Zahvaljujem.
Poštovani narodni poslaniče, hvala na interesovanju za položaj radnika u Srbiji, naročito onih koji imaju minimalnu zaradu. Verujem da je ova tema podjednako važna svima nama, bez obzira na političke polove i kao ministar zadužen za rad i zapošljavanje imam dužnost da nešto dopunim koleginicu koja je vrlo dobro izlagala o privrednom rastu Srbije i o ciljevima u oblasti za koju je ona nadležna.
Naime, s obzirom na to da je izostao dogovor Unije poslodavaca i sindikata oko povećanja minimalne cene rada za period od 1. januara 2027. godine, na predlog Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Vlada Republike Srbije je donela odluku da se minimalna cena rada od 1. januara poveća za 9,2%, odnosno da od 1. januara ona iznosi 600 evra.
Uzevši u obzir kontinuirana povećanja, valjalo bi da se podsetimo da je za 24 meseca nominalni rast minimalne zarade u Srbiji 49,4%. Kada govorimo o nominalnom rastu, mislim da je još važniji podatak realan rast. Dakle, to je, u prevodu, koliko više možete da kupite, odnosno kolika je veća vrednost samog minimalca u odnosu na prethodni period. Jer, naravno da jedan deo tog povećanja, kolokvijalno rečeno, pojede inflacija. Ali, realan rast za 24 meseca je 33,5%.
Naravno, mi smo u potpunosti svesni da treba da težimo ka tome da minimalna cena rada bude još viša kako bismo pospešili životni standard radnika, ali sa druge strane uvažavajući i konkurentnost na tržištu rada i potrebe same privrede, kako ne bismo rapidnim povećanjem minimalca ugrozili njihovo samo radno mesto, odnosno vodeći računa o interesima radnika mi moramo voditi računa i o interesima privrede i poslodavaca, i obrnuto, jer su to uzročno-posledični odnosi.
Ali, upravo iz tih okolnosti, Vlada Republike Srbije najavila je još prošle godine da će do kraja 2027. godine minimalac u Srbiji iznositi 650 evra. Sudeći prema ovoj postojećoj dinamici, onog časa kada Srbija bude postigla taj nivo minimalca, mi ćemo preteći već mnoge zemlje u Evropi po realnoj kupovnoj moći samog minimalca. I već sada imamo rezultate koje niko ne može da ospori, a to je da minimalna zarada u Srbiji je 2012. godine, ako govorimo o kupovnoj moći samog minimalca, pokrivala jedva 50%, a nekoliko meseci kasnije jedva 60% minimalne potrošačke korpe. Dakle, govorim o periodu 2012. godine, kada je jedva više od pola minimalac pokrivao onoga što su minimalne potrebe jednog domaćinstva.
Ovim povećanjem, koje je najavljeno od 1. januara 2027. godine i koje je odlukom Vlade usvojeno, minimalac će pokrivati 117% minimalne potrošačke korpe. Dakle, za 17% više u odnosu na ono što je minimalna potrošačka korpa.
33/3 MV/CG
Obilazeći Srbiju, kroz razgovor s građanima, naravno da i mi srećemo i Stanoja i mnoge druge ljude čija je zarada u tom iznosu koji ste naveli i sasvim sigurno sa njima razmenjujemo iskustva i razgovaramo upravo o tim izazovima, ali ljudi jako dobro znaju, vrednuju i cene činjenicu da je za 24 meseca nominalno minimalac u Srbiji porastao za 50%, a realno za preko 33%.
Paralelno smo vodili računa i da povećamo taj neoporezovani deo dohotka kako bismo rasteretili i same poslodavce, kako oni ne bi ušli u rizik zbog povećanja minimalaca i naravno da vi, kao čovek koji je dugo u privredi, u potpunosti razumete koliko je izazovno vodeći računa paralelno o interesima radnika i njihovoj zaradi, a sa druge strane i o mogućnostima samih poslodavaca.
Što se tiče Sremskog okruga, iz kojeg dolazite, mislim da je jako lepa vest koju građani Srbije treba da znaju da je Sremski okrug bio jedan od okruga u kojem je pilotiran program „Garancija za mlade“, za koji je zaduženo Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, i odziv je bio vrlo zadovoljavajući. Verujemo da može biti, uz promociju tog programa, još bolji. Ali, kao što rekoh, u pitanju je pilot projekat koji smo okušali u tri okruga: Rasinskom, Nišavskom i Sremskom okrugu.
Konkretno, u Sremskom okrugu do juna meseca prijavilo se za program „Garancija za mlade“ četiri i po hiljade lica i od toga je 500 lica u Sremskom okrugu dobilo subvenciju za samozapošljavanje. Dakle, to je jedan od podsticaja da se ljudi zaposle, da sami pokrenu privredne aktivnosti, da izađu na tržište i da pokušaju da budu konkurentni.
34/1 MT/VZ 16.35 – 16.45
Najvažnija vest je što većina njih uspeva da prebrodi tu takozvanu prvu godinu u kojoj subvencije za samozapošljavanje znači i pokrivanje doprinosa i nekih drugih početnih troškova da bi kasnije ostali prisutni u privrednom životu Srbije, zbog čega smo mi veoma radosni, jer garancija za mlade je namenjena mladima do 30 godine života, sa ciljem da oni ostanu živi i rade u svojoj zemlji.
Važna vest za sve mlade u Srbiji jeste da će od 1. januara 2027. godine ono što je bio pilot projekat u tri okruga biti primenjeno na teritoriji čitave Srbije, odnosno garancija za mlade kao program zapošljavanje i samozapošljavanje mladih, za njihove obuke, prekvalifikacije, sticanje novih znanja i veština, važiće na teritoriji čitave Srbije. Verujem da ćemo zajedničkim snagama promovisati ovaj vrlo značajan program, jer nam je svima cilj da Srbija radi.
Srbija danas radi. Dakle, 50.000 lica je zaposleno više nego što je to bio slučaj 2012. godine. Dakle, preko pola miliona ljudi u Srbiji danas više radi. Dakle, ne govorimo o procentima, govorimo o apsolutnim ciframa da bismo ilustrovali koliko je danas ljudi i formalno više zaposleno u Srbiji u odnosu na neki prethodni period, zato što danas ima više šansi.
Svakako, podržavam stav da dodatno treba da radimo na unapređenju položaja i životnog standarda onih koji najmanje zarađuju. Iz tih razloga država je ovim jednokratnim davanjima obratila pažnju na ugrožene kategorije.
Tako je ovim jednokratnim davanjima uzela u obzir položaj korisnika novčane socijalne pomoći, korisnika dečijeg dodatka, obratila je posebnu pažnju na naše penzionere, kojima dugujemo sve ono što imamo i što su nam ostavili stičući generacijama, radeći i boreći se, ali i onima koji su zemlju branili onda kada je ona bila napadnuta i kada je na nju vršena agresija. U pitanju je boračka populacija.
Poštovana predsednice Narodne skupštine i uvaženi narodni poslanici, nemojte mi zameriti što ću iskoristiti ovo izlaganje da se samo u nekoliko rečenica osvrnem i na komentar i kritiku koju je jutros, odnosno tokom dana uputila gospođa narodni poslanik koja je imala primedbu. Najpre je konstatovala da je reč o Ministarstvu Milice Đurđević Stamenkovski. Ne postoji, evo neka bude to moja mala ispravka, Ministarstvo Milice Đurđević Stamenkovski. Postoji Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalan pitanja, koja nije ničija dedovina i očevina, pa ni moja. I to ministarstvo je deo Vlade Republike Srbije i u službi je svih građana. Ja sam samo resorni ministar koji će biti na čelu tog ministarstva, kao odgovorno lice koje je oročeno mandatima. Bilo kakvo prisvajanje i privatizacija institucija apsolutno je ne dopustivo, i moram na to da reagujem. Dakle, to nije moje ministarstvo, ali jeste ministarstvo za koje jesam danas odgovorna.
Primedba je išla u pravcu da u Predlogu zakona o jednokratnoj pomoći nisu navedeni brojevi, brojevi boraca koji će dobiti jednokratnu pomoć, korisnika novčane socijalne pomoći, korisnika dečijeg dodatka. Ja bih razumela da je taj podatak negde tamo napisan u 22. članu, pa je on bio valjda neka visoka kvaka do koje ne može da se stigne, do koje ne može da se dohvati, ne, već u članu 2. Dakle, dovoljno je bilo samo da je neko pogledao član 2, nije daleko, složićemo se, gde stoji da će sva lica koja se nalaze u službenoj evidenciji do 25. avgusta ostvariti pravo na jednokratnu pomoć.
