Gospodo ministri, gospodo iz Ministarstva, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o Zakonu o borcima ratnim invalidima, porodicama poginulih boraca.
Dugo smo čekali na ovaj zakon, 28 godina. Dobro je da je ovaj zakon došao u Skupštinu. Kada bi ovo bio samo zakon o invalidima, o ratnim invalidima i porodicama poginulih boraca, ja bih, a sigurno i svi radikali glasali za njega sa obadve ruke jer kroz ovaj zakon kada su u pitanju invalidi i porodice poginulih boraca rešena su sva pitanja koja mi godinama unazad smo postavljali kao probleme, čak su neke stvari i urađene i više od toga.
Međutim, mi imamo recimo jednu suštinsku primedbu. Mi smatramo da u ovom zakonu nisu trebali da se nađu civilni invalidi rata i civilne žrtve rata, one već imaju svoj zakon, jer borci, invalidi, porodice palih boraca su nacionalna kategorija. Oni svoja prava ostvaruju kao nacionalno priznanje. Civilni invalidi rata i civilne žrtve rata su socijalna kategorija i oni svoja prava ostvaruju u zavisnosti od ekonomskih mogućnosti države. Gledajući na prava koja su ostvarili može se reći da je Srbija vrlo bogata država. Koliko je Nataša Kandić uticala na to jer je kritikovala nacrt zakona prethodni, a verovatno će kritikovati i ovaj, jer ona nikada nije zadovoljna sa tim obimom prava prema civilnim invalidima rata i civilnim žrtvama rata i uvek govori kako ratni invalidi imaju suviše prava.
Znači, to je naša primedba i smatramo da to nije trebalo da se reši na taj način. U dosadašnjim zakonima uvek su pominjani borci, ali oni su bili samo u naslovu i ni u jednom drugom članu. Ovo je prvi zakon u kome se borci pojavljuju i kome su praktično data borcima neka prava.
Iako primedba nije suštinska, ali pošto je to ministar izgovorio više puta, pošto je to preuzeto iz prethodnih zakona, nalazi se u našim amandmanima, ali evo, skrećemo pažnju da se izbaci jedan izraz iz zakona – pali borac. Gospodo, ne postoji, to je neprikladan izraz. Kada govorimo o vojnicima mi kažemo, poginuli vojnik. Kada govorimo o borcima, kažemo pali borac. I vojnik i boraca su poginuli. Mi smo to dali u nekih pet amandmana, a onda smo predložili da kada prihvatite taj amandman da je to poginuli borac, da se onda kroz tehničku obradu i lektorsku obradu zakona to reguliše i da to iako je preuzeto iz prethodnog perioda, sad imate mogućnost da to u buduće bude regulisano pravo jer svi borci su skrenuli pažnju na to da taj izraz je neadekvatan. Mislim da nema nikakvih razloga jer to nije suštinska primedba, više je jezičko-tehnička i da je treba prihvatiti.
Kada su u pitanju članovi, mi smatramo da je u članu 5. tački 7) da je trebalo da se period od 23. marta 1998. godine do 26. juna 1999. godine bude u tom članu i da se pomene Kosovo i Metohija. Međutim, pošto tačka 6) koja je uopštena daje mogućnost i ja mislim da ste možda razmišljali na taj način, da taj period od 23. marta 1998. godine do 24. marta 1999. godine bude tu obuhvaćen i onda je to u redu. Sa te strane je prihvatljivo.
Što se tiče utvrđivanja osnovici, u ranijem zakonu je osnovica nekako bila uređena jednostavnije, a i vi ste mogli, vi znate prošle godine kada je doneta, gospodine ministre, ona nezakonita uredba, pa smo posle dva meseca po zakonu po hitnom postupku ozakonili to nezakonito, gde je osnovica određivana na osnovu proseka iz prethodne godine. Sada je taj zakon ukinut. Mislim da nije trebalo ni da e zadrži ovo dva meseca koji prethodnim mesecu za koji se vrši isplata. Jednostavno nije mi jasan razlog zašto se ne kaže prosek iz prethodnog meseca. Ranija osnovica je drugačije bila uređena. Znači, prosečna plata iz prethodnog meseca uvećana za 80%. To je bila osnovica.
Invalidi prve kategorije su imali 100% osnovice, a onda svi drugi su imali u zavisnosti od toga kojoj grupi invalida pripadaju. To je bilo i vrlo logično.
Moglo je i sada tako da se uradi. Ja ne kažem da ovo kako ste vi odredili da to ne može tako. Može to i tako, malo je komplikovanije, jer sada imamo četiri osnovice, od toga po ovoj prvoj, kaže se da invalidi prve kategorije imaju 188% od osnovice. Pa ono je logičnije bilo da oni imaju 100% od osnovice, a svi ostali ispod toga i svi onda ostali, porodica i svi ostali, koji ostvaruju neka prava su negde ispod 100%. Ali, pošto ste vi na ovaj način to već uredili, može to da bude i tako. I od ove četiri osnovice, ja vam skrećem pažnju na ovu četvrtu, jer ona je stvarno uvredljiva, da ne kažem i sramna.
