Uvaženi predsedavajući, gospodine Cvetkoviću, amandman na član 7. razdeo 14, Ministarstvo odbrane, funkcija 210, ekonomska klasifikacija 464, dotacija organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja, u kolonama 9 i 11 promenili smo iznos od: "500 miliona dinara" na iznos od: "582 miliona dinara". To su ona sredstva koja Ministarstvo odbrane uplaćuje u penzioni fond. Kao što znate, od 1. januara naredne godine vojni penzioneri više neće biti na finansiranju u Ministarstvu odbrane, već će biti u penzionom fondu.
U razdelu 14, Ministarstvo odbrane, funkcija 250, klasifikacija 422, troškovi putovanja, u koloni 9 i 11 iznos od: "82 miliona" briše se. Amandman se ne prihvata jer je, kako vi kažete, predložen od strane budžetskog korisnika i po njegovom zahtevu i, kako vi kažete, ako bi ovo bilo prihvaćeno, onemogućilo bi se izvršavanje planiranih aktivnosti.
Gospodine Cvetkoviću, kada smo ovo predložili, mi smo svakako mislili i o funkcionisanju Vojske. Na funkciji 210, ekonomska klasifikacija 422, ostaje planirano milijarda i 570 miliona 972 hiljade dinara iz budžeta i iz sopstvenih prihoda 46 miliona i 713 hiljada, što ukupno čini milijardu 617 miliona i 685 hiljada za putovanja, putne dnevnice i ostale potrebe Vojske. Ova sredstva od 82 miliona svakako ne mogu zaustaviti funkcionisanje Vojske. Ali, šta smo mi hteli sa ova 82 miliona? Hteli smo da se usmere prema penzionom fondu. Iako su ova sredstva mala i gotovo ništa ne bi mogla promeniti situaciju kod vojnih penzionera, ali, ako ste slušali moje kolege iz SRS, mogli ste da zapazite da je više amandmana upravo usmereno u ovom pravcu, da se povećaju sredstva upravo u penzionom fondu. A ovo, gospodine Cvetkoviću, sve zbog rada vaše vlade i vlade koja je radila pre vas.
Još u vreme jednog ministra odbrane koga se svi ovde sećaju, gospodina Davinića, nastao je dug prema vojnim penzionerima od četiri milijarde i 512 miliona dinara. Najnovijim Zakonom o Vojsci, član 193. stav 2. regulisano je da će Vlada Republike Srbije u roku od 90 dana od dana stupanja tog zakona na snagu doneti akt kojim će urediti dinamiku i način izmirenja obaveza prema vojnim penzionerima. Vi ste, gospodine Cvetkoviću, jednom odgovorili na jedno poslaničko pitanje gde ste rekli da će to biti regulisano. U budžetu za 2012. godinu, gospodine Cvetkoviću, toga nema.
Šta se dešava? Do kraja juna 2011. godine vojni penzioneri su morali da podnesu 31 hiljadu tužbi. Još 14 hiljada se čeka da podnesu tu tužbu. U istom tom periodu rešeno je 16 hiljada tužbi, a 5.882 su prinudno naplaćene i za to je potrošeno milijarda 504 miliona 888 hiljada, a još po osnovu ovih koje tek treba da se isplate sleduje oko 11 milijardi.
Gospodine Cvetkoviću, zašto jednu kategoriju penzionera, jednu kategoriju najčasnijih ljudi u ovoj zemlji, koji su sve svoje obaveze prema ovoj zemlji ispunili kada je to trebalo, terate da tuže državu? Jer, oni jedino na sudu mogu da ostvare svoja prava. Vaša Vlada i vi, gospodine Cvetkoviću, ne poštujete zakone koje ste ovde doneli.
Sa ovim se sve ne završava kada su u pitanju vojni penzioneri. Od 1. januara 2008. godine traje jedan drugi dug, takođe po članu 193. Zakona o Vojsci, ali po stavu 1 – usklađivanje vojnih penzija. Trebalo je od tog dana da se to vrši, na osnovu zakona kojim se uređuje penzijsko i invalidsko osiguranje. Od 25. januara 2008. godine fond PIO je doneo odluku o vanrednom usklađivanju penzija za 11,6% i to je urađeno za sve druge kategorije penzionera osim za vojne penzionere, koji su od tada već bili kod tog fonda. Ne fizički, nije se tamo isplaćivalo, ali su odluke trebale da se donesu u tom fondu. Vidite, to traje do današnjeg dana. Opet će svi penzioneri morati da tuže državu.
Koristim priliku zato što ste vi ovde i zato što danas ovu sednicu sigurno prati i većina penzionera, posebno vojni penzioneri, da odgovorite kako ćete i na koji način regulisati jedan ovakav dug kada ništa u budžetu za 2012. godinu praktično po ovom pitanju nije predviđeno? I kakva je to, gospodine Cvetkoviću, Vlada koja tera one najčasnije ljude u ovoj zemlji, koji su napustili svoju imovinu, odradili sve ono što je tražilo neko rukovodstvo ove zemlje od njih, došli ovde u Srbiju i postali vojni beskućnici? Jedan od njih je pre nekoliko nedelja izvršio, odnosno cela porodica, izvršili su praktično porodično samoubistvo skokom iz jednog vojnog objekta. Koliko god Ministarstvo odbrane i ministar odbrane pokušavaju da se operu od toga slučaja, svi vojni beskućnici znaju ko je odgovoran i ko je od februara ove godine sa vojnom policijom iseljavao vojne penzionere iz vojnih objekata.
Očekujem, gospodine Cvetkoviću, da ćete meni i vojnim penzionerima odgovoriti kako mislite ovu obavezu da izvršite. Ili treba da čekamo neku novu, odgovorniju i časniju Vladu koja će časnije da se ponaša prema toj kategoriji ljudi? U svakom slučaju, ljudi koji najviše vole ovu državu, terate ih da njihova zakonska prava ostvaruju na sudu. Ili, jednostavno, očekujete da svi pomru? Hvala.

 Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici,  moje pitanje za Vladu je vrlo kratko. Da li posle 9. decembra Vlada i predsednik države napuštaju politiku koju su do sada vodili – i Evropa i KiM? Što se tiče građana Srbije, oni su jasno rekli – KiM, a što se tiče Evrope, većina građana podržava stav SRS, da Evropa nije naš prioritet.
Međutim, izjave nekih ministara i samog predsednika države poslednjih dana govore o tome da smo prodali KiM zarad tog suludog puta prema EU. Gospodin Jeremić, ministar inostranih poslova na debati – Srbija i EU je rekao, da do sada u uticajnim centrima moći nije razmislio o bilo kojoj drugoj mogućnosti za Kosovo, osim da Srbija prihvati Ahtisarijev plan i na kraju prizna nezavisnost Kosova u punom i formalnom smislu te reči. On je rekao da Srbija u decembru nije mogla da ostvari status kandidata za članstvo u EU bez eksplicitnog odustajanja od Rezolucije 1244. Gospodo, vama je svima poznato da Rezolucija 1244 garantuje suverenitet Srbije na KiM.
Ministar odbrane, gospodin Šutanovac, govori da pitanje ukidanja paralelnih struktura na Kosmetu je politička prepreka ka dobijanju kandidature za EU, kojoj mora da se pristupi analitično, ali se to ne može učiniti jednim rezom. Hoće reći ministar odbrane, da institucije Srbije na KiM treba postepeno ukidati. Ukidanjem institucija Srbije, ukida se i sama Srbija na KiM.
Predsednik Tadić u svom istupanju već govori o tome, da Srbija treba da se trudi da samo obezbedi uslove za život Srba na KiM.
Jedan od poslednjih događaja ovih dana koji su propratila sva sredstva informisanja, a to je hapšenje Zvonka Veselinovića, takođe govori o tome da državne institucije Srbije rade isto ono što rade i institucije Tačijeve vlade, odnosno da se nalaze na istom zadatku. Govori se o Zvonku Veselinoviću kao kriminalcu. Međutim, niko ne ističe činjenicu da je Zvonko Veselinović poznat kao vođa branioca mosta na Ibru. Zvonko Veselinović je preživeo dva atentata Tačijevih ubica, ali izgleda da je došao u situaciju da mu njegova država okrene leđa. Zvonko Veselinović je i ovom prilikom vodio branioce mostova i severnog dela Kosovske Mitrovice. Uklanjanjem njega, jednostavno se otvara mogućnost da KFOR i Euleks urade ono što su planirali u instaliranju Ahtisarijevog plana i na severu KiM.
Podlo je kada se kaže u sredstvima informisanja da se Zvonko Veselinović obogatio time što nije plaćao PDV. Svi vi, gospodo, znate da do pre dva meseca za KiM niko nije plaćao PDV, jer je odlukom Vlade KiM bila oslobođena od PDV-a i da je to uvedeno tek pre dva meseca. Znači, akcize koje su svi građani, a posebno svi privrednici sa KiM plaćali Srbiji, upravo merama ove vlade teraju se da ubuduće te akcize plaćaju toj kvazi-državi KiM.
Pitanje ponavljam još jednom, kratko i jasno – Jesu li ova vlada i predsednik, zarad puta u EU, konačno prodali KiM?

SRS smatra da u Srbiji svakako treba da se snimaju filmovi. Na kraju krajeva, naša zemlja i naši stručnjaci nastavljaju sa jednom dobrom tradicijom i poznati smo u svetu po scenografistima, o čemu je govorio i ministar kada je pomenuo "Zastava film", gde i danas postoje neki objekti u kojima je snimljeno više filmova.

Međutim, u ovom članu, u stavu 8. dati su kriterijumi na osnovu kojih se vrednuju filmovi prilikom izbora da li će neki film biti finansiran sa 20% iz budžeta Republike Srbije.

Mi smo kroz ovaj amandman dodali dve tačke 10. i 11. gde u tačci 10. tražimo da taj film, odnosno njegov scenario doprinosi očuvanju kulturnog identiteta srpskog naroda i nacionalnih manjina u Republici Srbiji, a u tački 11. da scenario doprinosi očuvanju sećanja na istoriju Srbije i srpskog naroda i na značajne ličnosti koje su svojim životom i delom zadužile srpski narod i građane Srbije. Pored ovih devet kriterijuma postojećih, svakako da bi ova dva kriterijuma uticala da se na kvalitetniji način vrši izbor filmova koji treba da bude finansiran iz budžeta Republike Srbije.

Mi smo svi imali prilike da u ovim proteklim godinama vidimo jedan veći broj filmova u kojima se srpski narod upravo zbog događaja na prostorima bivše SFRJ predstavlja kao narod zločinaca, ubica itd. Zbog toga u svakom slučaju podržavamo inicijativu za snimanje filova koji bi govorili afirmativno o srpskom narodu. Imao sam prilike da pročitam dva scenarija kao vojni veštak za dva filma, od kojih je jedan vezan za rat u Bosni i za pse rata ili plaćenike koji iz Velike Britanije dolaze preko Hrvatske u BiH gde uvijaju pripadnike srpskog i muslimanskog naroda, a film je bio po ratnim naslovom "Lov". Drugi film je bio vezan za Prvi svetski rat, ali obadva su afirmativno govorila o srpskom narodu.

Takođe, imali smo prilike da nedavno vidimo jedan dokumentarni film koji su delom snimili a delom koristili dokumentacioni materijal ruski snimatelji, gde se govori o Kosovu i Metohiji, o ratu na Kosovu i Metohiji i gde je praktično vrlo afirmativno prikazan interes Republike Srbije na tom prostoru, što je u današnje vreme od izuzetne važnosti, jer jedno je kada mi govorimo o KiM, a sasvim je druga slika kada o tome govore pripadnici drugih naroda.

Imali smo prilike da o tome govore i, recimo, Meri Volš iz Velike Britanije, a posebno su o tome kroz ove dokumentarne filmove govorili ruski snimatelji. Zato se posebno SRS zalaže da se kod izbora filmova koji će biti finansirani iz budžeta Republike Srbije nikako ne ispusti iz vida taj kriterijum sećanja na istoriju Srbije i srpskog naroda i kriterijum očuvanja kulturnog identiteta srpskog naroda i nacionalnih manjina koji žive na prostoru Srbije. Hvala.

