemo mi kao poslanička grupa podržati taj zakon i glasati za njega.

Želeo bih da kažem još jednu stvar, a to je da mislim da bi u nekom narednom periodu trebali da stavite na dnevni red jedan sličan zakon, a to je zakon roditelj-negovatelj, koji je predložila moja koleginica Irena Živković. Smatram da je taj zakon isto tako human i isto tako važan, pre svega za roditelje koji imaju decu sa posebnim potrebama. Nadam se da ćemo u nekom narednom periodu imati prilike da razgovaramo i o tom zakonu.

Što se tiče seta medijskih zakona, sve bi bilo odlično kada bi se ti zakoni poštovali. Svedoci smo da se poslednjih meseci i godina na većini medija u Srbiji, nije važno da li su to ovi režimski ili su to ovi "objektivni", iznose netačne informacije, iznose uvrede, iznose pretnje, kletve itd. Kada bi neko, da kažem onako sa strane, van svih tokova, pokušao da sazna šta se dešava u Srbiji gledajući te medije, apsolutno mi ništa ne bi bilo jasno, jer bi sa svih strana slušao potpuno različite informacije, odnosno dezinformacije.

Tako da, smatram da u svemu tome treba da se vodi računa o tome da se kažnjavaju svi oni koji govore neistine, svi oni koji govore razne uvrede i svi oni koji potpiruju vatru i koji dele narod, bez obzira odakle dolaze.

Mi se danas nalazimo u jednoj specifičnoj situaciji, gde je narod i građani Srbije su toliko podeljeni da svakoga dana imamo razne incidente i da svakoga dana imamo mogućnost da to eskalira na mnogo višem nivou. Problem je u tome što ljudi danas ne mogu da se informišu na pravi način, pa onda snimaju razne klipove, ulaze u neke incidente i prave raznorazne gluposti kako bi dobili minut pažnje na nekim društvenim mrežama i kako bi izneli svoju stranu istine, bez obzira koliko to bilo netačno.

Ima jedna stvar koja je za mene interesantna što se tiče medijskog zakona i zamolio bih, pošto smo napisali amandman u vezi toga, da se neke stvari tu promene, a radi se o finansiranju Radio-televizije Vojvodine. Država Srbija je ukinula, odnosno po ovom zakonu se ukida od 1. januara 2026. godine 900 miliona dinara za finansiranje Radio-televizije Vojvodine. S obzirom da je budžet Radio-televizije Vojvodine time smanjen, po informacijama koje ja imam, vrši se upravo selekcija nekih stotinak radnika, pre svega honoraraca i onih na privremeno-povremenim poslovima koji bi trebali da ostanu bez posla. Ono što je važno, ostaće ljudi koji rade pre svega u tim programima koji se tiču nacionalnih manjina.

Smatram da bismo trebali da vodimo računa, odnosno da kao i u nekim drugim velikim zemljama, između ostalih mogu da navedem i Hrvatsku, gde se nacionalni servis finansira iz budžeta, da i mi isto tako trebamo da ukinemo pretplatu za građane Srbije, ali da uvedemo plaćanje iz budžeta Radio-televiziji Srbije.

Jedna stvar koja možda nema veze sa ovom temom, ali odlična je prilika s obzirom da je tu ministar Siniša Mali, pa bih hteo da vidim, odnosno trebalo bi mi jedno pojašnjenje ili jedan predlog oko nekih stvari. Čuli smo od gospodina Siniše Malog i od predsednika Republike Aleksandra Vučića nedavno da se planira u septembru mesecu povećanje minimalne zarade, znači jedno povećanje zarade, a da se od 1. januara 2026. godine planira i drugo povećanje zarada.

Stvarno bih bio licemer kada bih rekao da to nije dobro, naravno da je to dobro, ja to apsolutno moram da pozdravim i da pohvalim, međutim, smatram da minimalna zarada nije nešto čime mi moramo da se merimo, jer na taj način moramo povećati minimalnu zaradu svima onima koji rade malo složenije poslove. Nadam se da ćemo doći i do te situacije. Ali ono što mene brine je to što sam imao zadnjih dana i nedelja pozive od raznih poslodavaca i direktora raznih firmi koji imaju jednu bojazan da će morati da zatvaraju pogone ili delove pogona ili fabrika zato što u svojim budžetima za 2025. godinu nisu mogli da predvide povećanje, vanredno povećanje minimalne zarade. Tako da oni imaju bojazan da iz svojih nekih centrala, iz svojih centara neće moći da isfinansiraju to i da će doći do otpuštanja jednog broja ljudi.

