| 26.10.2023. |
|
||
|
|||
|
Zahvaljujem.
Poštovana predsednice Narodne skupštine, narodni poslanici, kolege ministri, želela bih da u svega nekoliko minuta, kao resorni ministar koji se bavi socijalnom politikom i koji je zadužen za zaštitu prava socijalno osetljivih grupa pružim podršku ovom zakonu koji se kolokvijalno već uvrežio u narodu kao zakon pod parolom „svoj na svome“. Mislim da je ovo prilika da posle više godina, a usudiću se da kažem i posle više decenija građani Srbije izađu iz birokratskih lavirinata i steknu pravo na sopstvenu imovinu, na sigurnost i na socijalnu pravdu. Ovaj zakon, pored velikih i značajnih posledica za pravni i ekonomski sistem Republike Srbije, direktno utiče na položaj socijalno osetljivih kategorija našeg stanovništva.
Navešću jedan ličan primer. Ja sam rođena u Kaluđerici koja je pre rata imala svega stotinak kuća, govorim o Drugom svetskom ratu, a gde su živeli uglavnom starosedeoci. Tokom 90-ih godina mi smo gledali kako pristižu ljudi iz Republike Srpske Krajine, sa područja Bosne i Hercegovine, iz današnje Republike Srpske, nekoliko godina kasnije i sa Kosova i Metohije i reč je o ljudima koji su bili prinuđeni da napuste svoja vekovna ognjišta i problem legalizacije upravo nastaje tada, jer najveći broj objekata koji danas nema rešeno ovo pitanje je upravo podignut u tom periodu. Država je tada nastojala da omogući da ponovo izgrade svoje domove, svoje kuće kako bi imali sigurnost i krov nad glavom. Svi jako dobro znamo da svaki čovek kroz čitav svoj život teži da se skući, da omogući i temelje i krov svojoj porodici i naravno da bude svoj na svome u svakom smislu te reči.
Konačno, kako je taj problem nastao, on posle toliko vremena treba da bude i dovršen. Naravno, činjeno je mnogo toga u prethodnom periodu da se ovi izazovi prevaziđu i reše, ali nikada do sada nismo imali ovakav predlog, ovakav paket mera koji suštinski dugoročno i sistemski rešava problem, rešava pravnu neizvesnost i čuva pravo svojine svih naših građana. U današnjem svetu, u svetu savremenih tekovina, proširuju se primarna ljudska prava i ovo svakako jeste ljudsko pravo i mislim da ćemo i na tom putu napredovati ukoliko damo podršku ovom zakonu.
Želim da podržim i odluku da se posebno tretiraju kategorije kao što su porodice sa više dece, borci, primaoci socijalne pomoći, članovi seoskih domaćinstava, samohrani roditelji, kao i porodice koje žive u objektu koji predstavlja njihovu jedinu nekretninu. Mislim da je važno da podsetimo da određene osetljive kategorije, a gde ubrajam i borce bez obzira na činjenicu da nisu uvek socijalno osetljiva kategorija, su oslobođeni naknade za legalizaciju i samim tim će to biti podstrek da se što pre prijave i što pre reše pravnu nesigurnost sa kojom su suočeni.
Mislim da će primena ovog zakona imati posledicu i da veći broj mladih ljudi na lakši način dođe do potencijalne nekretnine i ostvari prava koja su definisana Zakonom o kreditima za mlade. Dakle, karakter ovog zakona jeste i socijalni, jeste i demografski, jer dajemo podršku i onim ljudima koji žive u manjim sredinama, koji žele sigurnost, koji žele da budu svoj na svome, a čime se zaustavljaju i demografske migracije koje nam predstavljaju problem kada je u pitanju odliv stanovništva iz manjih ka većim sredinama.
Vrlo je značajno i za one ljude čiji su domovi bili predmet izvršenja da damo podršku i izmenama Zakona o izvršenju i obezbeđenju.
Svi znamo kako izgleda kada se nekome otima dom u kojem živi zbog različitih dugovanja. Ovo nikako ne sme da bude shvaćeno kao poruka da neko ne treba da izmiruje svoje obaveze i da će zbog toga biti zaštićen, ali naprosto zbog specifičnih okolnosti u kojima može da se nađe određena porodica. Imali smo to u vidu kada smo kao Vlada Republike Srbije, podržani inicijativom predsednika, izneli ove izmene pred narodne poslanike.
Dakle, pre svega ovo je činjeno zbog interesa dece kako deca ne bi ostajala na ulici i kako bi imala krov nad glavom bez obzira nad nedaću u kojoj se određena porodica može naći.
Dakle, ovde je predviđeno da je u pitanju nekretnina, nepokretnost površine do 60 metara kvadratnih u kojoj naravno porodica, odnosno član domaćinstva ima prebivalište najmanje pet godina.
Bilo je već reči o tome, ne bih se vraćala, ali želim da prosto dam podršku svemu tome.
