Zahvaljujem, predsednice.
Poštovane kolege, poštovani ministri, kao što bi rekao Platon, ljudi uvek najviše mrze one koji govore istinu. Ja ću se truditi da govorim istinu, bez obzira koliko to koštalo i to sam radio oduvek, od kada se bavim ovim poslom.
Ceo život se bavim problemima običnih ljudi, radnika, penzionera, da ne kažem sirotinje. Nisu me baš zanimali problemi buržoazije, problemi drugosrbijanaca ili "kruga dvojke", moram da budem iskren, nego samo onih koji su bili obespravljeni i koji su se borili za svoj opstanak i svoje parče hleba. L
Tako radim i danas i mislim da imam danas malo veću slobodu da mogu da kažem neke stvari koje mi leže na srcu i koje smatram kao istinu.
Ovaj zakon o kome se malo pre govorilo, ja mislim da to nije zakon o legalizaciji, nego zakon o pravu upisa svojine, ako sam ja dobro shvatio. Ne znam kako će to u praksi funkcionisati i nisam siguran da li to može da se sprovede, s obzirom da je od trenutka kada je to najavljeno pa do danas kada mi već imamo taj zakon ovde u Skupštini prošlo možda desetak ili 15 dana, tako da ne mogu da kažem kako će to u praksi izgledati. Postoji tu mnogo problema, a to znači da je, recimo, Republički geodetski zavod ili katastar, ko se bavio time, apsolutno godinama ili možda decenijama unazad nije radio svoj posao kako treba.
Potpuno sam saglasan sa time da će to običnim ljudima koji su na neki način rešavali svoje stambeno pitanje svakako pomoći. Ali se postavlja pitanje šta će biti sa onima koji su gradili bespravne zgrade, bespravne poslovne objekte, itd, kako će se to regulisati?
Ja sam baš malo pre dobio pitanje od jednog poznanika koji me pita šta će se, recimo, uraditi u nekim situacijama ako na jednoj parceli, konkretno parcela na obodu Beograda, postoji 12 vlasnika, a dva vlasnika su izgradila bespravne objekte i oni sada to mogu da legalizuju, iako nisu dobili dozvolu prethodnih suvlasnika?
Znači, tu postoji mnogo problema o kojima može da se razgovara i o kojima može da se priča, ali ne znam kako to i na koji način može da se reši?
Ono što je takođe problem, mislim da svi mi ovde treba da se bavimo dnevnim redom i treba da se bavimo stvarima koje su od suštinskog značaja, pre svega za građane Srbije. Nisam i ne želim da učestvujem u bilo kakvim podelama. To sam govorio i na prošloj sednici koja je bila, čini mi se, u aprilu ili maju. Smatram da način na koji država funkcioniše nije dobar. Smatram da svi moraju da pokažu dobru volju da se situacija u zemlji reši. Smatram da svi moramo pokazati, a ne kao prethodni govornik, da kažemo kartelima itd, svi moramo pokazati dostojanstvo i pokazati da možemo da se na neki način nosimo sa aktuelnim trenutkom u kome se danas nalazimo.
Moram da kažem da sam neko ko je između, da budem iskren. Znači, nisam ni za vlast, naravno, nikada nisam ni bio proteklih 20 godina, ne samo za ovu vlast, ali isto tako nisam ni za neke radikalne stvari, targetiranje ljudi koji, recimo, kao Nenad Jezdić neće da se utope u neku masu itd. Protiv sam apsolutno tergetiranja bilo koga ko razmišlja svojom glavom. Protiv sam bilo kakvih fizičkih napada na bilo koga. Smatram da sa te strane moramo svi da damo svoj maksimum da to, uslovno rečeno, poboljšamo.
Situacija u Srbiji apsolutno nije sjajna. Mi možemo da vidimo da u medijskom prostoru, kada bi neko sa strane došao i kada bi neko ko se ne razume uopšte u politiku ili društvena dešavanja gledao „Informer“, sa jedne strane, i gledao N1, sa druge strane, došao bi u situaciju da prosto pomisli u kakvoj državi živi. I jedni i drugi govore neistine, da se razumemo.
Mene su iz nekih medija zvali, pa kada im kažem da ne želim da učestvujem u nekakvom generalnom štrajku na koji poziva neki profil u 23 sata uveče, a ja treba ujutru da se izjasnim i da kažem – hoću sada da organizujem generalni štrajk u Srbiji. Kada ja za te medije kažem da ne želim to da radim i da je to neozbiljno i da neću time da se bavim, onda ti mediji kažu – e pa, izvinite, nije baš dobro da mi to prenesemo. Sada ako odete na „Informer“ ili na „Pink“, pa udarite po studentima, po opoziciji, vi ćete biti poželjni, ali ako odete na „N1“, ako ne pričate protiv Vučića, protiv vlasti sve najgore, vi nećete biti u mogućnosti ništa da kažete. Danas normalan čovek nema priliku da bilo šta iznese negde normalno, a da pritom ne bude targetiran, naravno sa lažnih profila, jer mi danas ne vodimo politiku, nego vodimo propagandu, pa onda i vlast i opozicija imaju tzv. botove na društvenim mrežama, koji se bave isključivo pljuvanjem nekih drugih koji ne žele ili ne razmišljaju isto kao oni.
Koliko god to bilo surovo i koliko god to, da kažem, donelo meni nekih napada, iskren da budem stvarno, ne obazirem se na društvene mreže i ne obazirem se, kao što sam rekao, na buržoaziju. Zato što me iskreno ne zanimaju mnogo. Isto tako smatram da način na koji se ovde neke stvari vode uopšte nije dobar i ne ide u dobrom pravcu.
Malopre smo čuli priču o Zakonu roditelj–negovatelj i ja bih svakako zamolio predsednicu Skupštinu da, s obzirom da smo i mi, mislim da su kolege iz SPS-a i kolege iz SSP-a podneli taj predlog zakona, da bi to u nekom narednom periodu trebalo da bude na dnevnom redu ove Skupštine. Nije važno ko ga je predao. Moja koleginica Irena Živković, koja nažalost zbog operacije nije mogla danas da prisustvuje ovde, uspela je da u Boru na neki način dovede do toga da Bor bude prvi grad koji će roditeljima sa decom ometenom u razvoju omogućiti pomoć u vidu minimalne mesečne zarade.
Naravno da jedan odbornik nije mogao to da donese i naravno da je vladajuća koalicija glasala za tako nešto i pozitivne stvari apsolutno moramo pohvaliti i treba se zahvaliti tim ljudima tamo. Ali mislim da nije dobro da se sada utrkuje ko će taj zakon da predloži, ko je zaslužan za njega. Ako već govorimo o tome, koleginica Irena Živković se time bavi već deset godina. Udruženi sindikati Srbije „Sloga“ su tu akciju roditelj-negovatelj podržali još 2018. godine. Tako da sa te strane uopšte nije važno, ja sam zahvalan svim ljudima u svim lokalnim samoupravama koji su to do sada podneli i biću zahvalan svima koji to budu radili u narednom periodu, ali apelujem na vas, predsednice, da pogledamo, mislim da ste negde nedavno izjavili, a i na gospodina Siniša Malog da se taj zakon što pre donese, kako bi se četrdeset i nešto hiljada porodica koje imaju u Srbiji takvu decu, prosto da im se omogući jedan pristojan i normalan život, jer njima to znači bukvalno spas za te porodice.
Osvrnuo bih se u nekoliko rečenica i na zapošljavanje, trenutnu situaciju u zemlji itd. Ne mogu da budem demagog pa da kažem da povećanje minimalne zarade koje je krenulo sada od oktobra i drugo koje će biti od 1. januara nije dobra stvar. Realno, to bi bila klasična demagogija, to znači otprilike negde 20 i nešto posto povećanje minimalne zarade i to nije povećano nikada do sada.
Nisam baš bio blagonaklon prema firmama koje su isplaćivale minimalnu zaradu, a i dalje smatram da firme koje isplaćuju minimalnu zaradu ne treba ni da postoje, koje ne mogu to da isplaćuju. Ali, isto tako mislim da bi poslodavcima moralo u nekom narednom periodu da se pomogne i da se omogući da se ti porezi i doprinosi na neki način smanje, kako bi oni tu razliku mogli da isplate ili u zaradi ili u investicijama.
Imao sam prilike da poslednjih nedelja obilazim Srbiju, obilazim fabrike, razgovaram sa nekim poslodavcima, naravno sa onima koji su korektni i koji hoće da razgovaraju, i generalno oni imaju određenih problema u tome što je minimalna zarada povećana dva puta ili će biti povećana dva puta u toku jedne kalendarske godine. Znamo da to povećanje nije baš ekonomsko povećanje, nego da je to povećanje više da kažem političko, usled cele situacije u zemlji. Na taj način je to dobro za radnike, pogotovu za one koji imaju potpisan ugovor sa Vladom da moraju imati minimum 20% veću zaradu od zarade koja je minimalna, što znači da će posle Nove godine, na neki način, govorim o tim kompanijama koje imaju subvencije, minimalna zarada svakako biti 80 i nešto hiljada dinara.
Međutim, isto tako moramo da vodimo računa i o cenama. Govorio sam nedavno o tome, ako gledamo u evrima, više nismo zemlja jeftine radne snage, moramo biti realni, ali ako gledamo kolike su cene u Srbiji i ako gledamo kako se živi u Srbiji, onda je to već malo drugačiji problem.
Mislim da u nekom narednom periodu ne treba da se bavimo minimalnom cenom rada, nego treba da se bavimo platom za dostojanstven život, znači onoliko koliko je potrebno jednoj porodici da može da preživi, uslovno rečeno, mesec.
Moramo se baviti medijalnom zaradom, ali ne minimalnom zaradom, zato što to više apsolutno niko u svetu ne radi i ta vrsta obračuna i računice apsolutno nije više prihvatljiva. Znači, moramo da idemo u skladu sa nekim novim trendovima, kako bi se građanima omogućio bolji život.
Akcija koja je rađena nedavno sa sniženjem cena u trgovinskim marketima je nešto što je apsolutno pozitivna stvar. Predlagao sam to ovde još na proleće i pričao sam da se ti trgovinski lanci i trgovinski karteli moraju ograničiti i apsolutno stojim iza toga, jer je ova akcija pokazala da su oni apsolutno bili ekstraprofiteri. Ako su na nekim proizvodima, gde sam lično mogao da budem svedok, neko ko je bio kupac, video da su pojedini proizvodi sniženi više nego duplo, to znači da su ti trgovinski lanci bili apsolutno upereni ka tome da isisavaju novac budžeta, da isisavaju novac od građana Srbije.
Po informacijama koje imam od mojih kolega i prijatelja iz „Efektive“, ta akcija je imala efekta. Međutim, nakon nepunih mesec dana, sada nailazimo na situaciju da ti trgovinski lanci ponovo dižu cene i da ih ponovo vraćaju na staro, što znači da je potrebna konstantna kontrola države i da je potrebno da država non-stop kontroliše i kažnjava te trgovinske lance.
Predložio sam još pre šest meseci da se u nekom narednom periodu, po ugledu na Španiju, u Srbiju uvede ministarstvo za kontrolu cena. Smatram da bi to ministarstvo imalo mnogo posla i da bi pored tih, uslovno rečeno, kontrola cena trgovinskih marketa i ograničavanja marži koje oni imaju, moralo da se bavi i nekim drugim stvarima i drugim nekim, uslovno rečeno, cenama i da na taj način probamo da građanima Srbije omogućimo jedan bolji i kvalitetniji život. Jer ukoliko građani imaju platu takvu da sa njom mogu da prežive jedan mesec, onda smo svi mi ovde u Srbiji uradili dobar posao.
Ono što bih želeo još da kažem samo na kraju, da ponovo apelujem na sve nas, na kolege ovde, bez obzira da li govorimo ovde u Skupštini, da li govorimo na nekim medijima, da li govorimo na društvenim mrežama, da prosto probamo da nađemo minimum nekog zajedničkog interesa, jer smatram da sukobi po ulicama, koje smo imali u prethodnom periodu mogućnost da gledamo, nisu dobri apsolutno ni za koga.
Smatram i ponoviću ono što sam rekao isto na proleće, zato što ja mišljenje ne menjam i zato što ću reći istinu, bez obzira kakva ona bila i kome se svidelo ili ne svidelo – studenti su u Srbiji apsolutno bili u pravu i studente smo morali da podržimo svi. Sada smatram da su se studenti malo povukli, da su u defanzivi, ali da su neki zborovi i neke radikalne grupe preuzele te neke uloge. Mislim da to nije dobro.
Svakako ne mogu da podržim ono što je policija, tu je gospodin Dačić, batinala ljude na ulici, pogotovo one koji su bili vezani, koji su na zemlji, ali isto tako ne mogu da podržim ni polivanje policajaca sa kiselinom, mokraćom ili ne daj Bože benzinom, jer takve stvari apsolutno su neprihvatljive za jedno normalno društvo i za jednu normalnu državu.
Takođe, gađanje kamenicama, udaranje letvama, bejzbol palicama i tako dalje, pendrecima, nije nešto što može doneti dobro. Radikalizacija sa jedne strane i radikalizacija i sa jedne i sa druge strane nije dobra i moramo voditi računa o tome. Vlast i vladajuća koalicija je proteklih godina napravila tu atmosferu da ljudi prosto krenu u jednu takvu kontraofanzivu, ali danas imamo te neke pojedince neodgovorne koji isto sa druge strane pokušavaju da naprave haos i koji pokušavaju da iz svega toga profitiraju. To nije dobro.
Možda sam jedini narodni poslanik ili jedini koji se bavi politikom, iako nisam član jedne stranke, biću Bože zdravlje član Radničke partije, jedini koji je imao mogućnost i pravo da ode na fakultete, jedini kome su svi plenumi svojevremeno jednoglasno dozvolili mogućnost da uđe na rektorat i da uđe na univerzitete da razgovara sa njima. Sa njima sam razgovarao i imali smo da kažem, sigurno preko 10 sastanaka, radili smo na promeni Zakona o radu, promeni Zakona o štrajku i promeni Zakona o PIO fondu. U tim delovima ću apsolutno podržati studente i podržati sve one koji se budu zalagali za promenu tog radnog zakonodavstva.
Nisam neko ko će podržati bilo kakvu listu i to sam rekao i u maju, ponavljam sad, listu, dok ne budem video ljude koji će biti na toj listi, dok ne budem video program te liste, dok ne budem video plan šta će ta lista i ti ljudi raditi u nekom narednom periodu.
Smatram da opozicija ne sme biti isključena iz svih ovih procesa. Smatram da opozicija mora zajedno sa svima koji su zainteresovani da radi na planu, programu i idejama, ali isto tako smatram da blanko podrška, barem što se mene lično tiče, neće ići nikada nikome bez jasnog plana, programa, vizije i ljudi koji tu viziju treba da sprovodi.
Tako da sa te strane mi moramo vratiti dostojanstvo ovom parlamentu, moramo ovde razgovarati normalno, civilizovano bez uvreda, bez tuča, bez bilo čega kako bismo građanima povratili poverenje.
Mi danas imamo jednu situaciju da najveći deo građana je potpuno nezainteresovan za politiku, da je najveći deo građana potpuno nezainteresovan za sva dešavanja u zemlji zato što ti ljudi moraju da žive, da rade i bave se nekim svojim poslovima i tako dalje kako bi mogli da prežive i prehrane svoju porodicu.
Tako da ne trebamo stremiti ka radikalizmu, moramo stremiti ka normalnosti, ja ću barem sa svoje strane onoliko koliko mogu, učestvovati u svim situacijama koje idu ka nekim smirivanjima tenzija. Nisam hteo ni u vreme najveće, da kažem, krize u državi da pozivam ljude na bilo kakav generalni štrajk niti da kao predsednik sindikata organizujem generalni štrajk koji nema zakonsku osnovu i koji može dovesti do toga da ljudi ni krivi ni dužni ostanu bez posla, zato što ih proziva ili poziva neko sa nekih društvenih mreža.
Isto tako, da bismo došli u jednu takvu priliku, nisam protiv generalnog štrajka, ali pre toga moramo raditi na tome da se taj Zakon o štrajku promeni, pa da onda ukoliko nekada bude bilo uslova može da se govori o tome, do tada svako samoinicijativno i samovoljno napuštanje radnog mesta i svaka samoinicijativna odluka za mene nije dobra i savetujem ljudima da nikada ne ulaze u bilo kakav avanturizam i da nikada ne ulaze u bilo kakvu akciju koja može dovesti do toga da oni ili njihova porodica ostanu bez posla.
Tako da koristim još ovih pola minuta koliko imam da stvarno apelujem na sve nas da prosto nađemo situaciju i nađemo balans da možemo da funkcionišemo.
Apelovao bih i na medije, kako na prodržavne i prorežimjske medije, a isto tako i na ove proobjektivne ili kako već sami sebe zovu, da probamo da dijalogom, diskusijom, argumentima razgovaramo, pregovaramo, a ne da bilo koga targetiramo, vređamo ili da pozivamo na bilo čiji linč. Hvala vam.

