Hvala lepo, predsedniče.

Moje prvo pitanje uputiću Ministarstvu prosvete. Ovim putem molim za informaciju da li postupaju i rade na slučaju koji se desio 20. aprila ove godine. Radi se o OŠ „Đura Jakšić“ u Kaću, nedaleko od Novog Sada.

Naime, u toj školi je organizovan javni čas, to je organizovala ova škola u hali i učenicima, odnosno deci osnovne škole se putem video linka iz zatvora iz Finske, gde trenutno služi kaznu, obratio čovek koji je osuđen za ratne zločine. Radi se o Nebojši Pavkoviću. Osuđen je na 22 godine zatvora pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju, i to za zločine protiv čovečnosti.

Prema zvaničnoj odluci suda, koja je obavezujuća i za pravni sistem Srbije, on se smatra odgovornim za deportacije, ubistva, progon, kao i zločin protiv čovečnosti i krivična dela ubistva, kao i kršenje zakona i običaja ratovanja i drugih nehumanih dela.

Kako su svojstva ove ličnosti takva, ujedno i povod da se ona obrati deci u školi i kako se to ne može podvesti pod obrazovnu, edukativnu ili vaspitnu delatnost, takođe, nema veze sa proširivanjem znanja dece, niti sa građanskim sistemom vrednosti, takođe, nema veze ni sa civilizacijskim i humanističkim normama ponašanja, tražim od Ministarstva prosvete da ispita pod kojim uslovima je organizator događaja smatrao da je korisno da do ovakvog skupa među decom u školi dođe, da se deci upriliči susret i razgovor sa osuđenim čovekom? I da li postoji saglasnost roditelja dece za baš ovakav sadržaj da se plasira njihovoj deci u školi, gde su oni poslati da uče, da budu bezbedni i gde slavljenje osuđenih lica i njihova afirmacija još uvek ne bi trebalo i nije zvaničan deo školskog programa u Srbiji?

Prema pisanju dnevnog lista „Politika“ na ovom javnom času govorio je gradonačelnik Novog Sada Milan Đurić, što bi trebalo da bude dovoljan povod za preispitivanje njegove odgovornosti pred Skupštinom grada Novog Sada.

Te ovu priliku koristim i da zainteresujem novosadsku javnost da se rasvetli uloga gradonačelnika, ali i direktorke škole gospođe Verice Letić u vezi sa organizacijom ovog javnog časa.

Moje drugo pitanje uputiću premijerki, vezano je za ovaj prvi slučaj i pokazuje da tu postoji jasan kontinuitet u politici. Naime, ove godine u okviru Svetopličkog sabora, Toplički okrug je odlučio da Povelju cara Lazara uruči opet čoveku koji je osuđen za ratne zločine, to je Vladimir Lazarević.

Da problem bude veći, i na ovom slučaju zapravo nije propuštena prilika da dođe do skandaloznog gesta kojim se opet naša deca izlažu promociji zločina i nasilja. Za to se potrudio ovog puta ministar Selaković. On je izjavio da je Lazarević uzor mladima, a Toplički upravni okrug najavio je dodelu povelje uz ocenu i opravdanje da je on pravi primer mlađim generacijama. Svojom izjavom su na jednako loš način doprineli afirmisanju zločina i nasilja kao nečega od čega se u ime kvazi herojstva pred mladima govori isključivo u pozitivnom kontekstu, stvarajući tako budući željeni obrazac ponašanja. Ne bih znao kako drugačije da objasnim ove namere.

Zamolio bih u tom smislu predsednicu Vlade, ukoliko može da reaguje, da zvaničnici ove Vlade i ovog režima zapravo budu onemogućeni da daju ovakve izjave i promovišu ovakve stavove. Ona je jednom već dokazala da to može. Naime, ona je po priznanju predsednika Aleksandra Vučića, ona je njega sprečila da na dnevni red dođe pitanje otvaranje smrtne kazne, pa je molim da upotrebi isti autoritet i da zatvori ova pitanja koja padaju na pamet u konkretnom slučaju Selakoviću i Vučiću.

Ja sam pre nekog vremena govorio i o lošem primeru koji je poslat kada se gospodin Šljivančanin, takođe kao ratni zločinac, obratio na jednom skupu. Tad nam je rečeno da ljudi koji odsluže svoju kaznu imaju sva jednaka prava, ali nemaju prava da budu uzori. Resocijalizacija nije isto što i reafirmacija. Resocijalizacija ne znači da odmah postajete pozitivan uzor. Evo, možete da se angažujete kroz društveno koristan rad, možete da se bavite poplavama u 50 gradova u Srbiji, ali verovatno je to manje popularno nego biti heroj.

U svetlu ovih strašnih tragedija koje su se desile 3. i 4. maja, ovo pitanje samo može biti još značajnije. Pomenute tragedije desile su se baš u krugu škola. To je ujedno i prostor koji nismo zaštitili od ovakvih ljudi, već smo im otvorili mogućnost da kroz normalizaciju svog dela i herojstva koje se imputira oni postanu uzor mladima.