Kritike koje su upućene na ovaj zakon bile su jalove. Nisu bile utemeljene, predstavljale su neki pokušaj da se po svaku cenu nešto kritikuje zarad kritike. Mislim da svako ko obilazi Srbiju, svako ko je prisutan na terenu, svako ko razgovara sa našim narodom zna koliko je ljudi čekalo ovakvo rešenje. Bukvalno sa svima sa kojima sam razgovarala, bez obzira da li žive u gradskim ili seoskim sredinama, kazali su da je ovo jedno od najvažnijih rešenja poslednjih godina koje za njih znači rešavanje životnog pitanja.
Kada imate ljude koji su kupovali stanove, a sigurno ih mnogi poznajemo, pa su investitori na različite načine ostavili ovo pitanje nerešeno, možemo zamisliti koliko im znači što će sada konačno moći da postanu i formalno vlasnici stanova u kojima žive.
Tako da, ovaj zakon jeste na dobrobit naroda, jeste na dobrobit socijalno osetljivih kategorija, naših boraca, porodica, samohranih roditelja i svih ljudi koji su poštenim radom sticali svoju imovinu i nastojali da imaju krov nad glavom. Mislim da bi bilo savesno i odgovorno sa naše strane da smo svi imali jedinstvo oko nečega što je dobro za narod i što je dobro za Srbiju.
Ovo pokazuje da Srbija podvlači crtu, postavlja propise, uvodi u zakonske, legalne tokove postojeće stanje, a dugoročno staje na put svakome ko misli da mimo propisa zakonskih može nešto da gradi i može nešto da radi. Tako da je ovo stvaranje reda, poretka i zakona.
Poštovani narodni poslanici, dozvolite da samo napomenem i nekoliko tema koje su bile predmet diskusija u parlamentu tokom prethodnih dana, a direktno me se tiču.
Kao resorni ministar želim da preuzmem svu odgovornost za one porodice koje brinu o deci sa smetnjama u razvoju. To je poslednja tema koja sme da nam služi za političko nadgornjavanje, za potkusurivanje, za naše razmirice. Mislim da ako želimo da neki zakon usvojimo, ako želimo da rešimo pitanja, probleme izazove, određene kategorije, onda se to radi nakon što se obavi jedan zaista sveobuhvatan dijalog, nakon što čujemo različita mišljenja.
Mislim da je pitanje porodica čiji članovi, pre svega deca, imaju stepen invaliditeta kako ne mogu sami o sebi da brinu. Mislim da je to pitanje koje je najosetljivije za svako društvo.
Zaista molim sve, a preuzimam najvišu odgovornost za to, da ovu temu ne zloupotrebljavamo, a budite uvereni da ću kao resorni ministar, zajedno sa svim svojim kolegama, učiniti sve da se ovo pitanje reši na najpravičniji mogući način, ali tako što ćemo slušati potrebe roditelja, majki i očeva i tako što ćemo raditi u interesu dece.
Apsolutno sam spremna u svakom trenutku da razgovaram sa svim zainteresovanim stranama, sa svim narodnim poslanicima bez obzira ih kojih poslaničkih grupa dolaze jer, ponavljam, ovo nije političko pitanje koje sme biti rešavano preko kolena. Moramo da shvatimo složenost situacije, moramo da budemo posebno osetljivi i posebno obazrivi jer govorimo o ljudskim sudbinama, a pres svega govorim o dečici koja su nemoćna da brinu sama o sebi.
Takođe želim da kažem da smo održali prvu sednicu Radne grupe za izradu Nacrta zakona o evidenciji osoba sa invaliditetom jer mi još uvek kao zemlja nemamo jedinstveni registar osoba sa invaliditetom i mislimo da je jako važno, u kontekstu teme o kojoj sam i maločas govorila, da prvi put dobijemo transparentan registar koji će omogućiti osobama sa invaliditetom da imaju posebnu legitimaciju koja će im lakše otvarati vrata brojnih institucija, organa i koja će njihov status u društvu učiniti vidljivijim, koja će im omogućiti da uživaju određene povlastice i privilegije i da budu prepoznati u našem društvu kao osobe sa invaliditetom kako bismo svi mi ostali mogli da damo još veći doprinos i da omogućimo ostvarenje njihovih prava.
Naravno, ja pozivam sve da se tokom diskusije i na ovu temu uključe, da daju svoje mišljenje, da daju svoje savete. Nama je uvek cilj da svaki zakon bude što bolji i kvalitetniji i nismo pretenciozni da mislimo da smo najpametniji, da je samo naša verzija najbolja i najkonkretnija.
