Hvala, gospodine predsedavajući.

Važno mi je da mi vratite vreme.

Ja se zahvaljujem uvaženim poslanicima koji ovde često puta pominju nešto što sam ja izgovorio pre sedam godina. Ja nikada nisam pozivao na silovanje, niti Ane Brnabić, niti bilo koga. Nažalost, nikada nisam imao prilike ni da odgovaram zbog toga. Jesam rekao da je zla, jesam rekao da je neznalica i iza toga stojim, to je činjenica i to se pokazalo proteklih godina dok je vodila ovu Vladu.

Ja nemam prilike da govorim o tome da sve što su poslanici vladajuće stranke ovde govorili o zapošljavanju, o radnim mestima, da je sve to jedna neistina i da je sve to jedna velika laž i jedan veliki balon.

Građani Srbije, pogotovo radnici Srbije, odlično znaju kako žive u ovoj državi, odlično znaju da rade za bedne plate, da 400 evra koliko je minimalna zarada i koliko prima 500 hiljada ljudi u Srbiji je nedovoljno za jedan normalan, ne samo normalan život nego da se uopšte preživi sa tom platom. Da ne govorim o tome da su preko noći promenili metodologiju računice pa su sa 26% smanjili nezaposlenost na 12%, itd, itd. O tome treba da se govori, o tome trebamo da pričamo, da su to prazne priče, mantre o zapošljavanjima, o novim radnim mestima itd.

Da ne govorim o tome da se ovde radnici teraju da nose pelene, da se ljudi maltretiraju, šikaniraju, mobinguju, da kineski investitori koji dolaze zabranjuju slobodno sindikalno organizovanje, zabranjuju slobodu udruživanja, itd. To je ono što je fakat i to je ono što je činjenica, a sve ostalo prazne priče.

Hvala vam gospodo što me podsećate na te stvari, ne želim da se vraćam na nešto što je bilo pre sedam godina.

Zahvaljujem.

Svi mi znamo i niko ne treba da se pravi sud da ovaj medijski zakon je uperen prema tome da se televizije kao što su Nova S i N1 na neki način uguše i da nijedna kritička reč ne može da čuje na tim medijima. Ono što mene interesuje, opet ću se držati svoje teme je to da su jedino televizija Nova S i N1 prenosili i prenose probleme sa kojima se suočavaju radnici Srbije. Ja sam nekada imao prilike da se dugo godina bavim ovim poslom da i na RTS pa čak i na tom Pinku i nekim drugim televizijama i Hepiju govorim o problemima radnika.

Danas to mogu da kažem samo na televiziji Nova S i N1 i žao mi je što „Telekom“ kao državna kompanija služi isključivo za to da se kupuju ti privatni mediji, a niko ne pita kakav je položaj radnika danas u „Telekomu“.

Nekada su radnici „Telekoma“ bili najplaćeniji radnici u Srbiji. Danas je jedna sasvim druga situacija, jer očigledno je da „Telekom“ više nije profitabilna firma i da su radnici kojih ima nekoliko hiljada tamo na zadnjem mestu. Ja samo želim da skrenem pažnju na to, kao što sam već rekao, da je veoma teško, praktično nemoguće, doći do televizije sa nacionalnom frekvencijom jer mi svuda imamo prilike da vidimo kako predsednik Aleksandar Vučić otvara razne fabrike po Srbiji, to je okej, nemam ništa protiv toga, ali je problem taj što nikada ne možete da čujete kako se ti poslodavci, kao što je recimo Gruner, kao što je Jura, kao što je Geoks, koji su hvaljeni na televizijama sa nacionalnom frekvencijama na sva usta, kako se oni ponašaju prema radnicima i koji odnos imaju prema radnicima i da ih ponižavaju i drže kao robove. Hvala.

Hvala, predsedniče.

Poštovani građani i radnici Srbije, ja ću se držati svoje teme i svoje struke, a to su radnička prava i radničke plate.

Gospodin Siniša Mali je danas rekao da u Srbiji postoji dva miliona 200 i nešto hiljada zaposlenih. To je, verujem, tačan podatak. Međutim, problem je u tome što su i u neko staro vreme robovi imali posao, ali nisu imali platu. Međutim, robovlasnik je morao da ih hrani, da ih oblači, da im daje smeštaj, da vodi računa o njima, kako bi oni mogli dobro da rade i kako bi mogli da mu donesu profit.

Srpski radnik sa minimalcem koji vi njemu dajete gori je od roba iz nekog bivšeg vremena. Sa 40 hiljada dinara ili sa 48 hiljada dinara, kako vi kažete da će imati, naš minimalac će biti samo veći od minimalne zarade u Albaniji, Bosni i Hercegovini i Severnoj Makedoniji.