Znači, nije u pitanju broj planeta, čak ni oko toga čovečanstvo nema saglasje koliko ih ima, zbog činjenice da neki osporavaju Pluton, kao planetu, u pitanju je živa materija. Svakog trenutka, evo dok mi sedimo sada ovde, ti brojevi se menjaju. I potpuno je prirodno. Neki borci, nažalost, su preminuli od trenutka najave i usvajanje predloga zakona, a neki su se registrovali. Za poslednjih mesec i po dana preko 10 hiljada boraca se registrovalo širom Srbije.
34/2 MT/VZ
Dakle, mi smo imali prošle godine, u aprilu 2025. godine je bilo registrovanih 82 hiljade, tačno 82 hiljade lica u boračkoj bazi. Danas ih ima, na današnji dan, dok mi razgovaramo, 107 hiljada.
Dakle, to je kategorija koja se svakodnevno registruje kako bi ostvarivala svoja prava. A, zašto se registruje? Zato što prepoznaje da danas država različitim programima uvažava položaj boračke populacije.
Što se tiče korisnika novčane socijalne pomoći i korisnika prava na dečiji dodatak, takođe to nije fiksna kategorija. Ljudi ostvaruju ili gube ta prava, u zavisnosti od imovinskog cenzusa, i potpuno je prirodno da niko ne može stati iza fiksne cifre. Ali, stav je bio uravnotežen, odgovoran i zreo, u saglasju sa Ministarstvom finansija koje je ovaj zakon i predložilo, da sva lica koja budu bila u službenoj evidenciji do 25. avgusta će ostvariti ovo pravo.
Mislim da je nekada mnogo značajnije da od pokušaja da od nečega napravimo politički slučaj barem pročitamo ono o čemu govorimo, ako ništa drugo bar prvih nekoliko članova. Jer, ima ona jedna čuvena, i milim da toga niko ne treba da se drži – pričajte usta da niste pusta. A, ja ne želim da verujem da je bilo ko u ovom plenumu spreman da se tako ponaša i da tako neodgovorno govori o nekim stvarima koje se tiču zaista velikog broja naših građana.
To je bio moj odgovor na pitanje koje je danas bilo ovde u plenumu, a vama, narodni poslaniče, zahvaljujem na interesovanju i verujem da ćemo u nekim narednim mesecima i budućim vremenima zajedničkim snagama se boriti za sve radnike u Srbiji.
Hvala vam.

Zahvaljujem.
Bilo je dosta pitanja i verujem da je svrsishodnije da ostavim vreme kolegama, članovima Vlade da odgovore sadržajnije na ono što je njima upućeno, ali iz poštovanja i prema mrtvima i prema živima imam obavezu da reagujem na konstataciju da oni koji su prešli Albaniju i preživeli tu golgotu neviđenih razmera nemaju spomenik.
Naime, kroz Albansku golgotu prošli su oni koji se nalaze u takozvanoj Plavoj grobnici i koji počivaju na spomen-kosturnici na Vidu koji se prvi put sada sveobuhvatno velikom rekonstrukcijom obnavlja, za koju je na inicijativu našeg ministarstva Vlada Republike Srbije opredelila 112 miliona dinara.
Dakle, u pitanju je rekonstrukcija spomen-kosturnice koja je izgrađena krajem 30-ih godina prošlog veka i gde počivaju upravo oni koji su prošli kroz Albansku golgotu. U toku je izrada projekta za rekonstrukciju spomen-kosturnice i spomen obeležja na Kajmakčalanu i na Zejtinliku u Solunu gde se takođe nalaze upravo oni koji su posle golgote probili Solunski front, odnosno učestvovali u operaciji probijanja Solunskog fronta, zadivili tada čitav svet, bili brži od Francuske konjice zbog kojih je upotrebljena ona čuvena – bežite živi, vraćaju se mrtvi.
To nije busanje u patriotske grudi. Ja znam da to zvuči onako populistički. Ta priča o busanju u grudi je često plasirana od različitih pripadnika tzv. drugosrbijanskih struktura koji su tom kovanicom pokušali da devalviraju patriotizam kao pristup životu i kao pogled na svet. I kad god želite da kažete srpstvo
42/3 JJ/MP
se ne maže na hleb i ne sipa u traktor i nemojte se busati u grudi, vi to zapravo činite, ne kažem da je to bila sada vaša namera, ali govorim o toj matrici, da obezvredite ljubav prema otadžbini.
Nikada se više nije ulagalo u obnavljanje i izgradnju ratnih memorijala nego poslednjih godina i to je činjenica, pre toga su oni bili u korovima, zaparloženi sa pocepanim zastavama, samo nekako da im se zametnu tragovi, kao da smo se stideli sopstvene istorije. Kao da je trebalo da se posipamo pepelom i da kažemo – izvinite što smo probili Solunski front, izvinete što smo bili narod onih koji su odneli prvu pobedu, savezničku u Prvom svetskom ratu, oprostite nam zbog prvih oslobođenih gradova u Drugom svetskom ratu, izvinite što nismo da je nevidljivi 1999. godine.
43/1 JD/LjL 18.05 – 18.15
Došle su generacije i političke i nacionalne koje se ne stide svoje istorije i koje se ne stide da kažu da je taj Generalštab već srušen, a srušili su ga upravo ti koji su pod parolama zeleno-levih, lažnih ekologa, zasipali ovu zemlju kasetnim bombama, zabranjenim svim međunarodnim konvencijama i osiromašenim uranijumom, o čemu treba danas da se pozabavi struka i da sagleda razmere posledica bombardovanja zemlje. Lažni ekolozi, sa adresom u Berlinu, koji su se oglašavali ovde da se mešaju u naša unutrašnja pitanja i nikada nisu podržavali ovu vlast, podržavali su neke druge političke grupacije, jer su se, navodno, sekirali za našu životnu sredinu, vazduh, vodu, zemlju i zdravlje. Isti oni koji su insistirali da se bombardovanje produži 1999. godine, pa čak i da se krene u kopnenu invaziju.
O tim ekološkim teroristima ne bih dalje duljila, ali hoću da vam naglasim samo jednu stvar – Srbija danas obnavlja svoje spomenike. Ne zato što želi u istoriji da živi, ne zato što želi da se vrati u prošlost, već zato što se u prošlosti nalaze važne lekcije koje nam danas pokazuju putokaz, pred svim raskršćima, pred svim dilemama. I ko ih danas ne spozna, taj očigledno se istorijom nije mnogo bavio. Ali, reagujem na to kao ministar zadužen za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova, gde zajedno sa kolegama članovima Vlade u Odboru za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova razmatramo sva ova pitanja.
Prvi put ćemo sada, posle toliko decenija, izgraditi spomen obeležje gde će biti popisana imena svih poginulih i nestalih na prostoru današnje Republike Hrvatske. Nama je bilo potrebno više od 30 godina da kažemo da pamtimo ta imena i ta prezimena. Nama je bilo potrebno toliko vremena da uklešemo njihova imena u kamen kao svedočanstvo jedne epohe koja nažalost, kao što vidite, nije prošla, jer se ta zla kob nadvija nad Srbijom u različitim pravcima konstantno. Malo je bilo što su se obračunali sa živim Srbima, nego to pokušavaju da učine i sa mrtvima.
Naša obaveza je da čuvamo naš kulturni identitet, našu kulturu pamćenja, naše spomenike kulture, naše ratne memorijale. Srbija opredeljuje značajna sredstva u tom pravcu. Kao što rekoh, da, brojna su obeležja onima koji su prošli kroz albansku golgotu, neki su je i preživeli, a živima se spomenici ne dižu, ali ne treba smetnuti s uma da danas, posle mnogo vremena, Srbija sa ponosom i slavi i seća se i Lazareve bitke, ali i Paštrika, koji je takođe ove godine prvi put uvršten u kalendar državnih ceremonija. Ponosni na našu prošlost, crpeći lekcije za budućnost, vodimo računa o celom kulturnom prostoru srpskog naroda. To nije busanje u patriotske grudi, to je patriotizam u praksi. A opet, verujem da ste imali dobru nameru i ništa više od toga. Hvala.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, uvaženi narodni poslanici, ministri i članovi Vlade, gradimo Srbiju u kojoj rad treba da se isplati, porodica štiti, starost poštuje, slabijima pomaže, a žrtva za otadžbinu pamti i ne zaboravlja. I upravo rebalans budžeta, koji se tiče Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, opravdava ovakve ciljeve.
Naime, u 2026. godini budžet Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja iznosio je 238,4 milijarde dinara. Želim da obrazložim zašto smo tražili u rebalansu povećanje budžeta za naš resor. Jer mislim da je savesno i odgovorno da građanima Srbije objasnimo gde će ići zatražena i rebalansom odobrena sredstva. Predlogom rebalansa budžeta za 2026. godinu budžet Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja biće uvećan za 24,12 milijardi dinara. A, evo, odmah da objasnim i zbog čega.