Takođe, želim da obavestim i kolege narodne poslanike da smo prošle sedmice imali prvi sastanak u takvom formatu u dosadašnjem funkcionisanju sistema socijalne zaštite gde nismo pozvali samo direktore ustanova socijalne zaštite, niti smo pozvali samo direktore centara za socijalni rad, pozvali smo zaposlene u sistemu socijalne zaštite koji su kostur naše države, koji su srž borbe za obespravljene, za osetljive kategorije, za one ljude kojima je najteže i kojima je potrebna podrška države. Prvi put smo imali sastanak u takvom formatu gde smo saslušali njihove probleme, gde smo čuli njihova pitanja, pokušali da na svako pružimo odgovor i gde smo naveli da će biti ispravljena Uredba koja je potom i usvojena na Vladi koja je diskriminisala jedan deo zaposlenih u sistemu socijalne zaštite čime ćemo tu nepravdu novom Uredbom ispraviti od 1. januara 2026. godine, jer smatramo da je sistem socijalne zaštite značajan za jednu državu i da mora da bude efikasan i da kadar koji radi u sistemu socijalne zaštite treba da bude zadovoljan uslovima rada.
Još jednom, poštovani narodni poslanici, pozivam vas da podržimo zakon svoj na svome, pozivam vas da podržimo pravo na privatnu imovinu, pravo na red, pravo na uređenost, pravo da ljudi izađu iz, kao što rekoh, birokratskih lavirinata posle toliko godina čekanja, pravo da svako sutra može da raspolaže svojom imovinom, da je koristi i da oseća sigurnost. To je dobro za sve naše porodice, to je dobro za sve naše ljude, to je dobro za sva naša sela, za sve naše varoši i gradove, to je dobro za Srbiju, a ono što je dobro za Srbiju ne sme biti predmet našeg nadgornjavanja.
U tom smislu, zahvaljujem resornom ministarstvu na ovoj podnetoj inicijativi, zahvaljujem predsedniku Srbije što je izneo srpskoj javnosti sve informacije koje su važne i kao resorni ministar za socijalnu politiku, ali i za boračku populaciju koja je ovde posebno obuhvaćena, kao i osobe sa invaliditetom pružam punu podršku, a sve kolege narodne poslanike pozivam na dijalog u narednom periodu kako bismo razgovarali o zakonskim rešenjima koja se tiču roditelja dece sa smetnjama u razvoju.
Hvala vam.
Narodni poslaničke, hvala vam na ovom pitanju. Ja sam prosto previdela da maločas to pomenem, iako sam slušala poslaničko pitanje vaše koleginice tokom prethodnih dana. Ministarstvo je preduzelo sve neophodne mere i mi smo pripremili isplatu za naknadu za višak zaposlenih, 44 nažalost osobe, u pitanju su osobe sa invaliditetom.
Međutim, ono što smo mi prepoznali, gledajte, mi smo mogli da odmah isplatimo tu naknadu i da kažemo - žalimo, prosto Preduzeće za profesionalnu rehabilitaciju nema načina da nastavi radni angažman osoba sa invaliditetom i da mi kao ministarstvo rešimo ono što je naša potreba, ali smo smatrali da je važno da pokušamo da Preduzeće za profesionalnu rehabilitaciju prevaziđe te izazove i tu smo zaista imali veliku podršku Ministarstva privrede koje je u više navrata održalo susrete sa pomenutim direktorom i razgovaralo sa njim o načinu podrške države poslovanju samog preduzeća, kako bismo smanjili taj broj potencijalno otpuštenih radnika.
Jedan deo njih jeste smanjen, ali, evo, na današnji dan mogu da vam kažem da smo mi pripremili sredstva koja ćemo isplatiti svim osobama sa invaliditetom koje su, nažalost, u statusu viška zaposlenih u tom konkretnom preduzeću. Odmah sa njima vodimo dalje razgovore kako bismo pomogli da se oni zaposle na nekom drugom mestu, jer Ministarstvo uz podršku Nacionalne službe za zapošljavanje obezbeđuje subvencije za samozapošljavanje osoba sa invaliditetom, ali i uopšte subvencije za samozapošljavanje. Nešto su više subvencije za osobe sa invaliditetom. Preduzeli smo sve što smo mogli kao ministarstvo i sve ćemo uraditi da zaštitimo te ljude.
Kada kažem sve ćemo uraditi, to nije nešto na dugačkom štapu, to je koliko u toku ove nedelje kada se finalizuje konačan presek samog Preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju koje nam je, tu ste potpuno u pravu, slalo konstantno različite izveštaje. Dakle, u jednom trenutku njihove procene su bile veće, pa manje, pa veće, pa manje. Dakle, po mom skromnom sudu, neka se niko ne ljuti, jedna neozbiljnost. Mi smo to prepoznali i zato se uključilo Ministarstvo privrede, da naprosto malo utegne i rad samog preduzeća.
Inicijativa vaša usmerena ka jedinicama lokalnih samouprava da one regulišu pitanje Zakona roditelj-negovatelj. Gledajte, smatram da nije dobro kada delimo decu i lično sam se uvek protivila, i to ne krijem, kada se u nekom gradu uvedu besplatni udžbenici, a u nekom ne, iako to jeste inicijativa lokalne samouprave i lokalna samouprava ima prava da opredeli sredstva za takvu meru, iako neka druga susedna lokalna samouprava to nije učinila, ali mi ovde treba da govorimo o sistemskom rešenju. Sistemsko rešenje nije rešenje da u ovoj lokalnoj samoupravi imamo, u ovoj nemamo, iako je dobro što je Bor jedan reprezentativni primer kao jedna bogata opština koja danas vrlo dobro stoji i može sebi tako nešto da omogući. Iako je bilo kritika da se u Boru loše živi, evo sama činjenica da Bor može da podnese takve budžetske efekte dovoljno govori o kvalitetu života i standardu građana Bora.
