Hteo bih da skrenem pažnju na tempo kojim odgovore izvršne vlasti na pitanja koja postavlja zakonodavna vlast stižu. Ti odgovori često izostaju, nekad kasne, a ima slučajeva kada, kad stignu, takvi su, da upotrebim kolokvijalni izraz – ne bi ih pojeo pas s maslom.

Meni se to dogodilo upravo sad, pre dva dana. Dobio sam odgovor na pitanja koja sam postavljao prvo pre dva meseca, pa ponovo pre dve nedelje, u vezi sa cenom spomenika Stefanu Nemanji, odnosno odredbom, klasifikacijom državne tajne, koja je stavljena na taj podatak. Pitanje je bilo upućeno Goranu Vesiću, trenutnom ministru za građevinu i nakratko doktoru Siniši Malom, ministru finansija.

Odgovor koji sam dobio je uvredljivo glup. Goran Vesić odgovara da Ministarstvo za građevinu nije nadležno za državnu tajnu, što bi, naravno, znao svaki šimpanza.

Znate, ta odredba o državnoj tajni je Uredba koja je doneta 20. maja 2013. godine, sa potpisom Ivice Dačića. Ona ima osam odredbi. Ni jedan od slučajeva kada se državna tajna stavlja. Ni jedan od tih slučajeva ni blizu nije u vezi sa spomenikom Stefanu Nemanji.

Zato ja sada preusmeravam ovo pitanje sa ministara Vesića i Malog, koji su kao ona deca koja kada se uplaše žmure i misle da su nevidljiva i upućujem ga predsednici Vlade, jer ona mora biti ono što se zove ovlašćeno lice javne vlasti.

Drugo pitanje tiče se glasova koji se u poslednje vreme čuju u stručnoj javnosti, koji su prodrli na društvene mreže, a potvrđuju ih i neki ozbiljni privredni krugovi, a tiču se internacionalnog globalnog fonda „Blek rok“. To je jedna, za one koji ne znaju, svemoćna internacionalna kompanija čiji je kapital preko tri triliona dolara i koja je upropastila neke zemlje kao što su Pakistan, Argentina, da ne pominjem.

Ovi glasovi koji se šire toliko su opasni da bi trebalo da ih premijerka, a njoj upućujemo ovo pitanje, demantuje, istine i mira radi. Ja to činim blagovremeno i u dobroj veri.

Naime, priča se da je ta kompanija koja u Beogradu širi svoje poslove u poslednje vreme otkupila odnosno preuzela spoljni dug Srbije koji u ovom trenutku iznosi 34 milijarde evra, sa izgledima da dostigne 40 milijardi, a za to je Srbija morala nešto da založi. Ono što je Srbija tu založila mogu biti samo rudna bogatstva, energetski potencijal, poljoprivredno zemljište.

Drugim rečima, i „Beograd na vodi“ i PKB, sve su to sitnice u odnosu na ovo. Ako je ova vest istinita, mi smo onda zadužili Srbiju do svoje unučadi.

Ja bih molio da mi odgovor, odnosno demanti ove vesti odnosno glasa da predsednica Vlade Srbije.

Najzad, hteo bih da se pitanjem obratim ministru unutrašnjih poslova, Gašiću, koji je ovde nekoliko dana, sa više ili manje uspeha odgovarao na primedbe i prigovore o njegovom poslovanju. Pitam ga – da li je svestan šta je učinio onim što je ovde izgovorio, pred svima nama i pred milionskim auditorijumom, rekavši da se ubica Olivera Ivanovića zna i da se nalazi pod zaštitom, nije rekao jedne strane države, nego je rekao Nemačke. Na šta je posle 24 sata usledio šamar iz nemačke ambasade i taj šamar nije pao na čisto liste Bratislava Gašića samo, nego je pao na lice naše zajedničke domovine, na lice ove države.