Najveći deo sredstava biće usmeren za isplatu prava u oblasti zaštite porodice i dece. Naime, Ministarstvo za rad zaduženo je za isplatu naknade zarada za zaposlene porodilje, i za prvih sedam meseci dosada je isplaćeno 58 milijardi i 206 miliona dinara. Ali ono što je važan podatak koji posebno želim da naglasim, i mislim da je to vest koja je obradovala sve građane Srbije i sve ljude dobre volje, naime, za prvih šest meseci Ministarstvo za rad isplatilo je 5,5 milijardi dinara više nego u prethodnoj godini za taj isti period za pravo koje se ostvaruje po osnovu Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, a u pitanju je roditeljski dodatak. Zašto je to tako? Zato što je ove godine za prvih šest meseci rođeno 877 beba više nego u prošloj godini za prvih šest meseci i to pokazuje da mere populacione i pronatalitetne politike daju rezultat stvaranjem Srbije po meri porodice. Mi ohrabrujemo roditelje, majke i očeve da svoje porodice proširuju. I zato je vrlo važno što ćemo u ovoj godini isplatiti ovom dinamikom više od 10 milijardi dinara u odnosu na prethodnu godinu na ime roditeljskog dodatka.
Do sada je, do 1. avgusta 2026. godine, za dečiji dodatak isplaćeno šest milijardi 477 miliona dinara. Novim paketom mera kojima se obezbeđuje jednokratna pomoć za građane Srbije korisnici prava na dečiji dodatak ostvariće i roditelji i staratelji iznos od 25 hiljada dinara jednokratne pomoći za svako dete koje je nosilac prava dečiji dodatak.
Veoma smo zadovoljni time što smo prvi put uspeli da u potpunosti paketom mera obuhvatimo i boračku populaciju. U pitanju su ljudi koji su branili Srbiju i zato je u najmanju ruku neodgovorno i nekorektno da neko govori o tome da se
41/2 AL/MJ
njihov glas na taj način kupuje, jer ako se tim iznosom glas kupuje onda to znači da su ti ljudi na prodaju, a borci nikada se nisu ni prodali, ni predali. Ovo je način da skromnom podrškom iskažemo poštovanje prema onima koji su žrtvovali svoje živote i zato će korisnici boračkog dodatka ostvariti iznos od 25 hiljada dinara jednokratne pomoći, a svi ostali borci, kojih na današnji dan ima gotovo 100 hiljada sa statusom borca u Srbiji, ostvariće iznos jednokratne podrške od 10 hiljada dinara. Mi ne govorimo danas samo o jednokratnoj pomoći. Mnogo je važnija sistemska podrška i zato želim da javnost u Srbiji zna da je budžet Ministarstva, koji je opredeljen za zaštitu boraca i boračko-invalidsku zaštitu u celini, odnosno za isplatu prava ratnim-vojnim invalidima, porodicama poginulih 24 milijarde 873 miliona dinara. Dakle, to je budžet koji je namenjen za redovne isplate.
U prvih šest meseci isplaćeno je već preko 15 milijardi dinara za ostvarivanje prava u oblasti boračko-invalidske zaštite. Dakle, država u kontinuitetu vodi računa o ratnim-vojnim invalidima i porodicama koje su izgubile svoje najmilije. I mislim da je jako važno što će oni biti obuhvaćeni ovim paketom podrške, a podsetiću da je to bio slučaj i u prethodnoj godini kada su borci prvi put prepoznati tokom olakšica, posebnih privilegija i beneficija koje su tada bile namenjene ugroženom stanovništvu, a njima kao kategoriji našeg društva koja je zaslužna za dostojanstvo naše države.
Ono što je posebno važno, rebalansom budžeta obezbeđeno je 590 milijardi dinara, da budem preciznija 591,5 milijardi dinara za isplatu prava koje je novo pravo, koje smo uveli u 2026. godini. U pitanju je roditelj-negovatelj.
42/1 GD/CG 18.00 – 18.05
Dakle, od 1. januara počinje primena Zakona roditelj negovatelj. Roditelji koji neguju decu sa uvećanim dodatkom za tuđu negu i pomoć moći će da se prijave i da ostvare ovo pravo, odnosno naknadu od 65.000 dinara na mesečnom nivou, plus uplatu poreza i doprinosa.
Bilo je sporenja oko toga ima li država para da isplati novo pravo. Slušali smo takve primedbe, ali kao što vidite, rebalansom su obezbeđena sredstva i za jedno potpunog novo pravo novim zakonom i mislim da je to značajna vest.
Želimo da promovišemo i hraniteljstvo u Srbiji kao jedan vid solidarne pomoći onima koji su nažalost bili prinuđeni da napuste svoje primarne porodice. Zato smo rebalansom zatražili 650 miliona dodatnih u odnosu na budžet koji je već četiri milijarde i 300 miliona namenjen podršci zaštiti, naknadi za hraniteljske porodice.
Ne želim da današnju diskusiju isključivo svedemo na brojke, zato što ove brojke služe čoveku i one su ovde zarad svake porodice, penzionera, majke, očeva, dečice i svih onih koji čine kostur same države i čitavog društva. Mislim da je jako važno što je država prepoznala koliko u trenucima globalne, ekonomske, energetske krize taj teret ne sme da se slomi upravo na leđima onih koji su možda najslabiji ili koji se nalaze u nepovoljnom položaju. Mislim da je jako važno što je država napravila jasne parametre i kriterijume tokom dodele jednokratne pomoći u kojima najviše dobijaju oni koji imaju najniža primanja. Time pokazujemo da upravo tom krivom ispravljamo možda neke nepravde koje su bile sistemske i duboko ukorenjene u našem društvu i da favorizacijom tih najosetljivijih kategorija pokazujemo da je država moćna upravo zbog toga što štiti najslabije, ali nekako je sve počelo da se podrazumeva. Počelo je da se podrazumeva da postoje upravo ta davanja bez da se dublje uđe u analizu zašto je država danas uopšte u kondiciji da obezbedi ovakav paket podrške. Pre svega, postoji finansijska i ekonomska stabilnost zemlje, postoji dignitet naše ekonomije, postoji predanost, ali postoji i politička volja i postoji snaga rukovodstva zemlje da istupi sa ovakvom inicijativom, ne dozvoljavajući da teret povećanja troškova snose isključivo građani.
Mi smo svesni da nismo odgovorni za globalnu ekonomsku krizu, kao što nismo bili odgovorni za nju ni 2009. godine, ali tada se nije mnogo marilo o tome kako će građani snositi teret te krize i hoće li se ona isključivo prelomiti po njihovim leđima.
Svaki ekonomski napredak koji je stvorio prostor za podsticaje porodicama, borcima, korisnicima novčano-socijalne pomoći i osetljivim kategorijama je iskorišćen i ovim paketom i svim drugim davanjima koja su bila u minulom periodu. Pomoć ima iznos, ali ljudi nemaju cenu. Uverena sam da su oni na pravi i adekvatan način shvatili zašto je važno da ovim paketom danas zaštitimo upravo njihov položaj i njihove interese.
Poštovani narodni poslanici, danas je pred nama rebalans koji govori o životu ljudi, o ekonomskom napretku zemlje. Pre nekoliko dana saopštena je odluka i o povećanju minimalne cene rada od januara 2027. godine. Za 24 meseca minimalac u Srbiji je porastao nominalno preko 49%, a realno preko 33%. Mislim da su to parametri koji nas ohrabruju, ali koji nam nalažu da moramo da nastavimo da radimo još više i da stvaramo uslove za bolji život građana.
Na kraju želim nešto da kažem i o onima kojima dugujemo sve ono što su nam ostavili, a mi smo to pozajmili od naših pokolenja koja dolaze. Prvi put u istoriji desiće se velika rekonstrukcija Spomen-kosturnice na Vidu u susret jubilarnoj godišnjici od iskrcavanja srpske vojske na Krf. Dakle, 25. septembra mi ćemo tamo gde
42/2 GD/CG
je „Plava grobnica“ obeležiti taj značajan datum, a sredstvima Vlade Republike Srbije biće započeta velika rekonstrukcija Spomen-kosturnice koja se nalazi tamo gde je „Plava grobnica“.
To govorim zbog toga što mi ne smemo da zaboravimo odakle smo krenuli. Ne smemo da zaboravimo naše korene. Moramo da čuvamo naš identitet, naš jezik, naše pismo, našu istoriju, kulturu pamćenja i uspomenu na razvoj naše otadžbine, a sve to za nas je velika lekcija koja nas danas obavezuje da štitimo Srbiju.
Ako su oni morali za zemlju da ginu, naš zadatak je da danas živimo za Srbiju, da živimo za nju, za upravo ovakve projekte, ovakve ideje, ovakve budžete, ovakve inicijative koje će stvarati Srbiju po meri porodice za generacije koje dolaze. Hvala vam. Živela Srbija!