Ono što mene zanima je – šta se radi po tom pitanju? Da li se planira nešto po tom pitanju da se nađu ili da se urade određene olakšice poslodavcima, kako oni ne bi zatvarali te firme ili kako bi na taj način uspeli da prosto opstanu u toj 2025. i 2026. godini, kako ljudi ne bi ostajali na ulici i ne bi ostajali bez posla.

Ono što je za nas važno, i ja bih tu možda predložio neki sličan model kao što su uradili Crnogorci, a to je da je zdravstveno osiguranje koje su imali poslodavci prešlo na teret budžeta, ali zato su oni za te razlike mogli da daju veću platu radnicima i da eventualno oslobode poslodavce tih poreza i doprinosa, odnosno za zdravstveno osiguranje.

Tako da me zanima – da li se radi u tom pravcu i da li se radi na tome da prosto moramo da nađemo modus da poslodavce motivišemo, kako bi oni mogli zaposlenima da isplaćuju tu zaradu koju, da kažem, mi planiramo, a isto tako da bismo mogli da opstanemo?

Predložio bih jednu stvar o tome da vodimo, s obzirom na to da imamo veliki broj ministarstava i da je broj ministarstava u Srbiji znatno veliki, a da dobar deo njih u suštini ne radi posao koji treba da radi ili jednostavno i ne znamo ko su. Ja bih predložio da se uvede i ministarstvo za kontrolu cena, kao što recimo postoji u Španiji, pa da se neko bavi tim kartelima, povećanjem cena i svih onih osnovnih životnih stvari koje bole svakog čoveka.

Nadam se da sve ovo što sam rekao, kao pozitivnu kritiku i kao predloge, može doći u nekom trenutku do realizacije, da bismo mogli pre svega da radimo na tome da zaposleni i radnici, svi oni koji rade u lošim uslovima – rade u boljim uslovima i rade za veće plate. Hvala.

Zahvaljujem, predsednice.

Poštovane kolege narodni poslanici, poštovani kandidati za ministre, poštovani gospodine Macut, poslanička grupa Pokret radnika Sloga - Struka, odnosno Radnička partija u osnivanju je prisutna ovde na ovoj sednici, kao što smo bili na prošloj sednici, ponoviću, isključivo zato što smatramo da je Narodna skupština Republike Srbije i ovaj dom najvažnija institucija u našoj državi i da svi moramo da poštujemo i da damo maksimum da ovo vratimo u jednu kakvu-takvu normalu.

U današnjem medijskom duopolu veoma je teško biti razuman i biti normalan, jer ako nekoga ne targetiraš, ako nekoga ne vređaš ti nisi prihvatljiv ni za jednu stranu, tako da je ova sednica za nas mogućnost da nešto kažemo, da kažemo nešto normalno, nešto razumno, a da nas neko čuje, jer u takvom medijskom duopolu i u takvom cirkusu mi ne želimo da učestvujemo.

Mene lajkovi ne zanimaju, kao što me ne zanimaju i zlonamerne optužbe od pojedinih kolega. Svako neka radi svoj posao kako misli da treba, ali slažem se da lajkovi ne donose pobedu na izborima.

Ono što je za mene važno je da ja ovu Vladu sada ne vidim kao jednu novu Vladu, već je vidim kao rekonstruisanu Vladu koju je predsednik države najavio još pre nekih šest meseci.

Kao što vidimo, ključna ministarstva u ovoj državi su zadržali iste ljude koji su bili u prethodnoj Vladi.

Neki od njih su promenili pozicije, pa se rotirali i sa mesta jednog ministra prešli na neku drugu poziciju, a imamo i neke koji više nisu ministri, neki koji su ovde novi, ali bih voleo da se malo osvrnem na ovaj ekspoze gospodina Macuta koji je ovde naveo.