Dame i gospodo uvaženi narodni poslanici, kao i obično, sve što radimo u Republici Srbiji, pa i kod ove strategije, pošli smo obrnutim putem. Odnos strategije i zakona je odnos opšteg i posebnog. Kada smo donosili Nacionalnu strategiju mi smo pre toga doneli sve zakone iz te oblasti, pa smo posle toga doneli Nacionalnu strategiju. I u ovoj ovde situaciji imamo da smo doneli zakone, pa posle toga donosimo strategiju, a vrlo je, po meni, jedna velika greška kada se poziva na Zakon o vanrednim situacijama da je to osnov strategije.
To što se kaže da se u tom članu zakona govori da to mora biti koordinisana delatnost, to se apsolutno slažem, ali to nikako ne može da bude osnov. Osnov za ovu strategiju nalazi se u Ustavu i u Strategiji nacionalne bezbednosti Srbije. Da ne pominjem ove druge elemente koje vi pominjete kada se vezujete za taj svoj evropski put.
Znači, to je jedan moj potpuno principijelan stav i smatram da je to pogrešno. Jer, ako uzmemo i najopštiju definiciju strategije, da je to sistem naučnih znanja i veština najvećeg nivoa u određenoj društvenoj oblasti i da on daje smernice, da on određuje nosioce u određenim oblastima, dalje se sve to reguliše kroz zakone, gde će kroz zakone određenim činiocima, određenim državnim subjektima biti precizirane obaveze ili zadaci u tom koordinisanom sistemu. Svakako da se mi iz SRS zalažemo da Srbija mora imati nacionalnu strategiju i po ovom pitanju, ali zašto uvek sve mora kod nas da ide obrnuto?
Sledeća naša velika primedba je kakva je to strategija o vanrednim situacijama, u kojoj nema ni jedne reči o najvećem trenutno problemu koji postoji u Republici Srbiji, o Kosovu i Metohiji? Nema ni jedne smernice kako probleme koji postoje, a oni su svakodnevni na KiM, kako će ih državni organi rešavati i kakve zadatke mogu imati da bi te probleme rešavali. Makar ste trebali samo da navedete u toj strategiji da je KiM, kada su u pitanju vanredne situacije, stalni izvor rizika da se takve situacije dese.
Ako to niste dali ni kroz jednu reč, mi možemo samo da zaključimo da ste se vi i definitivno, što se gotovo svakog dana može i videti, odrekli teritorije KiM, a samim tim se onda ne možete pozivati na Ustav, da osnov ove strategije bude Ustav, ako Ustav i u svojoj preambuli i kroz sve svoje članove govori da svi državni organi, sve institucije moraju štititi suverenitet Republike Srbije i njenu celovitost, znači i sa KiM.
Što se tiče stanja u oblasti vanrednih situacija, gospodo, mi smo imali i ranije je funkcionisao, čak vrlo dobro funkcionisao jedan sistem. On nije imao sve elemente koje možda neke nove opasnosti koje su danas aktuelne i postoje, međutim, sistem je bio aktuelan. Kada je došlo do toga da se iz Ministarstva odbrane pojedini elementi sistema prebace u MUP, moje lično mišljenje je da to nije urađeno na adekvatan način, MUP je dobilo određene obaveze, a da apsolutno nije imalo u svom sastavu kadrove koji bi mogli te obaveze da izvrše, kao ni materijalna sredstva da te obaveze mogu da izvrše. Čak, u MUP, po mom mišljenju, jedno vreme je postojao i kao neki stav – daj što više sektora, daj što više uprava.
Odmah to i da dokumentujem. Ko je mogao ikad da pretpostavi da će Sektor protivgradne odbrane da dođe u MUP i kakve to uopšte veze ima sa MUP? Moje lično mišljenje je bilo, s obzirom da tamo ima mnogo kriminala u tom sektoru, da to dolazi upravo u MUP da bi se taj kriminal, koji tamo postoji, razrešio. Međutim, ništa se nije desilo. Možda neka saznanja da ima nekih krivičnih prijava, koja u predizbornoj godini ne žele da se iznesu na svetlost dana. Ništa nije učinjeno. To je kada je u pitanju protivgradna odbrana, koja je jednostavno izuzeta iz neke svoje prirodne sredine ili okruženja Hidrometeorološkog zavoda i data MUP.
Ministarstvo unutrašnjih poslova se prihvatilo onda i zadatka kontrole protivgradnih raketa, a ono za to nije osposobljeno. Koristilo je svakako vojni poligon za ta ispitivanja, ali ako neko nije ni tehnički, ni kadrovski osposobljen da to radi, onda to ne treba da radi. Mnogo je još drugih elemenata koji govore da sistem koji je nekada postojao je potpuno razbijen, a nije uspostavljen drugi sistem.
Ovde, što smatram da je u redu i da je pošteno, navodite u svojoj analizi probleme, i to institucionalno-organizacijske, gde kažete da ne postoje uslovi za doslednu primenu propisa, da je neodgovarajuća organizacija i sprovođenje preventivnih mera, nedostupnost specijalizovanih katastara, nepostojanje sveobuhvatnih mapa rizika i neravnopravan raspored kapaciteta službi za reagovanje na teritoriji Republike Srbije. Zatim, materijalno-tehnički, zastarela nepouzdana oprema, sredstva i vozila, neadekvatno finansiranje i održavanje sistema zaštite i spasavanja, nepostojanje specijalizovanih vozila i opreme za reagovanje u hemijskim udesima.
Zatim, po pitanju saradnje, mislim da ovo što vi kažete da je apsolutno tako, nedovoljna koordinacija između subjekata sistema zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama, nedovoljna saradnja između naučnih i istraživačkih institucija i direktnih korisnika istraživanja, kao i nedovoljna saradnja sa nevladinim privatnim sektorom i potreba za unapređivanjem međunarodne saradnje.
Kad su u pitanju ljudski resursi i edukacija, kažete neadekvatna stručna kvalifikovanost i tehnološka disciplina raspoloživih ljudskih resursa, nedostatak specijalizovanih kadrova, nedovoljna obučenost profesionalnog kadra, ne pripremljenost i nizak nivo kapaciteta lokalne samouprave, nerazvijena kultura prevencije, apsolutno se slažem sa svime što ste ovde vi naveli. Ali, kad sve ovo objedinite, onda morate da izvučete zaključak da ne postoji sistem i da sistem ne funkcioniše.
Još može niz primera, gospodo, da se navede, iz kojih se vidi da ne postoji koordinacija. Recimo, Zakonom o odbrani, od 11. decembra 2007. godine, u članu 14. tačka 20. bio je regulisan sistem osmatranja, obaveštavanja i uzbunjivanja za potrebe građana. Smatram da je to bilo dobro regulisano i da je to normalno. Međutim, izmenama od 26. 11.2009. godine ta obaveza je brisana. Zašto kažem da je to bilo normalno? Pa ako postoji jedan sistem, koji u svom sastavu ima sredstva, znači ne može se praviti neki drugi sistem koji bi nabavljao ili duplirao nekakva sredstva, već upravo se radi o tome, što vi pominjete u integraciji. Mora biti integrisano sve iz različitih ministarstava, agencija i drugih držanih institucija u jedinstven sistem, pa nije bitno da li se on nalazi u MUP ili se ne nalazi. Trebalo bi sad neko da mi odgovori kako će se baviti i pripremati ovaj sistem osmatranja, obaveštavanja i uzbunjivanja, neko ko nema sredstva?