Evo, pozivam i vašu poslaničku grupu, kao i sve druge poslaničke grupe, da razgovaramo u narednom periodu i da definišemo rešenje koje će biti na korist tih ljudi, a ne da bacimo neki predlog na sto, znajući da taj predlog nije dovoljno kvalitetno sročen, da on čak nije nešto što bi i roditelji podržali, da bi to samo koristili kao udicu za političko prepucavanje. Dakle, nema mesta, po mom mišljenju, tu politizaciji. Dajte da razgovaramo, uvek sam tu.
Što se tiče „Stil“ Zrenjanin, sve što je naša obaveza biće preduzeto i rešeno. Hvala vam.
Zahvaljujem, predsedavajuća.
Poštovani narodni poslanici, uvažene kolege ministri, uspeli smo da proteklih godinu dana vratimo porodicu kao temu i da uz velike podsticaje koje država izdvaja pomognemo da se, ako ništa drugo, za početak u prvom koraku zaustavi strmoglavi pad nataliteta, jer je naša zemlja, nažalost, kao i deo čitavog evropskog kontinenta suočena sa demografskom zimom.
Sve ove mere koje smo danas predvideli svoje pune rezultate pokazaće tek u vremenu pred nama. Važno je da u tome istrajemo i da shvatimo da ova tema nalaže pozornost, angažman i koordinaciju svih institucija, svih resora i naravno ne samo u okviru Vlade Republike Srbije, već i u saradnji sa lokalnim samoupravama i svim drugim organima i ustanovama.
Podsetiću da je prvi zakon koji je izmenjen u ovom sazivu bio Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom, kada smo uvećali roditeljski dodatak. Zahvaljujem narodnim poslanicima koji su ubedljivom većinom glasali za to da porodilje danas u Srbiji primaju najveći roditeljski dodatak ne samo na Balkanu, već i u čitavoj jugoistočnoj Evropi.
Jedan deo narodnih poslanika koji danas nije prisutan u sali nije smatrao da tada treba da podrži ovo povećanje, što je bio nagoveštaj da će oni nastaviti sa licemerjem i da neće biti objektivni, odgovorni, niti će uvažiti potrebu da zajednički ostvarujemo državne i nacionalne interese, jer im je politikanstvo očito iznad Srbije.
Kao veliki rezultat populacione politike Republike Srbije, podsetiću na meru za dodelu subvencija za kupovinu prve nekretnine za bračne parove. Ukratko ću vas samo izvestiti da je u prethodnoj godini dodeljeno preko 400 subvencija, 20% od ukupne vrednosti nekretnine, a ove godine, Bože zdravlja i mira, pre svega, u našoj zemlji, očekujemo da će broj subvencija za stanove biti tri puta veći nego u prethodnoj 2024. godini. Kada kažem tri puta veći, to je projekcija koja nije optimistična i nije previše ambiciozna. Ona je realna i najmanje će biti tri puta više dodeljenih subvencija nego u 2024. godini.
Uspeli smo da za sedam dana u prethodnom mesecu osnujemo više od stotinu saveta za porodicu i demografiju, koji deluju pri lokalnim samoupravama, jer želimo na taj način da podstaknemo lokalne samouprave da se adekvatnije posvete pitanju porodice i demografije, jer smo uočili, potpuno realno i objektivno, da postoje lokalne samouprave koje fantastično rade kada je populaciona politika u pitanju, a postoje lokalne samouprave koje još uvek nisu shvatile koliko je važno da porodicu stave na dnevni red.
Želimo da koordinacijom sa savetima pri lokalnim samoupravama za porodicu i demografiju pomognemo da ljudi na terenu imaju pravovremene informacije. Dakle, ne može se desiti situacija da majka, porodilja dođe na šalter u lokalnoj samoupravi, pita kako može da ostvari pravo na subvenciju, ne samo Ministarstva za brigu o porodici, već i Ministarstva za brigu o selu, Ministarstva privrede i drugih resora koji su posvećeni u svom radu podršci porodici, a da nemaju adekvatnu informaciju ili da službenici nisu dovoljno upoznati sa tim.
Dakle, želimo da obučimo kadar koji će biti u službi porodici, majkama, očevima i deci.
Dragocena je vest i jako mi je žao što to nije adekvatno odjeknulo u javnosti zbog celokupne atmosfere u kojoj danas radimo. Najava predsednika da će Srbija osnovati alimentacioni fond.