Da li, gospodine Mali, vi znate, znam da vas to ne interesuje jer vi niste neko ko vodi računa o radnicima, da komunalni radnici u Crnoj Gori imaju minimalnu zaradu 600 evra, a to znači da onaj što čisti ulice, da prevedem, ima minimalnu zaradu 600 evra, a kod nas više od polovine radnika u Srbiji radi za 40 i nešto hiljada dinara, odnosno više od pola miliona, izvinjavam se, radi za nešto više od 40 hiljada dinara.

Premijerka Ana Brnabić je jednom prilikom rekla da za minimalnu zaradu ona može da preživi dva ili tri dana i to je jedna od retkih stvari koje su istinite a koje je ona izgovorila. Kako onda čovek koji ima porodicu može da preživi sa tim minimalcem?

Postoji još jedna gora stvar od male plate, a to je kada uzmete radniku dostojanstvo, a vi ste vašim robovlasničkim zakonom iz 2014. godine, Zakonom o radu, doveli radnike u takav položaj da su oni izgubili svako dostojanstvo. Dali ste vašim poslodavcima kojima dajete milione evra subvencija mogućnost da te radnike tuku, maltretiraju, da ih teraju da nose pelene, da ženama ne dozvoljavaju da idu do toaleta, da ne dozvoljavaju da hitna pomoć dođe kada je neki radnik bolestan, e to ste im vi, gospodo, uzeli, dostojanstvo.

Mi iz udruženih sindikata Srbije "Sloga" iz poslaničke grupe Pravac Evropa smo predložili jedan zakon o radu koji bi mogao da vrati dostojanstvo radnicima Srbije, vi gospodo niste želeli da glasate da taj zakon stavimo na dnevni red da o njemu pričamo, zakon kakav postoji u Nemačkoj, Švedskoj, Belgiji i nekim drugim razvijenim zemljama, vi o tome niste želeli da govorite. Niste želeli da govorite zato što vas ne interesuju radnici. Vama radnici trebaju samo da biste mogli da ih lažete, da im govorite da se u Srbiji živi lepo, da smo mi ekonomski tigar, a svako ko je imao priliku da izađe iz zemlje Srbije, a nažalost takvih nema mnogo jer ste ih doveli do toga, mogu da vide da su cene u Evropi, i u Nemačkoj i u Švedskoj i u Italiji i u Danskoj jeftinije nego cene u prodavnicama u Srbiji. Idite kupite "Plazma keks" u Makedoniji, platićete tri evra, a u Srbiji je gotovo šest evra.

Na kraju, ja bih pozvao sve radnike Srbije, pogotovo one ucenjene, ponižene, one koje terate da skupljaju kapilarne glasove, da se oslobode straha, da glasaju onako kako oni žele, po svojoj savesti a ne po uceni, a da budu sigurni da će jednoga dana svi oni koji su radnike terali, maltretirali, ponižavali da moraju da slikaju ličnu kartu i glasački listić, odgovarati krivično i kao što kaže moj kolega Srđan Milivojević, završiti u Zabeli. Hvala.

Zahvaljujem.

Svedoci smo da je u poslednjih 30 godina srpska privreda i srpske fabrike, da je sve to uništavano sistematski, da su stotine hiljada radnika ostali bez posla, ali da su te fabrike imale vrednu imovinu i vredno zemljište koje se meri sigurno milijardama evra.

Ja bih želeo da postavim pitanje – zašto novi poslodavci koji su kupili fabrike po bagatelnim cenama i koje su te iste fabrike zatvorili, radnike oterali na ulicu, sada ne plaćaju tu konverziju i na taj način država Srbija gubi milijarde evra. Voleo bih da pitam i da znam da li će država Srbija ikada obeštetiti te stotine hiljada radnika koji su radili u tim firmama i koji su pošteno zaradili svoje plate, a danas se već godinama, da ne kažem čak i decenijama vuku po sudovima kako u Srbiji, tako u Strazburu, da bi ostvarili svoja prava.