Zahvaljujem, uvažena predsednice.
Hvala svima na korektnoj diskusiji. Trudiću se da se držim onoga što su odredbe zakona i da ne odgovaram na neke lične kvalifikacije, jer smatram da je mnogo važnije da ovde govorimo o samom zakonu i samoj temi, nego jedni o drugima. Krenuću redom, s obzirom na to da su se amandmani uglavnom odnosili na nekoliko istih tačaka.
Najpre, treba da konstatujemo da mi moramo dobro razumeti duh ovog zakona. Ovaj zakon nije zakon koji primarno utvrđuje prava same dece, on se bavi pravima roditelja. Prvi put mi imamo zakon koji se striktno bavi pravima samih roditelja. Na primedbu da ovaj zakon nekome zabranjuje rad, odgovaram suprotno – on omogućava rad jer je status roditelja negovatelja ekvivalentan radnom odnosu. Onog časa kada roditelj postane roditelj negovatelj, on je u radnom odnosu. To nije socijalna pomoć. To nije dodatak na njihova primanja.
27/3 MV/MJ
Dakle, reč je o ugovoru koji će ti roditelji zasnovati sa Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja na osnovu rešenja koja će im izdati Centar za socijalni rad.
28/1 MZ/MP 15.40–15.50
Dakle, mi na ovaj način radno angažujemo više hiljada roditelja koji do sada nisu bili na tržištu rada, a njihov izostanak sa tržišta rada nije posledica njihove lenjosti, nemara, čak ni ne izostanka potencijalnog radnog mesta, već sprečenosti da ostave dete i na jedan jedini čas. I njima je potpuno svejedno da li je to radno vreme četiri sata, 45 minuta ili osam sati, oni ne mogu ni na trenutak da napuste svoje domaćinstvo.
Naročito ovaj zakon, kako god kome to delovalo, štiti one roditelje koji žive u određenim sredinama koje nisu veliki urbani centri, koja su sela ili udaljena naselja od dnevnih boravaka, od nekih većih centara gde bi mogli da se radno angažuju, a da brže stignu na radno mesto. Ali, kao što rekoh, to su roditelji koji godinama nisu prisutni na tržištu rada. I prvi put sada oni dobijaju mogućnost da imaju ugovor koji je ekvivalentan ugovoru o radu. Samim tim, po sili zakona, to pravo njima prestaje nakon 65. godine, kao što i svaki drugi radni angažman prestaje kada postanete penzioner. Ali su oni, za razliku od perioda pre usvajanja ovog zakona, uspeli da do te 65. godine steknu staž. Staž je ključna reč ovog zakona, osiguranje i izvesnost, penzijsko, zdravstveno i invalidsko, koje nisu do sada imali. Jedan deo njih je već radio i te godine može akumulirati sa onim stažom koji budu stekli tokom statusa roditelja negovatelja.
Ovde je obrnuta logika negde nas sve navela na pogrešan trag. Mi konstatujemo da postoji potreba da se nega nastavi i nakon što taj roditelj napuni 65 godina. Tačno, i postoji potreba, i zato će ta osoba nastaviti da prima uvećani dodatak za tuđu negu i pomoć. I taj dodatak se nijednog trenutka ne dovodi u pitanje. Dakle, tuđa nega i pomoć je pravo deteta, odnosno osobe koja se nijednog časa ne dovodi u pitanje, bez obzira da li je njegov roditelj negovatelj ili nije negovatelj. To je pravo te osobe. A mi ovde danas ovim zakonom prvi put govorimo o pravima samih roditelja. I oni prvi put ostvaruju mesečnu naknadu, prvi put dobijaju staž, penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje.
Neko je rekao da sam ja ovaj zakon ovde donela pred vas. Ovo nije moj zakon, ovo nije moj zakon. Ovo je njihov zakon, njihov zakon. A u njihovo ime su govorila udruženja koja su bila članovi Radne grupe. I nikada se do sada, poštovani građani Srbije i narodni poslanici, nije dogodilo da jedan kabinet prihvati da sva udruženja koja su se javila da učestvuju u Radnoj grupi, učestvuju u Radnoj grupi. To se nikada nije dogodilo. Jer mi smo želeli inkluzivnu radnu grupu. Želeli smo da čujemo različita mišljenja – i udruženja koja su zastupala decu koja su obolela od autizma, mišićne distrofije, retkih bolesti, Daunovog sindroma i svi su oni izašli sa konstatacijom da mi nismo usvajanjem ovog zakona stigli na naš cilj, ali smo napravili važan korak.
Jutros je tokom postavljanja poslaničkih pitanja gospođa Tepić dala preporuku da kao ministar odem da obiđem neku od porodica gde su roditelji zaposleni. Žao mi je, a mogla sam to da uradim, i sve vas da pozovem, da juče zajedno sa mnom dočekamo porodicu u kojoj je majka zaposlena. Juče ujutru je bila kod nas na doručku ovde u Parlamentu sa svojom devojčicom koja ima 18 godina. Ona je zaposlena. Došli smo da razgovaramo o drugim pitanjima. Pa nije ovaj zakon jedina mera socijalne zaštite. Mi moramo da nastavimo da razvijamo usluge u zajednici. Nije ovo početak i kraj zaštite tih porodica. Oni ostvaruju i neka druga prava, lične pratioce, dnevne boravke.
Sledeće nedelje, ako bog da, mi ćemo usvojiti izmene pravilnika kojim ćemo omogućiti nove usluge, zajednicu stanovanja i inkluzivnog asistenta. Zašto nam je važan inkluzivni asistent, posebno kod osoba sa autizmom? Oni završe školovanje i izgube pravo na ličnog pratioca i kasnije nemaju nekoga ko ih prati i asistira. Sa inkluzivnim asistentom oni dobijaju podršku nevezano od vremena svog školovanja. To su mali
28/2 MZ/MP
koraci koji prave značajnu razliku za sve te porodice i moramo da konstatujemo da ovaj put unapređenja socijalne zaštite nije nimalo lak i nema te zemlje koja je stigla do konačnog cilja. Svaka država nastoji da ga unapređuje, svaka država sagledava.
Hajte da budemo realni. U vreme kada smo mi bili deca, koliko je bilo u našem okruženju dečice sa smetnjama u razvoju, naših vršnjaka? Vrlo malo. Danas, nažalost, kao da se javila neka epidemija, naročito kada govorimo o autizmu, i to nije samo u Srbiji, to je, nažalost, što opažamo u čitavom svetu. To pokazuje da mi moramo da evaluiramo kao sistem socijalne zaštite i da pratimo te trendove koje nam diktira, nažalost, njihovo zdravstveno stanje.
Što se tiče toga da sam ja nekom nešto dala, 65.000 dinara, prvo, nikome ja ništa nisam dala. To je novac građana Srbije, koji je čuvan domaćinskom politikom, za koji smo se borili time što smo gradili zemlju koja je vodila računa o tome da uprkos svemu bude ekonomski stabilna. Mi smo država koja je izašla iz jedne višedecenijske krize, višedecenijske krize, koja je izazvana i ratom i sankcijama, embargom, svim onim što smo doživeli kao država i kao narod. Nakon toga imali smo jedan politički i turbulentan period gde je država trebalo da prođe kroz neku transformaciju, po receptima nekih ljudi iz inostranstva koji nisu vodili računa o našoj socijalnoj zaštiti.
Ja sam juče podsetila na to da je 2001. godine prva odluka tadašnje vlade bila da se ukine Ministarstvo za brigu o porodici – zašto, ja ne znam, nisam dobila odgovor – formirano 1998. godine. Hajde da ga nije bilo, pa da kaže – kako se niste setili da ga uvedete, pa da neko kaže – pa eto, nismo se setili. Ma ne, ukinuto. Ukinuto. Nešto što je važno za porodičnopravnu zaštitu i što je trebalo da garantuje brojna prava. Možda bismo danas mi uveliko imali ovakve zakone da se drugačije tada na vreme razmišljalo. Deset godina mnogo znači za sistem socijalne zaštite.
Idemo dalje. Ja ne mogu da izračunam koliko košta roditeljska ljubav, jer roditelj bi život dao za svoje dete. I nije tih 65.000 dinara cena roditeljske ljubavi. Ali pošto je bila ta primedba, ja ću vas podsetiti da ste vi u vašem predlogu izmena zakona o socijalnoj zaštiti, jer nikada niste predlagali zakon roditelj negovatelj, nego izmene Zakona o socijalnoj zaštiti, da ste vi tada predložili da roditelj prima minimalac. Znači, to je bilo nešto što je u vašoj verziji. Šezdeset pet hiljada dinara je trenutno više od minimalca. Neznatno, ali više. I 65.000 dinara nije fiksni iznos, nego će se usklađivati svakog 1. marta sa nominalnom stopom rasta prosečne zarade. Samim tim, neće se dogoditi situacija da roditelj negovatelj prima ispod minimalca, niti to sme da se desi.