Zahvaljujem, predsednice.

Reći ću ono što sam rekao i na prošloj sednici, a to je da nemam problem da pohvalim i neke dobre stvari koje su urađene, a i da kritikujem argumentovano ono što smatram da nije dobro.

Što se tiče ovog Zakona o Alimentacionom fondu, to moram da pozdravim i moram da kažem da je dobra stvar. Mi smo još pre nekoliko godina skupljali potpise za to da se taj Alimentacioni fond uvede. Smatram da će to pomoći pre svega velikom broju žena i dece, jer smo svedoci da veliki broj roditelja su prilično neodgovorni u tome i da na svaki mogući način izbegavaju da plate alimentaciju, da kriju svoje prihode i lično znam dosta ljudi koji se nalaze u takvom problemu, pogotovo žena koje ne mogu da prežive i koje se muče sa tim, tako da ćemo mi kao poslanička grupa podržati taj zakon i glasati za njega.

Želeo bih da kažem još jednu stvar, a to je da mislim da bi u nekom narednom periodu trebali da stavite na dnevni red jedan sličan zakon, a to je zakon roditelj-negovatelj, koji je predložila moja koleginica Irena Živković. Smatram da je taj zakon isto tako human i isto tako važan, pre svega za roditelje koji imaju decu sa posebnim potrebama. Nadam se da ćemo u nekom narednom periodu imati prilike da razgovaramo i o tom zakonu.

Što se tiče seta medijskih zakona, sve bi bilo odlično kada bi se ti zakoni poštovali. Svedoci smo da se poslednjih meseci i godina na većini medija u Srbiji, nije važno da li su to ovi režimski ili su to ovi "objektivni", iznose netačne informacije, iznose uvrede, iznose pretnje, kletve itd. Kada bi neko, da kažem onako sa strane, van svih tokova, pokušao da sazna šta se dešava u Srbiji gledajući te medije, apsolutno mi ništa ne bi bilo jasno, jer bi sa svih strana slušao potpuno različite informacije, odnosno dezinformacije.

Tako da, smatram da u svemu tome treba da se vodi računa o tome da se kažnjavaju svi oni koji govore neistine, svi oni koji govore razne uvrede i svi oni koji potpiruju vatru i koji dele narod, bez obzira odakle dolaze.

Mi se danas nalazimo u jednoj specifičnoj situaciji, gde je narod i građani Srbije su toliko podeljeni da svakoga dana imamo razne incidente i da svakoga dana imamo mogućnost da to eskalira na mnogo višem nivou. Problem je u tome što ljudi danas ne mogu da se informišu na pravi način, pa onda snimaju razne klipove, ulaze u neke incidente i prave raznorazne gluposti kako bi dobili minut pažnje na nekim društvenim mrežama i kako bi izneli svoju stranu istine, bez obzira koliko to bilo netačno.

Ima jedna stvar koja je za mene interesantna što se tiče medijskog zakona i zamolio bih, pošto smo napisali amandman u vezi toga, da se neke stvari tu promene, a radi se o finansiranju Radio-televizije Vojvodine. Država Srbija je ukinula, odnosno po ovom zakonu se ukida od 1. januara 2026. godine 900 miliona dinara za finansiranje Radio-televizije Vojvodine. S obzirom da je budžet Radio-televizije Vojvodine time smanjen, po informacijama koje ja imam, vrši se upravo selekcija nekih stotinak radnika, pre svega honoraraca i onih na privremeno-povremenim poslovima koji bi trebali da ostanu bez posla. Ono što je važno, ostaće ljudi koji rade pre svega u tim programima koji se tiču nacionalnih manjina.

Smatram da bismo trebali da vodimo računa, odnosno da kao i u nekim drugim velikim zemljama, između ostalih mogu da navedem i Hrvatsku, gde se nacionalni servis finansira iz budžeta, da i mi isto tako trebamo da ukinemo pretplatu za građane Srbije, ali da uvedemo plaćanje iz budžeta Radio-televiziji Srbije.

Jedna stvar koja možda nema veze sa ovom temom, ali odlična je prilika s obzirom da je tu ministar Siniša Mali, pa bih hteo da vidim, odnosno trebalo bi mi jedno pojašnjenje ili jedan predlog oko nekih stvari. Čuli smo od gospodina Siniše Malog i od predsednika Republike Aleksandra Vučića nedavno da se planira u septembru mesecu povećanje minimalne zarade, znači jedno povećanje zarade, a da se od 1. januara 2026. godine planira i drugo povećanje zarada.