Inače, moram da kažem da o gospodinu Macutu ne znam apsolutno ništa, niti imam pravo da kvalifikujem njegov rad i njegovo znanje i njegovu stručnost u bilo čemu. Poznajem neke njegove pacijente koji kažu da je dobar lekar i žao mi je što ćemo izgubiti jednog dobrog lekara, a dobiti jednog političara koji će, videćemo, pokazaće vreme, biti uspešan ili neće biti uspešan.

Ono što je važno, ja mislim da dobri lekari u politici ne uspevaju. Imali smo prilike da vidimo primer gospođe Danice Grujičić koja je nedavno sama izjavila da bez nečije dozvole nije mogla ni kalendar u kabinetu da promeni. Imali smo prilike da vidimo gospodina Zorana Radojičića koji je doveden isto kao dobar lekar, dobar stručnjak, koga su svi hvalili i postao je gradonačelnik Beograda, a gradonačelnik Beograda je, složićete se svakako, mnogo niža funkcija, sa mnogo manje odgovornosti, ne želim da potcenjujem, nego što je to mesto prvog čoveka Vlade i premijera Srbije. Nažalost, Zorana Radojičića ćemo upamtiti samo po tome što je otvarao kućice za vrapce. Cela njegova karijera koju je imao prethodno je pala u vodu zbog pet minuta otvaranja kućica za vrapce i nadimka koji je dobio – dživdžan, tako da je tu problem u tome što dobar lekar može veoma brzo i veoma lako u političkom blatu da bude upotrebljen, zloupotrebljen i da na kraju baci celu svoju karijeru i svoje ime koje je sticao godinama da bi se dokazao u politici.

Nisam siguran koliko ćete vi, gospodin Macut, imati prilike i mogućnosti da se ovde iskažete iz prostog razloga što vi niste školovan političar. Niste bili, koliko ja znam, ni odbornik, ni poslanik, ni ministar, ni predsednik opštine da biste prošli tu političku školu, nego ste direktno sa vaše pozicije lekara došli na najvažnije mesto u državi.

Ja ne bih voleo da budem u vašoj koži. Da je meni neko ponudio takvu funkciju, ja bih glatko odbio, jer smatram da je to veoma odgovoran posao u kome nemate tu autonomiju odlučivanja, niti ćete kao nestranačka ličnost moći da se pitate za mnoge stvari za koje biste trebali da se pitate.

Ono što je takođe važno, ja moram i da pohvalim, da budem iskren, neke od ministara u prethodnoj Vladi. Nisam imao prilike direktno da komuniciram ni sa jednim ministrom, ali sam dobio poruke od mojih kolega iz sindikata da su neki bili spremni da rešavaju probleme i da rade na nekim stvarima. Znači, mora nešto i da se pohvali, da budemo iskreni.

Ono što ja nisam čuo i nisam video u vašem ekspozeu to je da niste stavili ni jednu jedinu rečenicu o radnicima. Znate, radnici u Srbiji su nosioci, stub ovog društva, a vi niste spomenuli kako planirate da uposlite jedan deo ljudi, kako planirate da radite na tome, da se povećaju njihove zarade i, ono što je najvažnije, dve ključne stvari, a to je kako razmišljate i kako vidite situaciju u koju ćemo sigurno doći vrlo brzo, a to je da će pojedine firme u Srbiji zatvarati svoje pogone i zatvarati radna mesta, zatvarati svoje fabrike zato što će odlaziti u Tunis, Egipat ili Maroko, Moldaviju, Severnu Makedoniju i u Albaniju, gde su plate znatno niže.

Ako gledamo plate u evrima, mi jesmo podigli standard, ali ako gledamo cene u Srbiji, onda te cene praktično su prilično više nego u većini zemalja EU. Ja sam jedan od ljudi koji zbog prirode posla je imao prilike da putuje i da obilazi razne zemlje u Evropi i imao sam prilike da vidim da većina zemalja ima mnogo jeftinije i niže cene nego što ih mi imamo ovde u Srbiji, pa me interesuje šta hoćete da uradite i šta planirate da uradite sa trgovinskim kartelima koji dogovaraju cene, koji drže maržu od 30%, pa do 45%?