Sledeće, mnogo puta smo govorili o Agenciji za kontrolu leta. Mnogo puta smo govorili i o "Juro – kontrolu". U tom "Juro – kontrolu" postoje na nekom računu sredstva za organizovanje službe traganja i spasavanja. Ko može da mi objasni zašto godinama nismo iskoristili i ne koristimo ta sredstva? Zbog toga što se razmišlja da li treba MUP da organizuje takvu službu ili to treba da radi vojska. Ministarstvo odbrane, po prirodi svog posla, mora uvek da ima službu traganja i spašavanja.
Ako smo mi izgubili za sve ove godine, ne povlačenjem tih sredstava, a verovatno smo mogli da nabavimo dva helihoptera MI-17, pa da jedan opremimo za traganje i spasavanje, a drugi za protivpožarnu zaštitu na mestima gde su, eventualno, pali vazduhoplovi koji se traže. To bi uradila svaka normalna zemlja. To bi uradio svaki sistem koji je dobro integrisan. To takođe govori o tome da kod nas takva integrisanost ne postoji.
Što se tiče nekih drugih stvari, imali smo priliku juče da vidimo ministra unutrašnjih poslova. Ne znam koji je to put da se naš ministar unutrašnjih poslova u Nišu sretne sa ministrom za vanredne situacije Ruske Federacije gospodinom Šojgu. O tome u strategiji nema ni jedne rači. Govori se o mnogo saradnje sa susednim zemljama što je u redu, govori se o EU, što je po nama apsolutan promašaj i o tom mehanizmu iz EU, koji vi spominjete. Neka i to stoji u ovom papiru.
Ako je ovo najopštiji papir i ako ste već ranije definisali da će postojati regionalni trening centar i da će to biti Niš, zašto ni u jednoj reči niste pomenuli saradnju sa Ruskom Federacijom? Ta saradnja je već, u odnosu na nepostojeću saradnju sa tim vašim evropskim mehanizmom, uspostavljena i postojala je i prošle godine i ove godine.
Znači, neko u Republici Srbiji opstruiše nešto što je i te kako potrebno građanima Srbije, koji iz ovoga što ste ovde napisali, iz ovoga o čemu smo danas raspravljali kada smo raspravljali o budžetu ili kad budemo raspravljali o budžetu za sledeću godinu, jasno zaključuju da mi kao država nemamo dovoljno sredstava da organizujemo većinu ovih elemenata koji se vezuju za vanredne situacije.
Imali smo ponudu, prihvatili smo tu ponudu, a onda neko vrši tu opstrukciju. One reči koje je sinoć izrekao ministar vrlo ljutito: "Ako Rusi mogu da gase požar u Italiji, Španiji, Grčkoj, a što ne mogu da gase u Srbiji, kome to smeta", a ministar inostranih poslova takođe reče sinoć da svi oni koji u tome vide neku rusku vojnu bazu, svi oni greše. Istina, baze postoje na teritoriji Republike Srbije, ali su one na nekim drugim mestima i to su okupatorske i svakako nama neprijateljske vojske.
Kada to pratimo, kada čitamo tu strategiju, kada vidimo da izostavljate takve stvari, onda i sve ono što ste napisali apsolutno gubi na značaju, jer i ovo možemo podvesti pod domen dnevne politike.
U mnogim stvarima, i ako ste pokušali da ukažete na te probleme, posebno u ovom aneksu, ipak je ova strategija spisak lepih želja. Moje mišljenje je da najpre treba da poradite na zakonima, jer zakoni su obavezujući, ali da pre toga možda uvažite neke stvari koje niste imali u vidu kada ste pisali ovu strategiju.
Recimo, mesto RHMZ u strategiji nije precizno definisano. Ovde postoje i određeni problemi. Nije uneta u strategiju najvažnija stvar, pošto ona dolazi posle zakona,a to su tačni kriterijumi za opasne meteorološke pojave i kriterijumi za nepovoljne meteorološke pojave. Zašto je ovo važno? Onda bi u zakonu, u zavisnosti od toga, bile propisane procedure i zakonske obaveze. Recimo, jedna od tih obaveza je naknada štete. Postoji taj meteo-alarm i tu takođe nema jasnih kriterijuma za te pojave i onda osiguravajući zavodi nemaju obavezu da isplate štetu, jer ne postoje jasni kriterijumi.
Ovde ste rekli, što je dobro, da je u Srbiji instalirano 28 automatskih meteoroloških stanica. Međutim, jedna primedba vezana za te radare. Tačno je da postoji 13 meteoroloških radara, ali su samo tri na teritoriji Vojvodine radari savremene tehnologije. Radarski sistem bi svakako trebalo da bude organizovan preko cele godine da prati vremenske prilike, da vrši najavu svih meteoroloških pojava, a ne da radi samo šest meseci godišnje za potrebe pucanja u oblake.
Ovde sam pripremio za ministra unutrašnjih poslova jednu malu analizu vezano za protivgradnu zaštitu i koja su to otvorena pitanja, ali pošto on nije došao, to ću mu uručiti drugom prilikom. I dalje je to jedna oblast, to vam stavljam samo na znanje, koja bi trebalo da bude sa vaše strane podvrgnuta jednoj velikoj analizi, ne samo po pitanju kriminala koji tamo postoji i raznih lobi grupa.
Pročitaću vam zemlje u kojima ne postoji protivgradna zaštita. Kada ste pominjali EU, ona vam nije poslala ni jednu preporuku po pitanju protivgradne zaštite. Države koje nemaju organizovanu protivgradnu zaštitu i koje je ne finansiraju: Izrael, Švedska, Slovačka, Holandija, Nemačka, Velika Britanija, Italija, Francuska, Poljska, Švajcarska, Belorusija, Jermenija, Španija, Irska, Rumunija, Finska, Portugalija, Turska itd.
Zemlje koje na sličan način, kao i mi to rade to su zemlje u okruženju, Bugarska, Mađarska, Hrvatska, Rusija, Srbija. Tu postoji organizovana protivgradna zaštita i finansirana je od strane države.
Vezano isto za tu protivgradnu zaštitu, kada ste pisali ovu strategiju, sve mi se čini, da studiju jednu iz ove 2011. godine i to studija o uticaju vremenskih uslova na poljoprivredu Republike Srbije i modaliteti protivgradne zaštite, koje finansira USAIT i koja je 16. juna promovisana u Privrednoj komori Srbije. Tom prilikom Ru Faro direktor USAIT agrobiznis projekta naglasio da je svrha pomenute studije preporuka i plan implementacije, a u pomenutoj studiji se jasno i sistematično su nabrojani svi koraci koje Srbija mora da preduzme ukoliko želi da zaštiti i poljoprivredu, ljudske resurse, materijalna dobra od grada. Ali, kada se pročita ova vaša strategija, očigledno je da vi o tome, da ovu studiju niste imali u planu.
Što se tiče ovih drugih stvari, posebno što se tiče samog aneksa, vi ste u njemu, istina izneli u kojim je zakonima sve ovo regulisano, ali očigledno da ako ne funkcioniše ta koordinacija, da će morati da se daleko više poradi na tome kada se čak pripreme i izmene određenih zakona.
Što se tiče resursa, ovde je jasno da Srbija u uslovima u kojima se trenutno nalazi neće moći, možda čak i u dogledno vreme izdvaja dovoljna sredstva da bi onako kako ste vi planirali u strategiji bili opremljeni svi organi i da bi moglo to da funkcioniše kao koordinisan sistem.
(Predsedavajuća: Dvadeset minuta.)
Samo još jednu rečenicu. Međutim, ukoliko se odrede prioriteti, što svakako treba da uradi neki stručni tim koji će na kraju krajeva formirati Vlada, moglo bi se sa sredstvima koja su dodeljena za ovu svrhu da se uradi mnogo više nego što je to urađeno do sada.