Da čak nije kriv ni za „Jovanjicu“, ni objektivno odgovoran za ove zločine odnosno ubistva koji su se dogodili, da nije kriv ni za šta, samo to što je uradio u ovoj prilici, pred svima nama, dovoljno je da ne bude dostojan da bude ministar unutrašnjih poslova ove zemlje. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Hoću najpre u sopstveno ime i u ime svojih prijatelja da poželim dobrodošlicu Vukašinu i Strahinji. Molim da se to prenese.

Drugo, hteo bih da pozdravim pripadnike SNS koji su nam se danas pridružili, ali uz napomenu, gospodine predsedniče, da ono što se juče desilo ima svoje ime i to se zove sabotaža parlamentarne demokratije.

(Milenko Jovanov dobacuje.)

Sada bih hteo da postavim pitanje premijerki i ministarki energetike povodom EPS, iako se o tome govorilo ovde pojedinostima. Znam da je Zakon o imovinskoj transformaciji povučen iz procedure, ali je uprkos tome ili i pored toga, ako hoćete, izvršena imovinska transformacija …

(Milenko Jovanov dobacuje.)

Gospodine predsedniče, ja ću odustati od pitanja, ako gospodin Jovanov nastavi da viče. Budite dobri i zaštite.

Ovim što je učinjeno do sada sa EPS-om, zapravo, napravljen je jedan presedan i uspostavljen je model kako se uprkos zakonu, mimo zakona, može izvršiti imovinska transformacija i pretvoriti javno preduzeće u akcionarsko društvo. Taj model će možda neko slediti danas, sutra, i na to treba da skrenem pažnju i da toga budemo svi svesni.

Sada bih hteo da ukažem na nekoliko neobičnih okolnosti koje zahtevaju obrazloženje pred javnošću. Pre svega, zašto su Nadzorni odbor imenovani stranci, kada je reč o ustanovi od prvorazrednog državnog i nacionalnog značaja. Znači li to da u Srbiji nema doraslih i pouzdanih stručnjaka? Zašto su dalje naknade stranih stručnjaka poverljiv podatak? Dokle će se uopšte, krajnje osetljiva klasifikacije državne tajne primenjivati proizvoljno i olako i kada se ne štiti države, nego interes njenih činovnika, profitera?

Imam razloga što pitam. Nije li ovde reč o implicitnom priznanju Vlade da nije dorasla samostalnom upravljanju nacionalnim potencijalom. Da nije možda u pitanju to što možda Vlada gaji nepoverenje prema ljudima od struke koji nisu lojalni vladajućoj stranci? Građani Srbije su danima mogli slušati premijerku kako u ovoj sali ponavlja da sistem funkcioniše, ako funkcioniše ovako, imamo razloga da se upitamo kako je kad ne funkcioniše, kako je kad zakaže.

Posebno i zanimljivije pitanje glasi – Kojim je volšebnim putem imenovan nadzorni odbor koji sada treba da bira direktora i zapravo vodi EPS? To je isključiva obaveza skupštine preduzeća, a trenutno jedna osoba i to u liku ministarke, predstavlja skupštinu, koja u tom neverovatnom jednočlanom svojstvu imenovala nadzorni odbor takav kakav je. Uz sve priznanje za izuzetnost ministarke Đedović, kao eksperta za ekonomiju, rudarstvo, i uostalom, kao za ekskluzivnu visoku modu, usuđujem se reći da ovo deluje preterano čak i za njen impresivni domašaj?

Drugo pitanje moram ponoviti, a obećavam da ću nastaviti da ponavljam, pitanje sadašnjem ministru građevine, svojevremeno čoveku koji je vodio poslove prestonice, gospodinu Vesiću, kao i ministru finansija dr Siniši Malom, izvinite, Siniši Malom, još jednom – da li je konačno skinuta oznaka državne tajne sa ugovora o podizanju spomenika Stefanu Nemanji, sa podacima, ukupnim troškovima, a posebno o visini honorara vajara Rukavišnjikova, i načinu na koji je taj honorar isplaćen. Obaveštavam oba funkcionera kojima je pitanje upućeno da ih nikakvo izbegavanje odgovora neće zaštiti od interesovanja građana čiji su novac tako lakomisleno potrošili. Zahvaljujem.