Stvarno bih bio licemer kada bih rekao da to nije dobro, naravno da je to dobro, ja to apsolutno moram da pozdravim i da pohvalim, međutim, smatram da minimalna zarada nije nešto čime mi moramo da se merimo, jer na taj način moramo povećati minimalnu zaradu svima onima koji rade malo složenije poslove. Nadam se da ćemo doći i do te situacije. Ali ono što mene brine je to što sam imao zadnjih dana i nedelja pozive od raznih poslodavaca i direktora raznih firmi koji imaju jednu bojazan da će morati da zatvaraju pogone ili delove pogona ili fabrika zato što u svojim budžetima za 2025. godinu nisu mogli da predvide povećanje, vanredno povećanje minimalne zarade. Tako da oni imaju bojazan da iz svojih nekih centrala, iz svojih centara neće moći da isfinansiraju to i da će doći do otpuštanja jednog broja ljudi.

Ono što mene zanima je – šta se radi po tom pitanju? Da li se planira nešto po tom pitanju da se nađu ili da se urade određene olakšice poslodavcima, kako oni ne bi zatvarali te firme ili kako bi na taj način uspeli da prosto opstanu u toj 2025. i 2026. godini, kako ljudi ne bi ostajali na ulici i ne bi ostajali bez posla.

Ono što je za nas važno, i ja bih tu možda predložio neki sličan model kao što su uradili Crnogorci, a to je da je zdravstveno osiguranje koje su imali poslodavci prešlo na teret budžeta, ali zato su oni za te razlike mogli da daju veću platu radnicima i da eventualno oslobode poslodavce tih poreza i doprinosa, odnosno za zdravstveno osiguranje.

Tako da me zanima – da li se radi u tom pravcu i da li se radi na tome da prosto moramo da nađemo modus da poslodavce motivišemo, kako bi oni mogli zaposlenima da isplaćuju tu zaradu koju, da kažem, mi planiramo, a isto tako da bismo mogli da opstanemo?

Predložio bih jednu stvar o tome da vodimo, s obzirom na to da imamo veliki broj ministarstava i da je broj ministarstava u Srbiji znatno veliki, a da dobar deo njih u suštini ne radi posao koji treba da radi ili jednostavno i ne znamo ko su. Ja bih predložio da se uvede i ministarstvo za kontrolu cena, kao što recimo postoji u Španiji, pa da se neko bavi tim kartelima, povećanjem cena i svih onih osnovnih životnih stvari koje bole svakog čoveka.

Nadam se da sve ovo što sam rekao, kao pozitivnu kritiku i kao predloge, može doći u nekom trenutku do realizacije, da bismo mogli pre svega da radimo na tome da zaposleni i radnici, svi oni koji rade u lošim uslovima – rade u boljim uslovima i rade za veće plate. Hvala.

Zahvaljujem, predsednice.

Poštovane kolege narodni poslanici, poštovani kandidati za ministre, poštovani gospodine Macut, poslanička grupa Pokret radnika Sloga - Struka, odnosno Radnička partija u osnivanju je prisutna ovde na ovoj sednici, kao što smo bili na prošloj sednici, ponoviću, isključivo zato što smatramo da je Narodna skupština Republike Srbije i ovaj dom najvažnija institucija u našoj državi i da svi moramo da poštujemo i da damo maksimum da ovo vratimo u jednu kakvu-takvu normalu.

U današnjem medijskom duopolu veoma je teško biti razuman i biti normalan, jer ako nekoga ne targetiraš, ako nekoga ne vređaš ti nisi prihvatljiv ni za jednu stranu, tako da je ova sednica za nas mogućnost da nešto kažemo, da kažemo nešto normalno, nešto razumno, a da nas neko čuje, jer u takvom medijskom duopolu i u takvom cirkusu mi ne želimo da učestvujemo.

Mene lajkovi ne zanimaju, kao što me ne zanimaju i zlonamerne optužbe od pojedinih kolega. Svako neka radi svoj posao kako misli da treba, ali slažem se da lajkovi ne donose pobedu na izborima.

Ono što je za mene važno je da ja ovu Vladu sada ne vidim kao jednu novu Vladu, već je vidim kao rekonstruisanu Vladu koju je predsednik države najavio još pre nekih šest meseci.

Kao što vidimo, ključna ministarstva u ovoj državi su zadržali iste ljude koji su bili u prethodnoj Vladi.

Neki od njih su promenili pozicije, pa se rotirali i sa mesta jednog ministra prešli na neku drugu poziciju, a imamo i neke koji više nisu ministri, neki koji su ovde novi, ali bih voleo da se malo osvrnem na ovaj ekspoze gospodina Macuta koji je ovde naveo.

Inače, moram da kažem da o gospodinu Macutu ne znam apsolutno ništa, niti imam pravo da kvalifikujem njegov rad i njegovo znanje i njegovu stručnost u bilo čemu. Poznajem neke njegove pacijente koji kažu da je dobar lekar i žao mi je što ćemo izgubiti jednog dobrog lekara, a dobiti jednog političara koji će, videćemo, pokazaće vreme, biti uspešan ili neće biti uspešan.

Ono što je važno, ja mislim da dobri lekari u politici ne uspevaju. Imali smo prilike da vidimo primer gospođe Danice Grujičić koja je nedavno sama izjavila da bez nečije dozvole nije mogla ni kalendar u kabinetu da promeni. Imali smo prilike da vidimo gospodina Zorana Radojičića koji je doveden isto kao dobar lekar, dobar stručnjak, koga su svi hvalili i postao je gradonačelnik Beograda, a gradonačelnik Beograda je, složićete se svakako, mnogo niža funkcija, sa mnogo manje odgovornosti, ne želim da potcenjujem, nego što je to mesto prvog čoveka Vlade i premijera Srbije. Nažalost, Zorana Radojičića ćemo upamtiti samo po tome što je otvarao kućice za vrapce. Cela njegova karijera koju je imao prethodno je pala u vodu zbog pet minuta otvaranja kućica za vrapce i nadimka koji je dobio – dživdžan, tako da je tu problem u tome što dobar lekar može veoma brzo i veoma lako u političkom blatu da bude upotrebljen, zloupotrebljen i da na kraju baci celu svoju karijeru i svoje ime koje je sticao godinama da bi se dokazao u politici.

Nisam siguran koliko ćete vi, gospodin Macut, imati prilike i mogućnosti da se ovde iskažete iz prostog razloga što vi niste školovan političar. Niste bili, koliko ja znam, ni odbornik, ni poslanik, ni ministar, ni predsednik opštine da biste prošli tu političku školu, nego ste direktno sa vaše pozicije lekara došli na najvažnije mesto u državi.

Ja ne bih voleo da budem u vašoj koži. Da je meni neko ponudio takvu funkciju, ja bih glatko odbio, jer smatram da je to veoma odgovoran posao u kome nemate tu autonomiju odlučivanja, niti ćete kao nestranačka ličnost moći da se pitate za mnoge stvari za koje biste trebali da se pitate.

Ono što je takođe važno, ja moram i da pohvalim, da budem iskren, neke od ministara u prethodnoj Vladi. Nisam imao prilike direktno da komuniciram ni sa jednim ministrom, ali sam dobio poruke od mojih kolega iz sindikata da su neki bili spremni da rešavaju probleme i da rade na nekim stvarima. Znači, mora nešto i da se pohvali, da budemo iskreni.

Ono što ja nisam čuo i nisam video u vašem ekspozeu to je da niste stavili ni jednu jedinu rečenicu o radnicima. Znate, radnici u Srbiji su nosioci, stub ovog društva, a vi niste spomenuli kako planirate da uposlite jedan deo ljudi, kako planirate da radite na tome, da se povećaju njihove zarade i, ono što je najvažnije, dve ključne stvari, a to je kako razmišljate i kako vidite situaciju u koju ćemo sigurno doći vrlo brzo, a to je da će pojedine firme u Srbiji zatvarati svoje pogone i zatvarati radna mesta, zatvarati svoje fabrike zato što će odlaziti u Tunis, Egipat ili Maroko, Moldaviju, Severnu Makedoniju i u Albaniju, gde su plate znatno niže.

Ako gledamo plate u evrima, mi jesmo podigli standard, ali ako gledamo cene u Srbiji, onda te cene praktično su prilično više nego u većini zemalja EU. Ja sam jedan od ljudi koji zbog prirode posla je imao prilike da putuje i da obilazi razne zemlje u Evropi i imao sam prilike da vidim da većina zemalja ima mnogo jeftinije i niže cene nego što ih mi imamo ovde u Srbiji, pa me interesuje šta hoćete da uradite i šta planirate da uradite sa trgovinskim kartelima koji dogovaraju cene, koji drže maržu od 30%, pa do 45%?

Mislim da je čak i predsednik Republike pre nekoliko meseci govorio o tome da se treba obračunati, pod znacima navoda, sa tim trgovinskim lancima i trgovinskim kartelima koji nenormalno dižu cene. Voleo bih da čujem kakvo je vaše mišljenje o tome, jer ako neko danas radi za platu od 500 evra u Srbiji, on realno ne može da preživi sa ovim cenama koje ima, a za to nije kriva država, da budemo iskreni, to su krivi trgovinski lanci i karteli, pa me interesuje kako ćete naći način da ograničite tim trgovinskim kartelima maržu i kako ta marža može da se ograniči na 10% ili 20%, a ne da bude preko 40%? Ukoliko bismo to uspeli da uradimo, apsolutno bismo poboljšali životni standard svakog građanina u Srbiji.

To su pitanja koja mene zanimaju i to su pitanja koja se tiču svakog običnog čoveka, svakog građanina, svakog radnika i svakog onog koji živi od svog rada, a vidim da toga u ekspozeu nije bilo.

Interesuje me još jedna stvar, pošto će verovatno gospodin Dejan Vuk Stanković narednih dana biti meta kako kolega u Skupštini, isto tako i šire javnosti, pa me interesuje na osnovu čega je gospodin Dejan Vuk Stanković predložen za ministra prosvete u ovim kriznim vremenima?

Ja isto tako nisam kompetentan i nisam stručan da ocenjujem njegovu stručnost i njegovo znanje, ali gospodin Dejan Vuk Stanković je ovde došao ne kao stručnjak ili profesor na fakultetu, nego je došao kao politički analitičar i to kao politički analitičar koji je apsolutno bio navijač jedne strane, znači, nije bio objektivan politički analitičar.

Sa te strane je očigledno kvalifikovan da dođe na mesto ministra prosvete i ono što je po meni veoma loše je što je gospodin Dejan Vuk Stanković počeo od samog starta, još pre nego što je izabran na mestu ministra, da preti da hoće da se razračunava sa fakultetima, sa profesorima, učenicima i tako dalje, i mislim da je to veoma pogrešna poruka, ali ja to shvatam da je gospodin Dejan Vuk Stanković ovde batina ili kazna za sve neposlušne prosvetne radnike i učenike koji su došli i ako je on prihvatio tu ulogu, to je da kažem njegovo pravo, ja ne mogu protiv toga da se bunim, naravno da neću da glasam za to, niti će glasati naša poslanička grupa, ali smatram da ste morali da nađete nekog ko je pomirljiviji u ovom trenutku. To govorim krajnje dobronamerno, da u ovoj kriznoj situaciji u kojoj se država danas nalazi, najvećoj krizi koju imamo od 5. oktobra 2000. godine pa nadalje, da moramo naći ljude koji su spremni na dogovore, na kompromise i koji su spremni da razgovaraju i da probaju da nađu rešenje.