Hvala, u pravu ste, na kraju ste pomenuli da je sve to deo jednog amandmana koji je predložio Odbor za finansije i mislim da tu ne bi moglo da bude nekog sporenja tako da na taj način imamo pravnu utemeljenost. Mislim da je najbitnije da se postigne rezultat, a malo manje autorstvo. Mislim da ste ovim izlaganjem dobili to autorstvo.
Sa druge strane, moramo ipak da primetimo da saniranje, kada govorimo o saniranju posledica, evo nas 13 godina kasnije i dalje imamo taj jedan instrument i mislim da bi u datom momentu bi trebalo, ako ne ova, onda sledeća Vlada da se podvuče crta i da se vidimo dokle se stvarno stiglo sa tom sanacijom jer nekako ne ide, nije logično da se 13 godina kasnije razmišlja o sanaciji neke elementarne nepogode. Sećam se i 2002. 2003. godine bilo je pitanja da li je, baš se išlo na neku sanaciju i te dve kategorije o kojima ste pričali, sanacija i razvoj su dve odvojene stvari i mislim da bi trebalo da se te dve stvari vrate u neke okvire, koji su sada moderne po ovim zakonima koje imamo sada. U svakom slučaju, do daljnjega mislim da je nađeno, kroz ovaj amandman odbora jedno dobro rešenje.