Mislim da je čak i predsednik Republike pre nekoliko meseci govorio o tome da se treba obračunati, pod znacima navoda, sa tim trgovinskim lancima i trgovinskim kartelima koji nenormalno dižu cene. Voleo bih da čujem kakvo je vaše mišljenje o tome, jer ako neko danas radi za platu od 500 evra u Srbiji, on realno ne može da preživi sa ovim cenama koje ima, a za to nije kriva država, da budemo iskreni, to su krivi trgovinski lanci i karteli, pa me interesuje kako ćete naći način da ograničite tim trgovinskim kartelima maržu i kako ta marža može da se ograniči na 10% ili 20%, a ne da bude preko 40%? Ukoliko bismo to uspeli da uradimo, apsolutno bismo poboljšali životni standard svakog građanina u Srbiji.

To su pitanja koja mene zanimaju i to su pitanja koja se tiču svakog običnog čoveka, svakog građanina, svakog radnika i svakog onog koji živi od svog rada, a vidim da toga u ekspozeu nije bilo.

Interesuje me još jedna stvar, pošto će verovatno gospodin Dejan Vuk Stanković narednih dana biti meta kako kolega u Skupštini, isto tako i šire javnosti, pa me interesuje na osnovu čega je gospodin Dejan Vuk Stanković predložen za ministra prosvete u ovim kriznim vremenima?

Ja isto tako nisam kompetentan i nisam stručan da ocenjujem njegovu stručnost i njegovo znanje, ali gospodin Dejan Vuk Stanković je ovde došao ne kao stručnjak ili profesor na fakultetu, nego je došao kao politički analitičar i to kao politički analitičar koji je apsolutno bio navijač jedne strane, znači, nije bio objektivan politički analitičar.

Sa te strane je očigledno kvalifikovan da dođe na mesto ministra prosvete i ono što je po meni veoma loše je što je gospodin Dejan Vuk Stanković počeo od samog starta, još pre nego što je izabran na mestu ministra, da preti da hoće da se razračunava sa fakultetima, sa profesorima, učenicima i tako dalje, i mislim da je to veoma pogrešna poruka, ali ja to shvatam da je gospodin Dejan Vuk Stanković ovde batina ili kazna za sve neposlušne prosvetne radnike i učenike koji su došli i ako je on prihvatio tu ulogu, to je da kažem njegovo pravo, ja ne mogu protiv toga da se bunim, naravno da neću da glasam za to, niti će glasati naša poslanička grupa, ali smatram da ste morali da nađete nekog ko je pomirljiviji u ovom trenutku. To govorim krajnje dobronamerno, da u ovoj kriznoj situaciji u kojoj se država danas nalazi, najvećoj krizi koju imamo od 5. oktobra 2000. godine pa nadalje, da moramo naći ljude koji su spremni na dogovore, na kompromise i koji su spremni da razgovaraju i da probaju da nađu rešenje.

Primetili smo i videli smo da se kaznama i teškom retorikom ne dobija ništa. Primetili smo da jedino dijalog i jedino razgovori i pregovori mogu da donesu nekakve rezultate. Ja ne znam do kada će trajati studenske blokade i do kada će se studenti, da kažem, boriti, ja sam i prošli put rekao i ponoviću, mi svi trebamo da budemo ponosni na studente, jer su studenti naša budućnost. To što neki drugi sada pokušavaju da zloupotrebe studente, to je već drugi problem. To što raznorazne zborove i raznorazne skupove sada organizuju razni ljudi koji su krenuli sa dna kace, gledajući i računajući da će studenti da im donesu vlast i da će studenti da ih dovedu na vlast, to je pogrešno i takvi ljudi i svi oni koji su se divili takvim ljudima su im zapravo naneli štetu. Ali sam apsolutno za to da se, i tu se ne slažem sa nekim kolegama iz opozicije, da se deca vate u srednje škole, ali nemojte da kažnjavate ljude koji hoće da rade, jer danas imamo nastavnike i profesore koji hoće da se vrate u klupe, ali imamo i đačke plenume u srednjim školama koji im zabranjuju da se vrate. Ja sam apsolutno protiv toga, jer maloletnici ne mogu da odlučuju o tome da li će se vratiti u škole ili neće.

Ali, apelujem na vas da u narednom periodu uradite sve što je u vašoj moći, bez pretnji, bez ucena, dijalogom i razgovorima, da se stanje u Srbiji popravi i da stanje u Srbiji se vrati onako kako je bilo, odnosno ne onako kako je bilo, jer da je bilo dobro, ne bi se oni ni pobunili, nego da probamo da zajedničkim snagama vratimo državu građanima i da probamo da unormalimo neke stvari kako bismo u narednom periodu mogli da funkcionišemo mnogo bolje i mnogo odgovornije.