Završavam sa pitanjem Ministarstvu kulture, sa željom da se za razliku od pomenutih odlikovanja uvede jedno koje bi značilo promovisanje potpuno drugačijeg sistema vrednosti deci, pa možda i minimalnu garanciju da naša deca u našim školama postanu bolji ljudi, a to je da li će usvojiti peticiju građana da nagrada za mlade pijaniste nosi ime po Andriji Čikiću, dečaku, mladom kompozitoru, stradalom upravo u tragediji u školi „Ribnikar“, koji je sprečen dalje da osvaja nagrade, jer je nasilje koje se izliva iz svake društvene pore tog dana bilo jače? Hvala vam.

Hvala lepo, predsedniče.

Uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, moram da postavim neka pitanja u vezi sa nekim problematičnim događajima, dešavaju se već u kontinuitetu i ne bi bilo u interesu građana Srbije da se oni preskoče i da prođu bez pažnje javnosti.

Moja pitanja će biti usmerena ka Ministarstvu spoljnih poslova i gospodinu Ivici Dačiću, a tiču se nekih događaja gde smatram da je on propustio priliku da reaguje, te me interesuje o čemu se zapravo radi i koji su njegovi motivi?

Naime, kada je pre nekoliko dana gospodin ruski ambasador Bocan Harčenko dao intervju za jedan medij u Srbiji, on je rekao - poklapanje eskalacije situacije na Kosovu sa protestima u Beogradu očigledan je pritisak na srpsko rukovodstvo i da je cilj zapada promena politike Srbije.

Dakle, ovo je na više načina problematično i pogrešno, ovo je, pre svega, uvredljivo za građane koji protestvuju iz potpuno drugačijih razloga. Ovo je uvredljivo za građane koji protestvuju kao slobodni ljudi i ovo je elementarno netačno.

Ono što je ovde problem i ne polemišem na ovaj način zbog ovih stvari, nego želim da uputim pitanje gospodinu Dačiću – zašto je propustio priliku da reaguje, jer je ovo očigledno uvreda građana i narušavanje njihovog integriteta, ali i narušavanje i suvereniteta jedne zemlje, jer gospodin Bocan Harčenko je ovde strani državljanin, strani građanin i njegova diplomatska aktivnost je tačno definisana i okvir njegovog delovanja se zna?

On je izašao van tog okvira. Verovatno se smatra dovoljno opuštenim i samouverenim, s obzirom da takve stvari može da čuje i od najviših činovnika u ovoj Vladi i vlasti, ali to ne znači da to pravo njemu pripada. Mi naša unutrašnja pitanja i neslaganja ćemo rešavati, gospodin Harčenko mora biti na distanci, s obzirom da ovo nije nešto što mu pripada u okviru njegovog opisa i misije na koju je poslat.

Takođe, ovo nije jedini problem koji se desio, 26. maja 2023. godine na protestu „Srbija nade“, odnosno na kontramitingu, imali smo jednog gosta iz inostranstva, to je gospodin Peter Sijarto, on je ministar spoljnih poslova Mađarske i on se obratio na tom skupu sa rečima da postoje političke snage u Srbiji koje služe stranim interesima, a koji se, kako je istakao, ne ustručavaju da koriste ljudske tragedije kako bi ostvarile političku korist za sebe.

Ovo je, takođe, duboko netačno, uvredljivo, ali diplomatski vrlo sporno. Gospodin Sijarto je došao kao predstavnik gospodina Orbana i on nije došao kao predstavnik stranke Fides, predsednik njenog izvršnog odbora, on takođe nije došao ni kao predstavnik gospodina Orbana u smislu npr. zastupnika kapitala i biznisa gospodina Orbana u Srbiji. On je došao kao ministar spoljnih poslova i u tom smislu je dužan da se drži svih protokola. Pa, u tom smislu molim gospodina Dačića da reaguje na ova dva slučaja, da zaštiti integritet građana, rekao bih većine građana u ovoj zemlji koji protestvuju i rekao bih da je suverenitet takođe ugrožen ove zemlje, a vlast se takođe vrlo često poziva na ugrožavanje suvereniteta.

Meni je žao što su gospoda Bocan Harčenko i gospodin Sijarto pobrkali svoje nadležnosti sa osećajem komocije koju imaju kada su u prisustvu ljudi iz vladajućeg režima, pa su uzeli za shodno da i oni mogu ovako da komuniciraju sa našom javnošću, ali to je nešto što je duboko protivno i međunarodnom pravu i diplomatskoj kulturi, te molim gospodina Dačića da u ovom momentu ostavi svoju prirodnu pripadnost i zaljubljenost u režime koji liče na režim gospodina Miloševića, a to je režim Viktora Orbana i režim Vladimira Putina, da to ostavi po strani i da reaguje kao ministar spoljnih poslova, ukoliko nije previše zauzet pripremama za novog premijera.

Takođe, molim istog ministra da se izjasni na sledeću temu. Koji je broj zaposlenih u Ministarstvu spoljnih poslova u poslednje dve godine? Odakle dolaze, kog su profila? Da li su ti ljudi poslati na razne misije i na razne poslove u inostranstvo, bez ikakvih priprema u smislu njihovih diplomatskih veština?