Hvala vam mnogo što ste pomenuli ovo pitanje koje se tiče drugih prava. Nijedno jedino pravo, dragi roditelji, da vas ne zbunjuju na „Vajber“ grupama, društvenim mrežama, ja znam da jedan deo poslanika dođe ovde sa ambicijom da nešto kaže kako bi imao posle mogućnost da iseče za rils na „Instagramu“. Meni je to potpuno jasno. I na kraju krajeva, to je legitimno. Ali legitimno je kada govorimo o nekim drugim temama. Nemojte da se samo igramo sa ovom temom, koja je toliko sama po sebi osetljiva, da samo fali da mi dosoljavamo baveći se politikom preko leđa tih ljudi.
Hajde da samo zaključimo ovako, da ne bude nikakvih dvosmislenosti. Nijedno postojeće pravo neće biti suspendovano, uključujući i novčanu socijalnu pomoć. Primanja roditelja, ukoliko je ta porodica primala novčanu socijalnu pomoć, a njihova deca automatski primaju i dečji dodatak, jer ako primaju tuđu negu i pomoć oni imaju prava i na dečji dodatak. Ta prava im neće biti suspendovana jer naknada koju roditelji budu ostvarivali, ili zarada, neće ulaziti u prosek njihovih primanja i samim tim neće ih diskvalifikovati.
29/1 VS/CG 15.50 – 16.00
Što znači da mi možemo da imamo sledeću situaciju. Dete prima uvećani dodatak za tuđu negu i pomoć 42.500 dinara, roditelj prima neto 65.000 dinara, dete prima dečiji dodatak i porodica može da primi novčano-socijalnu pomoć ukoliko je ranije primala na osnovu toga što ne prelazi imovinski cenzus predviđen zakonom. Samim tim to su sredstva koja nisu zanemarljiva u nečijem porodičnom budžetu.
Roditelji ovo cene, vrednuju, znaju da ovo nije kraj njihove borbe, znaju da će postojati uvek jedan korak više koji možemo da napravimo, ali znaju da smo ovim postavili dobre i kvalitetne temelje.
Prava zaposlenih već postoje. Zaposleni nisu bili do sada ne prepoznati i nevidljivi. Oni ostvaruju prava po četiri različita osnova. Ako zanemarimo redovna prava kao što je porodiljsko odsustvo i odsustvo radi nege deteta mi imamo dva prava koja mogu zaposleni da koriste, ako neguju decu koja primaju tuđu negu i pomoć.
Prvo pravo je da produže odsustvo sa rada do pete godine deteta, 14.500 roditelja je to prošle godine uradilo na teret PIO fonda koji je u obavezi da isplati 65% njihove zarade, ali ne manje od minimalne zarade koja je na taj dan aktuelna. Znači 14.500 zaposlenih roditelja već ovo pravo ostvaruje.
Zaposleni roditelji imaju prava i na bolovanje koje mogu produžiti do 18 godine deteta kada RFZO isplaćuje 100% njihove zarade. Znači, ukoliko je njihova zarada bila 100.000 dinara produženjem bolovanja do 18 godine deteta oni i dalje primaju 100.000 dinara. I to pravo je iskoristilo prošle godine bezmalo 4.000 roditelja.
Ono što mogu da konstatujem kao temu o kojoj treba da razgovaramo u narednom periodu jeste položaj korisnika osnovne tuđe nege i pomoći. Mi kao ministarstvo zaduženo za socijalnu zaštitu ne možemo da zadiremo u odluke struke iz oblasti medicine.
Ako je komisija procenila na osnovu svojih pravilnika, to ne rade centri za socijalni rad, to ne radi lice koje je socijalni radnik, to radi lekarska komisija koja utvrđuje na osnovu kriterijuma da li je dete za uvećanu ili za osnovu tuđu negu i pomoć u zavisnosti od dijagnoze, a samim tim od stepena invaliditeta.
Smatra se da dete koje prima osnovnu tuđu negu i pomoć može da vrši osnovne funkcije koje su mu neophodne, recimo da se sam presvuče, nahrani, brine o sebi u nekim osnovnim funkcijama. Moje mišljenje je na osnovu terenskog rada da tu treba da poradimo na izmeni tih pravilnika i da još neke od postojećih dijagnoza koje ostvaruju pravo na osnovnu tuđu negu i pomoć prebacimo kao dijagnoze kojima se ostvaruje uvećana tuđa nega i pomoć. Tu mogu da vam dam za pravo da na tome treba da radimo. To je nešto što zadire u oblast zdravstva i medicine. To je pitanje da li ćemo mi sada ovde da vršimo arbitražu nad odlukom lekara.
Ministarstvo koje se bavi socijalnom zaštitom to ne može da čini, ali smo našim apelima na osnovu iskustva koja imamo uticali na to da sada to bude tema u PIO fondu i da se na tome radi.
Činjenica je da je ovaj zakon zaista istorijski korak, ali ne istorijski cilj, činjenica je da se na hiljade porodica ovom zakonu raduje i da mi ne možemo da licitiramo koliki će broj biti onih koji će ovo pravo iskoristiti jer postoje roditelji koji su bili na tržištu rada samo zato što nisu imali drugu alternativu i koji će se možda odlučiti ipak da budu roditelji-negovatelji.
Mi ne umanjujemo ljubav, brigu i pažnju roditelja koji su zaposleni, ni govora, ali ovde pratimo i sam interes deteta koje zahteva 24 časovnu negu. Iako je njegov roditelj radno angažovan on naprosto nije prisutan tokom svih 24 časa. Ne znači da ga manje voli. Naprosto situacije su drugačije.
29/2 VS/CG
Budućim izmenama Zakona o radu mi dodatno možemo da sagledamo i da unapredimo položaj takvih roditelja zato što će oni ovim zakonom kao negovatelji svi i kao roditelji takve dece postati faktor koji će sutra biti za stolom gde se o tome bude razgovaralo, jer prvi put dobijaju institucionalnu prepoznatljivost.
Da li priznati pravo ovo nekome ko ne živi u zajednici sa njima, opet ponavljam ni onda ne razumem duh zakona, ovaj zakon ne tiče se zaštite samog deteta, primarno, već pre svega prvi put uvodi zaštitu tog roditelja, kojim se omogućava da imaju kao što sam rekla staž i osiguranje svake vrste koje je važno za njegov status i za njegovu izvesnost i njegovu budućnost. I da zaključim sa osvrtom na priču koju vidim da je i vama ostala upečatljiva. Priča o majci koja je živela i negovala svog sina sedamdesetih i osamdesetih godina, i vidite, ja sam govorila o tome, sa ciljem da pokažem koliko smo mi kao društvo i kao država napredovali, jer u to vreme njegova majka nije za svog sina imala čak ni invalidska kolica, a mi sada radimo na tome da nam svi objekti većina bude pristupačna, za osobe sa invaliditetom, da oni mogu da se osećaju poštovano i jednako, i to što smo različiti ne znači da ne treba da budemo jednaki i njen sin je preminuo ali da je ona u to vreme, kada se o njemu starala, imala ovaj zakon na snazi, ona bi ostvarila pravo na penziju, na penzijsko i invalidsko osiguranje i čitavog svog života bi primala naknadu.
Ja vas molim da ostavimo naše političke strasti po strani i to kažem ja koja sam tu političku strast uvek negovala i nikada se nisam stidela i čak sam po tome i prepznatljiva sviđalo se to nekome ili ne, ali ovo nije tema da mi jedni druge optužujemo čija je verzija bila bolja. Svako treba da da podršku ovome i da nastavimo ako zakon bude sutra usvojen, da mi od subote nastavimo da se borimo za njihov položaj dalje. To je suština i onog časa, kada zakon stupi na snagu a stupiće 1. oktobra, ukoliko budete vi ovde prisutni dali podršku, od vas sada svih zavisi, mi već 2. oktobra treba da kažemo, hajde da vidimo šta ćemo za te ljude novo da učinimo.
Ajde da vidimo šta je sledeći korak da se oni osećaju dostojanstveno, jednako i da znaju da je njihova država uz njih, a verujte mi, većina njih, vrlo dobro zna da ovo društvo ima prema njima empatiju, da država čini sve i za podršku obolelima od retkih bolesti, i za socijalno ugrožene porodice i za dečicu sa invaliditetom i isto tako razume poziciju svoje države i zna da je to put koji traje malo duže, nego što bismo mi možda želeli, ali rezultate smo napravili na koje treba svi zajedno da budemo ponosni, što ne znači da treba da kažemo u redu, mi smo naš posao završili.