Gospodine Đeliću, mi smo svoj vrednosni sud o ovomm zakonu već rekli, posebno o njegovim članovima 9. i 10. Međutim, ako ste dobro pratili i kada je bio u pitanju član 9. st. 2. i 3. i član 10. stav 6, mi smo predložili da se reč: "iskorišćavanja" zameni rečju:"korišćenja".
Nikako ne možemo prihvatiti obrazloženje da se amandman ne prihvata iz razloga što je predloženo rešenje prikladnije. Gospodine Đeliću, mogu biti prikladnije obučen da uđem u Skupštinu ili prikladnije obučen prema atmosferskim prilikama koje vladaju van Skupštine. Da je ovde pisalo da se ne prihvata zbog toga što je predloženo rešenje jezički ispravnije, mi bi to prihvatili.
Gospodine Đeliću, u članu 6. se kaže da onaj ko upravlja ili koristi dobra od opšteg interesa u javnoj svojini, treba da se ponaša kao dobar domaćin. Mogu da vam kažem da dobar domaćin koristi, a loš domaćin iskorišćava. To je takođe bio jedan od razloga zašto smo tražili da se ovo jezički ispravnije u ovaj zakon unese. Ovo obrazloženje, koje je dato, može da se kaže da nije prikladno.

Uvaženi predsedavajući, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član 10. govori o ograničavanju sloboda i prava okrivljenog u postupku. Srpska radikalna stranka je i kroz amandman na član 7, pa i kroz amandman na ovaj član iznela svoj stav da smo mi inače protiv ograničenja sloboda i prava okrivljenog u postupku. To zbog toga što smatramo da tim raznim ograničenjima na kraju krajeva može biti povređen i član 32. Ustava, a to je pravo okrivljenog na pravično suđenje član 33. koji govori o posebnim pravima okrivljenog i član 34. koji garantuje pravnu sigurnost u kaznenom pravu.
Mi smatramo da svaki okrivljeni ima pravo da mu se obezbedi dovoljno vremena, da mu se obezbede pravni zastupnici kako bi on mogao da iznese na adekvatan način svoju odbranu.
Zbog toga smo u ovom članu 10. stavu 3. predložili da se tačka 2. briše. Ona inače glasi – određivanje glavnog pretresa ili ročišta za izricanje krivičnih sankcija u skraćenom postupku. Upravo zbog toga što je naš stav da treba da se izbegava skraćeni postupak. Mogli ste, takođe, da vidite da, što se tiče tačke 1. i tačke 3. da mi tu nismo predložili amandmane i smatramo da, kada su takve situacije u pitanju, to može da se sprovede i da se reguliše. Hvala.

Gospođo ministarka, ovde se radi o članu 102. gde je predviđena zaštita svedoka. Pročitaću stav 2. – učesnika u postupku ili drugo lice koje je pred organom postupka vređa oštećenog ili svedoka, preti mu ili ugrožava njegovu bezbednosti, javni tužilac ili sud će opomenuti, a sud ga može novčano kazniti do 150.000 dinara.
Suština našeg amandmana je u tome da ova cifra 150.000 dinara bude zamenjena sa cifrom do 50.000 dinara.
Kada smo se odlučili za ovaj amandman, vodili smo računa i o tome, da kroz ovu Skupštinu, što vi svakako znate, različiti drugi zakoni koji imaju kaznene odredbe, bilo da su to privredni subjekti ili fizička lica, takođe su predviđene određene kazne. I u ovom zakonu, u nekom drugom delu gde se govori o veštaku i o obavezama veštaka, koji u svakom slučaju treba da ima daleko veću odgovornost prema sudu, vi ste predvideli u jednoj situaciji kaznu od 100.000 dinara, a u drugoj od 150.000 dinara, i to ukoliko odbije veštačenje.
Smatramo, a to smo na kraju krajeva i kroz član 101. kod kažnjavanja svedoka i predložili. Takođe je nešto slično. Smatramo da trebate prihvatiti ovaj amandman i da je ovaj iznos od 50.000 dinara apsolutno primeren tome. Svakako da podržavamo ovaj stav koji je ovde iznet, da ni jedno lice koje se nalazi u postupku, ne može vređati oštećenog ili svedoka, pretiti mu ili ugrožavati bezbednost.

Uvažena predsedavajuća, gospodo iz ministarstva, poštovani narodni poslanici, dobro je da je Vlada prihvatila ovaj amandman jer kada smo u SRS razmišljali o vremenu koje je danas potrebno u Srbiji da bi se jednostavno došlo do neke dokumentacije koja je neophodna za bilo kakve radove, zaključili smo da vreme koje je ponuđeno od dva meseca jednostavno je nemoguća misija. Čak i ovo vreme od četiri meseca može da bude dovedeno u pitanje.
Naime, radi se o tome da ako železnica vrši izgradnju, rekonstrukciju ili modernizaciju i kada objavi da to radi, drugi imaoci, znači, privredna društva, druga pravna lica odnosno preduzetnici, takođe su dužni da izrade projekte i da se usaglase to sa većim projektom koje je objavila železnica.
Međutim, gotovo nijedan projekat, čak i kada se radi o fizičkim licima, vi danas ne možete uraditi a da ne tražite određene saglasnosti. Saglasnosti se traže od različitih subjekata i opet postoji neka njihova zakonska regulativa koja ih obavezuje za koje vreme su oni dužni da to urade.
Danas sam ministru dao jednu dokumentaciju gde je upravo iz njegovog resora jedan organ trebao u roku od mesec dana da da odgovor, a on to nije uradio ni od decembra 2010. godine.
Znači, ovo vreme od 120 dana danas smatramo minimalno vreme, čak i u uređenoj državi, da se obezbedi sve što je potrebno i da se onda pristupi usklađenom delovanju, bez obzira da li je izgradnja, rekonstrukcija ili modernizacija. Toliko o tome. Hvala.

Upravo zbog toga što je gospodin ministar prisutan i zbog toga što smatram ovo kao oblast za koju je ministar odgovoran, iako smo svi mi ovde dužni da poštujemo član 10. Ustava gde se kaže da je u Republici Srbiji ćirilično pismo i srpski jezik, i ako već kada izađemo odmah iz ove Skupštine možemo da vidimo kako se to u praksi primenjuje preko raznih naziva firmi, reklama itd, na šta mi u ovoj Skupštini ne možemo da utičemo na drugi način nego preko zakona i propisa koje donosimo, ali ako mi to i u ovoj samoj Skupštini ne poštujemo, posebno, gospodine ministre, ako vi kao ministar obrazovanja ovde direktno u ovom članu 79, gde se zna da umesto te reči koja potiče verovatno iz engleskog jezika "apstrkt", imamo tako priznatu i poznatu srpsku reč "sažetak" i ne prihvatite to. Očekivao sam da dođete ranije, pošto je u desetini slučajeva, o čemu se govorili poslanici DSS, sticalac, znači, imamo opet i možemo da govorimo o reči koja je daleko primerenija i potiče iz srpskog jezika, dok "sticalac" i pozivanje da to postoji u obligacionom pravu, ali to može potiče iz obligacionog prava iz one Jugoslavije gde se govorilo o srpsko-hrvatskom jeziku, a mi ovde danas u Srbiji govorimo o terminima i o rečima srpskog jezika.
Molim vas, upravo zbog toga što ste vi ministar obrazovanja i što zakoni koje vi ovde u Skupštini predlažete i branite, prvenstveno kada je u pitanju srpski jezik, tu makar ne bi trebalo da bude dileme. Kada su, recimo, ova dva termina ili reči u upotrebi "apstažetak" umesto "apstrakta" i "imalac" umesto "sticalac". Hvala.

