Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o predloženim aktima.
Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, u ovoj ovde Skupštini u ovom sazivu, a i u ranijim sazivima, sa kolegama narodnim poslanicima učestvovao sam u donošenju stotina zakona, ali nikada interesovanje građana nije bilo veće nego što je ovom prilikom za ovaj Zakon o oružju i municiji.
Naše kolege narodni poslanici Rističević, Komlenski i Torbica su praktično izrazili ovim svojim predlogom zakona stav svih narodih poslanika i na jedan određeni način, evo, u poslednji čas, praktično sprečavamo da se desi taj problem, odnosno da jedna velika grupa građana, njih nekoliko stotina hiljada, među kojima sam i ja, imamo problem zbog toga što nismo izvršili svoje obaveze prema ovom zakonu.
Da li su naši građani toliko neodgovorni, građani koji su imaoci oružja? Sve činjenice i podaci koje iznosimo godinama i kroz sednice Odbora za odbranu i bezbednosti, kod godišnjih analiza bezbednosti u našoj zemlji govore suprotno, da su naši građani koji su imaoci oružja na dozvolu vrlo odgovorni. Ne može se reći da je procenat krivičnih dela koje oni učine zanemarljiv, ali je najniži u Evropi, a isto tako i u svetu. Među zemljama smo gde praktično postoji najveća disciplina građana koji poseduju oružje. Znači, ipak je problem u zakonu.
Kako reče jedan kolega, četiri godine je ipak puno vremena, to je mnogo više nego što mi sada dajemo ovim produžetkom od dve godine, a građani, znači, za četiri godine nisu, i pored još jednog produžetka, izvršili tu svoju obavezu.
Mi ovde u Narodnoj skupštini kada donosimo zakone često puta budemo nedorečeni, odnosno ne budemo precizni, damo načelne stavove po nekim pitanjima, a onda damo odgovarajućem ministarstvu mogućnost da kroz pravilnike i uredbe dalje uređuje odgovarajuću materiju. Očigledno da smo ovom prilikom pogrešili i da pravilnici i uredbe koje regulišu ovu materiju nisu bile precizne, odnosno možda su u nekim slučajevima dirnuli i samu suštinu zakona, a ja vam mogu reći da su dirnuli čak i u samu suštinu Ustava, jer su narušena neka prava građana koja su garantovana Ustavom.
O čemu se tu radi? Neujednačeno ponašanje policijskih uprava, ovde se govorilo ovih dana o tome, takođe je dovelo građane u nedoumicu. Kako se naplaćuje taksa, da li se taksa naplaćuje za svako oružje, čak i oružje istog tipa u jednim policijskim upravama, a u drugim onako kako treba? Jedna taksa za oružje istog tipa, a zna se koliko ih može biti na jednom tom oružnom listu, sada tom novom modelu čipovanog oružnog lista.
Ovde je takođe jedan od naših kolega rekao – da li mi želimo naoružan ili nenaoružan narod? U svakom slučaju, sve dok imamo ovako odgovorne građane, koji ne zloupotrebljavaju oružje, ja sam za to da građani budu naoružani.
Niko nije pomenuo, možda to nije ni važno, ali mislim da neću pogrešiti ako kažem da, evo, u našoj zemlji i kroz našu zemlju prolaze hiljade migranata prema zapadu. Dolaskom u našu zemlju dobar deo njih se naoruža, istina, oružjem iz one D kategorije, jer čitamo često u novinama da u međusobnim sukobima koriste noževe, pa nekad čak i prema našim građanima. Šta bi se tek desilo da mogu da uzmu i neko drugo oružje iz ove grupe B ili C? Znači, ovde su kao gosti, zloupotrebljavaju to i koriste oružje. Zbog toga, a i zbog svega drugog, što ipak ako su građani naoružani, ako vode računa o bezbednosti sebe i svoje porodice, ipak su oni i brana terorizmu i brana kriminalu.
Već više puta su rekle moje kolege da ovo vreme od dve godine svakako bi trebalo da se iskoristi da ono na šta su ukazali narodni poslanici, da se to ispravi u roku od ove dve godine. Jer stvarno nema nikakve logike, a ipak zakon i propis mora imati logiku, da oružni list važi 10 godina, kao i u drugim zemljama, ali kod njih i zdravstveni pregled i uverenje o zdravstvenom pregledu važi 10 godina, a kod nas važi samo pet godina.