Primetili smo i videli smo da se kaznama i teškom retorikom ne dobija ništa. Primetili smo da jedino dijalog i jedino razgovori i pregovori mogu da donesu nekakve rezultate. Ja ne znam do kada će trajati studenske blokade i do kada će se studenti, da kažem, boriti, ja sam i prošli put rekao i ponoviću, mi svi trebamo da budemo ponosni na studente, jer su studenti naša budućnost. To što neki drugi sada pokušavaju da zloupotrebe studente, to je već drugi problem. To što raznorazne zborove i raznorazne skupove sada organizuju razni ljudi koji su krenuli sa dna kace, gledajući i računajući da će studenti da im donesu vlast i da će studenti da ih dovedu na vlast, to je pogrešno i takvi ljudi i svi oni koji su se divili takvim ljudima su im zapravo naneli štetu. Ali sam apsolutno za to da se, i tu se ne slažem sa nekim kolegama iz opozicije, da se deca vate u srednje škole, ali nemojte da kažnjavate ljude koji hoće da rade, jer danas imamo nastavnike i profesore koji hoće da se vrate u klupe, ali imamo i đačke plenume u srednjim školama koji im zabranjuju da se vrate. Ja sam apsolutno protiv toga, jer maloletnici ne mogu da odlučuju o tome da li će se vratiti u škole ili neće.

Ali, apelujem na vas da u narednom periodu uradite sve što je u vašoj moći, bez pretnji, bez ucena, dijalogom i razgovorima, da se stanje u Srbiji popravi i da stanje u Srbiji se vrati onako kako je bilo, odnosno ne onako kako je bilo, jer da je bilo dobro, ne bi se oni ni pobunili, nego da probamo da zajedničkim snagama vratimo državu građanima i da probamo da unormalimo neke stvari kako bismo u narednom periodu mogli da funkcionišemo mnogo bolje i mnogo odgovornije.

Poslanička grupa Pokret radnika sloga – struka, odnosno Radnička partija u osnivanju neće podržati izbor ove Vlade. Kao što sam rekao, za mene je ovo rekonstrukcija, nije izbor nove Vlade, kontinuitet. Tako da, prosto, mi ovde nemamo šta da biramo, osim nekih personalnih rešenja koja su, možda će se pokazati neka dobra, neka su loša, ali videćemo, imaćete određeni period da se dokažete i da povratite poverenje građana. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajuća.

Ja bih želeo da kažem nešto bi praktično trebalo da ide u tom nekom pravcu pomirenja. Žao mi je što ovde u sali nema poslanika opozicije. Smatram da svi mi imamo dužnost i obavezu da pozovemo sve one koji ovo gledaju na razum, na mir, da ne dozvolimo sa naše strane koliko je to moguće, da dođe do nekog krvoprolića, da dođe do nekih nemilih scena što stvarno nikome nije u interesu.

Ono što ova Skupština radi proteklih nekoliko dana meni deluje kao u onoj seriji „Selo gori, a baba se češlja“. Mi se nalazimo maltene pred građanskim ratom, a ovde se govori o novom zaduživanju Srbije. Mislim da to u ovom trenutku uopšte nije ni važno, ni bitno, nego je važno da svi nađemo neki modus kako bismo uspeli da situaciju koliko, toliko smirimo.

Mi smo ovde prisutni svi ovih dana. Osudili smo kao poslanička grupa svako nasilje koje se dešavalo i apsolutno nismo za bilo koji vid nasilja. Smatram da smo trebali ovde da razgovaramo o tome kako smiriti tenzije, kako da dođemo u situaciju da ni jedna glava ne bude razbijena, da ne daj bože padne krv na ulicama.

Ja sam siguran i bukvalno sto posto sam siguran da ni jedan student od ovih koji dolaze u Beograd nije za bilo kakve nemire. To su deca od dvadeset i nešto godina koji sigurno ne dolaze u Beograd da se tuku sa policijom, da razbijaju i da pale. Isto tako sam siguran da to ne radi ni opozicija. Bio sam jedan o od osnivača Saveza za Srbiju i znam kako smo 2019. godine, kada je bio veliki skup ovde ispred Skupštine mi svojim telima i svojim autoritetom sprečavali sve ljudi koji su želeli da upadaju u Skupštinu, da prave nerede itd.

Siguran sam da opozicija ovakva kakva jest i razbijena i slaba i nejedinstvena, apsolutno nema nikakav interes, niti učestvuje uopšte u tome da li će se nešto dešavati ili neće. Da li postoje neke grupe ili pojedinci koji u subotu žele da naprave neke incidente, apsolutno verujem da postoje. Valjda imamo te neke čuvene službe BIA, VBA ili koje već postoje, koje mogu da identifikuju te ljudi i koji mogu da spreče sve te ekstremiste koji bi eventualno dolazili za Beograd da prave nered.

Vi morate da znate da nastrešnica koja je pala u Novom Sadu je samo okidač za sve ovo što se danas dešava. Imali ste priliku svi da vidite i mi ovde, kada mislim mi, mislim na sve nas. Skupština je po meni najveća institucija, ja je poštujem. Mi smo trebali svih ovih godina i sada da koristimo vreme koje imamo da pokušavamo da razgovaramo, da vodimo dijalog, da se međusobno ne tučemo, palimo dimne bombe, vređamo, itd, nego smo trebali da damo primer svima drugima kako ustvari treba da funkcioniše neka institucija.

Ja bih najradije voleo da živim u zemlji u kojoj ni jedan student, ni jedan đak, ni jedan građanin prosečan ne mora da zna ko je predsednik države, ne mora da zna ko je premijer, ko je ministar, ko je poslanik, ko je predsednik opštine. Kada budemo došli u tu fazu da to niko ne zna, e onda možemo da kažemo da živimo u nekoj kakvoj, takvoj normalnoj državi.

Vi morate da znate da gušenje svakog kritičkog mišljenja i svake kritike na račun vlasti u proteklih 12 ili 13 godina mora da eskalira u nekom trenutku. Ja apsolutno nisam za to da se zbog nastrešnice sada love veštice, nisam demagog pa da kažem, da tužilaštvo može u roku od 15 dana ili mesec dana da pronađe krivce, da pohapsi, da osudi, itd.

Apsolutno ne mislim da je to normalno, zato što svaka istraga treba da traje neko vreme i bolje osloboditi 100 krivih, nego uhapsiti jednog nevinog. Morate da znate i to da su najviši državni funkcioneri odmah nakon te nesreće izlazili u javnost i relativizovali tu nesreću. Govorili su da nema odgovornih. Ne zaboravite da je neko govorio da je kriv arhitekta ili projektant koji je projektovao tu stanicu 1960. i neke godine i da li mislite da ovi mladi ljudi mogu da podnesu to vređanje inteligencije i taj atak na njihov mozak i atak da kažem na jedno ljudsko dostojanstvo sa nekim takvim izjavama. Mi takve izjave imamo 12 i 13 godina unazad i to je apsolutno najveći problem, najveći problem je taj što građani Srbije pre svega mladi ljudi ne veruju u institucije.

Vi morate da znate da ovi mladi ljudi ne podnose opoziciju, kao što ne podnose SNS i Aleksandra Vučića. U isti koš ih stavljaju i jedne i druge, jedni su bili na vlasti devedesetih godina, a drugi su bili na vlasti od 2000. do 2012. godine, a treći su na vlasti od 2012. godine do danas. Ta deca apsolutno ne veruju nikome, ne veruju u političare. Mi smo najprljaviji deo ovog društva, ako tako moram da kažem, jer smo sami dozvolili svojim ponašanjem prethodnih godina, da dođemo u taj isti koš i da nas danas targetiraju i zbog toga tvrdim da opozicija nema apsolutno nikakve veze sa tim.

Sa druge strane, imamo i medije koji su potpuno podeljeni, sa jedne strane režimske medije koji govore, da kažem o ubistvima, spremanjima, ne znam svega i svačega. Vidimo neke snimke Srbije i da li su to snimci iz Srbije ili nekih drugih zemalja, gde se tenkovi voze po ulicama, traktori.

Sinoć sam video snimak gde neko vozi neko vozilo kamion, vozi tenk, da li je to istina, ja ne znam, i mislim da ako vozi, da to ne treba da se radi, ali sa druge strane imamo i ove “nezavisne medije“, koji isto tako „pumpaju“ i govore neke stvari koje ne bi trebalo da govore.

Danas smo došli u situaciju da apsolutno nemamo medij koji može da prenese istinito i objektivno stanje u kakvom se danas nalazimo i nemamo nijedan medij, koji će izaći i koji će pozvati ljude na razum. Mi smo danas u jednoj dubokoj krizi, a ta kriza već postoji dugi niz godina, ali najveća kriza od 5. oktobra 2000. godina, pa na ovamo, pre 25 godina se to desilo. Tada su pale neke žrtve, pale su neke žrtve 9. marta 1991. godine.

Ja bih stvarno volio i molio sve, apelovao na sve, i na građane koji ovo gledaju, da ne dozvolimo da histerija ponese ljude i da ne dozvolimo da nam histerija napravi da neko, ne daj bože, strada i da ne daj bože izgubi glavu.

Ja smatram da apsolutna vlast nosi i apsolutnu odgovornost i da je najveća odgovornost na državnim organima da spreče bilo kakav vid nasilja i bilo kakav vid problema koji mogu da eskaliraju prekosutra.

Isto tako, kao što sam rekao, neka službe rade svoj posao, neka privedu one koji se spremaju da prave nasilje, koji se spremaju da prave incidente. Ne samo da privode one koji po društvenim mrežama pozivaju na ne znam šta, jer oni su nevažni, kako kažu - pas koji laje ne ujeda. Tu se zna ko su ti ljudi, ali nije ni važno. Aposlutno, ako su skrivili nešto, treba da odgovaraju. Ali, oni nisu važni.

Ako postoji ta neka nevidljiva ruka koja hoće obojenu revoluciju, onda dajte, molim vas, imamo organe koji trebaju to da spreče. Ako naši organi državni nisu sposobni i nemaju dovoljno snage da to spreče, onda treba da podnesu ostavku i da daju taj posao nekome drugom da radi. Smatram da ozbiljna država mora da ima mehanizme i načine da spreči bilo kakav vid ili pokušaj nekog nasilja koje će svakako da se desi, hteli mi to ili ne, ali moramo se potruditi svi koji smo ovde da to sprečimo kako znamo i umemo.