Ovaj amandman je u vezi i sa članom 79. i on, da kažem, na bliži način precizira sam sadržaj, jer traži da se pored tog gde se propisuju karakteristike i izgled nacrta Dobro je što je Vlada prihvatila ovaj amandman, jer na taj način ovaj član i ovaj stav postaju precizniji, mada lično smatram da nije neki suštinski amandman.
Jednostavno kada razmišljam o tome, gde stvarno smatram da se ne radi o nekoj suštinskoj izmeni, a onda kada imamo u vidu da smo i od strane Srpske radikalne stranke i od strane drugih poslaničkih grupa, dali neke primedbe na članove gde se suštinski poboljšava ovaj zakon, onda jednostavno dobijamo ovaj nekakav utisak da, kad se radi o nekim članovima koji i nisu toliko bitni, gde se prihvate primedbe opozicije i prihvate se amandmani, možda samo iz razloga što to neće bitnije uticati na sam zakon, a da bi mi iz opozicije bili zadovoljni, što su na kraju krajeva neke primedbe usvojene. Ipak bih više voleo da se usvajaju suštinske primedbe, one koje su suštinski poboljšavaju zakone, a ne i neke primedbe koje su, da kažem, tehničke prirode i koji ne poboljšavaju puno zakon i pojedine članove.

Uvažena predsedavajuća, gospodo iz Vlade, gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o jednoj vrlo važnoj temi. Danas nam se iz Vlade sugerira da treba da ovde pokažemo da smo jedinstveni, ali isto tako moram odmah da kažem da licemerje koje traje mesecima u ovoj Skupštini traje i danas.
Na samom početku zasedanja imali smo predlog SRS da o ovako važnom pitanju raspravljamo u dvostrukom vremenu. Kao i sve što dolazi sa strane opozicije, to je glatko odbijeno. Nama iz SRS nije važno da li ćemo o ovom pitanju raspravljati pet ili pedeset sati. Važno je samo kakav će biti krajnji rezultat, pa smo zbog toga i rekli unapred da ćemo glasati za ovu deklaraciju.
Već duže vreme u ovoj ovde sali poslanici SRS traže raspravu o KiM. Samo pre nekoliko dana, ovde u Skupštini smo kažnjavani opomenom na samo pominjanje KiM, a danas tražite našu podršku i jedinstvo za vašu propalu antidržavnu politiku na KiM. Predsednica Skupštine, gotovo trijumfalno, pre neki dan saopšti medijima da opozicija nema potreban broj potpisa da otvori raspravu o KiM. Potom, poslaničkim grupama šalje dopis da se ne može raspravljati, jer nema izveštaja Vlade, kao da KiM zavisi samo od Vlade i kao da poslanici ne mogu sami napraviti deklaraciju nego je moraju dobiti, kao što je i ovaj put to učinjeno, od Vlade.
(Predsednik: Gospodine Deliću, molim vas nemojte dezinformisati građane. Poslanici mogu diskutovati o dokumentu koji je predložen. Prema tome, radilo se o tome da sam vas samo poučila šta treba da učinite da bi vam predlog bio valjan.)
Kada sve ovo uzmem u obzir onda bi se moglo zaključiti da je KiM samo problem jednog dela opozicije i da to ne interesuje vladajuću većinu, odnosno da ona nema saznanja i procene u kom pravcu će se razvijati ova situacija ubuduće. Krajnje je vreme gospodo iz Vlade da odustanete od vaše sulude politike koja nema alternativu, jer sve što nema alternativu danas je suludo, jer to ugrožava ne samo suverenitet Srbije na KiM, već i opstanak same Srbije.
Meni je drago što je danas ovde sa nama predsednik Srbije. Mi smo ga koliko pre 15-20 dana pozvali da prisustvuje jednoj sednici koju je inicirala SRS. I tada sam rekao predsednici Skupštine da ona nema pravo da govori u ime predsednika. Baš bi me zanimalo da gospodin predsednik samo kaže da li je naš poziv da prisustvuje sednici Skupštine primio, jer mislim da niko umesto njega ne može da odgovara da li može da dođe ili ne može da dođe? Pitanja su bila takve prirode da na njih može da odgovori praktično samo predsednik države. Svi oni koji su došli iz Vlade jednostavno nisu kompetentni da raspravljaju i odgovaraju na takva pitanja.
Ono što zameram gospodine predsedniče, što je već danas rečeno, a to su praktično dve stvari. Obični ljudi, pa i ja kao poslanik bih možda mogao to da kažem, ali vi kao predsednik države svakako ne. Srbija je u 20. i 21. veku bila izložena genocidu i pretrpela je velike žrtve. Niko se nije izvinio Srbiji. Vi ste se izvinili, gospodine predsedniče, mnogo puta i više nego što je to trebalo, ali ono što me posebno pogađa gospodine predsedniče to što ste vi poručili da Srbija neće ratovati. Gospodine predsedniče, Srbija nikada i nije ratovala. Srbija se uvek samo branila i nikada nije bila agresor i nikada se nije borila na nečijoj drugoj teritoriji. Pa, kada vi kažete da Srbija neće ratovati, onda to znači da se Srbija neće braniti. Ministar odbrane takođe kaže da Vojska Srbije neće ratovati, što opet u prenesenom smislu znači da vojska neće braniti Srbiju.
Zašto će nam onda takva vojska? Poznato je da mi iz SRS svake godine, kada se govori o budžetu, posebno govorimo o budžetu vojske i zalažemo se da ona ima veći budžet i dovoljno sredstava da može da izvrši svoje misije. Danas ova vojska od tri misije koje ima može da izvrši samo onu jednu – učešće u međunarodnim misijama. Ako vojska postoji samo zbog toga, onda nam takva vojska nije potrebna.
Da li vi, gospodine predsedniče i ministar odbrane, znate da ono što je, na kraju krajeva, kompetencija ove skupštine, a u određenim situacijama i vaša, da li vi znate da je na delu Srbije juče uvedeno vanredno stanje? Umesto preventivnih mera predsednika Vlade ili ove skupštine, nama je na delu naše teritorije vanrednu situaciju uveo NATO, da bi nekažnjeno mogao da puca na goloruki srpski narod.
Ljudi na KiM, posebno u severnom delu, nalaze se u vanrednom stanju. Sve ovo vreme, otkad mi danima pokušavamo da iniciramo raspravu o ovoj skupštini, običnim ljudima na KiM, pa i u Srbiji, je jasno da se zločinačka NATO organizacija 1999. godine pojavila kao agresor, zatim kao okupator, a sada se pojavljuje kao realizator i utemeljivač kvazi države Kosovo, i to sada u severnom delu, u četiri opštine koje su naseljene gotovo isključivo sa srpskim življem.
KFOR je, gospodo, uvek bio NATO i nikada, za sve ove godine, od agresije 1999. godine, nije bio neutralan. Da je bio neutralan, gospodo, pa valjda ta Rezolucija 1244, posebno Aneks 1. i Aneks 2. bi bili sprovedeni. Sve ono što je bila dužna da uradi Srbija, ona je to uradila do poslednjeg slova i tačke, a samo dve stvari u toj Rezoluciji su bile važne za Srbiju, a to je povratak našeg stanovništva i drugo, povratak dela naše vojske i policije. To je za svih ovih 11 godina, gospodo, bio vaš posao i vi na tom poslu niste uradili gotovo ništa.
Ono što je, gospodo, najgore i što morate promeniti, možda i večeras već na ovoj sednici, gospodine predsedniče, premijeru, pa i svi drugi državni organi, to je naše ponašanje koje posebno ovaj put slama otpor srpskog naroda na KiM. Moral srpskog naroda nikada ne može slomiti NATO i KFOR, ali moral ozbiljno ugrožava naše ponašanje i naša priča da nećemo, na kraju krajeva, da nećemo braniti KiM, odnosno naš narod.
Postoji mnogo načina i, gospodo, da mi ne biste sad rekli i prigovorili da se zalažem za nekakve druge opcije, postoji 30 opcija. Mi iz SRS se zalažemo, gospodine predsedniče, pregovarači, članovi Vlade, da upotrebite sve, prvenstveno mirnodopska sredstva. Ali onaj 30. način, gospodine predsedniče, njega se ne možete odreći i to od vas traži srpski narod na KiM jer ako Priština zna da ne postoji, znači, taj 30. način, oni će nastaviti da rade ono što su radili i ovih dana.
Jedna velika sila koja vam je, inače, napravila sve ove probleme na KiM i njeni predstavnici kažu – nosači naših aviona su prsti naše diplomatije. Srbija nema nosače aviona, ali ima ponos i dostojanstvo i mora da ima jednu crtu ispod koje ne sme da dozvoli dalje ponižavanje. Mora se reći – ako ne zaštitite srpski narod na KiM, ako to ne učinite vi koji ste preuzeli međunarodnu obavezu da to radite, onda to mora učiniti Srbija, jer je to obavezna prema delu svog naroda. Kažem, to je 30. način da se pomogne srpskom narodnu na KiM.
Uradite sve da do tog 30-og načina ne dođe, ali ga nikako, gospodine predsedniče, ne možete isključivati. Najbolje je da uvek kažete da će Srbija svim sredstvima braniti svoj integritet i svoj suverenitet na teritoriji KiM. Reći da Srbija nikad neće ratovati, smatram da je apsolutno pogrešno. Hvala.