Građani su opterećeni različitim problemima. Znači, morali bi da vode računa da ne zakasne, da tačno na vreme ponovo izvrše taj zdravstveni pregled, ponovo ga plate ili dolaze pod one kaznene odredbe da mogu biti kažnjeni novčano od 10 do 150 hiljada dinara. Eto, samo izmenom u tom novom predlogu zakona te odredbe jednostavno se briše i mogućnost da građani budu kažnjeni.
Jedan od kolega je pomenuo da u zakonu nije adekvatno, da kažem, dat značaj dvema organizacijama ili udruženjima građana. Mi imamo stotine, imamo hiljade udruženja građana, ali postoje one koje su od posebnog interesa za Republiku Srbiju, to je Lovački savez, sa jedne strane, sa druge strane, to je Streljački savez Srbije.
Vi znate da smo u ovom istočnom delu Srbije imali pre možda dva, tri meseca jedan problem. Pored policije, odmah su se u rešavanje tog problema uključili lovci i oni su važni za Republiku Srbiju. Zbog toga mi ne treba da donosimo odredbe koje su negativne i koje destimulišu građane da budu članovi toga saveza. Ili, recimo, Streljački savez Srbije, kolika je njegova važnost. A i jedna i druga od tih organizacija svojim postupanjem i svojim pravilnicima vaspitavaju mlađe generacije. Vaspitavaju ih da budu ispravni ljudi. Tako da, svako ministarstvo, o tome je takođe govoreno u ovoj Skupštini, dužno je da jedan broj tih udruženja izdvoji koji su bitni za njegovu delatnost. Ova dva udruženja su bitna za delatnost Ministarstva unutrašnjih poslova, dobro, ovo jedno je i za Ministarstvo odbrane, ali je važno da se prema njima ima drugačiji stav, da se one odvoje i da se to, na kraju krajeva, vidi i kroz zakon.
Ovih dana, pre nego što su naše kolege predložile ovaj zakon, bila je prava trka građana da ispune ovu zakonsku obavezu. Ja sam imao prilike da mi jedan određeni broj građana koje poznajem, prijatelja, nude svoj oružje besplatno, nudili su i drugim ljudima. I na kraju, pošto niko nije hteo da prihvati to oružje koje poklanjaju, oni su ga predali u MUP. To, u svakom slučaju, nije dobro. To govori da su oni odgovorni, ali oni su se rastali od nečega što je ipak materijalna ili neka druga emocionalna vrednost.
Takođe, jedan broj građana me je zvao, i meni je to bilo u neku ruku i smešno, kaže - kad zakon stupa na snagu, nemojte da uđemo u prekršaj? Kažem - ako Skupština raspravlja o zakonu, pa napraviće ona to, pošto je potpuno jedinstvena kada je u pitanju ovaj zakon, napraviće to tako da vi ne uđete u prekršaj i da ne morate oko toga da se sekirate. Ali važno bi bilo da nas čuje i Vlada, jer možda za ovaj zakon odgovornost delimo i mi koji smo ga doneli, a i Vlada, i da i ona sada iskoristi ovaj period od dve godine i da ispravi ovo na šta smo mi ukazali. Ako su želeli da donesu baš liberalan zakon, da on bude takav, da bude liberalan, a ne da bude destimulativan i da u stvari ga onda građani doživljavaju kao zakon koji služi za njihovo razoružavanje.
Svojim odnosom prema zakonskim obavezama koje su inače propisane i ovim i nekim drugim zakonima oni su pokazali da ne zloupotrebljavaju oružje, a i zbog toga bi trebali, na kraju krajeva, da donošenjem jednog boljeg zakona od ovoga i ispravljanjem ovih stvari na koje smo mi ukazali, mi iskažemo i poštovanje prema građanima koji poštuju zakon i koji u jednom potpuno zanemarljivom procentu su zloupotrebili oružje koje su imali na dozvolu. Hvala.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ispred Srpske radikalne stranke mogu da izjavim da apsolutno podržavamo ovaj zakon, da je ovo produženje od dve godine potrebno jer jedan veći broj građana, odnosno, većina građana nije izvršila ovu obavezu koja je po važećem zakonu bila predviđena do 5. marta ove godine.