Alimentacioni fond je sigurnost za samohrane roditelje, za njihovu dečicu, ali i utočište za sve one koji ne smeju biti žrtva nesavesnog postupanja neodgovornog roditelja i mislim da je to prava mera kojom država pokazuje na koji način želi da zaštiti decu, samohrane roditelje i da stane na put onima koji ne ispunjavaju svoje roditeljske dužnosti.
Zakon o alimentacionom fondu, verujem da će se uskori naći pred narodnim poslanicima i sudeći po reakcijama samohranih roditelja širom Srbije, on nailazi na veliku podršku i pružiće sigurnost mnogim porodicama širom Srbije.
Poštovani narodni poslanici mnogo bih bila danas srećnija da vam predočim šta smo sve radili tokom ovih 11 meseci. Obilazili smo lokalne samouprave, obnavljali vrtiće, gradili terene, igrališta za decu, rekonstruisali škole, opremali domove zdravlja, trudili se da pravimo lokalne samouprave po meri porodice i da svaka varoš u Srbiji bude mesto u kom je porodica na prvom mestu. Ali kada je država na udaru želim da akcenat današnjeg izlaganja bude posvećen upravo tim aspektima.
Na delu je pokušaj ekonomskog iscrpljivanja naše zemlje, na delu je pokušaj nečega što smo mi već imali priliku da vidimo. Međutim, nažalost, danas na ovim blokadama učestvuju i one generacije koje se ne sećaju šta znači izgubiti državu, šta znači kada se sprovede obojena revolucija i šta znači kada vas izigraju oni koji vas huškaju da idete u prve redove dok zakulisnim radnjama prebrojavaju na stotine miliona evra koje su dobili iz inostranstva da bi sproveli prevrat, preuzeli državu i potom je rasprodali i predali u bescenje.
Godine 1999. i 2000. godine naša zemlja je, dakle godinu dana uzastopno, upisala se u istoriju kao jedina država u kojoj je za godinu dana sprovedena prva vojna, a potom i politička intervencija. I sve ono što nije uspeo da učini tokom 1999. godine NATO nije uspeo da učini tokom 1999. godine učinili su oni 2000. godine, jer su došli kao politička pešadija spremna da proda i rođenu majku. Oni su znali da moraju tada da vrate dug onima koji su ih na vlast doveli i vi znate da ove ocene nisu paušalne, kasnije se u svim izveštajima govorilo o tome koliko je novca dobila radio „Slobodna Evropa“, koliko je novca dobio Otpor, koliko je materijala štampanog prosledio i izručio „Dojče vele“?
Ko su sve bili finansijeri svih revolucionara koji su se kasnije i hvalili i dičili kako su novac donosili da unište Srbiju. Za šaku dolara uništili su na stotine hiljada porodica u Srbiji. Ljudi su ostajali bez parčeta hleba za stolom, bez prilike da prehrane svoju porodicu.
O političkim posledicama, o posledicama po našu privredu, po privredne gigante, posledicama po naše institucije, po našu vojsku koju su želeli da pretvore u lovačko društvo, po našu policiju koju su želeli da umore i slome, po naše bezbednosne snage koje su želele da razoružaju i da ih liše i znanja i informacija, i da ih pretvore u svoje produžene ruke i uslužne servise.
O posledicama po našu nacionalnu politiku, po identitetska pitanja, da ne govorim o KiM, da ne govorim o Crnog Gori, i o odnosu prema Republici Srpskoj.
Poštovani građani Srbije, znam koliko ste zabrinuti zbog onoga što se dešava u Republici Srpskoj.
Sud BiH, nije Dejtonska institucija, a podsetiću kada je osnovan, posle 2000. godine, kada je Pedi Ešdaun, kao visoki predstavnik naredio njegovo osnivanje, dok su tada u Beogradu ćutali, tadašnje vlasti su o tome ćutale, slovo jedno nisu potrošile da upozore, iako je to bila naša obaveza, ne samo moralna, već i formalno pravna i politička, jer je Srbija garant Dejtonskog mirovnog ugovora i znali su da će taj sud postati inkvizitorski, znali su da će biti politički instrument za obračun sa srpskim narodom i sa njegovim političkim prvacima i predstavnicima, i znali su da će isključivo služiti za to da se Srbima dodeljuje na stotine i stotine godina robije, znali su da od toga prave mali kazamat Haškog tribunala ovde na Balkanu, ali nisu tada smatrali da postoji potreba, da to osude, niti da zaštite našu braću i sestre sa te strane Drine.
Danas Srbija uprkos svim izazovima, uprkos tome što trpi udarce i spolja i iznutra, ima snage i smelosti da stane uz Banja Luku, ima hrabrosti da poruči da će se pred svim međunarodnim instancama boriti da se očuva slovo Dejtona, boriti da se očuva politička samostalnost Republike Srpske.
Ništa manje i ništa više od onoga što nam pripada, od onoga za šta su se borili naši preci, od onoga za šta su ljudi krvarili, 30 hiljada života, utkano je u temelje Republike Srpske, ali usudiću se da kažem da je u pitanju na stotine hiljade života, jer se za našu samostalnost tamo stradalo i vekovima unazad.