Molim vas, gospodo, da iskoristim ovo vreme koliko imamo danas, da probamo da spustimo tenzije. Nemojmo da targetiramo nikog, nemojmo da targetiramo pogotovo studente, jer oni hoće da se bore za državu, institucije, državu pravde i državu u kakvoj oni žele da žive. Ponoviću ono što sam i rekao prošle nedelje ovde - oni su naša budućnost, svidelo se to vama, meni ili nekom drugom, trećem ili ne. Ta deca će voditi državu za 20, 30 godina. Sedeće ovde umesto nas, sedeće ovde gde su ministri, neki od njih svakako i sigurno ne žele da ruše, da pale i da uništavaju bilo šta. Ali, nemojmo dozvoliti da bilo ko iskoristi njih.

Ja odgovorno tvrdim da opozicija to ne radi, jer nema sposobnosti to da radi i nema te želje. Mi smo to sprečavali koliko smo mogli u nekim ranijim periodima. Ali, suština priče je u tome da mi moramo da nastavimo da živimo.

Mene plaši jedna druga stvar, i time ću završiti, jer to sad mislim da nije tema i neću da skrećem temu, mi ćemo imati posle ovoga ozbiljnih problema u tome da će dobar deo fabrika napuštati Srbiju. Ja sam juče dobio informacije da će recimo još nekoliko firmi u Srbiji zatvarati pogone i otpuštati hiljade i hiljade radnika. Mi treba da se fokusiramo na to, kako da te firme zadržimo i kako da pomognemo tim ljudima.

Neću sad da dižem paniku jer mislim da na to sad neće niko da obrati pažnju, ali ključna je stvar da država radi svoj posao. Ja sam ovde u Skupštini Srbije prošle godine govorio, na primer, o jednom knjaževačkom kriminalcu Milanu Zlatkoviću zvanom Štroka i rekao sam šta će taj čovek da uradi. Kolega iz Knjaževca koji ovde sedi u klupama izašao je da brani tog kriminalca. Taj kriminalac je nedavno otpustio 200 ljudi, prevario državu. Pisao sam Ministarstvu finansija, pisao sam Ministarstvu policije, da bi sprečili to što se desilo, da čovek koji nije plaćao poreze, čovek koji nije plaćao radnike, zavrne državu, napravi krivično delo, zatvori fabriku i otpusti 200 ljudi. Protiv takvih poslodavaca mi apsolutno moramo da se borimo.

Smatram da ćemo imati vremena kada sve ovo prođe da govorimo i o tim stvarima, ali molim vas, shvatite za ozbiljno i neke stvari koje dolaze sa ove strane sale. Opet kažem, žao mi je što smo tu samo nas nekolicina. Morate da shvatite da mi imamo dobronamerne savete, dobronamerne kritike i da je nama u interesu da država funkcioniše. Nije nikome u interesu da se ruši država.

Ponavljam još jedanput - molim građane Srbije koji ovo gledaju, a verujem da dosta njih gleda i prati celu situaciju jer je sad alarmantno stanje, gospodo, nemojmo do kraja ove sednice barem mi da činimo pozive na linč, da targetiramo nekog, da okrivljujemo nekog, nego da gledamo koliko mi možemo kao najveća institucija ove države da sprečimo da dođe u subotu ili nedelju ili kako god, do bilo kakvog krvoprolića, ne daj bože da neko nastrada, itd. Džabe nam posle hapšenja, džabe nam posle sve što ćemo pričati, ako neko tog dana, ne daj bože, izgubi glavu.

Još jedanput vas molim, dozovimo se pameti i da probamo sa naše strane da učinimo onoliko koliko je moguće da taj dan protekne mirno, da studenti dođu. Neka protestuju, neka blokiraju, ali nemojmo njih da targetiramo i ne daj bože da neko od te dece strada, gospodo, ući ćemo u ozbiljan problem. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajuća, ja bih se nadovezao na ono što je malopre rekao gospodin kolega Pavlović, a to je upravo se tiče tih ljudi koji rade na određeno vreme.

Mi svi znamo da je po našem zakonu o radu, sadašnjem koji je doneo gospodin Vulin 2014. godine, a za koju ja ne mogu da kažem i da se složim da je dobar, a i pokazalo se u praksi da nije dobar, zato što po tom zakonu, ljudi mogu maksimalno dve godine da rade po ugovoru na određeno vreme, a nakon toga oni automatski moraju da dobiju ugovor na neodređeno ili ugovor za stalno, kako bi naši građani razumeli . Na žalost, imamo tu praksu da ljudi rade po 10, 15 ili 20 godina, imao sam prilike da vidim da neki ljudi rade po 20 godina na određeno vreme, i apsolutno isti posao koji su radili prvog dana.

Znači, ako neko nije kvalifikovan posle par meseci da radi neki posao, on ne treba ni da bude tu ili mu dajte taj ugovor za stalno. Zato smo mi u našem predlogu Zakona o radu, koji smo predali u prošlom sazivu, upravo i stavili da postoji taj probni rad, jer ako neki zaposleni na bilo kom radnom mestu za 6 meseci ili godinu dana ne dokaže svoje kvalifikacije, on ne treba ni da bude tu, ali ako radi godinu dana ili ako radi dve godine, on automatski mora da dobije rešenje za stalno da bi mogao da konkuriše upravo za ove kredite.

Ne mogu da kažem da ova aktivnost koja je sada u toku i gde se predlaže davanje kredita za te studente ili za mlade ljude, nije dobra, ali tu imamo jedan drug problem. Dakle, petsto hiljada ljudi mladih ljudi ima pravo da konkuriše za te kredite, 250 studenata i neki drugi koji više nisu studenti, ali imaju pravo da konkurišu. Sa druge strane to ovde imamo mogućnost da samo 5,5 hiljada stanova kupe ti mladi ljudi.

Interesuje me po kom kriterijumu će se to raditi, da li će se ta aktivnost nastaviti i da li ćemo u nekom narednom periodu imati mogućnost da dobar deo tih ljudi dobije tu vrstu kredita?

Zatim ima jedna druga interesantna stvar, a to je kada će Srbije kao država početi da radi te socijalne stanove? Znači, ne mislim samo isključivo stanove za stručnjake, za lekare, za profesore, za MUP i tako dalje, nego za obične građane i obične ljude koji rade na nekom radnom mestu, a nemaju mogućnost sa svojim zaradama od 50, 60, 70 hiljada da sebi obezbede stambeni kredit. Država bi trebala da i tu kategoriju ljudi subvencionišu, da im pomogne, da se gradi neka vrsta socijalnih stanova ili stanova solidarnosti, kako bi običan čovek, običan građanin mogao da ima rešeno stambeno pitanje.

Mislim da su sve to pitanja o kojima treba razgovarati i na kojima treba raditi kako bismo mogli da dođemo u poziciju da i običan čovek, koga ne smemo zaboraviti, dođe do mogućnosti da živi pristojno, da živi od svog rada i da na kraju može da reši svoje stambeno pitanje.

Hvala.

Vrlo kratko.

Gospodine Vulin, ja ne mogu da sporim da je zaposlenost u Srbiji povećana i da je 2012. godine bilo negde oko 1.800.000 zaposlenih, a da danas imamo 2.300.000 i to je činjenica. Međutim, znate, ima ona stara izreka – i robovi su imali posao, ali nisu imali platu.

Ja sada ovde neću da govorim o plati, ali bih hteo da kažem jednu drugu stvar, a to je da naši radnici u Srbiji danas nemaju prava, a to je ozbiljan problem. Mi smo predložili taj Zakon o radu koji je, da kažem, miks različitih rešenja koja su primenjena u Švedskoj, u Nemačkoj, u Austriji itd. i ako tamo poslodavci mogu da poštuju Zakon o radu, apsolutno bi mogli da poštuju ovde.

Ja sada više govorim o pravima ljudi koji su na neki način, pogotovo u nekim firmama, ne u svim, naravno, došli u situaciju da budu na neki način polurobovi i to je ono protiv čega se mi borimo i za šta moramo da se trudimo, da se tim ljudima daju apsolutno veća prava.

Što se tiče stanova u Beču, to je tačno i slažem se, ali onda i mi trebamo da primenimo taj sistem kao što rade Austrijanci. Znači, ti neki socijalni stanovi gde bi ljudi plaćali neku kiriju, jer je Beč upravo i grad koji je naprepoznatljiviji po tome.

U svakom slučaju, to moramo da pokrenemo i to možda treba da bude neka naredna inicijativa ne samo za Beograd, nego za sve veće gradove, odnosno te neke centre gde ima više zaposlenih.

Hvala.

Zahvaljujem, predsednice.

Srbija je danas duboko podeljeno društvo i onaj ko to ne vidi i ne želi da prizna on je potpuno slep.

Ja moram da kažem da naša poslanička grupa Pokret radnika - sloga, struka, odnosno Radnička partija u osnivanju ne podržava ono nasilje koje se juče desilo, niti smo učestvovali u tome, niti smo bili informisani o tome, niti bismo učestvovali da nas je neko informisao.

Želeo bih da poželim brz oporavak koleginicama koje su juče povređene, ali isto tako smatram da bi to trebao da uradi kolega iz vladajuće koalicije, koji, vidim, sedi ovde u sali, koji je juče svoju koleginicu pogodio flašom, tako da moramo biti jasni i precizni ko je kome naneo povrede, ali svakako želim im što brži oporavak.

Ono što je danas najteže, najteže je biti normalan, najteže je biti neko ko će danas pozvati na razum, ko će pozvati na dijalog i ko će pozvati, da kažem, na jednu normalizaciju odnosa u društvu, jer ako to uradiš bićeš pozvan po „Tviteru“, bićeš izdajnik, bićeš Vučićev plaćenik, bićeš neko ko se prodao, itd.

Ono što je najveći problem što u Srbiji institucije na funkcionišu i mi moramo da pokažemo da institucija Narodne skupštine Republike Srbije, koja bi, po meni, trebalo da bude najvažnija institucija u jednoj državi, treba i mora da funkcioniše. Da li funkcioniše na pravi način? Ne funkcioniše, naravno. To smo

20/2 GD/MJ

videli juče, ali smo videli i svih prethodnih godina. Ko je odgovoran za to? Odgovorni smo svi – i mi koji sedimo sa ove strane i vi koji sedite sa druge strane.

Apsolutna vlast znači apsolutnu odgovornost, ali mi nažalost nismo uspeli u tu instituciju juče da vratimo, da kažem, poverenje, građani Srbije mogu da vide da se i u ovom sazivu može razgovarati normalno i da možemo diskutovati.

Ja lično isto smatram da je na ovoj sednice trebalo biti isključivo dve tačke. Prva tačka je ispunjenje četvrtog zahteva studenata, a druga tačka je samo konstatovanje ostavke Vlade. Sve ostale tačke nisu morale da budu u ovom sazivu, jer svakako očekujemo novu vladu za 10, 15, 20 ili mesec dana i ta druga vlada je mogla da usvoji sve ove ostale tačke. No, sad to i nije važno.