Ne možemo tu samo reći da su naši građani koji poseduju oružje neodgovorni i da zbog toga nisu izvršili tu svoju obavezu, već je prethodni govornik govorio o kapacitetu same organizacije, s obzirom da negde oko milion građana ima oružje pod dozvolom i da to u jednom periodu koji je dat zakonom nije moglo da se uradi upravo zbog toga što je zakon predvideo i neke dodatne obaveze koje imaju ljudi koji su već imali i već imaju oružje u svom posedu.
Naime, radi se o tome da su morali da po prvi put obave i zdravstveni pregled. Međutim, nešto drugo se, takođe, dešavalo u ovom periodu. Građani koji su do nove godine izvršili ovu obavezu koja je predviđena zakonom platili su duplo više, odnosno imali su izdatke u duplo višem iznosu nego što to imaju građani od nove godine, pa nadalje. Ne znam kojim uredbama je to regulisano, ali ipak se radi o značajnim sredstvima.
Ako imate u vidu da građanin plaća porez za oružje, da je trebao da ide na zdravstveni pregled, da za izdavanje novog oružanog lista treba oko 1.500 dinara, a zatim da treba da plaća i određene takse, u praksi se dešavalo da nije rađeno ovako kako piše u članu 50, već da se postupalo sa građanima kao da se prvi put javljaju i traže prvi put izdavanje oružanog lista, pa su praktično imali sve te troškove.
Zbog toga je i samim građanima to bilo nejasno i zbog toga smo, eto, čekali do tih poslednjih meseci kada su u svim sekretarijatima ogromne gužve po ovom pitanju.
Rok koji je dat, od dve godine, apsolutno je dovoljan da sve ovo bude rešeno. Međutim, ja smatram da u tom periodu treba odraditi i neke dopune ovog zakona kako bi ovaj zakon bio prihvatljiviji.
Vlada je ovim zakonom pokušavala, ne ovom izmenom, nego jednostavno Zakonom o oružju i municiji, da on bude liberalan, da liči na te evropske zakone, ali je u nekim stvarima i preterala.
Ako u Evropi oružani list traje 10 godina i lekarski pregled traje 10 godina, a kod nas je predviđeno da se lekarski pregled obavlja na svakih pet godina, a onda je u kaznenim odredbama predviđeno da ukoliko neki građanin kroz pet godina ponovo ne donese Uverenje o zdravstvenoj sposobnosti, kazna može biti od 10.000 do 150.000 dinara, a građanin to jednostavno može da zaboravi.
Eto, to je, recimo, jedna stvar koja svakako treba da bude ispravljena u zakonu, da zdravstveno uverenje važi onoliko koliko važi i oružani list i onda ne bi dolazili u situaciju da se ovakve kaznene odredbe primenjuju.
Sledeće, zakon je jednostavno svrstao građane, odnosno imaoce u određeni broj kategorija. Pre ovog zakona, u onom drugom zakonu je bilo trofejno oružje, trofejno oružje koje je građanin mogao da poseduje, ali nije mogao da nabavlja municiju.
Međutim, ovim zakonom trofejnim oružjem se smatra ono oružje koje je proizvedeno do 1945. godine. Svi mi koji smo imaoci oružja, koji smo ga nekad nosili i kupovali po službenoj dužnosti, emotivno smo vezani za to oružje i vrlo je ružno ono što se u zakonu predviđa, onesposobljavanje oružja.
Veliki broj ljudi sa kojima sam ja razgovarao u svom posedu ima nekoliko primeraka naoružanja. Zbog toga što u to vreme je trebalo podržati fabriku „Zastava oružje“, pa su starešine morale na kredit za svoj novac da kupuju oružje koje im je bilo i lično i službeno, a radi se, znači, o desetinama i desetinama hiljada ljudi, pa je zatim kroz nekoliko godina kupljeno drugo, a onda treće oružje. Sada za ta dva ili tri oružja koja poseduju moraju da plaćaju porez. Jedan broj ljudi se odriče oružja iz koga nikad nije ispaljen ni jedan metak, koje je još konzervirano, i predaje ga MUP-u.