Zar neko želi da nas potpuno liši institucija,znajući da Srbi tamo gde nisu imali državu i gde nisu imali institucije, završavale su u logorima, jamama, jedva smo iz tih jama izašli i neko ponovo želi da nam dodeli sudbinu Kurda, naroda koji ima sve, ali nema ništa jer nema državu.
Kada nemate državu, nemate ništa. I uzalud je da o bilo čemu diskutujemo kada nam je država napadnuta. Šta je uvek vražja rabota? Šta je najveća umešnost đavola, nego da nas ubedi da ne postoji, jer oni sve vreme nas ubeđuju da ovo što vidimo na ulici, nema elemente obojene revolucije, a sva simbolika se ponavlja, isto kao 2000. godine, potpuno su isti akteri, samo što sada naravno lukavo se ne isturaju u prve redove, iste su poruke, iste metode, opsesija ovom zgradom, pokušaj da se ona unizi i to je patološka mržnja ne prema poslanicima iz vladajuće koalicije ili ministrima, to je patološka mržnja prema Srbiji, jer ova zgrada pokazuje istorijsko iskustvo jednog naroda, pokazuje našu postojanost, našu svest o tome da su vekovi bili potrebni da steknemo slobodnu državu, ali nas i podseća da je bilo dovoljno da samo nekoliko dana da je na kratko izgubimo. Na kratko tada te 2000. godine, kada su isto tako zloupotrebili ljude koji su došli iz čitave Srbije, verujući da čine nešto dobro za svoju zemlju i svoj narod, verujući u bolje sutra. Onog časa kada je taj narod otvorio vrata institucija, u njega su ušli mnogi čija imena danas ne želim da pominjem, zato što predstavljaju ruglo i sramotu za srpsku politiku, koji su zaposeli institucije i krenuli da sprovode naloge svojih mentora iz inostranstva.
Isto tako i danas, još bezočnije, još brutalnije, još licemernije, zloupotrebljavaju ono na šta je naše društvo najviše osetljivo, našu mladost.
Duboko verujem da među ljudima koji su na ulici i među demonstrantima, postoje oni koji imaju dobru nameru, ali nemaju dovoljno informacija, niti političkog iskustva i koji su na žalost zavedeni, zloupotrebljeni i gde postoji opravdana bojazan da će biti nasamareni i izigrani i nakon toga duboko razočarani u politiku kao poziv.
Mnogi od njih kada shvate da su izmanipulisani neće posle više imati ni želju ni da se bave ni državom, ni politikom. Čitave generacije su tako propale zbog neodgovornih političara tokom 90-tih godine koji su vodali te mučene studente ulicama, a nakon toga ostavljali ih bez posla i njih i njihove roditelje. Nisu im dali šansu ništa drugo nego da kupe kartu u jednom smeru i da odu iz Srbije i da se nikada više u nju ne vrate. To je ono što su te generacije dobile od one vlasti koju su na vlast dovele 2000. godine.
Zato je naša dužnost da ih na sve to upozorimo, jer neko ih natapa otrovom, neko pokušava da učini od mladih ljudi topovsko meso, pešadiju koja treba da pogine, pa, to je ono čuveno – neki će te da poginete, a neki ćemo da preživimo. E, to je logika anarhista iz redova opozicije, to je logika ovih „proglasovaca“ koji se trude da nam prodaju rog za sveću i da se predstave kao nekakva novina na srpskoj političkoj sceni. A, mi ih svi dobro znamo u starim odelima, DOS dva pokušava da sprovede 5. oktobar dva. To je formula koja je svima poznata, svakome ko želi da vidi šta se danas dešava.
Predsednik je pre nekoliko dana, čini mi se i juče, govorio o uplivu stranog faktora i u opozicione redove, ali i u tzv. duboku državu. Koliko su ušli u svaku poru? Koliko su nam ušli na univerzitete? Preko nevladinih organizacija plaćali seminare za sve te profesore koje danas nije stid, bar pred ovom decom koja se nalaze ovde u Pionirskom parku i koja se bore. Zamislite zašta se bore đaci? Da uče, da idu u školu. Danas roditelj koji želi da mu dete ide u školu je bot. Danas đak koji želi da sedi u klupi je krezuba Srbija, pa mu prebrojavaju zube. To oni čine, rušeći autoritet prosvete.
Želim da se obratim i tim prosvetnim radnicima, pa da ih pitam – da li se oni sećaju ko je započeo tu nakaradnu reformu prosvete, od koje mi ne možemo da se oporavimo? Pa, ti isti koji ih danas podržavaju u tim demonstracijama, ti isti, Gaša Knežević. Prepisali iz inostranstva, doneli i sproveli. Nije ih se ticalo zato što su znali da je srce jednog društva njegov obrazovni sistem. Zato što su znali da tu kada nas lome, slomili su nas po vertikali. Tu nam čupaju dušu, u školi. To je zločin.