Ono što je važno da mi danas imamo decu na ulici i da imamo mladost Srbije na ulici. Ja smatram da svi vi i mi moramo tu decu da podržimo samo iz jednog razloga - zato što smatram da je nama potrebna omladina koja je buntovna, da nam je potrebna omladina koja želi da se bori za svoju bolju budućnost i za svoja prava.

Nikome ne bi išlo u prilog da nam ta omladina bude anestezirana, da nam ta omladina visi po društvenim mrežama, nego je dobro da se bore za sebe, za neke svoje ideje i za svoju bolju budućnost.

Neki od njih će verovatno biti ovde u Skupštini za 10, 20 ili 30 godina. Oni će voditi ovu državu. Mi moramo da ih razumemo.

Da li se ja slažem u svemu što oni rade? Mogu da kažem da se ne slažem. Nisam ideopoklonik bilo koga, kao što danas to mnogi rade, pa kažu - studenti ili smrt, svi drugi koji kažu nešto normalnije, oni su osuđeni na propast itd. Ali, mislim da ih moramo podržati ili da ih moramo razumeti. Moramo shvatiti njihove probleme i biti uz njih.

Da li neko pokušava da ih zloupotrebi? Apsolutno sam siguran, ali da li ta deca žele nekakvu obojenu revoluciju? Ne.

Ja bih pitao nadležne državne institucije da nam kažu ko to želi obojenu revoluciju, pa da se svi zajedno borimo protiv toga ko hoće da sruši državu, jer ja nisam siguran i ne verujem apsolutno da deca, jer mnoge od njih poznajem, i studente i srednjoškolce, apsolutno imaju veze sa tim, ali molim nadležne službe da izađu i neka kažu ko je taj ko ih zloupotrebljava, ko je taj koji hoće da napravi obojenu revoluciju ovde u Srbiji da bismo svi mi mogli da reagujemo i da znamo u kom pravcu trebamo da idemo u nekom narednom periodu.

Takođe vas molim da ne targetiramo te studente na jedan pogrešan način i da ih ne targetiramo, da ih stavljamo u jedan problem da na neki način ispada da su oni krivci zato što neko hoće da ruši državu Srbiju. Apsolutno nisu.

Ja čak mislim da su i prosvetni radnici, ja sam neko ko se bavi sindikatom i sve najgore mislim o reprezentativnim sindikatima koji su potpisali sporazum sa Vladom, jer oni nisu rekli da taj sporazum sa Vladom donosi benefite predstavnicima tih sindikata. Tu je i ministarka Dejanović koja može da kaže da predsednik svakog tog reprezentativnog sindikata dobija 12.000 dinara mesečno dodatak na platu i ja sve najgore mislim o njima, ali mislim da su prosvetni radnici dovedeni u jedan ozbiljan problem, da smo ih mi stavili… Ne mi, nego da ih je javnost stavila, da kažem targetirala na izdajnike i targetirala na one koji hoće da podrže studentske zahteve i sada su oni kao profesija u problemu.

Ja govorim više puta ljudima koji se igraju sa terminom generalni štrajk potpuno neodgovorno, jer generalni štrajk, iako je to Šešaljev štrajk iz 1996. godine, koji je potpuno neprimenljiv u današnje vreme, a mi možemo da promenimo i da napravimo novi Zakon o štrajku, jer smo mi kao Udruženi sindikati Srbije „Sloga“

20/3 GD/MJ

podneli u ovoj Skupštini u prošlom mandatu Predlog zakona o radu koji je sadržao i Zakon o štrajku. Da ste vi tada, gospodo, imali sluha, pa da usvojimo taj zakon ili barem neke njegove delove, danas bi to bilo potpuno jednostavnije i mnogo lakše bismo mogli neke stvari da radimo.

Ja sam se ovde javio zato što poštujem instituciju Narodne skupštine Republike Srbije, zato što smatram da treba narod da se čuje, jer mi kao Radnička partija u osnivanju smo blokirani od strane režimskih medija, ali smo blokirani i od strane tzv. objektivnih medija, jer nas je neko od lidera opozicije tamo zabranio.

Mene mnogo brine jedna druga situacija i drago mi je što je tu i ministarka privrede. Mi danas u Srbiji imamo ozbiljan problem zatvaranja određenih fabrika, zatvaranja delova pogona i delova fabrika gde će mnogi ljudi ostati bez posla i mi moramo da nađemo način da tim ljudima pomognemo, da im nađemo posao, da im nađemo kompenzaciju da bi mogli da funkcionišemo, ali o tom, potom. Mislim da sada nije vreme o tome govoriti.

21/1 TĐ/MP 13.25 – 13.35

Samo još jednom apelujem na vas - nemojmo da targetiramo studente, nisu oni krivi. Ajde da nađemo krivca, ko hoće da zloupotrebi studente i ko hoće da zloupotrebi njihovu pravednu borbu za bolju budućnost, a da mi nađemo načina da pomognemo i da damo primer kako jedna institucija u državi Srbiji treba da funkcioniše.

Molio bih i vas, gospodo iz vladajuće većine, nemojte više da vređate, nemojte više da targetirate. Ja sa moje strane ne mogu da apelujem na druge kolege, evo oni nisu u sali. Mi sa naše strane nećemo to da radimo, hoćemo da razgovaramo, hoćemo da argumentovano pričamo i hoćemo da pronalazimo neka rešenja, ako je to moguće. Ne želimo da učestvujemo u nikakvom haosu, cirkusu, nasilju, jer ne mogu pravdati nasilje time što ću i ja biti nasilan i tražiti da neko drugi ne bude nasilan na taj način što ću ja biti nasilan.

Tako da u svakom slučaju smatram da je vreme da se dozovemo pameti i da probamo da nađemo najbolje moguće rešenje, ako je moguće dijalogom. Nikome ne odgovara niti bilo koji sukob na ulici, niti bilo kakve tuče, niti bilo kakvi incidenti, pogotovo ne odgovara ovo ovde i ja ću to da kažem, iako će mi mnogi zameriti. Siguran sam da ću biti razapet po mrežama, ali verujte mi ja se ne obazirem mnogo na Tviter.

Voleo bih da znam kome je bilo u interesu da se napravi onaj incident, da opozicija ne može da iskoristi svoje vreme i da ne može da iskoristi priliku koju je imala, pa da propustimo ovu priliku, kao što smo propustili kada je bilo usvajanje budžeta? Jer i onda je bio problem, pa me interesuje - da li neko radi u interesu vlasti, pa namerno opstruira sve da bi svi zakoni prošli bez bilo kakvog argumenta ili to radi samo zato što jednostavno je željan par minuta pažnje? Mene to ne interesuje. Mene interesuju radnička prava, mene interesuje običan čovek, seljak, student, penzioner i mi ćemo ka Radnička partija, koja je pri kraju prikupljanja potpisa za osnivanje u narednom periodu, da se posvetimo toj borbi, isključivo za običnog i malog čoveka, a društvene mreže neka rade svoj posao. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Želeo bih par reči da kažem koje se tiču izgradnje stanova za pripadnike službe bezbednosti. Taj zakon, moram da budem iskren, podržavam, jer smatram da bi bilo mnogo korisno da se više takvih zakona primenjuje. Međutim, taj zakon je svakako mnogo bolji nego ono što smo imali, onaj sistem brzih prstiju, gde su se pripadnici službi bezbednosti prijavljivali putem brzih prstiju, pa je to ispao na kraju cirkus, da nam se ceo svet smeje.

Međutim, što je mnogo interesantnije, mene zanima jedna druga stvar. Da li se planira da se u nekom narednom periodu isto tako grade stanovi i za neke druge službe, pre svega za pripadnike sektora zdravstva, sektora prosvete? Jer svi mi znamo da se danas dešava egzodus pre svega zaposlenih u zdravstvu, da ti ljudi odlaze u inostranstvo ili odlaze u privatni sektor. Nemojte da bilo ko kaže da to nije tačno. Svako ko ode danas u bilo koji dom zdravlja ili u bolnicu, može da vidi da lekara i medicinskih sestara nema dovoljno. Pa sam hteo da vidim da li se to planira, i to je moj predlog da se razmisli o tome da se u narednom periodu planira izgradnja stanova za te deficitarne kadrove.

Ono što je gospodin Vučević rekao pre neki dan, da 200.000 ljudi iz inostranstva čeka dozvolu da dođe da radi u Srbiji je nešto što ja ne mogu da osporim, jer ja kao član Svetske federacije sindikata, član predsedništva najveće svetske i najstarije sindikalne organizacije, svakako ne mogu da osporavam dolazak tih radnika, ali sam siguran da ti ljudi ne mogu da zamene naše stručne kadrove, pre svega u zdravstvu i prosveti.

Ono što bih još želeo da iskoristim da kažem i da postavim pitanje nekim ministrima je – zašto ja kao narodni poslanik ne dobijam odgovore od raznih ministarstava kojima sam uputio pitanja. Od do sada nekih desetak, dobio sam jedan odgovor, u kome ništa ne piše, ali mi je posebno interesantno jedno pitanje koje sam postavio gospodinu Dačiću i gospođi Maji Perović.

Tiče se toga, i probaću da ga citiram, da li je izvesni Milan Zlatković, zvani Štroka, iz Knjaževca osuđivan za dela iz privrednog kriminala. Radi se o čoveku koji je 2003. godine hapšen u akciji „Sablja“ zbog krađe automobila i preprodaje tih automobila i rezervnih delova. Taj čovek je prošle godine kolima pokušao da zgazi predsednika Sindikata „Sloga“ u „Falk istu“ Uroša Savića, za šta postoje snimci. Za njega u ovom trenutku tužilaštvo traži kaznu zatvora zbog svih krivičnih dela.

Ono što mene interesuje je to kako je taj Zlatković Štroka mogao da zakupi deo kompanije „Falk ist“ i da postane poslodavac, pod krajnje sumnjivim okolnostima, i da zaposli skoro 200 radnika, pritom kršeći zakon. Ono što je interesantno, neću da kažem da je taj čovek član SNS, jer to ne znam, ali da se u svojim mejlovima poziva na Milana Đokića, predsednika opštine Knjaževac je nešto što je za mene fascinantno, jer čovek iz kriminogenog miljea ne samo što maltretira, šikanira i mobinguje radnike, nego me interesuje da li je on osuđivan za privredni kriminal i na koji način takvo lice može da bude rukovodilac i vlasnik fabrike.

Što se toga tiče, i za gospodina Sinišu Malog bih imao jedno pitanje, da Poreska uprava, koja je pod njegovom ingerencijom, da kažem, proveri poslovanje Milana Zlatkovića, zvanog Štroka, jer je on lično meni rekao da nije platio porez državi Srbiji u iznosu od 245.000 evra. Tako da, gospodine Mali, poslaćemo vam dopis ovih dana, pa molim vas proverite poslovanje kompanije „Leda MM“ iz Knjaževca i svih firmi koje su vezane sa njim.