Poslanička grupa Pokret radnika sloga – struka, odnosno Radnička partija u osnivanju neće podržati izbor ove Vlade. Kao što sam rekao, za mene je ovo rekonstrukcija, nije izbor nove Vlade, kontinuitet. Tako da, prosto, mi ovde nemamo šta da biramo, osim nekih personalnih rešenja koja su, možda će se pokazati neka dobra, neka su loša, ali videćemo, imaćete određeni period da se dokažete i da povratite poverenje građana. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajuća.

Ja bih želeo da kažem nešto bi praktično trebalo da ide u tom nekom pravcu pomirenja. Žao mi je što ovde u sali nema poslanika opozicije. Smatram da svi mi imamo dužnost i obavezu da pozovemo sve one koji ovo gledaju na razum, na mir, da ne dozvolimo sa naše strane koliko je to moguće, da dođe do nekog krvoprolića, da dođe do nekih nemilih scena što stvarno nikome nije u interesu.

Ono što ova Skupština radi proteklih nekoliko dana meni deluje kao u onoj seriji „Selo gori, a baba se češlja“. Mi se nalazimo maltene pred građanskim ratom, a ovde se govori o novom zaduživanju Srbije. Mislim da to u ovom trenutku uopšte nije ni važno, ni bitno, nego je važno da svi nađemo neki modus kako bismo uspeli da situaciju koliko, toliko smirimo.

Mi smo ovde prisutni svi ovih dana. Osudili smo kao poslanička grupa svako nasilje koje se dešavalo i apsolutno nismo za bilo koji vid nasilja. Smatram da smo trebali ovde da razgovaramo o tome kako smiriti tenzije, kako da dođemo u situaciju da ni jedna glava ne bude razbijena, da ne daj bože padne krv na ulicama.

Ja sam siguran i bukvalno sto posto sam siguran da ni jedan student od ovih koji dolaze u Beograd nije za bilo kakve nemire. To su deca od dvadeset i nešto godina koji sigurno ne dolaze u Beograd da se tuku sa policijom, da razbijaju i da pale. Isto tako sam siguran da to ne radi ni opozicija. Bio sam jedan o od osnivača Saveza za Srbiju i znam kako smo 2019. godine, kada je bio veliki skup ovde ispred Skupštine mi svojim telima i svojim autoritetom sprečavali sve ljudi koji su želeli da upadaju u Skupštinu, da prave nerede itd.

Siguran sam da opozicija ovakva kakva jest i razbijena i slaba i nejedinstvena, apsolutno nema nikakav interes, niti učestvuje uopšte u tome da li će se nešto dešavati ili neće. Da li postoje neke grupe ili pojedinci koji u subotu žele da naprave neke incidente, apsolutno verujem da postoje. Valjda imamo te neke čuvene službe BIA, VBA ili koje već postoje, koje mogu da identifikuju te ljudi i koji mogu da spreče sve te ekstremiste koji bi eventualno dolazili za Beograd da prave nered.

Vi morate da znate da nastrešnica koja je pala u Novom Sadu je samo okidač za sve ovo što se danas dešava. Imali ste priliku svi da vidite i mi ovde, kada mislim mi, mislim na sve nas. Skupština je po meni najveća institucija, ja je poštujem. Mi smo trebali svih ovih godina i sada da koristimo vreme koje imamo da pokušavamo da razgovaramo, da vodimo dijalog, da se međusobno ne tučemo, palimo dimne bombe, vređamo, itd, nego smo trebali da damo primer svima drugima kako ustvari treba da funkcioniše neka institucija.

Ja bih najradije voleo da živim u zemlji u kojoj ni jedan student, ni jedan đak, ni jedan građanin prosečan ne mora da zna ko je predsednik države, ne mora da zna ko je premijer, ko je ministar, ko je poslanik, ko je predsednik opštine. Kada budemo došli u tu fazu da to niko ne zna, e onda možemo da kažemo da živimo u nekoj kakvoj, takvoj normalnoj državi.