To je pravo na borački dodatak, gde je osnovica najniži iznos penzije u osiguranju zaposlenih u Republici Srbiji, koji je negde oko 13.200,00 dinara. Da ste uzeli, pa to vezali, nekako, a moglo je, procentima za osnovicu kada se uzima plata za srednju, za platu u Republici Srbiji, dva meseca koje prethode tom mesecu, to bi bilo nekako bezbolnije i prihvatljivije. Ali, kada to vežete, za zakonski najniži iznos penzije koji je toliki, pa kada se kaže da ona treća kategorija boraca, da njima pripada 60% od tako mizernog iznosa, onda to smatramo da nije u redu, i zbog toga, ovaj zakon za nas nije prihvatljiv.
Vi ste izvršili kategorizaciju boraca. Imali smo mi tu različitih mogućnosti, i ja lično nikada nisam za to da postoje borci prve, druge, treće kategorije, ali u jednom u Republici Srpskoj, u njihovom zakonu, postoje i borci osme kategorije. Ali, dobro, može i to da bude prihvatljivo.
Želeo bih gospodine ministre, pošto se uvodi dečiji dodatak za vojne invalide, samo da mi kažete ako je već od prve do sedme grupe, zašto nije do desete i samo da mi objasnite način kako će taj vojni invalid, ratni invalid, to ostvarivati.
Što se tiče zdravstvene zaštite, ovde se kaže, mi smo tražili zdravstvenu zaštitu i ovde se kaže u članu 62. počinje borac, pa onda svi ostali, ima pravo na zdravstvenu zaštitu po propisima kojima se uređuje zdravstvena zaštita.
Molim vas, samo da mi to malo detaljnije objasnite, jer mi smo to tražili i znači da su borci dobili pravo to, i sada samo kako će to pravo ostvarivati.
Borački dodatak, član 86. naš stav je uvek bio da borački dodatak nikada ne treba vezivati za nikakvo imovinsko stanje, upravo zato što je to neka vrsta nacionalnog priznanja.
Međutim, ukoliko mogućnosti države nisu takve da to može da se sprovede na taj način, mi bi prihvatili da to bude drugačije. Ali, ne ovako ponižavajuće, u tom članu su navedeni uslovi koje borac treba da ispuni, da bi dobio borački dodatak.
U ranijem onom predlogu, u onom nacrtu bilo je 65 godina, a sada ste to smanjili na 60 godina. Ali ste onda postavili uslove, da nije u radnom odnosu, da nije korisnik penzije, da ne obavlja poslove po osnovu ugovora, da ne obavlja samostalnu delatnost, da nije član privrednog društva, da nije obveznik doprinosa za PIO, da ne ostvaruje pravo vlasništva, i plodouživanja na poljoprivrednom zemljištu, da nije korisnik prava na mesečna primanja po ovom zakonu i da ne ostvaruje u nekoj drugoj državi ovo pravo.
I onda ono kaže, da ne ostvaruje, materijalnu podršku putem novčane socijalne pomoći.
Pa gospodo, novčana socijalna pomoć je veća nego što je ovaj borački dodatak i to je ono što je ponižavajuće, da socijalnu pomoć, da je to, znači, uslov da ako to borac ima, onda ne može da ostvari borački dodatak, a ovo kako ste vi dali ove uslove, to bi trebalo da bude potpuni beskućnik, koji nigde ništa nema.
Postavlja se pitanje, a kako će taj čovek da doživi do 60.te godine, kako će doći do 60 godina, da bi dobio taj borački dodatak, kada ste ovako restriktivne uslove postavili, gospodo, onda jednostavno niste smeli, da nikakve godine pominjete, jer broj lica koji bi ispunjavali ove uslove danas, broj boraca, apsolutno mislim da nije veliki, i da bi država Srbija to mogla, kada sve druge isključi, a kasnije su date, da borcu prve kategorije pripada 100%, druge 80%, a treće kategorije 60% od ovog iznosa.
E tu je nešto što mi smatramo da je uvredljivo i zbog čega nećemo glasati za ovaj zakon i zbog čega smatramo da je ovo ipak ponižavajuće za borce i da to nikako nije smelo da se uradi na taj način i da se navode godine.
Ako je već ovako sve restriktivno, da je trebalo onda da se kaže da to pripada borcima koji ispunjavaju te uslove.
Gospodine ministre, i u članu 93. pošto vreme provedeno u oružanim akcijama, kaže, priznaje se u poseban staž. Najkraće moguće objašnjenje, jer to staž kakav je priznat meni, u dvostrukom trajanju.