Već 2. oktobra treba da nastavimo sa novom borbom za bolji položaj svih porodica u Srbiji. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Rekla sam to i pre nekoliko dana, a naglasiću opet. Nijednog časa neću biti lična. Dozvolila sam sebi tokom drugog dana diskusije da, kada ste udarali u klupe, odgovorim u političkom tonu i neću to više činiti, zato što odgovornost prema ovoj temi je iznad mojih nekih političkih pogleda.
O tome da li neko veruje meni kao ministru ili ne, svakako ne odlučujete vi. Meni je važno da znam da veruju roditelji jer znaju da smo sa zajedničkim snagama borili da ovaj zakon stigne na dnevni red.
Sinoć sam bila u Banji Kanjiži gde boravi 100 lica, osoba sa invaliditetom i njihovih roditelja, među kojima su i oni koji će ostvariti pravo i oni koji neće ostvariti pravo. To nisu ljudi koji gledaju samo sopstvene interese, to su ljudi koji znaju da mi danas zajednički pišemo istoriju i za neke generacije koje dolaze. Svi bismo mi voleli da možemo da donosimo zakone koji će se retroaktivno primenjivati i obuhvatati one koji su slične situacije imali pre 20, 30 ili 50 godina, ali svako ko ozbiljno poznaje sistem zakonodavstva zna da zakon važi onog časa kada počne da se primenjuje i onog časa kada stupi na snagu i da ne možemo mi sada da imamo neki vremeplov i da odemo u neka druga vremena. A kada bismo otišli u ta dva druga vremena videli bismo da tamo nije bilo dnevnih boravaka, nije bilo ličnih pratioca, nije bilo roditeljskog dodatka za novorođenu decu, nije bilo subvencije za kupovinu prve nekretnine, nije bilo Zakona o kreditima za mlade, nije bilo subvencija za kupovinu kuća na selu, nije bilo radnih mesta za mlade ljude, nije bilo podrške porodiljama - nije bilo ničega. Kada o svemu ovome govorim ja čujem po vašim reakcijama da se vi prepoznajete, iako ja nisam adresirala na vas, govorim o jednom vremenu, a u tom vremenu ja politički nisam bila aktivna ni kao vlast, ni kao opozicija, ni većina ljudi ovde prisutnih jedna od mojih strana.
Međutim, opet, govoriću isključivo Zakonu o roditelj negovatelj. Kažete da vam nije jasno kako mi ovo tretiramo kao socijalnu pomoć i smatrate da to nije socijalna pomoć, a ja uporno o tome i govorim da nije socijalna pomoć i uporno govorim da je ovo status koji je upodobljen sa radnim statusom, ne u potpunosti isti, ali je upodobljen sa onim što pruža ugovor o radu i gotovo je u potpunosti ekvivalentan, gotovo u potpunosti.
Nakon što stupi 65. godina roditelj je osiguranik. Ukoliko po postojećem Zakonu o socijalnoj zaštiti je 15 godina negovao dete koje je korisnik uvećanog dodatka za tuđu negu i pomoć, nakon što ispuni starosne uslove, on može ostvariti posebnu novčanu naknadu, odnosno pravo koje je ekvivalentno o minimalnoj penziji. To je nešto što postojeći Zakon o socijalnoj zaštiti već pruža, ali mi sada idemo daleko ispred toga.
Zašto sam govorila o verziji zakona koji je jedan deo poslanika predlagao u prethodnom periodu? Zato što mi je neshvatljivo da tada nešto što ste proglašavali kao rešenje koje će doneti revoluciju, sada sami tvrdite da to nije bilo dobro tamo, a pritom u toj verziji nije predviđen staž i uplata poreza i doprinosa i zato ta verzija nije bila dobra i sreća što je nismo usvojili. Možda je tada trebalo da razgovaramo da to popravimo.
Jedan deo poslanika tvrdi ovde u prethodnih... ja tada nisam bila u Parlamentu, ne mogu da kažem šta se dogodilo, ali na osnovu onoga što su rekli i predstavnici vlasti, a i pojedini predstavnici opozicije, rečeno je da ste vi imali već konsenzus i da je to trebalo da bude tzv. ženski zakon, jer je bila namera da sve žene Ženske parlamentarne mreže predlože i da se postigne rešenje. Verujem da bi tadašnje žene narodni poslanici to ispravili što nije dobro u toj verziji i da biste tada
31/2 GD/IR
ubacili taj staž koji ste propustili, jer vi uopšte niste predvideli uplatu poreza i doprinosa, čime se potpuno gubi smisao Zakona roditelj negovatelj.
Šta se dogodilo? Na osnovu vašeg iskaza ja sam čula da taj zakon nije usvojen zato što je jedna od poslaničkih opozicionih grupa rekla – ne, vi ostali iz opozicije koji idete sa ovima iz vlasti da pregovarate, vi ste izdajnici zato što to radite. Znači, mi treba ovde kada govorimo o ovim stvarima da budemo jedinstveni, a ne da govorimo o tome da je neko izdajnik zato što glasa za zakon koji nije predložila njegova politička opcija.
Da li postoje roditelji koji se ovome raduju? Naravno. Postoje oni na koje se ovo pravo ne odnosi, a raduju se. Većina ljudi u Srbiji zna koliko je ovo značajno. Većina ljudi u Srbiji zna da više neće postojati nijedan roditelj koji neće imati mesečnu naknadu, a doslovno, da se tako izrazim narodski, da ima svoj dinar ta majka ili taj otac koji brine o svom detetu. To je velika stvar. Mi to do sada nismo imali za te porodice i treba da priznamo da nismo imali. Ne možemo mi sada da kažemo – to je dobro što nismo imali. Ne, mi kažemo – evo, nismo stigli dotle zato što se država bavila drugim stvarima, jer je zatekla sveopšte rasulo.
Kada govorite o tome koliko imamo usluga predaha, bolje da vam ne čitam ponovo koliko je bilo takvih usluga 2011. godine. Neću to da radim. Na kraju krajeva, neću više da upoređujem šta je bilo kad je bilo. To je pluskvamperfekat. To je prošlost koja je ostavljena i na koju ne želimo više da se vraćamo. Ni na koji način ne želimo da se u tu prošlost vraćamo, ali kao što ja nisam dobila odgovor zašto je ukinuto u to vreme Ministarstvo za brigu o porodici, to mi ostavlja prostor da zaključim da odgovora valjanog na to pitanje nema, a obnovljeno je u neka druga vremena, kada Srbija jeste ekonomski stabilna, pa na kraju krajeva, nije moj utisak da je Srbija danas ekonomski stabilnija nego što je bila. To je egzaktan podatak svih relevantnih međunarodnih, ekonomskih instituta, svih koji se time bave, svih koji prate statistiku.
Na kraju krajeva, i prirodni priraštaj nam je veći nego što je bio u odnosu na taj period. Znači, stopa fertiliteta nam je danas 1,63%, a bila je 1,4. Da li je dovoljno? Nije, ali se radi na tome. Juče smo to konstatovali. Ove godine nam se preko 700 beba više rodilo za pet meseci nego prošle godine. Jedan impuls života postoji, ali na nama je da stvaramo atmosferu gde će ljudi da se osećaju sigurnije i gde će porodice da budu zaštićene.
Usluge u zajednicama ćemo nastaviti da razvijamo. To su zadaci lokalnih samouprava, a ne ministarstava. Ministarstvo je tu da pomogne namenskim transferima, ali pre svega usluge u zajednici su usluge opština i gradova i oni na tome treba da radi i svaki od narodnih poslanika u svojoj sredini treba to da isprati i da ih podstiče da to čine, a mi smo tu da te usluge licenciramo ili da ih podržimo u manje razvijenim opštinama, kao što smo to učinili ove godine iznosom od 600 miliona dinara.
Ponavljam, novčana socijalna pomoć je pravo koje se ne dovodi u pitanje činjenicom da dete ili osoba prima tuđu negu i pomoć ili da roditelj u tom domaćinstvu prima ovu naknadu na mesečnom nivou. Dakle, neće se računati u njihova primanja i samim tim neće se suspendovati postojeća socijalna pomoć. Oko toga ne treba da imate dileme i mislim da je stvar jasno precizirana zakonom, ali ponavljam iznova – nemojte da imate bilo kakvu dilemu. Nijedno pravo neće biti suspendovano, a uvodimo mnoštvo novih prava. hvala.

Zahvaljujem.
Pre svega, poštovani narodni poslanici, hvala vam svima na amandmanima, na predlozima, na kritikama, na sugestijama. Hvala na značaju koji ste pružili ovoj temi i sama činjenica da je diskusija bila ovakva govori da ovo jeste istorijski zakon. Verujem da ćete koliko sutra u danu za glasanje doneti odluku i prema svojoj savesti, ali i prema našoj dužnosti da stvaramo društvo jednakosti i solidarnosti.