Ja smatram i siguran sam u to da je u Srbiji moguća reindustralizacija. Da umesto da prodajemo fabrike poput IMT, poput BIP, poput nekih drugih koje imaju ekskluzivne lokacije, na ekskluzivnim mestima u Beogradu i koje vrede mnogo, siguran sam da jednom pametnom politikom može da reindastrailizujemo te fabrike, da ih ponovo pokrenemo, da ponovo pokrenemo proizvodnju traktora, da pokrenemo proizvodnju svih drugih neophodnih stvari koje su potrebne ovoj državi, a ne da nas živimo u zemlji šrafciger industrije gde se ponosimo time što radnici motaju kablove za 40.000 dinara, šiju papuče ili majice u raznim turskim firmama, a pritom su mobingovani, maltretirani, šikanirani, ponižavani od strane sumnjivih poslodavaca.

Želeo bih da iskoristim priliku da pitam gospodina Vesića - da li ministarstvo radi nešto po tom pitanju da se ovih dana pri ovim ekstremnim temperaturama radi nešto na zaštiti radnika koji rade pre svega napolju, koji rade na građevini, koji rade na putevima? Da li je država razmišljala o tome da se skrati radno vreme? Da ti ljudi rade eventualno rano ujutro ili da rade kasno uveče kada su temperature niže? Da li se vodi računa o njihovom zdravlju, o njihovoj bezbednosti?

Mi smo ovde pre nekoliko meseci imali priliku da usvojimo novi Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu. Ja sam tada govorio da je taj zakon u teoriji dobar, ali u praksi nikakav, nesprovodiv. To možemo i danas da vidimo jer smo svedoci da se na ovim ekstremnim temperaturama radnici šikaniraju i dalje.

Evo reći ću primer jedne zloglasne, za koju ste svi sigurno čuli „Jure“, u kojoj se ljudima zabranjuje, odnosno fabrika zabranjuje da se na ovim visokim temperaturama uključuju klima uređaji. Ljudi padaju u nesvest, žene se zatiču onesvešćene u toaletima, samo zato što nemaju pravo i mogućnost da se rashlade, nemaju pravo da popiju vode i ne mogu da odu u toalet onoliko puta koliko im je to potrebno.

Isto tako tražim i ponavljam ponovo, zašto država Srbija ne naplati konverziju raznim tajkunima koji kupuju fabrike i za taj novac ne isplati zaostale zarade svim stotinama hiljada radnika koji su nepravedno ostali bez posla u proteklih 20, 30 godina? Hvala.

Zahvaljujem predsedniče.

Ja sam jasno rekao da su fabrike zatvarane i uništavane zadnjih 20 ili 30 godina, bez obzira ko je tada bio na vlasti. Moje pitanje ide ka tome na koji način i da li će se obeštetiti ti radnici koji su svojim rukama pravili te fabrike? Te fabrike nepravedno otišle u stečaj, a onda ih neki tajkun ili neki kriminalac iz stečaja kupio za male pare. Stotine hiljada je takvih radnika ima presude suda u Strazburu, koje ne mogu da naplate jer ne mogu da dobiju svoj pošteno zarađeni novac.

Niko ovde nije protiv stranih investitora, ali je problem u tome što u Srbiji ne postoje strani investitori, investitor je država Srbija koja daje 20, 30, 50 hiljada evra po svakom radnom mestu, nekima i više, a onda te firme radnicima daju minimalne zarade od 40 do 45 hiljada, a pri tom su mnogi od njih mobingovani i maltretirani, kao što sam već rekao.

Da ne pominjem, ja to odgovorno tvrdim a tvrdim već deset godina, još od 2010. godine kada je bila bivša vlast, kada SNS nije bila na vlasti. Jedva čekam taj dan kada ću lično moći da pomognem južno Korejcima iz Jure da spakuju kofere i da ih lično ja ispratim do granice, izbacim iz ove zemlje, jer ljudi koji maltretiraju naše građane, koji žene teraju da nose pelene, koji im ne dozvoljavaju da idu u toalet, koji su ih ranije tukli, batinali, gde su ljudi umirali u fabrikama, gde im nije dozvoljavano da hitna pomoć dođe da ih leči, koji krše i Ustav i zakon ove države, ne trebaju da posluju u ovoj državi i takve firme trebamo da izbacimo iz ove zemlje. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Želeo bih da postavim pitanje ministru finansija Siniši Malom - kada će i da li će doći do povećanja minimalne zarade za drugu polovinu 2023. godine? Svedoci smo iz medija da se nekakvi pregovori između sindikata, koji su tražili 50.000 dinara, i Vlade održavaju, ali za sada nemamo nikakav odgovor dokle se stiglo sa tim.