Dobro je što je u članu 96, 94. pomenuto pravo boraca na stan i što po nekom redosledu su svrstani sa ostalim kategorijama. Član 104. gospodine ministre, boračka spomenica.
Ja mislim da ovo što ste omogućili da borci dobiju boračku spomenicu, da je možda jedan od najvećih doprinosa ovoga što se odnosi na borce. Ali, pošto niste definisali boračku spomenicu, ja sada ne znam da li vi i ja mislimo isto. Ona se sastoji od neka dva elementa. Jedno bi bila, tačno tako kako kažete, četiri, znači, medalja a drugo bi bila pismeni, koji sleduje, koji bi trebalo da bude prigodan. Pošto mi već 20 godina razmišljamo o ovome, i pošto imamo već i u ovom zakonu Partizansku spomenicu 41. – 45. godina, zatim imamo Ravnogorsku spomenicu 41.- 45. godina.
Mi u ovih 20 godina govorimo o Spomeniku žrtvama rata i branioci otadžbine 1990/1999. godina. Mi, čak imamo idejno rešenje. Idejno rešenje je povezano sa nečim drugim jer u ovom zakonu ne piše da borci 28. jun kao Vidovdan doživljavaju i to je „Dan borca“. On je takav bio uvek u našoj tradiciji. On je, maltene kao takav u našem istorijskom pamćenju, da ne kažem da je on kao takav u našem genetskom kodu. Na toj medalji mi smo predvideli da iz slike Uroša Predića iz 1919. godine „Kosovska devojka“ taj jedan elemenat reljefno bude, upravo zbog toga što to podseća… a ta slika inače nosi jednu vrlo veliku simboliku, a podseća na 28. jun, na Vidovdan koji mi doživljavamo kao „Dan borca“ i nikakav drugi dan nikada nećemo prihvatiti kao „Dan borca“ ili kao dan veterana.
Pravo na legitimaciju. U redu je, mi smo to tražili, to je dato. Ovde smo videli da će jedan široki krug nosioca te legitimacije biti. Dobro. Neka bude to tako. E, sada, kada bude određivano, trebalo bi u legitimaciji da stoji šta ona omogućava.
Kod „Ravnogorske spomenice“, vi ste propisali kako treba da izgleda i mu tu nemamo nikakav problem. Slažemo se. Neka to bude tako. Međutim, već u članu 118. govori se o Komisiji za ostvarivanje prava po osnovu „Ravnogorske spomenice“. Tu smo isključivo protiv da ovakav bude sastav Komisije, jer iako je već, gotovo, koliko je to, 20 godina, izjednačena prava ravnogoraca i pripadnika narodnooslobodilačkog pokreta, nikada ni jedan ravnogorac nije mogao da ostvari svoja prava jer u komisiji sede pripadnici SUBNOR-a. Vi ste predvideli da u ovoj komisiji sede tri pripadnika SUBNOR-a. Oni ravnogorce doživljavaju kao neprijatelje, isključivi su. To smo mi u praksi do sada videli. Smatramo da sve članove treba da imenuje Skupština na osnovu predloga poslaničkih grupa.
U članu 125. zadnji stav, smatramo da treba da se briše, jer ako se govori ovde o ravnogorcima, a mislim da se misli na njih, te presude koje su doneli revolucionarni sudovi, one apsolutno nisu adekvatne, a svako nije mogao da izvrši i svako nije išao da rehabilituje svoje pretke.
Samo još da kažem kada je u pitanju „Ravnogorska spomenica“, da smo mi kroz jedan amandman, pošto ravnogoraca više nema živih, nema živih ni španskih boraca, ja bih voleo gospodine ministre da mi kažete da li ima i jedan živ narodni heroj? Jedini iz ovih ratova imali smo samo jednog heroja koji je poginuo i na osnovu tog svoga čina herojskog dobio orden narodnog heroja. Znači, ako potomci ravnogoraca, ovde ne piše na koji način, ipak oni ovo pravo treba da ostvaruju po zahtevu. Potrebno je da se napiše zahtev.
Kada je u pitanju postraumatski sindrom. Dobro je, gospodine ministre, što ste prihvatili da u članu 137 i 147. se daje mogućnost, što smo mi inače tražili, da se borci koji su oboleli od tog postraumatskog sindroma, da se njihov problem reši.
Smatramo da je ovo što je dato u članu 137. ovaj rok, da bi možda trebao da se produži za godinu dana, zbog toga što ste vi već dali ovde u članu 148. gde je potrebno mnogo toga, jer ako bi samo bila dokumentacija za ovih 20 godina onda bi to bilo u redu, ali smatram da nije nikakav problem ako se kaže da je umesto godinu dana, da je to dve godine i da na taj način ovaj problem bude rešen.