Zamislite vi da dete koje ide od prvog do četvrtog razreda, gde treba da uči kosa, tanka, uspravna, debela, tablicu množenja, pisana, štampana slova, ne pohađa nastavu. To su lekcije koje ne mogu da se nadoknade u životu. Zašto? Zbog čega? Ovde smo izglasali Zakon o visokom obrazovanju, prethodno je sa sindikatima prosvete dogovoreno sve što su tražili. Sami su rekli i više nego što smo tražili. Dakle, budite pošteni i kažite da vi imate političke ciljeve i da je vaš politički cilj nešto za šta ste spremni da žrtvujete i sopstvenu decu i da ste vi gori i svirepiji od svih jakobinaca, od svih boljševika. Izađite i recite tim mladim ljudima nešto što je aksiom istorijski, da revolucija uvek na kraju proždire svoju decu.
Mi moramo da se borimo i za te duše. Znam da to nije lako, nije lako kada gledate razbijene glave, nije lako kada gledate kako nasrću na policiju, nije lako kada neko omalovažava one ljude koji čuvaju sigurnost i bezbednost naše države. Među njima ima i onih koji su ratovali na Kosovu i Metohiji 1999. godine, koji su branili naša ognjišta, koji su čuvali ovu državu, koji se nikada ni za milimetar nisu povukli. Sada te ljude treba da po šlemu udara neko ko je pokazao šta misli o institucijama Republike Srbije, obijajući pragove belosvetski, tražeći podršku iz inostranstva. Vi se sećate da su oni tražili da Evropska unija nadzire izbore u Srbiji, ne samo da ih nadzire, nego da ih sprovodi, odnosno ta privilegovana briselska manjina u koju se oni kunu.
A, šta je ovde po sredi? Poraženi su na svom izvorištu odakle se slivalo na stotine miliona dolara u njihove radionice, edukativne centre, čitaj, štabove za indoktrinaciju i za promenu svesti i za dekodiranje naših generacija. Tamo su poraženi i nakon inauguracije Donalda Trampa nema dileme da će se Evropa u 2025. godini promeniti više nego za prethodnu deceniju. I, šta oni sada žele? Da Srbi budu izolovani od tih procesa? Pa, zar mi nemamo prava da otvorimo konačno srpsko pitanje na Balkanu. Pa, toliko smo čekali sav ovaj trenutak. Pa, toliko smo se borili, kupovali vreme, razgovarali, pregovarali i sa onim sa kojim nam je bilo muka i da sedimo u istom prostoru da bi sačekali ovaj trenutak.
Sada kada trenutak dolazi ovu državu neko treba da sruši? Ili da nas uvede u začarani krug da ne možemo da se bavimo državom od onih koji na nju jurišaju, a nema garancije za srpske, državne i nacionalne interese bez jake države. Ne možemo podržati ni Republiku Srpsku, ne možemo ni ekonomski napredovati, ne možemo podržati porodicu, ne možemo zaštiti nijednog jedinog Srbina ma gde se nalazio, ni naš narod u Crnoj Gori. Pa, pogledajte kako DPS ljulja vlast zato što su se okuražili, ljulja jer želi da se vrati u Podgoricu, želi da se vrati da poništi borbu našeg naroda da očuva svetinju u Crnoj Gori, jer vide da ovde u Srbiji se stvara koalicija, koalicija jurišnika na našu otadžbinu. Ta koalicija naravno da ima svoje regionalne bokove, hrvatsko-albansku osovinu.
Pa, šta smo imali prvo kada su krenule demonstracije u Srbiji? Odlazak Aljbina Kurtija u Zagreb. O čemu je on pričao sa Plenkovićem na konferenciji za štampu? Samo o Srbiji. Oni nemaju drugu temu, jedina fascinacija je uvek Srbije. Pale lutke predsednika Srbije, ritualno ih pale zato što bi oni zapravo time da pošalju poruku da paleći njega kao personifikaciju institucije u Srbiji žele da zapale Srbiju i žele da je pretvore, simbolički u prah i pepeo jer ne podnose da Srbija bude, ne jaka, nego uopšte prisutna, da bude takmac u bilo čemu, da se za nešto pita.
Danas kada narodni suverenisti pobeđuju svuda oni žele ovde da poraze taj suverenizam. Pa, zar ćemo mi njima da dozvolimo, kao gubitnicima na međunarodnom polju da u Srbiji upišu neku pobedu. I, to zašto? Zbog čega? Treba postaviti pitanje ljudima koji učestvuju i na samim demonstracijama, šta je njihova politička ponuda, ko su ti ljudi imenom i prezimenom koje oni žele da predlože kao svoje političko rešenje i svoju političku opciju? Ubeđena sam da 80% njih nikada ne bi podržalo postojeće anarhiste iz opozicije. Ubeđena sam u to.