Videli smo juče da predsednik države ponovo obećava neke helikopter pare, povećava plate, penzije. Pozdravljam to što se plate povećavaju prosvetnim i zdravstvenim radnicima, ali bih želeo da pitam - šta se dešava sa onih pola miliona najsiromašnijih građana koji primaju 40.000 dinara? Da li tih pola miliona porodica može da živi sa 40.000 dinara, s obzirom da je poslednje povećanje minimalne zarade od 14,3% pojela prošlogodišnja inflacija, a da ne govorimo o ovoj inflaciji u toku ove godine u prvih šest meseci?

Ja sam juče bio u Knjaževcu, razgovarao sam sa 1.000 radnika koji štrajkuju i koji rade za 40.000 dinara, koji traže od poslodavca da im samo poveća zaradu 10%. Razgovarao sam sa ženama, sa majkama koje su plakale i koje su govorile da ne mogu od te zarade da prežive i da od te zarade ne mogu ishrane svoju decu i svoje porodice. Žalosno je da neko danas u Srbiji radi za 40.000 dinara. Voleo bih da znam po kom kriterijumu i po kom osnovu je prosečna plata u Srbiji 85.000 dinara kada znamo da četvrtina zaposlenih u Srbiji radi za minimalnu zaradu.

Ja sam neko ko je 13 godina radio u fabrici. Radio sam u „Železari Smederevo“ u pogonu i znam šta znači rad u fabrici. Nikada nisam radio za minimalac, ali potpuno razumem one ljude koji rade za 40.000 dinara i moje pitanje upravo ide u tom pravcu - kada će biti povećana minimalna zarada i za koliko će biti povećana da bismo mogli najsiromašnijim građanima Srbije i onima koji se muče kod stranih poslodavaca, koji ih maltretiraju, mobinguju, da žive pristojno od svog rada?

Hleb koji je pojeftinio i koji će pojeftiniti tri dinara ne znači nikome ništa, ne znači čak ni tim ljudima koji rade za 40.000, jer 90 dinara koje će platiti manje mesečno apsolutno ne znači ništa.

Drugo pitanje koje bih želeo da postavim ministru finansija je to da nam kaže - koliko od države novca dobijaju i zarađuju predsednik Saveza samostalnih sindikata Ljubisav Orbović i predsednica UGS „Nezavisnost“ Čedanka Andrić, s obzirom da građani Srbije moraju da znaju koliko su plaćeni oni koji navodno pregovaraju u njihovo ime, koliko novca oni zarađuju da bi pregovarali za 40.000 dinara koliko je minimalna zarada u Srbiji?

Na kraju, želeo bih da postavim pitanje Tomislavu Momiroviću, ministru trgovine ili ne znam čega, na osnovu kojih kriterijuma i na osnovu koje alhemije je on došao do tih podataka da je inflacija u Srbiji ne da ne postoji, nego je smanjena? To prosto nije tačno. To je jedna laž, jedna velika neistina. Svako ko ode u prodavnicu, svako ko ode bilo šta da kupi može da vidi koliko su namirnice, koliko su te osnovne stvari za život poskupele i da ne postoji nikakva matematika da je to smanjeno.

Ljudi danas teško žive, a Tomislav Momirović se šali sa njima, dajući neke izjave koje apsolutno nemaju nikakve veze sa istinom. On se sprda sa najsiromašnijima, jer taj sa 40.000 dinara, kada ode u prodavnicu, ne može da kupi apsolutno ništa, ne može da preživi sedam dana.

Baš bih voleo da znam i da budem upoznat sa time kako se do tih podataka dolazi. Verovatno na isti način koji Republički zavod za statistiku određuje platu u Srbiji, verovatno na isti način koji se određuje da plata u Starom Gradu, na opštini Stari Grad, iznosi 150.000 dinara, da je u Beogradu 110.000 dinara i da nijedna opština u Srbiji nema manju zaradu od 60.000 dinara, što je prosto netačno i jedna velika laž. Hvala.

Poštovana potpredsednice, uvaženi ministri, koleginice i kolege narodni poslanici, govoriću malo o Zakonu o bezbednosti i zdravlja na radu i pri tom neću biti ni najmanje demagog, pa da kažem da taj zakon ne valja ništa, mogu reći čak šta više da je taj zakon dosta dobar, da je lepo napisan i da u njemu ima dosta dobrih stvari, s obzirom da nije menjan još od 2005. godine. Međutim, postoji drugi problem, a to je što je taj zakon u našim prilikama potpuno neprimenjiv.

Ministar Selaković je malo pre govorio o tome da vodi računa o radnicima, da država vodi o njima računa. Da država vodi računa o njima na pravi način, verovatno bi glasali za Predlog zakona o radu koji sam ja predložio prošle nedelje. To je moderan evropski zakon o radu, koji bi sa ovim Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu mogao da bude odlično rešenje za sve radnike u Srbiji.