Hvala vam.

Moje prvo pitanje, gospodine predsedniče, upućeno je ministarki za brigu o porodici, prof. dr Dariji Kisić Tepavčević i ministru finansija doktoru Siniši Malom, izvinite, Siniši Malom i odnosi se na izveštaj koji je u januaru podnela jedna stručna komisija na čelu sa UNICEF-om, u kojoj smo i mi bili zastupljeni, gde se procenjivalo koliki će biti efekti rata u Ukrajini i uopšte ekonomske krize, posebno na situaciju u Srbiji.

U tom izveštaju, meritornom, stručnih ljudi, izričito je rečeno, citiram – da je već 30 hiljada, u najboljem slučaju, dece u Srbiji dospelo u zonu apsolutne bede. U isto to vreme na televiziji smo mogli videti kako dete od devet godina krade hranu i u isto to vreme, gospodo narodni poslanici, neko je odlučio, Ministarstvo finansija, po svoj prilici, da se kao finansijska pomoć Fudbalskom savezu Srbije isplati u dve rate 593 miliona dinara, što je blizu šest miliona evra. Isti taj Fudbalski savez je nedavno zvanično saopštio da finansijski nikada nije bolje stajao.

Pitanje koje ja upućujem gospođi ministarki i gospodinu ministru jeste – koji su to razlozi mogli da pretegnu da se finansijska pomoć ukaže zadriglim funkcionerima Fudbalskog saveza a ne gladnoj deci?

Drugo pitanje upućujem predsednici Vlade, Ani Brnabić, koja je 2018. godine potpisala zaključak Vlade po kojem se izdaci za podizanje spomenika Stefanu Nemanji proglašavaju poverljivima, državnom tajnom. Svi naravno znamo da državna tajna može biti samo nešto što neposredno ugrožava interes države.

Do danas prošlo je pet godina, još uvek nije skinuta ta odredba o poverljivosti i javnost treba da zna koliko je sredstava izdato na podizanje tog spomenika.

O tome bi mogao da zna nešto i ministar građevinarstva, gospodin Vesić, uostalom mogao bi da zna nešto i visoko uvaženi profesor Radojčić koji je bio gradonačelnik u to vreme, taj projekat je vodio grad.

Ovo kažem i to se obraćam i poslanicima vladajuće većine, ja ovo sve pitam i u vašem interesu delimično, jer ako tih podataka nema neminovno kruže glasine, svašta se priča, govori se o nekim deviznim sredstvima koja su uzeta u kešu iz deviznih rezervi, u koferu odneta u Moskvu, isplaćena umetniku Rukavišnjikovu, zašto bi se to pričalo? Zašto ne izađete u sredu sa podacima koji su svakome dostupni i koji svakome pripadaju i zašto ne bismo skinuli sa sebe tu stigmu i sprečili tabloide antirežimske i Šolakovske da kažem mrzitelje da to zloupotrebljavaju? Istina leči.

Treće pitanje koje bih hteo da postavim, zapravo je ponavljanje nečega što su kolege pre mene rekle, ali to nije dovoljno reći više puta. Situacija u Klinici „Dr Laza Lazarević“ je dramatična i direktno ide na štetu bolesnika. Krajnje je vreme da ministarka zdravlja kojoj se ovim putem obraćam objasni zašto do sada ništa nije postupljeno po tom pitanju? I, zašto direktorka koja očevidno nanosi štetu interesima zdravstva u ovoj zemlji nije uklonjena i zašto toj dragocenoj ustanovi, a ona u uslovima pod kojima živimo postaje sve dragocenija, zašto dakle se njoj ne omogući normalan rad?

Ako je po sredi neka partijska pogodba i pravljenje ustupaka jedne vladajuće stranke koalicionom partneru, to nipošto ne bi smelo da se …