Isto tako, gospodine Mali, pošto ste rekli da je prosečna plata u Srbiji 100.000 dinara, ja to pozdravljam, ali to meni deluje, znate ono kao, neko jede kupus, neko jede meso, svi u proseku jedemo sarmu. Sa te strane, recimo, gospodin Bajatović ili gospođa Tabaković jedu meso, i to u ogromnim količinama, ali zato radnici „Leda MM“ kod Štroke jedu kupus u malim količinama, ali zato svi u proseku jedemo sarmu.

Interesuje me zašto niste pomenuli medijalnu zaradu. medijalna zarada je danas u Srbiji nešto malo iznad 70.000 dinara, a svi znamo da medijalna zarada je zarada koju prima više od 50%, odnosno 50% zaposlenih u Srbiji. Pa me interesuje kojom alhemijom biste vi mogli da objasnite radnicima kod Zlatkovića Štroke, koji rade za 47.000 dinara, kako da dođu ne do prosečne republičke zarade, nego kako da dođu do medijalne republičke zarade od 70.000 i nešto dinara. Čisto mali savet, s obzirom da će uskoro krenuti pregovori oko povećanja minimalne zarade za narednu godinu, nemojte, molim vas, da gledate minimalnu potrošačku korpu. Minimalna potrošačka korpa kao kategorija ne postoji. To je prevaziđeno, to ne postoji nigde u svetu. Gledajte šta je plata za dostojanstven život.

Plata za dostojanstven život je ono što građani Srbije i radnici Srbije moraju da imaju. Tako da bih vas zamolio da u narednom periodu vodite računa o toj kategoriji, a ne o minimalnoj potrošačkoj korpi. Nadam se, jer mi nećemo naravno kao sindikat učestvovati u tim pregovorima, i nikada nismo ni učestvovali, ali vam skrećem pažnju i da kažem mislim da bi minimalna zarada za narednu godinu, ako hoćemo da na neki način popravimo status tih zaposlenih ne bi smela da bude ispod 500 evra. Hvala.

Zahvaljujem, predsednice.

Gospodine Bulatoviću, ja vam se pre svega zahvaljujem na komplimentu zato što tim rečima što ste rekli da sam častan i moralan čovek, ja se izuzetno ponosim time i hvala vam na tome. To je, da kažem, verovatno činjenica takva.

Kada govorimo o časnim i nečasnim ljudima, časnih i nečasnih ljudi verovatno ima svuda u svakoj sferi života, u politici, u sportu, u kulturi, imamo ih i kod mene u sindikatu, verovatno i ovde sa ove strane ima časnih i nečasnih ljudi, verovatno i sa te druge strane ima isto tako časnih i nečasnih ljudi. Za mene je važno kakav je ko čovek, da li je dobar čovek ili loš čovek, ne gledam ko je koje, da kažem, nacije, vere, političke pripadnosti, boje kože itd.

Što se tiče litijuma, što kažete, ja sam jutros na sednici za privredu rekao da ja o litijumu ne znam apsolutno ništa, kao uostalom i 99% ljudi u ovoj sali isto kao i ja o litijumu apsolutno ne znaju ništa. Ja sam i rekao i tražim da treba posebna sednica na kojoj bi se govorilo o litijumu, da treba javna rasprava na kojoj bi se govorilo o litijumu, ali ne da o tome govore političari, nego da govore eksperti, da govore stručnjaci. Ja svakako, kao neko ko se bavi sindikatom, radnim odnosima, radnim pravom, jesam za otvaranje novih radnih mesta, apsolutno, ali za otvaranje kvalitetnih radnih mesta, za otvaranje radnih mesta gde će ljudi imati pristojne plate i gde će imati pristojne uslove, to je ono za šta se ja borim.

Tako da litijum nije moja tema i ja o tome ne želim da se izjašnjavam i ne želim da pričam ni loše ni dobro do onog trenutka dok neki stručni ljudi ne izađu i ne kažu šta to nama donosi, šta to nama odnosi, zato što smatram da ni balerine, ni pevači, ni glumci nemaju pravo da govore o tome, jer ne znaju o tome ništa kao ni ja, ali isto tako nemaju pravo ni plaćeni lobisti da pričaju o tome da li je to dobro ili nije.

Tako da sa te strane, ja sam uvek otvoren za neku raspravu, uvek sam otvoren za dijalog i smatram i uveren sam da samo stručni ljudi, kao što sam rekao profesori, nezavisni stručnjaci, ljudi koji se razumeju u te stvari, mogu da nam daju kvalitetne odgovore. Hvala.

Zahvaljujem.

Ja neću ovde govoriti, odnosno govoriću po amandmanu i koristiću vreme poslaničke grupe. Neću govoriti o krađi izbora u decembru prošle godine zato što je o tome već dosta rečeno, niti je to moj fah, niti moja struka, a mislim da je ceo svet i cela Evropa video šta se tu u stvari dešavalo. Govoriću o jednoj drugoj stvari koje se mnogi nisu dotakli ovde, a to je pritisak na birače u javnom sektoru i na radnike u javnom sektoru.

Davne 1995. godine ja sam počeo da radim u tadašnjoj „Železari Smederevo“, Metalurškom kombinatu Smederevo. Godine 1996. kada je Slobodan Milošević organizovao čuveni kontramiting tadašnji direktor je došao kod mene i u četiri oka me pitao da li želim da idem na taj kontramiting, za to ću dobiti sendvič i dve dnevnice. Ja sam njemu tada odgovorio – biću tamo, ali ću biti sa one druge strane. Rekao mi je – molim te, ćuti i nemoj o ovome da govoriš ništa. Ja to poštujem, nisam govorio dugo godina o tome.

Danas se dešava jedna potpuno druga situacija. Ja se ovim poslom bavim 20 godina i bio sam protiv svake vlasti, i protiv Đinđića i pre njega Miloševića i protiv Koštunice i protiv Borisa Tadića i naravno protiv Aleksandra Vučića zato što smatram da su sindikati prirodni protivnici svakog režima. Međutim, ovo što se danas dešava to se nikada nije dešavalo. Nikada do 2012. godine ja nisam imao nikakvu pritužbu bilo koga da ga je neko pritiskao i da ga je neko terao da glasa, da slika listić i da dovodi, pored toga, još kapilarnih glasova.

Uzeću samo jedan primer jedne firme, zato što je ta firma dosta velika i zato što to može da bude reper za sve ostale firme u Srbiji. Radi se, recimo, o „Gradskoj čistoći“ u Beogradu. Tamo je direktor izvesni Marko Popadić, inače poverenik SNS za Zvezdaru, a to je onaj stručnjak koji kaže – kiša natapa stabla, a drveta stradaju. E, taj stručnjak je mene tužio barem jedno 10 puta i svaki sudski spor je izgubio. Na njegovu veliku žalost ja sam dokazao da je on tablete u „Gradskoj čistoći“ plaćao 32.000 evra po komadu, pa smo tražili od Aleksandra Šapića da nam objasni kako to tablet košta 32.000 evra po komadu i kako, da li je to nešto povezano sa NASA, sa satelitima, itd. Nažalost, od njega nikada nismo dobili odgovor.

Prošle godine taj isti Popadić je zaposlene u „Gradskoj čistoći“ na određeno vreme terao da u radno vreme idu u Opštinski odbor SNS Zvezdara i da tamo rade u kol centru. Meni su se ti ljudi koji su tamo radili javili. Mi smo podneli krivičnu prijavu protiv Popadića, stavili smo i svedoke, stavili smo sve dokaze i on nažalost zbog toga nije odgovarao, iako je zbog kupovine tableta od 32.000 evra trebao da bude odavno u zatvoru.

Sa druge strane, taj isti stručnjak radi po sistemu davanja ljudima ugovora, pogotovo sa romskom populacijom, gde u romsku populaciju izuzetno zloupotrebljava – mora svaki radnik koji želi da dobije posao za stalno da donese barem 50 kapilarnih glasova. Onda se po tom sistemu svi ti ljudi koji se nađu na spisku sa svim podacima uznemiravaju svakodnevno ceo izborni proces. Zovu se telefonom, maltretiraju se, dolazi im se na vrata. Svaki put kad anketari dođu na vrata oni kažu – vi ćete glasati za nas, ali znamo da sa vama živi taj i taj, znamo da on radi tu i tu, znamo da su vaši roditelji zaposleni tu i tu, vaša supruga tu i tu i zbog toga ćete vi morati da izađete i da glasate za nas. To je klasična zloupotreba. Ja sam siguran da će jednog dana svi ti ljudi koji su se bavili tim nečasnim radnjama odgovarati.

Neka svako glasa kako hoće, neka svako izađe i zaokruži koga hoće, nemojte ljude da ucenjujete radnim mestima, nemojte da pretite njihovim porodicama jer to nije ni časno, ni moralno, ni pošteno, da se tako odnosi prema radnicima.

Hvalite se da imamo dva miliona i 300 hiljada zaposlenih u Srbiji, ali ne govorimo o tome koliko je tih ljudi od dva miliona i 300 hiljada zaposleno po ugovoru i koliko njih je dužno i obavezno da pred svake izbore donosi određen broj kapilarnih i sigurnih glasova.

To se mora zaustaviti. Ja i ovim putem apelujem na vas da za ove junske izbore prekinete sa tim i da više ne redite te nečasne radnje, kao što sam rekao.

Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Važno mi je da mi vratite vreme.

Ja se zahvaljujem uvaženim poslanicima koji ovde često puta pominju nešto što sam ja izgovorio pre sedam godina. Ja nikada nisam pozivao na silovanje, niti Ane Brnabić, niti bilo koga. Nažalost, nikada nisam imao prilike ni da odgovaram zbog toga. Jesam rekao da je zla, jesam rekao da je neznalica i iza toga stojim, to je činjenica i to se pokazalo proteklih godina dok je vodila ovu Vladu.

Ja nemam prilike da govorim o tome da sve što su poslanici vladajuće stranke ovde govorili o zapošljavanju, o radnim mestima, da je sve to jedna neistina i da je sve to jedna velika laž i jedan veliki balon.

Građani Srbije, pogotovo radnici Srbije, odlično znaju kako žive u ovoj državi, odlično znaju da rade za bedne plate, da 400 evra koliko je minimalna zarada i koliko prima 500 hiljada ljudi u Srbiji je nedovoljno za jedan normalan, ne samo normalan život nego da se uopšte preživi sa tom platom. Da ne govorim o tome da su preko noći promenili metodologiju računice pa su sa 26% smanjili nezaposlenost na 12%, itd, itd. O tome treba da se govori, o tome trebamo da pričamo, da su to prazne priče, mantre o zapošljavanjima, o novim radnim mestima itd.

Da ne govorim o tome da se ovde radnici teraju da nose pelene, da se ljudi maltretiraju, šikaniraju, mobinguju, da kineski investitori koji dolaze zabranjuju slobodno sindikalno organizovanje, zabranjuju slobodu udruživanja, itd. To je ono što je fakat i to je ono što je činjenica, a sve ostalo prazne priče.

Hvala vam gospodo što me podsećate na te stvari, ne želim da se vraćam na nešto što je bilo pre sedam godina.