Vi morate da znate da gušenje svakog kritičkog mišljenja i svake kritike na račun vlasti u proteklih 12 ili 13 godina mora da eskalira u nekom trenutku. Ja apsolutno nisam za to da se zbog nastrešnice sada love veštice, nisam demagog pa da kažem, da tužilaštvo može u roku od 15 dana ili mesec dana da pronađe krivce, da pohapsi, da osudi, itd.

Apsolutno ne mislim da je to normalno, zato što svaka istraga treba da traje neko vreme i bolje osloboditi 100 krivih, nego uhapsiti jednog nevinog. Morate da znate i to da su najviši državni funkcioneri odmah nakon te nesreće izlazili u javnost i relativizovali tu nesreću. Govorili su da nema odgovornih. Ne zaboravite da je neko govorio da je kriv arhitekta ili projektant koji je projektovao tu stanicu 1960. i neke godine i da li mislite da ovi mladi ljudi mogu da podnesu to vređanje inteligencije i taj atak na njihov mozak i atak da kažem na jedno ljudsko dostojanstvo sa nekim takvim izjavama. Mi takve izjave imamo 12 i 13 godina unazad i to je apsolutno najveći problem, najveći problem je taj što građani Srbije pre svega mladi ljudi ne veruju u institucije.

Vi morate da znate da ovi mladi ljudi ne podnose opoziciju, kao što ne podnose SNS i Aleksandra Vučića. U isti koš ih stavljaju i jedne i druge, jedni su bili na vlasti devedesetih godina, a drugi su bili na vlasti od 2000. do 2012. godine, a treći su na vlasti od 2012. godine do danas. Ta deca apsolutno ne veruju nikome, ne veruju u političare. Mi smo najprljaviji deo ovog društva, ako tako moram da kažem, jer smo sami dozvolili svojim ponašanjem prethodnih godina, da dođemo u taj isti koš i da nas danas targetiraju i zbog toga tvrdim da opozicija nema apsolutno nikakve veze sa tim.

Sa druge strane, imamo i medije koji su potpuno podeljeni, sa jedne strane režimske medije koji govore, da kažem o ubistvima, spremanjima, ne znam svega i svačega. Vidimo neke snimke Srbije i da li su to snimci iz Srbije ili nekih drugih zemalja, gde se tenkovi voze po ulicama, traktori.

Sinoć sam video snimak gde neko vozi neko vozilo kamion, vozi tenk, da li je to istina, ja ne znam, i mislim da ako vozi, da to ne treba da se radi, ali sa druge strane imamo i ove “nezavisne medije“, koji isto tako „pumpaju“ i govore neke stvari koje ne bi trebalo da govore.

Danas smo došli u situaciju da apsolutno nemamo medij koji može da prenese istinito i objektivno stanje u kakvom se danas nalazimo i nemamo nijedan medij, koji će izaći i koji će pozvati ljude na razum. Mi smo danas u jednoj dubokoj krizi, a ta kriza već postoji dugi niz godina, ali najveća kriza od 5. oktobra 2000. godina, pa na ovamo, pre 25 godina se to desilo. Tada su pale neke žrtve, pale su neke žrtve 9. marta 1991. godine.

Ja bih stvarno volio i molio sve, apelovao na sve, i na građane koji ovo gledaju, da ne dozvolimo da histerija ponese ljude i da ne dozvolimo da nam histerija napravi da neko, ne daj bože, strada i da ne daj bože izgubi glavu.

Ja smatram da apsolutna vlast nosi i apsolutnu odgovornost i da je najveća odgovornost na državnim organima da spreče bilo kakav vid nasilja i bilo kakav vid problema koji mogu da eskaliraju prekosutra.

Isto tako, kao što sam rekao, neka službe rade svoj posao, neka privedu one koji se spremaju da prave nasilje, koji se spremaju da prave incidente. Ne samo da privode one koji po društvenim mrežama pozivaju na ne znam šta, jer oni su nevažni, kako kažu - pas koji laje ne ujeda. Tu se zna ko su ti ljudi, ali nije ni važno. Aposlutno, ako su skrivili nešto, treba da odgovaraju. Ali, oni nisu važni.