Potrudiću se da odgovorim na ona pitanja koja su više puta ponovljena, mada smatram da sam u prethodnom izlaganju bila dovoljno konkretna, ali ukoliko je nešto ostalo nejasno i ukoliko nešto i ostane nejasno nakon ovog izlaganja, uvek možete uputiti dodatna pitanja ministarstvu, kabinetu i drugim instancama.
Naime, ugovor koji se potpisuje važan je zato što on konkretnije precizira vremenske okvire za isplatu i daje osnov za poreze i doprinose. Ugovor ni na koji način neće preispitivati samo rešenje centara za socijalni rad, niti uvoditi nove kriterijume koji mogu da dovedu do toga da roditelj izgubi pravo koje mu je rešenjem zagarantovano.
Samo odnos koji se zasniva jeste institucionalna supstitucija za radni odnos, jer je reč o ljudima koji nisu mogli biti prisutni na tržištu rada. Nažalost, kako god vam to delovalo, a verujte mi da je tako jer sam za godinu dana obišla 186 porodica u Srbiji koji imaju sličnu situaciju u svojim domaćinstvima – slovom i
39/2 TĐ/CG
brojem 186 – postoje deca koja ne mogu da borave u dnevnom boravku. Jednostavno su u toliko lošem stanju da je tako nešto nemoguće i nema te usluge koja može da zameni roditelja u tim okolnostima.
Roditelji čija deca mogu da provedu vreme u dnevnom boravku, koriste ga verujući da je to najbolje vreme za njihovu decu, jer tu kroz različite edukacije, rad sa stručnim licima, oni razvijaju svoje veštine, svoju motoriku i sve ono drugo što je značajno za njihovo odrastanje. Ali da budemo potpuno jasni, postoje deca koja ne mogu da ustanu iz kreveta, koja nisu prisutna uopšte, ni na jedan način. Tu usluge u zajednici bukvalno ne znače ništa. Ja sa sa takvim majkama razgovarala. Ona je rekla – taman da otvorite dnevni boravak bilo gde, moje dete tamo ne može da boravi.
Razvijamo usluge u zajednici i sve ih je više. Od sledeće nedelje izmenom Pravilnika, podvlačim, nove dve usluge ćemo uvesti – inkluzivnog asistenta i zajednicu stanovanja.
To nam je važno zbog dugoročne sigurnosti roditelja. Najveći njihov strah je šta će biti s mojom decom kad mene ne bude bilo. Na tome moramo da radimo. Nije ovo nikakva zamena, niti mi kažemo roditeljima mi ćemo da vas platimo jer mi ne možemo da brinemo o vašoj deci. Nikada država ne može da zameni roditelja. Ni jedna ustanova, ni jedna usluga, ma ni jedan asistent. Ne postoji ništa što može da zameni roditelja. Na ovaj način mi ne dovodimo ni jednog časa u pitanje potrebu da nega postoji i to se konstatuje, ponavljam, primanjem tuđe nege i pomoći koje će dete ostvarivati, odnosno osoba, bez obzira na status roditelja negovatelja. Mi ne suspendujemo bilo koje pravo, ni jedno jedino. Deca koja su koristila uslugu dnevnog boravka nastaviće da je koriste.
Ako tvrdite da roditelji ne rade zbog toga što nema dovoljno dnevnih boravaka i da su zbog toga kod kuće, onda kako možemo da objasnimo da postoje roditelji koji su nezaposleni u sredinama gde je dnevni boravak u potpunosti dostupan. Znači, ne radi se o tome da je nedostatak usluge njih opredelio da oni ne rade. Postoje ljudi koji nemaju srodnike u svom okruženju, nemaju bake i deke. Postoje samohrani roditelji koje smo posebno tretirali u ovom zakonu. Postoje roditelji koji imaju dvoje ili više bolesne dečice koje smo, takođe, posebno tretirali zakonom, dajući mogućnost i drugom roditelju ili srodniku po pravoj ili bočnoj liniji da preuzme tu ulogu.
Da li je sve ono što smo u zakonu napisali dobro za porodice? Jeste. Da li smo izostavili možda još nešto? Sasvim sigurno. Sasvim sigurno da jesmo. Mi sada otvaramo gomilu pitanja kao što je stomatološko zbrinjavanje osoba sa invaliditetom, zadiremo na polje zdravstva i vi tek onda shvatate koliko je ovo jedna široka i ozbiljna tema kojom moramo da se bavimo svi, posvećeno i predano.
Govorila sam o pravima koje imaju zaposleni roditelji sa željom da pokažem da su oni dosada ostvarivali prava, a posebno od 2019. godine izmenama Zakona o zdravstvenom osiguranju. I to je pohvalno, i to je važno, jer smo tada unapredili njihov položaj. Sada ovim zakonom štitimo nezaposlene roditelje, nikome ne uskraćujući pravo na rad nego dajući im pravo izbora.
Kakvi će biti efekti primene zakona? O tome ćemo razgovarati nakon što njegova primena počne, 1. oktobra, kada budemo videli koliki će se broj roditelja prijaviti. Na osnovu onoga što su informacije kojima mi raspolažemo, sasvim sigurno, nemali broj roditelja će koristiti prava koja pruža ovaj zakon.
Dosada je postojala tuđa nega i pomoć i ona nastavlja da postoji. Dosada su postojala socijalna davanja i oni će nastaviti da postoje, jer ova naknada neće ulaziti u bilo kakav imovinski cenzus kada je u pitanju korišćenje drugih socijalnih davanja. Isto kao što ne ulazi tuđa nega i pomoć, pod istim uslovima. Dosada su postojale različite usluge u zajednici i one će nastaviti da postoje, tako što ćemo ih nadograđivati i unapređivati.
39/3 TĐ/CG
Ali od sutra, od 10 ujutru, kada se budete ponovo skupili, kada budete o ovome vi odlučivali u ime svih tih roditelja, postojaće i pravo roditelja negovatelja za mnoge porodice će ovo omogućiti sigurnost, osiguranje, izvesnost, pa i bolji materijalni položaj, ali ovo rešenje nismo sveli isključivo na materijalni položaj, nego na sabiranje staža i stvaranje većeg stepena sigurnosti za sve te porodice. Za te roditelje biće od velikog značaj što će većina njih prvi put imati zdravstvenu knjižicu, i to nije mala stvar.
40/1 AL/VZ 17.40 – 17.45
I ne treba nikoga ovde da prebrojavamo, niti da govorimo o tome da je ovaj zakon beznačajan, jer, vidite, ovaj zakon ima efekte tri i po milijardi dinara. Ovaj zakon. Neću da se osvrćem na ono na koji način ste okarakterisali neke saveze tvrdeći da su oni… Vidite nekorektno je da mi za Savez gluvih i nagluvih, za Savez slepih i slabovidih, za Savez distrofičara, za Savez mentalno nedovoljno razvijenih osoba, i da ih ne nabrajam, ima ih 22, da govorimo da su ti savezi politički podobni i da su zato dobili projekte. Ti savezi su neki stariji maltene i od ove skupštine. Znači, treba malo ipak da povedemo računa i da te ljude politički ne klasifikujemo. Oni se samo bore za svoja prava.
Poštovani narodni poslanici, vama hvala na doprinosu ovoj temi, za koju verujem da je probudila savest svih nas i da nas je naterala da o njoj razmišljamo prisećajući se i nekih ljudi koje možda lično poznajemo, ali razmišljajući i o tome šta još svako od nas može dodatno da uradi, da barem posle ovog zakona ti roditelji mirnije spavaju, jer uspeh će biti u tome kada budemo znali da ćemo jedan broj porodica moći da vidimo barem za korak sigurnijim i sa manje straha nego što je to bio slučaj pre donošenja ovog zakona.
Zahvalna sam svima na komentarima i sugestijama i verujem da nije postojala loša namera, ali obaveza kao ministra za socijalnu zaštitu jeste da kandidujemo održiva rešenja, primenjiva rešenja, ne samo ona koja lepo zvuče i ne samo ona za koja ću dobiti najveći aplauz. Mislim da je jako važno da budemo fer prema roditeljima i da ono što obećamo mi i sprovedemo. U decembru 2025. godine država je obećala da će usvojiti zakon o roditelju-negovatelju i da će to biti učinjeno 2026. godine. Kako smo rekli, tako smo i uradili. Kao što i sada obećavamo, da 1. oktobra kada krene primena zakona neće biti kraj, nego da ćemo nastaviti našu borbu za položaj svih porodica i svih roditelja-negovatelja.