Da li je to i po Ustavu? Iako je to oružje, to je ipak privatna imovina lica i, znači, oni se jednostavno određenim zakonskim odredbama primoravaju ili da plaćaju ili da se toga oružja odreknu.
Ako već pratimo Evropu, u Nemačkoj, u Francuskoj potreban je pregled kod psihologa, znači, vrši se taj zdravstveni pregled, ali ako vi u Nemačkoj dobijete jednu dozvolu, vi možete na osnovu toga da odlazite u prodavnicu i da kupujete oružje. Vi više nemate nikakvu obavezu da tražite ponovo dozvolu za kupovinu naoružanja, jer prodavac će kontaktirati onoga ko treba i obavestiti da ste vi kupili oružje i da li vi imate 10 primeraka oružja ili 20, to više nikoga ne zanima, jer vaš je rizik ukoliko zloupotrebite oružje. Neće vam biti oduzeto samo oružje kojim ste zloupotrebili ili prekršili zakon, već svo oružje koje posedujete.
Eto, mi tu hoćemo da budemo liberalni, ali smo uveli da vi ako želite da kupite neki drugi primerak naoružanja, vi idete opet ispočetka.
Kada je u pitanju lovačko oružje i kada je u pitanju sportsko oružje, za lovačko oružje do sada niste morali da budete član lovačkog udruženja. Jednostavno, postoje ljudi koji su nasledili ili koji su kupili oružje, ali nikada ne bi pucali ni u jednu životinju. To su više, ono što bi rekli, safari lovci. Ali, ovim zakonom se oni, jednostavno, primoravaju da moraju, praktično, biti članovi nekog lovačkog društva, a to onda podrazumeva da moraju da plate negde od 9.000 do 15.000, koliko košta polaganje lovačkog ispita, u stvari, članarina udruženja i oko 4.000 za polaganje lovačkog ispita.
Ja mislim da je ovo ipak kršenje slobode i prava građana, jer ako je stekao uslov da može da poseduje oružje, zašto bi morao da bude član lovačkog društva?
Isto tako, kada je u pitanju sportsko oružje, kaže da se mora biti član nekog sportskog udruženja, što takođe zahteva određene troškove, ali postoje i takmičenja, što ljudi ne znaju, gde se kaže – u standardnoj kategoriji, a to znači sportsko takmičenje sa oružjem koje je standardno određenog kalibra, vojničko itd.
Kada je u pitanju trofejno oružje, mislim da bi trebalo vratiti na rešenja koja su bila u prethodnom zakonu, jer tog oružja u Srbiji ima negde oko 63.500. Sasvim je dovoljno to što je tada bilo, da se za to oružje ne može kupovati municija, pa samim tim se smatralo da se ne koristi ni za sport, ni za samoodbranu.
Ono što je u zakonu predviđeno, što takođe predstavlja trošak za građane – onesposobljavanje oružja ne može da izvrši sam građanin, mora se izvršiti u nekoj organizaciji koja je za to atestirana, a tu su najmanji troškovi, recimo, u visini 100 evra.
Kada vidite sve troškove koje imaju legalni vlasnici, onda, jednostavno, možete zaključiti da ovaj zakon ne stimuliše ono što u njemu piše, da oni koji imaju ilegalno oružje, da ga prijave i da pokušaju da dobiju dozvolu, jer iako ovde nigde, i ne postoji u našem Ustavu diskreciono pravo, jer diskreciono pravo stavlja zakon van snage, ali u dobijanju dozvola mnogo ima toga što se podvodi pod diskreciono pravo, kada se, jednostavno, kaže ne možeš dobiti dozvolu, a objašnjenja nema zbog čega ne može dobiti dozvolu ako ispunjava sve ove uslove koji su ovde predviđeni u članu 11.
Drugo, kad govorimo o našim građanima, nekako ovaj zakon samim svojim efektima on ide na razoružavanje građana. Ne stoji to nigde ovde u zakonu, ali često puta vidite i u novinama se govori Srbija najnaoružanija na Balkanu, pa, ima preko milion komada oružja pod dozvolom.