Postavlja se pitanje kako 237 inspektora rada može da kontroliše 400 hiljada pravnih subjekata u jednoj državi? To je prosto nemoguće, ako pri tom znamo da je starosna struktura baš onakva kako je ministar rekao, i to je tačno, da su tu mahom stariji ljudi, da su oni podložni raznim uticajima i da oni u suštini nemaju velika ovlašćenja kada kontrolišu poslodavce koji krše bezbednost i zdravlje na radu.

Svedoci smo da se svakodnevno, pogotovo u velikim kompanijama, dešavaju razni bezbednosni propusti. Slažem se da su povrede na radu sastavni deo svakog posla i da moramo svi da se borimo da ih bude što manje, jer je nemoguće da ih ne bude, ali, prosto, takvih primera stalno imamo recimo u namenskoj industriji „Krušik“, „Milan Blagojević“, „Zastava oružje“ i mnogim drugim firmama.

Da bi inspektori mogli da rade svoj posao, oni moraju da kontrolišu te poslodavce. Ne mali broj slučajeva je bio da su poslodavci isterivali inspektore rada iz svojih firmi i svojih fabrika, na primer, „Jura“, „Magna“ iz Odžaka, „Trajal“ iz Kruševca. Dobro je što je ministar napomenuo, evo, ja ću se potruditi da kao predsednik sindikata, ukoliko budem dobio odgovor, da mu dostavim spisak svih onih kompanija koje su u prethodnom periodu izbacivale inspektore rada sa svog poseda.

Na taj i takav način, ukoliko se to ne promeni, neće postojati mogućnost da se bilo koji poslodavac kazni. Može u teoriji, u praksi je to nemoguće. Jer, bez širokih ovlašćenja, ne samo inspektora za rad, nego bez širokih ovlašćenja lica koja su zadužena za bezbednost i zdravlje na radu u kompanijama, bez šireg ovlašćenja Odbora za bezbednost i zdravlje na radu koju čine predstavnici poslodavca i predstavnici sindikata, mi ne možemo biti sigurni niti možemo računati da će se ta situacija popraviti. Jer, represivna politika, tj. kažnjavanje takvih poslodavaca je nešto što jedino može da doprinese da oni povedu računa o bezbednosti i zdravlju na radu, a 237 ljudi, verujte, nije dovoljno ni za Beograd. Tih 237 inspektora ne može da pokrije ni Beograd, a kamoli celu Srbiju.

Zato apelujem na vas da poboljšate uslove rada, da date veća ovlašćenja i da ponudite veće plate tim ljudima koji bi trebali da se zaposle na tim mestima, jer jednostavno samo na taj i takav način možemo taj Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu primenjivati.

Ja sam jedan od onih ljudi koji su se borili protiv one vlasti 2012. godine i dan danas smatram da ta vlast nije dobra, ali kad govorimo o prosečnoj plati, 17.000 dinara 2012. godine i 40.000 dinara danas, nisu dobre ni jedna ni druga. Moramo govoriti o tome šta neko za taj novac može da kupi i koliko može da kupi.

Ako u minimalnu potrošačku korpu, o tome sam već govorio ovde na Skupštini, država ili taj koji određuje tu minimalnu potrošačku korpu stavi za obrazovanje dece 100 dinara mesečno ili dve kockice čokolade po detetu mesečno, da li možemo da kažemo da je ta minimalna potrošačka korpa reper za nešto? Naravno da nije reper ni za šta. Cene su otišle u nebo i to svi vi znate. Cene su otišle u nebo, uslovi rada su sve gori i gori i mi moramo da nađemo način da zadržimo decu ovde, da zadržimo radnike ovde, da nam ti radnici ne odlaze u Nemačku, kao što ste rekli, ministre, da tamo predaju nemačkoj deci, nego da ostanu ovde.

To možemo samo sa velikim platama, samo sa dobrim uslovima rada i samo sa bezbednim radom, da svako dete i svaki radnik, i majka i otac koji ode na radno mesto, da se svojoj porodici vrati živ i zdrav bez problema. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, poštovani predsedniče, Zakon o radu je jedan od možda najvažnijih zakona koji postoje u jednoj državi. To je jedan sistemski zakon koji se odnosi na nekih preko dva miliona radnika, na svu decu koji će sutra biti radnici, ali delimično i na penzionere.

Prosto je nemoguće u tri minuta obrazložiti benefite Predloga Zakona o radu, koji smo mi predložili, ali probaću u nekoliko minuta da kažem neke najvažnije stvari.