Država naravno nije igračka i to je nešto što uvek ponavljaju svi članovi Vlade i svi oni koji znaju koliko je dug jedan dan, radni dan, svih nas koji se trudimo da budemo na braniku otadžbine i da pomognemo našem narodu i da budemo u njegovoj službi.
Politički avanturizam je mnogo opasna stvar i videli ste koliko je skupo koštao Ukrajinu. Posle toga nema popravnog. Nemamo prava na poništavanje onoga što je loše urađeno i zato naš apel danas, kojem se pridružujem i u kojem pozivam da ne prave od Srbije poligon za izvođenje prevrata, niti da prave od nje poprište za neke građanske sukobe, da ne jurišaju na našu policiju koja obavlja samo svoj posao savesno, časno i pošteno, jer da su takvim demonstracijama bili angažovani bilo gde u Evropi teško da bi ikada iko od njih mogao da kaže za Srbiju da je neka autokratska zemlja. Tamo se mnogo drugačije postupa prema demonstrantima, ali ovde postoji nešto što je svojstveno našim ljudima i nešto što je svojstveno građanima Srbije, a to je istinska tolerancija, jer mi jako dobro znamo koliko smo skupo plaćali cene građanskih sukoba, naših podela i naših razmirica i zato je ta tolerancija i bila prisutna prethodnih meseci, zato što smo nastojali kao država da učinimo sve i iscrpimo sve mogućnosti da pokušamo da objasnimo, da upozorimo i da branimo državu svim legitimnim i legalnim sredstvima i danas to činimo, ali ne prezajući od onih koji najavljuju da će po svaku cenu zaustaviti Srbiju.
I ne samo zaustaviti, njihova je želja da je vrate, strmoglavo da je vrate u rikverc. Posledice takvog scenarija bile bi kobne. Ja ne želim ovde da bilo koga plašim, niti zastrašujem, ima ona naša čuvena – rekoh i dušu spasih, ali zaista mislim da moramo svi da stavimo prst na čelo i da dobro razmislimo da mi rezervnu otadžbinu nemamo.
Poruka je apsolutno jasna. Borićemo se do kraja, borićemo se ne protiv njih, nego borićemo se za svoju zemlju i za svoj narod i za ovu porodičnu politiku i za naša sela i za naše radnike i za naše resurse i za našu Republiku Srpsku i za naš narod na Kosovu i Metohiji.
Borićemo se i protiv svakoga ko pomisli da otvara nova žarišta u Vojvodini, da tu pravi neke nove kvazi političke nacije i podstiče separatizam i secesionizam.
Borićemo se protiv svih onih koji žele da Srbijom upravljaju samo oni koji su prebrojavali sredstva NED-a, USAID-a, pa sada plaču po stranim ambasadama zbog toga što su im prazna sada ta korita.
Važna je vest da je danas sin Donalda Trampa stigao u Srbiju. To pokazuje da Srbija gradi mostove. To pokazuje da Srbija ima saveznike, ima sagovornike, ima partnere koji žele i mogu da je razumeju, a sada bih pitala ove koji su danas ostavili prazne klupe da su tu šta bi bilo, gospodo, da smo vas poslušali, pa uveli sankcije Rusiji? Bili bismo deo poražene politike, promašene agende. Srbija je uvek branila međunarodno pravo, pod jedan, i mir, pod dva. I danas su to naši principi našeg odnosa prema svim žarištima u čitavom svetu i mi od tih principa ne želimo da odustanemo.
Na spomeniku Jovanu Nenadu u Subotici piše, jednom od predvodnika srpskog naroda na tim prostorima: „Moja je ideja pobedila“. Ništa nije važnije nego kada ideja pobedi. Ideja te Srbije, suverene Srbije, narodne Srbije, ideja patriotske misli, ideja odgovorne politike, porodične politike, ideja vojne neutralnosti, očuvanja naših tradicionalnih i istorijskih savezništva i sa Ruskom Federacijom i sa Narodnom Republikom Kinom, ali naša ideja i naša nada i u onu Ameriku koja je držala srpsku trobojku na beloj kući, ideja u promene, u svet u kome će ponovo važiti principi međunarodnog prava, u kome ćemo imati one sagovornike koji će želeti da nas saslušaju, a ne da nas konstantno uslovljavaju različitim ultimatumima koji su koncipirani tako da Srbija da sve, a nikada ne dobije ništa. Ideja u napredak, u rad, u borbu, u poštenje i u borbu protiv korupcije, ideja u kojoj nema privilegovanih zato što nose partijsku knjižicu, bez obzira na to u čijim su redovima, ideja u mladost, ideja u budućnost, ideja sa verom u rađanje, u život Srbije. Ta ideja je pobedila i da ideja će pobediti svakog ko bude jurišao na Srbiju. Nemam dileme da će to biti tako.
Živela Srbija!
(Beograd, 24.08.2022.)
| Funkcija | Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija | Izvor prihoda | Interval | Neto prihod | Valuta | Vreme obavljanja / od-do |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 139009.00 | RSD | 01.08.2022 - |