Međutim, ako imate u vidu podatke koje smo upravo na Odboru za odbranu i bezbednost dobili od MUP da je Srbija zemlja ne samo u Evropi, nego u svetu, na samom dnu lestvice po zloupotrebama legalnog naoružanja, čak prednjači ispred većine evropskih zemalja. Znači, naši građani, imaoci legalnog oružja, ne zloupotrebljavaju to oružje.
Vi, ako uzmete Novi Zeland, gde je oružje potpuno zabranjeno, oni znači imaju višestruko veći broj krivičnih dela učinjenih oružjem nego što to imaju građani Srbije. Ako se kaže da, recimo, imamo negde 4,3, u stvari 3,9 smrtnih slučajeva na 100 hiljada građana, 92% od toga je učinjeno ilegalnim oružjem, a samo 8% legalnim oružjem. Po tome smo na lestvici među najboljim zemljama u Evropi i svetu.
Zašto onda da naši građani merama koje predviđa zakon, pa onda onim drugim merama koje se odnose na porez, su jednostavno ne privilegovani, nego kažnjeni. Zna se da je ilegalno oružje u posedu kriminalaca, kakve god mere da preduzmete, kakve god zakone da donosite oni će uvek imati oružje, bez obzira koliko ono košta.
Građani ipak imaju oružje i to oružje, na kraju krajeva, služi nekako za ono osnovno pravo, za zaštitu sopstvenog života, za zaštitu svoje porodice, a to je neko izvorno pravo koje su građani preneli na neke organizacije. U našem slučaju to je policija. Znači, kod nas policija i vojska su, da ne kažem, u nekakvom drugom redu bezbednosti, jer za sopstvenu bezbednost i za bezbednost svoje porodice u prvom redu nalazi se taj građanin.
Zbog toga u Evropi, recimo, bilo je u Evropskom parlamentu oko 30 zakona koji su imali za cilj nekakvo smanjenje broja oružja u EU. Ni jedan od tih zakona nije prošao predviđenu proceduru, odnosno izglasan, jer poznata je izjava i šefa Interpola, on je jednom prilikom rekao da od kriminala i terorizma nema bolje zaštite osim naoružanih civila.
I ako mi imamo, znači građane, znači civile, koji u svom posedu imaju legalno oružje, evo, izneo sam i činjenice, da oni to oružje ne zloupotrebljavaju, onda bi bilo potrebno da se izvrše određene ispravke ovog zakona, da se razmišlja čak i o ukidanju tog poreza. Samo da mi sad gospoda iz vladajuće ne prebacuju da su radikali odgovorni za uvođenje poreza na oružje. Ali, ako vidite sve obaveze koje ima lice koje prvi put traži oružje, zaključno sa onim ormarićem, kasom i svim što treba da obezbedi, onda su izdvajanja te jedne godine toliko velika da prevazilaze u dvostrukom, ili trostrukom izdvajanju, recimo, koje građanin mora da izvrši da bi platio porez za svoj stan ili kuću. Vi znate u kakvim uslovima živi većina naših građana, koji se na kraju krajeva, eto bore, za ono golo preživljavanje svoje i svojih porodica.
Znači, postoje ljudi kojima ništa ne znači to godišnje plaćanje poreza ili nekih drugih obaveza, ali postoje i građani koji to mogu teško da ukalkulišu u svoj budžet.
Tako da je i to jedan od uzroka zbog čega ovo pitanje nije regulisano na vreme i zbog čega mi moramo da donesemo ovaj zakon o produžetku od dve godine da bi svi građani mogli to da reše. Ali, i sama činjenica da oni građani koji su pre Nove godine rešili, uradili i bili disciplinovani, ovo po zakonu sada ispada da su oni upravo zbog svoje ažurnosti bili kažnjeni, jer su te dažbine posle Nove godine smanjene za 50%.
Mi ćemo u svakom slučaju podržati ovaj zakon. Smatramo da izglasavanjem ovog zakona, znači, Skupština daje svoj doprinos da olakša građanima da u naredne dve godine mogu svi da izvrše ovu svoju zakonsku obavezu, a Vlada da razmišlja o tome da ovaj zakon, u svakom slučaju, popravi u nekim delovima i da razmišlja o tome da olakša građanima time što bi, recimo, mogla da ukine taj porez na oružje.