Predlog koji je poslanička grupa Ujedinjeni i udruženih sindikata Srbije Sloga, uz pomoć Centra za dostojanstven rad uradili izgleda upravo ovako. Ima 374 člana, ima 262 strane. Njime je definisano više zakonskih rešenja. Znači, pored Zakona o radu, tu se nalazi i Zakon o pojednostavljenom radnom angažovanju na sezonskim poslovima u određenim delatnostima, Zakon o agencijskom zapošljavanju, Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, Zakon o socijalno-ekonomskom savetu, Zakon o štrajku, Zakon o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i njihovoj zaštiti, Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova i Zakon o evidencijama u oblasti rada.

Znači, ovaj Zakon o radu, naš predlog, sadrži još osam zakonskih rešenja. Na njemu je radilo 11 stručnjaka iz oblasti radnog prava. Radili su godinu i po dana. Ovaj zakon je usaglašen sa svim evropskim normama, sa evropskim radnim zakonodavstvom i sa međunarodnim konvencijama rada. Tako da, svako može da vidi da ovakav Zakon o radu postoji svuda u EU, da sve zemlje u EU koriste jedan moderan i evropski Zakon o radu i sa da se poslodavci tamo pridržavaju svih pravila.

Mi znamo da živimo u državi u kojoj je Zakon o radu donesen još 2005. godine, a njegovim izmenama iz 2014. godine radnici su još više obespravljeni. On je imao polovičan učinak. Govorilo se da će lakše otpuštanje dovesti do lakšeg zapošljavanja. Nažalost, on je imao takav uspeh da je došlo do mogućnosti lakšeg otpuštanja, ali nikako do mogućnosti lakšeg zapošljavanja.

Ovim putem bih želeo da apelujem na vas, na sve poslanike i opoziciju i vladajuće koalicije da prihvatimo ovaj predlog zakona, jer sa jednim modernim evropskim zakonom o radu koji će odgovarati i radnicima i poslodavcima, naša država može da krene napred. Naši radnici moraju biti zaštićeni, naši radnici moraju imati prava, kao što imaju njihove kolege na zapadu.

Isto tako, ne smemo dozvoliti da se dešavaju tragedije, kao što su se dešavale porodici Milivojević u Lučanima i nekim drugim ljudima, i to moramo zaustaviti, a možemo ga zaustaviti samo usvajanjem Zakona o radu. Hvala.

Poštovani predsedniče, ministarko, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, želeo bih pre svega da se zahvalim ministarki na jučerašnjem odgovoru koji sam dobio, gde ste prosto i vi svesni toga da radni sporovi u Srbiji traju dosta dugo i da kažem, prosto traju toliko da neko čak i ne doživi te sporove. Juče sam preko parlamenta dobio pitanje jednog građanina Smedereva, Dragana Radojkovića, čiji radni spor traje 12 godina i koji je posle 12 godina dobio prvostepenu presudu, a sada ide žalba na apelaciju.

Tako da bih ovom prilikom želeo da apelujem na vas još jedanput da u tom delu koji se tiče parničnih postupaka, obratite posebnu pažnju na te radne sporove. Poenta cele priče jeste u tome da se ti radni sporovi zloupotrebljavaju, da mnogi ljudi ostaju bez posla potpuno protivzakonito i nezakonito, a da sa druge strane njihove porodice za to vreme treba nekako da prežive. U takvoj situaciji dolazimo da mnogi ne savesni poslodavci i državni i privatni zloupotrebljavaju tu instituciju, daju ljudima otkaze, a onda na kraju kada se plaćaju te odštete, nažalost, sve te odštete plaćamo mi.

Drago mi je, da kažem, to targetirali kao jedan problem i nadam se da će taj deo u narednom periodu moći da se popravi, a pre svega mislim na taj deo koji se tiče radnih sporova, jer verujem da je to mnogo važno za svakog građanina Srbije.

Hvala, predsedniče.

Želeo bih da priupitam ministarku, da kažem nešto što je veoma važno u slučajevima nekih sporova, pogotovo ono što se tiče radnih sporova u slučaju, da recimo, poslodavac nezakonito otpusti i zloupotrebi svoj službeni položaj, otpusti neke ljude nezakonito. Kasnije ti ljudi, da kažem, moraju da dobiju neku odštetu, ta odšteta se plati iz državnog budžeta, kakva je situacija, da li ti ljudi ili ti direktori treba da odgovaraju zbog toga i da tu štetu donesenu preduzeću, državi i gradu nadoknade iz svog džepa ili da eventualno krivično odgovaraju?