Ako postoji ta neka nevidljiva ruka koja hoće obojenu revoluciju, onda dajte, molim vas, imamo organe koji trebaju to da spreče. Ako naši organi državni nisu sposobni i nemaju dovoljno snage da to spreče, onda treba da podnesu ostavku i da daju taj posao nekome drugom da radi. Smatram da ozbiljna država mora da ima mehanizme i načine da spreči bilo kakav vid ili pokušaj nekog nasilja koje će svakako da se desi, hteli mi to ili ne, ali moramo se potruditi svi koji smo ovde da to sprečimo kako znamo i umemo.

Molim vas, gospodo, da iskoristim ovo vreme koliko imamo danas, da probamo da spustimo tenzije. Nemojmo da targetiramo nikog, nemojmo da targetiramo pogotovo studente, jer oni hoće da se bore za državu, institucije, državu pravde i državu u kakvoj oni žele da žive. Ponoviću ono što sam i rekao prošle nedelje ovde - oni su naša budućnost, svidelo se to vama, meni ili nekom drugom, trećem ili ne. Ta deca će voditi državu za 20, 30 godina. Sedeće ovde umesto nas, sedeće ovde gde su ministri, neki od njih svakako i sigurno ne žele da ruše, da pale i da uništavaju bilo šta. Ali, nemojmo dozvoliti da bilo ko iskoristi njih.

Ja odgovorno tvrdim da opozicija to ne radi, jer nema sposobnosti to da radi i nema te želje. Mi smo to sprečavali koliko smo mogli u nekim ranijim periodima. Ali, suština priče je u tome da mi moramo da nastavimo da živimo.

Mene plaši jedna druga stvar, i time ću završiti, jer to sad mislim da nije tema i neću da skrećem temu, mi ćemo imati posle ovoga ozbiljnih problema u tome da će dobar deo fabrika napuštati Srbiju. Ja sam juče dobio informacije da će recimo još nekoliko firmi u Srbiji zatvarati pogone i otpuštati hiljade i hiljade radnika. Mi treba da se fokusiramo na to, kako da te firme zadržimo i kako da pomognemo tim ljudima.

Neću sad da dižem paniku jer mislim da na to sad neće niko da obrati pažnju, ali ključna je stvar da država radi svoj posao. Ja sam ovde u Skupštini Srbije prošle godine govorio, na primer, o jednom knjaževačkom kriminalcu Milanu Zlatkoviću zvanom Štroka i rekao sam šta će taj čovek da uradi. Kolega iz Knjaževca koji ovde sedi u klupama izašao je da brani tog kriminalca. Taj kriminalac je nedavno otpustio 200 ljudi, prevario državu. Pisao sam Ministarstvu finansija, pisao sam Ministarstvu policije, da bi sprečili to što se desilo, da čovek koji nije plaćao poreze, čovek koji nije plaćao radnike, zavrne državu, napravi krivično delo, zatvori fabriku i otpusti 200 ljudi. Protiv takvih poslodavaca mi apsolutno moramo da se borimo.

Smatram da ćemo imati vremena kada sve ovo prođe da govorimo i o tim stvarima, ali molim vas, shvatite za ozbiljno i neke stvari koje dolaze sa ove strane sale. Opet kažem, žao mi je što smo tu samo nas nekolicina. Morate da shvatite da mi imamo dobronamerne savete, dobronamerne kritike i da je nama u interesu da država funkcioniše. Nije nikome u interesu da se ruši država.

Ponavljam još jedanput - molim građane Srbije koji ovo gledaju, a verujem da dosta njih gleda i prati celu situaciju jer je sad alarmantno stanje, gospodo, nemojmo do kraja ove sednice barem mi da činimo pozive na linč, da targetiramo nekog, da okrivljujemo nekog, nego da gledamo koliko mi možemo kao najveća institucija ove države da sprečimo da dođe u subotu ili nedelju ili kako god, do bilo kakvog krvoprolića, ne daj bože da neko nastrada, itd. Džabe nam posle hapšenja, džabe nam posle sve što ćemo pričati, ako neko tog dana, ne daj bože, izgubi glavu.

Još jedanput vas molim, dozovimo se pameti i da probamo sa naše strane da učinimo onoliko koliko je moguće da taj dan protekne mirno, da studenti dođu. Neka protestuju, neka blokiraju, ali nemojmo njih da targetiramo i ne daj bože da neko od te dece strada, gospodo, ući ćemo u ozbiljan problem. Hvala.