To bi bila kao neka svojevrsna nagrada građanima koji su, znači prednjače u Evropi po tome što se pridržavaju zakona i što, gotovo nikada ne zloupotrebljavaju oružje koje legalno imaju u svom posedu. Hvala.
Ovaj amandman, onako kako je predložen, od strane SRS izražava mišljenje praktično svih boraca. Ime branioca i otadžbine nastalo je odmah posle rata 1999. godine kada je u Čačku jedna grupa vojnika koji su branili karaulu Košare, osnovala takvo udruženje branioca i otadžbine.
Za sve ove godine, evo za gotovo 20 godina, ovo ime postoji među borcima, a takođe vezano za ovo ime, konsultovani su i borci od 1990. godine pa nadalje. Svi oni smatraju da je ovo apsolutno adekvatan naziv spomenice.
Zato ja nikako ne mogu da prihvatim obrazloženje da je nešto što se zove Boračka spomenica celishodnije od imena koje označava i period za koji se ta spomenica dodeljuje.
Zakon o odlikovanjima Republike Srbije, član 11. kaže da se spomenica dodeljuje za pojedine važne događaje iz istorije ili od posebnog značaja za Republiku Srbiju, da li je to događaj koji se desio u jednom danu ili koji se desio u jednom periodu.
Mi imamo period od 1990. do 1999. godine ili čak možda ako se uzme jug Srbije, do 2001. godine. Mi kao zemlja nemamo mogućnosti da sada to delimo na različite periode i da pravimo deset spomenica. Zato se pod nazivom kakav smo mi predložili praktično podrazumeva ceo taj period i to je prihvatljivo, jer su tačno određene i granice tog perioda.
Kada vi kažete „Boračka spomenica“, pa možete gospodo da je dodeljujete od Kosovskog boja do danas, jer ona ne ispunjava taj uslov koji se traži u Zakonu o odlikovanjima u članu 11. Drugo, gospodo, znači država će sada po prvi put izdvojiti u svakom slučaju značajna sredstva za ovu spomenicu i zašto onda da ta sredstva, ako se već izdvajaju, zašto kad se izdvajaju da to bude apsolutno adekvatno prihvatljivo, znači svakome?
Izraz „Boračka spomenica“ je apsolutno neodređen. Da ste napisali, recimo, „Boračka spomenica 1990-1999“, to bi bilo prihvatljivije od ovoga kako ste vi dali, jer označava period za koji se ta spomenica daje.
Vaša oba obrazloženja apsolutno su neprihvatljiva, jer da je ovo neko dao iz vladajuće koalicije, to bi bilo prihvaćeno, a zbog toga što je to došlo sa strane SRS, ja čak nekad razmišljam i zbog toga što je to došlo i što je taj predlog možda bio lično moj, jer sam konsultovao unazad ovih 15-20 godina borce, da je i to razlog zašto nije prihvaćen, jer ovo obrazloženje koje ste vi dali, ono apsolutno ne pije vodu.
Tako nešto rekli smo i o Ravnogorskoj spomenici. Znači, izdvajaju se sredstva. Predlog Vlade je bio adekvatan, dobar, prihvatljiv i jednim amandmanom srušeno je sve što je bilo napravljeno kako treba. I ako se i za tu spomenicu budu izdvajala sredstva, onda makar, evo, ja tražim gospodina Milićevića, ali on je dao amandmane, a nije došao u Skupštinu ovih dana.
Apelujem na gospodu iz vladajuće koalicije da taj amandman, koji je prihvatila Vlada, da se za njega ne glasa ili da ga socijalisti povuku, jer je on po meni apsolutno sraman. Hvala.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, u proteklih deset dana u Srbiji su održane tri naučne konferencije, odnosno simpozijuma, i to 10. na Univerzitetu odbrane i na Institutu za političke studije, a od 17. do 19. u Nišu međunarodni simpozijum „Istinom do pravde“ u organizaciji Advokatske kancelarije „Aleksić“, Pravoslavne akademije nauka, umetnosti, veština i inovacija Srbije i Asocijacije za bezbednost kritične infrastrukture.