Mi imamo, recimo, nekoliko slučajeva istaknutih pojedinaca, ako tako mogu da kažem, koji su svetski šampioni ili da kažem srpski šampioni, bolje rečeno, u otkazima, nezakonitim otkazima, pogotovo ljudima koji su predstavnici radnika, predstavnici sindikata, odnosno oni koji bore za prava radnika? Pa, recimo, tu imamo Miloša Nenezića, koji je inače predsednik Unije poslodavaca, generalni direktor „Trajala“ iz Kruševca, čovek je direktor državne firme, a predsednik privatne Unije poslodavac, koji je do sada otpustio na desetine predstavnika radničkih aktivista. Svi su oni dobili sudske sporove, svi su se oni vratili na posao, svima „Trajal“, koji je veliki gubitaš, kome država obilno pomaže iz budžeta da se vrate na posao i nikada zbog toga nije odgovarao i dan danas je na tom istom mestu.

Drugi na toj listi je generalni direktor Gradske čistoće Beograd, Marko Popadić, koji je isto tako predstavnicima zaposlenih davao nezakonite otkaze. Svi su oni te otkaze, da kažem, pobijali na sudu, dobijali presude, a direktor nikada zbog toga nije odgovarao, niti politički, niti moralno, niti zakonski.

Interesuje me, da li će u nekom periodu i da li će nekada doći do toga da čak ti ljudi koji se, da kažem, ogreše o običan narod, ogreše o one koji se bore za prava radnika i dobiju otkaze nezakonito da odgovaraju? Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče, poštovana ministarko, kolege i koleginice narodni poslanici, ja ne želim da govorim o tome da li je pravosuđe zavisno ili nezavisno od partijskog uticaja, želeo bih da kažem nekoliko reči, da priupitam ministarku o problemima sa kojima se suočavaju obični ljudi, obični građani, da li je neko razmišljao u ovoj reformi pravosuđa kako njima da olakša postupke.

Ja bih se osvrnuo na radne sporove koji u Srbiji traju po pet, šest, nekada i 10 godina. Svedok sam da sindikat koji vodim vodi neke radne sporove koji traju i po 10 godina.

Možete misliti kako se oseća jedan čovek koji izgubi posao neopravdano i onda treba 10 godina ili više da tu pravdu traži na sudu, pa se desi, recimo, kao stručnjak iz „Gradske čistoće“, direktor „Gradske čistoće“ Beograd, koji je sudski dokazano plaćao tablete po 32.000 evra da otpusti sve neistomišljenike, da otpusti sve one koji ga kritikuju, koji ukazuju na njegove propuste. Oni se posle tuže sa njim pet ili šest ili 10 godina, dobiju na sudu i na kraju građani Beograda i građani Srbije moraju da plate odštetu tom čoveku.

Zašto se u toj reformi pravosuđa nije stavilo nešto što smo mi predložili u našem Predlogu zakona o radu, recimo da se osnuju sudske jedinice koje bi se bavile isključivo radnim sporovima i koje bi po ugledu na neke zapadne zemlje te radne sporove rešavale u roku od šest meseci? To bi ubrzalo pravosuđe, ubrzalo bi reforme, mnogo bi olakšalo posao svim ljudima i svima onima koji su izloženi nepravdi olakšalo da tu svoju pravdu pronađu, a nesavesnim poslodavcima bi, da kažem, otežalo to otpuštanje. Nadam se da ćete to u nekom doglednom periodu i uvrstiti u dnevni red.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvaženi koleginice i kolege narodni poslanici, reklamiram član 106. Poslovnika gde je prethodni govornik govorio van teme van dnevnog reda, uvredljivo se obraćajući predstavnicima opozicije, što nema apsolutno nikakve veze sa ovom tačkom o kojoj mi danas govorimo.

Ja bih pretpostavio kada je ministar malopre govorio o finansiranju RTV i RTS da država treba da stane i da pomogne u takvim nekim situacijama, ali mislim da mi treba da čujemo i da pričamo o tome kako recimo na tim medijima treba da se čuje o problemima radnika o štrajkovima, o tome kako radnici Pošte štrajkuju glađu, kako štrajkuju radnici Ziđina, radnici Resavice, itd.