Što se tiče odluke Ministarstva da ne prihvati ovaj amandman, mislim da je sasvim u redu. Ovde se potkrala tehnička greška. Podneo sam stvarno amandman na član 35, a o tome smo u načelnoj raspravi govorili. Gospodin ministar je, klimanjem glave, na neki način dao veru da će biti promenjen. Međutim, šta da se radi. Jutros sam video da je to tehnička greška.
Hteo bih samo još jedan minut, da nešto kažem o tom članu 35. To je nešto novo što se uvodi, ta prethodna saglasnost. Mislim da to nije dobro jer, pored 42 različite dozvole saglasnost je mišljenja, ovo bi bila 43. Sledeće što sam takođe rekao u načelnoj raspravi, je to da nije nigde naveden rok u kojem ova saglasnost treba da se izda i ne postoje kriterijumi za davanje ove saglasnosti, niti uredba kojom bi se precizirali, odnosno definisali uslovi i način dobijanja predmetne saglasnosti za male hidroelektrane do jednog megavata.
Šta da radim, želja je bila da se taj član 35. briše, ali zbog tehničke greške, vi ste u pravu što ga niste prihvatili.

Gospodine ministre, govorili smo u načelnoj raspravi i o ovom članu. Međutim, samo da vam pročitam obrazloženje mog amandmana – amandman se ne prihvata iz razloga što je u istovetnom tekstu već prihvaćen od poslaničke grupe DSS. Gospodine ministre, ovde je odsustvo logike i ovo je apsolutno nedopustivo, jer hipotetički može i svaka poslanička grupa da potpuno istovetan amandman podnese i ne može jedan da se usvoji, mora da se navede da su usvojeni amandmani koje su podneli ti i ti itd. Šta se dešava i šta može da se desi u danu za glasanje? Moram ovo da istaknem jer, na kraju krajeva, ja sad štitim dostojanstvo Skupštine, njen autoritet i, na kraju krajeva, integritet Skupštine.

Očigledno, gospođo, da vi ne slušate. Amandman se ne prihvata iz razloga što je u istovetnom tekstu već prihvaćen amandman. Znači, poslanici vladajuće većine će u danu za glasanje prvo glasati da prihvataju amandman, a onda posle toga će glasati da ga ne prihvataju.