Moje pitanje je usmereno prvenstveno prema predsedniku Narodne skupštine gospođi Maji Gojković. Naime, na ovim naučnim konferencijama postavljeno je pitanje rezultata Komisije Vlade Republike Srbije za ispitivanje posledica delovanja osiromašenog uranijuma na ljude i životnu sredinu i o radu skupštinske komisije koja je takođe formirana pre 13 meseci, 18. maja prošle godine u ovoj sali, a koja je takođe trebalo da utvrdi uzročno-posledične veze između bombardovanja, odnosno dejstva osiromašenog uranijuma i bolesti ljudi i oštećenja životne sredine.
Naša predsednica gospođa Maja Gojković je prošle godine od nas tražila jedinstvo i bila je vrlo angažovana prilikom formiranja ove komisije. Mi narodni poslanici smo iskazali jedinstvo jer od 167 narodnih poslanika 166 je glasalo za tu inicijativu. U tim dokumentima je predviđeno da ta naša komisija skupštinska svakih šest meseci izvesti Skupštinu o rezultatima koje je postigla u tih šest meseci. Mi evo posle godinu dana nemamo nikakvu informaciju da li se ta naša skupštinska komisija sastaje, da li ima neke probleme, jer mi kao narodni poslovi to moramo da znamo. Za onu drugu komisiju državnu koju je formirala Vlada takođe imamo potrebna saznanja da ona ništa nije učinila i da ništa ne radi.
Ali, nešto što je simptomatično, gospodo, pored ovih šestomesečnih izveštaja, prvih preliminarni izveštaj koji naša komisija treba da dostavi javnosti je kraj 2020. godine. Ali, gospodo, ovaj Jedanaesti saziv Skupštine Republike Srbije neće biti u ovoj sali krajem 2020. godine, možda će biti neki narodni poslanici, ali odlaskom Jedanaestog saziva odlazi i skupštinska komisija koja je trebalo da saopšti te rezultate. Ja to onda nekako doživljavam ne mogu da kažem kao svojevrsnu prevaru, ali mi koji smo dali potpunu podršku za formiranje te komisije nikada nećemo saznati šta je to ona uradila, jer ona jednostavno neće biti u mogućnosti da saopšti taj izveštaj jer više neće biti aktuelna, neće biti skupštinska komisija.
Želeći da pomognem toj našoj komisiji, angažovao sam se nekoliko puta, i kod doktora Laketića doveo sam u ovu ovde Skupštinu i doktore nauka koji se bave ovom problematikom. Šta je osnovni problem u Srbiji? U stvari, postoji jedno pitanje na koje mi treba da odgovorimo – šta mi to u stvari hoćemo? Da li mi hoćemo da saznamo istinu?
Ako hoćemo da saznamo istinu, gospodo, onda moramo da imamo i da formiramo našu nacionalnu laboratoriju koja će biti akreditovana, koja će imati instrumente koje danas nemamo u Republici Srbiji i gde će svaka žrtva biti individualizovana odnosno dobiti svoje ime i prezime, preko žrtve se uspostaviti ta veza između bolesti i osiromašenog uranijuma i tek tada sve one statistike o kojima govorimo mogu da dođu u obzir.
Oprema koja nedostaje Srbiji košta 600 hiljada evra, a materijal koji je potreban uz tu opremu godišnje će koštati oko 400 hiljada evra. Pa, gospodo, ako smo mogli za jedan Notr Dam da preko noći damo milion evra, valjda možemo za našu decu, naše vojnike i sve ljude iz Republike Srbije.
Ja ne bih voleo da budem u pravu, ali u razgovoru sa ovim doktorima nauka…
(Predsedavajući: Vreme.)
Samo da završim rečenicu.
…sa doktorima nauka došao sam do saznanja da su rezultati katastrofalni, i kod dece i kod odraslih.
Mi kao narodni poslanici moramo učiniti taj prvi korak, da pritisnemo, na kraju krajeva, i Vladu da se nabavi odgovarajuća oprema, da se formira nacionalna laboratorija, jer je prošlo 20 godina. Za 10 godina više nećemo imati koga da ispitujemo.
(Beograd, 30.06.2016.)
| Funkcija | Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija | Izvor prihoda | Interval | Neto prihod | Valuta | Vreme obavljanja / od-do |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 77039.00 | RSD | 03.06.2016 - |
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika - Paušal | Mesečno | 27320.00 | RSD | 03.06.2016 - |