Da smo u ovoj tački dnevnog reda i u ovom zasedanju mogli da predložimo dopunu dnevnog reda, mi bismo predložili jedan zakon o radu čime bismo pomogli i ministru i Vladi da mogu da reše probleme tih državnih službenika, nameštenika, jer na taj i takav način posle godinu dana rada, svako od njih bi dobio …

Dobro. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministri, koleginice i kolege narodni poslanici, uvek je veliko zadovoljstvo slušati predstavnike Vlade kada govore o blagostanju u kojem živimo, kada pogotovo ministar Mali i premijerka Brnabić govore o zaposlenosti, nezaposlenosti. Ja mislim da sam prošli put uspeo da uverim ljude da je ta nezaposlenost došla samo tako što je promenom metodologije računice nezaposlenost preko noći smanjena sa 26% na 12%, ali to sada nije ni toliko važno.

Žao mi je što zbog jednog veoma čudnog zakazivanja ove sednice nemam prilike da danas govorim o jednom zakonu o radu, jednom sistemskom zakonu, zakonu koji bi radnika vratio u centar dešavanja, radnika bi vratio da napokon radnik bude gospodin čovek. Ali, svakako će biti prilike da govorimo i o tome.

Svi znamo onu anegdotu i onu staru priču da su i robovi nekada imali posao. Imali su posao, radili, ali robovlasnik je morao da im obezbedi krov nad glavom, hranu, odeću da bi mogli dobro da mu rade. Današnji moderni srpski robovi nemaju pravo na to. Moderan srpski rob danas radi za 35 hiljada dinara, toliko je danas minimalna zarada u Srbiji i za tu minimalnu zaradu radi negde oko 400 hiljada ljudi.

Kada ta minimalna zarada bude povećana na 40 hiljada dinara, imaćemo preko 500 hiljada ljudi koji će raditi za minimalac. Ako uzmemo galopirajuću inflaciju po kojoj je minimalna potrošačka korpa danas negde oko 50 hiljada dinara, prosečna potrošačka korpa 90 hiljada dinara, onda možemo videti da će trećina našeg radno sposobnog stanovništva živeti ispod granice siromaštva i raditi za platu koja će biti ispod granice siromaštva, i to je poražavajuće.

Ja ne znam na koji način vi možete da obrazložite građanima Srbije da oni žive lepo, da žive dobro kada svi znamo kolika je danas zarada, da je ona oko 50 hiljada dinara. Ne znam koliko ljudi danas radi za takvu zaradu.

Kada govorimo subvencijama, svi smo svedoci da se subvencije ovde daju stranim niskobudžetnim kompanijama. Te niskobudžetne kompanije, koje tako same sebe zovu, mogli bi se raspitati koliko kolektivnih ugovora ima u takvim kompanijama, koliko su radnici zadovoljni u takvim kompanijama i kakva je ekonomska logika davati nekome 10, 20, 50 ili 100 hiljada evra po svakom otvorenom radnom mestu kada on za taj državni novac može 10, 15, 20 ili 30 godina čak da isplaćuje zarade zaposlenima.

Na samom kraju, gospodine Mali, hteo bih da vas pitam zašto izbegavate temu o Zakonu na ekstraprofit kada svi znamo da su sve države, ozbiljne države taj zakon stavile, da kažem, u temu razmatranja? Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče.

Ministar Mali mi je malopre dao odličan šlagvort kada je govorio o novim radnim mestima, boljim i većim platama itd. Taman odlična priča i odličan uvod za amandman o kojem ja hoću da govorim.

Za mene je svaki radnik u Srbiji isti bez obzira da li se on bavi čišćenjem ulica, da li je doktor nauka, da li je zdravstveni ili prosvetni radnik, ali postoji jedna profesija koja je prilično, možda čak i najviše degradirana u Srbiji. To su prosvetni radnici. Prosvetni radnici u Srbiji imaju 10% manju zaradu od republičkog proseka. Prosvetni radnici imaju najmanju zaradu u javnom sektoru.

Ja mislim da o tom veoma značajnom delu populacije, građana, radnika moramo da vodimo posebno računa, jer oni obrazuju i našu i vašu decu. Oni obrazuju svu decu ove zemlje, obrazovaće tu decu, a kada dođemo do saznanja i kada vidimo da se, recimo, desi da ove godine Matematički fakultet upiše četvoro ljudi, Fizički troje, Hemijski dvoje itd, onda se postavlja pitanje - ko će jednoga dana svu tu decu da uči matematici, fizici, hemiji, nekim drugim predmetima, nije važno kojim.

Mislim da jedan deo sredstava iz fonda Novaka Nedića, generalnog sekretara Vlade, može da se prebaci u Fond za plate zdravstvenih radnika. Mislim da su svi radnici u Srbiji ugroženi ali, kao što sam rekao, ipak ti prosvetni radnici treba da budu na prvom mestu, jer oni vode računa našoj deci. Hvala.