Za kraj, moje pitanje jeste i za gospodina Vučića – da li je dobro razumeo zahteve protesta Srbija protiv nasilja? Moje pitanje je i za gospođu Brnabić da li je ona dobro razumela zahteve protesta protiv nasilja? Iz njihovog sinoćnog obraćanja zaključujem da nisu. Zahtevi su nešto drugo. Ljudi nisu tražili, majke koje su zabrinute za svoju decu nisu tražile 10.000 dinara kao kompenzaciju za strah. One su tražile uslove koji imaju direktno veze i sa zahtevima protesta, a to je da ova zemlja bude bezbedna. Takođe, 93% građana ove zemlje koji primaju manje od 100.000 dinara očekuju nešto drugo a ne jeftiniji hleb. Oni očekuju obećano ekonomsko blagostanje. Hvala vam.

Zahvaljujem se.

Dame i gospodo, mislim da je od interesa da, iako zakon o policiji još nije u proceduri, da se neke stvari već sad otvore kao pitanje. Jedno od pitanja jeste zakonski osnov nabavke opreme, i to konkretno: 2.500 komada kamera koje se montiraju na stubove; 3.500 komada mobilnih kamera; 600 kamera za vozila i 1.500 kamera za policijske uniforme. Dakle, moje pitanje ide ka Ministarstvu unutrašnjih poslova – koji je zakonski osnov za nabavku ove opreme? Taj zakonski osnov bi mogao da postoji da je zakon o policiji, koji se priprema, usvojen, ali on svakako to nije i ovo se ne može uraditi bez jednog takvog zakona i bez ikakvog osnova, pogotovo što postoje sumnje da se ova oprema već sada zloupotrebljava. Ona je nabavljena od strane kineskog partnera „Huavej“, a u okviru projekta „Pametni gradovi“.

Pametni gradovi nisu kada vam ljudi protestuju na ulicama, pa onda vi identifikujete ko su protestanti. Pametni gradovi su oni gradovi koji uređuju bolji život svojih građana. Ne verujem da je bolji život građana vezan za to da bude što manje ljudi na ulicama koji treba da protestuju.

Takođe me interesuje, kada govorimo o bezbednosti i o aktivnosti BIA koja treba da objasni šta određeni pojedini njeni članovi tačno rade kada prate gospodina Slobodana Milenkovića Sentu? Da li se tu radi o bezbednosti građana? Da li je možda bezbednost gospodina Milenkovića Sente ugrožena, pa su angažovani na tom zadatku, a da to on zapravo ni ne zna?

Tako da, mislim da su pripadnici BIA dužni da odgovore šta njihovi članovi rade u neposrednoj blizini ovog policajca koji je, znamo, stao na put organizovanom kriminalu, a taj organizovani kriminal je organizovan upravo zato što se dovodi u vezu sa ovim režimom?

Takođe bih i MUP I BIA trebali da odgovore zašto se gospođa Rada Trajković drži više od 20 sati na graničnom prelazu? Da li je ona možda pretnja po bezbednost građana ove zemlje ili je možda njena bezbednost ugrožena?

Zamolio bih pripadnike Ministarstva unutrašnjih poslova da rade svoj posao na način da se zapravo pozabave njenom bezbednošću. Kao što znamo, njoj se preti sa najviših državnih pozicija. Histerični napadi od strane predsednika na nju i njeno i ime, kao i od strane predsednice Vlade su nešto što se može videti u medijima. Ovaj put se, čak, ni spot ne snima, nego to ide direktno od strane najviših državnih predstavnika. Zato molim Ministarstvo unutrašnjih poslova i apelujem na njih i tražim od njih odgovor – da li imaju bezbednosnu procenu gospođe Rade Trajković?

Takođe, moje pitanje za REM, ako su prekinuli štrajk i ako nastavljaju da rade, nemoguće je da radi REM, a da isto vreme radi „Informer“ i da radi „Pink“. „Informer“, zbog intervjua sa silovatelje, „Pink“ zbog spota koji je inspirisao i omogućio ubistvo Olivera Ivanovića. Dakle, članovi Zakona o elektronskom medijima, član 50 koji govori o poštovanju ljudskih prava i član 51. koji govori o zabrani govora mržnje bi trebalo da budu članovi koji nešto znače članovima REM-a kada regulišu, odnosno kada ne regulišu ono što bi trebalo da regulišu.

Na kraju, kada pričamo o popisu, izrazio bih zabrinutost u primeni metodologije popisa u ovom slučaju od strane Zavoda za statistiku i njih bih zapravo pitao da li je to metodologija kojom su se koristili, metodologija koja znači da kada predsednik kaže – mislim da će nas biti oko 6,7 miliona, pa onda oni jedno mesec i po dana šteluju podatke da bi zaista bilo 6,7 miliona.

Upozoravam javnost i građane da su ovako katastrofalni podaci, koje je objavio Zavod za statistiku, a kao rezultat popisa stanovništva, zapravo barem duplo gori, ali su oni, rukovodeći se spornim metodološkim mahinacijama, zapravo omogućili da se rezultati saopšte na način koji najviše odgovara predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću.

Zahvaljujem se.