Zahvaljujem.

Svi mi znamo i niko ne treba da se pravi sud da ovaj medijski zakon je uperen prema tome da se televizije kao što su Nova S i N1 na neki način uguše i da nijedna kritička reč ne može da čuje na tim medijima. Ono što mene interesuje, opet ću se držati svoje teme je to da su jedino televizija Nova S i N1 prenosili i prenose probleme sa kojima se suočavaju radnici Srbije. Ja sam nekada imao prilike da se dugo godina bavim ovim poslom da i na RTS pa čak i na tom Pinku i nekim drugim televizijama i Hepiju govorim o problemima radnika.

Danas to mogu da kažem samo na televiziji Nova S i N1 i žao mi je što „Telekom“ kao državna kompanija služi isključivo za to da se kupuju ti privatni mediji, a niko ne pita kakav je položaj radnika danas u „Telekomu“.

Nekada su radnici „Telekoma“ bili najplaćeniji radnici u Srbiji. Danas je jedna sasvim druga situacija, jer očigledno je da „Telekom“ više nije profitabilna firma i da su radnici kojih ima nekoliko hiljada tamo na zadnjem mestu. Ja samo želim da skrenem pažnju na to, kao što sam već rekao, da je veoma teško, praktično nemoguće, doći do televizije sa nacionalnom frekvencijom jer mi svuda imamo prilike da vidimo kako predsednik Aleksandar Vučić otvara razne fabrike po Srbiji, to je okej, nemam ništa protiv toga, ali je problem taj što nikada ne možete da čujete kako se ti poslodavci, kao što je recimo Gruner, kao što je Jura, kao što je Geoks, koji su hvaljeni na televizijama sa nacionalnom frekvencijama na sva usta, kako se oni ponašaju prema radnicima i koji odnos imaju prema radnicima i da ih ponižavaju i drže kao robove. Hvala.

Hvala, predsedniče.

Poštovani građani i radnici Srbije, ja ću se držati svoje teme i svoje struke, a to su radnička prava i radničke plate.

Gospodin Siniša Mali je danas rekao da u Srbiji postoji dva miliona 200 i nešto hiljada zaposlenih. To je, verujem, tačan podatak. Međutim, problem je u tome što su i u neko staro vreme robovi imali posao, ali nisu imali platu. Međutim, robovlasnik je morao da ih hrani, da ih oblači, da im daje smeštaj, da vodi računa o njima, kako bi oni mogli dobro da rade i kako bi mogli da mu donesu profit.

Srpski radnik sa minimalcem koji vi njemu dajete gori je od roba iz nekog bivšeg vremena. Sa 40 hiljada dinara ili sa 48 hiljada dinara, kako vi kažete da će imati, naš minimalac će biti samo veći od minimalne zarade u Albaniji, Bosni i Hercegovini i Severnoj Makedoniji.

Da li, gospodine Mali, vi znate, znam da vas to ne interesuje jer vi niste neko ko vodi računa o radnicima, da komunalni radnici u Crnoj Gori imaju minimalnu zaradu 600 evra, a to znači da onaj što čisti ulice, da prevedem, ima minimalnu zaradu 600 evra, a kod nas više od polovine radnika u Srbiji radi za 40 i nešto hiljada dinara, odnosno više od pola miliona, izvinjavam se, radi za nešto više od 40 hiljada dinara.

Premijerka Ana Brnabić je jednom prilikom rekla da za minimalnu zaradu ona može da preživi dva ili tri dana i to je jedna od retkih stvari koje su istinite a koje je ona izgovorila. Kako onda čovek koji ima porodicu može da preživi sa tim minimalcem?

Postoji još jedna gora stvar od male plate, a to je kada uzmete radniku dostojanstvo, a vi ste vašim robovlasničkim zakonom iz 2014. godine, Zakonom o radu, doveli radnike u takav položaj da su oni izgubili svako dostojanstvo. Dali ste vašim poslodavcima kojima dajete milione evra subvencija mogućnost da te radnike tuku, maltretiraju, da ih teraju da nose pelene, da ženama ne dozvoljavaju da idu do toaleta, da ne dozvoljavaju da hitna pomoć dođe kada je neki radnik bolestan, e to ste im vi, gospodo, uzeli, dostojanstvo.

Mi iz udruženih sindikata Srbije "Sloga" iz poslaničke grupe Pravac Evropa smo predložili jedan zakon o radu koji bi mogao da vrati dostojanstvo radnicima Srbije, vi gospodo niste želeli da glasate da taj zakon stavimo na dnevni red da o njemu pričamo, zakon kakav postoji u Nemačkoj, Švedskoj, Belgiji i nekim drugim razvijenim zemljama, vi o tome niste želeli da govorite. Niste želeli da govorite zato što vas ne interesuju radnici. Vama radnici trebaju samo da biste mogli da ih lažete, da im govorite da se u Srbiji živi lepo, da smo mi ekonomski tigar, a svako ko je imao priliku da izađe iz zemlje Srbije, a nažalost takvih nema mnogo jer ste ih doveli do toga, mogu da vide da su cene u Evropi, i u Nemačkoj i u Švedskoj i u Italiji i u Danskoj jeftinije nego cene u prodavnicama u Srbiji. Idite kupite "Plazma keks" u Makedoniji, platićete tri evra, a u Srbiji je gotovo šest evra.

Na kraju, ja bih pozvao sve radnike Srbije, pogotovo one ucenjene, ponižene, one koje terate da skupljaju kapilarne glasove, da se oslobode straha, da glasaju onako kako oni žele, po svojoj savesti a ne po uceni, a da budu sigurni da će jednoga dana svi oni koji su radnike terali, maltretirali, ponižavali da moraju da slikaju ličnu kartu i glasački listić, odgovarati krivično i kao što kaže moj kolega Srđan Milivojević, završiti u Zabeli. Hvala.

Zahvaljujem.

Svedoci smo da je u poslednjih 30 godina srpska privreda i srpske fabrike, da je sve to uništavano sistematski, da su stotine hiljada radnika ostali bez posla, ali da su te fabrike imale vrednu imovinu i vredno zemljište koje se meri sigurno milijardama evra.

Ja bih želeo da postavim pitanje – zašto novi poslodavci koji su kupili fabrike po bagatelnim cenama i koje su te iste fabrike zatvorili, radnike oterali na ulicu, sada ne plaćaju tu konverziju i na taj način država Srbija gubi milijarde evra. Voleo bih da pitam i da znam da li će država Srbija ikada obeštetiti te stotine hiljada radnika koji su radili u tim firmama i koji su pošteno zaradili svoje plate, a danas se već godinama, da ne kažem čak i decenijama vuku po sudovima kako u Srbiji, tako u Strazburu, da bi ostvarili svoja prava.

Ja smatram i siguran sam u to da je u Srbiji moguća reindustralizacija. Da umesto da prodajemo fabrike poput IMT, poput BIP, poput nekih drugih koje imaju ekskluzivne lokacije, na ekskluzivnim mestima u Beogradu i koje vrede mnogo, siguran sam da jednom pametnom politikom može da reindastrailizujemo te fabrike, da ih ponovo pokrenemo, da ponovo pokrenemo proizvodnju traktora, da pokrenemo proizvodnju svih drugih neophodnih stvari koje su potrebne ovoj državi, a ne da nas živimo u zemlji šrafciger industrije gde se ponosimo time što radnici motaju kablove za 40.000 dinara, šiju papuče ili majice u raznim turskim firmama, a pritom su mobingovani, maltretirani, šikanirani, ponižavani od strane sumnjivih poslodavaca.

Želeo bih da iskoristim priliku da pitam gospodina Vesića - da li ministarstvo radi nešto po tom pitanju da se ovih dana pri ovim ekstremnim temperaturama radi nešto na zaštiti radnika koji rade pre svega napolju, koji rade na građevini, koji rade na putevima? Da li je država razmišljala o tome da se skrati radno vreme? Da ti ljudi rade eventualno rano ujutro ili da rade kasno uveče kada su temperature niže? Da li se vodi računa o njihovom zdravlju, o njihovoj bezbednosti?

Mi smo ovde pre nekoliko meseci imali priliku da usvojimo novi Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu. Ja sam tada govorio da je taj zakon u teoriji dobar, ali u praksi nikakav, nesprovodiv. To možemo i danas da vidimo jer smo svedoci da se na ovim ekstremnim temperaturama radnici šikaniraju i dalje.

Evo reći ću primer jedne zloglasne, za koju ste svi sigurno čuli „Jure“, u kojoj se ljudima zabranjuje, odnosno fabrika zabranjuje da se na ovim visokim temperaturama uključuju klima uređaji. Ljudi padaju u nesvest, žene se zatiču onesvešćene u toaletima, samo zato što nemaju pravo i mogućnost da se rashlade, nemaju pravo da popiju vode i ne mogu da odu u toalet onoliko puta koliko im je to potrebno.

Isto tako tražim i ponavljam ponovo, zašto država Srbija ne naplati konverziju raznim tajkunima koji kupuju fabrike i za taj novac ne isplati zaostale zarade svim stotinama hiljada radnika koji su nepravedno ostali bez posla u proteklih 20, 30 godina? Hvala.

Zahvaljujem predsedniče.

Ja sam jasno rekao da su fabrike zatvarane i uništavane zadnjih 20 ili 30 godina, bez obzira ko je tada bio na vlasti. Moje pitanje ide ka tome na koji način i da li će se obeštetiti ti radnici koji su svojim rukama pravili te fabrike? Te fabrike nepravedno otišle u stečaj, a onda ih neki tajkun ili neki kriminalac iz stečaja kupio za male pare. Stotine hiljada je takvih radnika ima presude suda u Strazburu, koje ne mogu da naplate jer ne mogu da dobiju svoj pošteno zarađeni novac.

Niko ovde nije protiv stranih investitora, ali je problem u tome što u Srbiji ne postoje strani investitori, investitor je država Srbija koja daje 20, 30, 50 hiljada evra po svakom radnom mestu, nekima i više, a onda te firme radnicima daju minimalne zarade od 40 do 45 hiljada, a pri tom su mnogi od njih mobingovani i maltretirani, kao što sam već rekao.

Da ne pominjem, ja to odgovorno tvrdim a tvrdim već deset godina, još od 2010. godine kada je bila bivša vlast, kada SNS nije bila na vlasti. Jedva čekam taj dan kada ću lično moći da pomognem južno Korejcima iz Jure da spakuju kofere i da ih lično ja ispratim do granice, izbacim iz ove zemlje, jer ljudi koji maltretiraju naše građane, koji žene teraju da nose pelene, koji im ne dozvoljavaju da idu u toalet, koji su ih ranije tukli, batinali, gde su ljudi umirali u fabrikama, gde im nije dozvoljavano da hitna pomoć dođe da ih leči, koji krše i Ustav i zakon ove države, ne trebaju da posluju u ovoj državi i takve firme trebamo da izbacimo iz ove zemlje. Hvala vam.