Ja vas sve pozivam da u danu za glasanje, bez obzira na naše stranačke, političke razlike, okupimo se oko onoga što jeste najveća vrednost našeg društva, a to su svakako deca, porodica, roditelji i svi oni ljudi koji su posvetili svoje živote drugima. I bez namere da obezvredim na bilo koji način i neke kritike koje su ovde upućene, smatram da ako ništa drugo barem treba njima da kažemo hvala, ne bilo kojoj političkoj stranci, nego njima jer ovo jeste njihov zakon, svim udruženjima koja su dala svoj impuls, svim roditeljima koji su nas inspirisali, svoj deci koja su bila naša dužnost da ih zaštitimo. Ovo je njihov zakon. Za njihov zakon vas pozivam da glasate. Njihov zakon treba da podržite. To je ono što njima pripada i to je ono što mi njima dugujemo i to je ono što oni od nas očekuju, da sutra budemo jedinstveni, a ja sam tu na nekim narednim sednicama da odgovaram na neka druga vaša politička pitanja, jer ovde sam kao ministar da podnesem izveštaj i to je moja dužnost, da podnesem ovde i jednu vrstu raporta ovde narodnim poslanicima, jer vi ste ovde predstavnici građana Srbije kojima ja služim, baš kao i svaki ministar u Vladi Srbije. Hvala vam. Živele sve naše porodice. Živela Srbija.

Zahvaljujem.
Stopa nataliteta u Nemačkoj 2025. godine pala je na najniži nivo u gotovo dve decenije, a broj rođene dece najmanji je od završetka Drugog svetskog rata. Ovo su podaci Nemačke savezne uprave za statistiku. Ne znam da li smo uspele Žarić Kovačević Jelena i ja da zavijemo i demografiju Nemačke u crno, ali evo izgleda da se efekti naše politike osećaju i u Italiji, gde je stopa fertiliteta 1,14%, u Francuskoj 1,56%, u pomenutoj Nemačkoj na istorijskom minimumu 1,32%, govorimo o zemljama sa velikim brojem doseljenika koji su uračunati u ovu statistiku. U Srbiji 1,63%. Da li je dovoljno? Nije. Da li je bolje nego u ovim zemljama? Jeste.
Hajmo da krenemo jezikom činjenica. Neke od kolega su me savetovale da uopšte ne treba da odgovaram na tako paušalne opaske, čak je pomalo bilo i smešno to što je gospodin Novaković kazao u svom nastupu, ali smatram, zarad interesa javnosti, jer je demografska otpornost svakako najvažniji nacionalni cilj, da treba da odgovorim jezikom činjenica.
Idemo redom. Dana 24. marta 1998. godine prvi put je u okvirima Vlade Republike Srbije, odnosno tadašnje države, predviđeno ministarstvo koje se bavilo temom porodice i demografije. Godine 2001, nakon petooktobarskih promena, ono je ukinuto. Dakle, Ministarstvo za porodicu je ukinuto nakon petooktobarskih promena. Nije nikome padalo na pamet da ga vrati narednih 12 godina. Iznova je uspostavljeno proširenjem nadležnosti, sa ambicijom da se pored osnaživanja porodice i zaštite dece bavi i demografijom i ono postoji, poznato vam je, od 2020. godine.
Tema demografije je toliko složena da iziskuje angažman svih resora u Vladi Republike Srbije i svih društvenih činilaca, ali činjenica je da 2011. godine, kada je valjda bio taj demografski procvat, jer ako smo je mi danas zavili u crno, logično bi bilo da ste vi doveli do demografskog procvata. Godine 2011. stopa fertiliteta je, poštovani građani Srbije, bila 1,4%, 1,4%. I tek je postepeno krenula da raste nakon izmena Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Naravno da smo svi saglasni oko toga da se deca ne rađaju zbog novca nego iz ljubavi i prirodnog instinkta čoveka za produženjem vrste, to je ono što stoji u udžbeniku biologije, ali je činjenica da su te mere dovele do većeg stepena sigurnosti samih roditelja i njihove želje da lakše se odluče na takav korak. Godine 2025, evo, samo da uporedimo, stopa fertiliteta je 1,63%; 1,63% je više nego 1,4%. Valjda je ovo kada zavijete u crno 1,63%, a kada je demografski procvat, tada je 1,4%.
19/3 MZ/IR
Roditeljski dodatak. Ja često razgovaram sa majkama koje su se porodile, recimo, 2009, 2008, 2010. godine. Ne sećaju se da su dobile bilo kakvu naknadu ili, pak, pamte da je bila simbolična. Neke su dobile stotinak evra u to vreme.
20/1 MT/MJ 13.10 – 13.20
Zvanični podaci pokazuju da je 2011. godine i 2012. godine naknada za rođenje, odnosno roditeljski dodatak za prvo dete bio nešto više od 20.000 dinara. Danas je 500.000 dinara za rođenje prvog deteta, 735.000 dinara za rođenje drugog deteta, 2.280.000 dinara za rođenje trećeg deteta, 3.180.000 dinara za rođenje četvrtog deteta.
Pravo na subvenciju za kupovinu prvog stana ili kuće koju ostvaruju majke, a u izuzetnim slučajevima očevi, po osnovu rođenja deteta je još jedna od mera koja je omogućila da na stotine porodica u Srbiji, više hiljada porodica u Srbiji, dobije krov nad glavom. To su egzistencijalna pitanja koja su definisana tek poslednjih godina, ne u vreme tog demografskog procvata o kojem vi možda govorite.
U prethodnoj godini ministarstvo u kojem sam sada, pošto je i dalje zaduženo za isplatu tih davanja, isplatilo je 44,5 milijardi dinara samo po osnovu roditeljskog dodatka. Dakle, 44,5 milijardi dinara samo kao vrstu naknade za novorođenu decu, odnosno kao jedne vrste materinskog kapitala.
Ne znam da li uopšte imate dodir sa roditeljima u Srbiji kada obilazite, ako uopšte obilazite građane. Ne postoji ni jedan roditelj koji je imao primedbe na populacionu politiku u Republici Srbiji zato što znaju koliko toga je urađeno.
Naravno, proporcijalnim merama koje su uvrštene mi očekujemo daleko veći demografski napredak, ali činjenica je da tu postoji niz drugih faktora. Na kraju krajeva, mi smo već decenijama, kao nacija, suočeni sa tim da smo stara nacija, da se pomerila granica za stupanje u brak, da se danas kasnije dolazi do potomstva u odnosu na neki prethodni periodi i samim tim se smanjuju šanse za većim brojem dece. I to je trend, nažalost, u većem delu sveta.
Bela kuga je bolest čitave Evrope, i to samo onaj ko nikada nije pročitao ni jedan jedini pasus na ovu temu može da tvrdi da nije istina. Malta ima 1,01 stopu fertiliteta. Dakle, možemo da pričamo i o zemljama na severu Evrope i o zemljama na jugu Evrope i o zemljama u centralnoj Evropi i svuda uočavamo isti problem. Da li je to kriza vrednosnog sistema? Verovatno da. Da li je to posledica našeg odricanja određenih civilizacijskih tekovina na evropskom kontinentu? Verovatno da.
Nedavno sam bila u Uzbekistanu, to je zemlja čijih 70% stanovništva je mlađe od 35 godina. Vi kada izađete tamo vidite porodice na ulicama, višečlane, vidite potpuno jednu drugačiju sliku od one koje zatičete, recimo kada odete i Pariz, u London, u Berlin ili bilo gde, na bilo kom pragu Evrope. I cela Evropa pokušava da iznađe odgovor.
Imamo Japan, koji je zemlja sa fantastičnom disciplinom, sa kodeksima, sa vrednosnim sistemom nekog drugog kova. I oni se bore jer im je stopa fertiliteta toliko mala da ne garantuje uopšte opstanak nacije u vremenima ispred njih.
Zakon o kreditima za mlade bio je mera koja je imala za cilj da podstakne mlade ljude da se ranije osamostale, da ranije preuzmu stvar u svoje ruke i, kao što znate, interesovanje je bilo veliko zato što svaki čovek nastoji da bude svoj na svome, da bi ranije mogao da zasnuje svoju porodicu, da se oženi ili uda. To su sve konkretne mere koje donose rezultat. I kada kažem da donose rezultat ja to ne govorim na osnovu utiska. Nama se, poštovani građani Srbije, 2026. godine, godine u kojoj smo mi sada, od januara do maja rodilo 709 beba više nego 2025. godine. Pa, ima li veće radosti za sve nas?
Dakle, ipak ove mere daju rezultat. Više od 700 beba u pet meseci nego prethodne godine. To pokazuje da ove mere ipak utiču na atmosferu u društvu, ipak hrabre roditelje. Nešto se dešava. A, podsetiću vas da je reproduktivna masa svake godine manja, jer kao stara nacija sve manje imamo broj onih ljudi koji uopšte mogu da postanu roditelji.
20/2 MT/MJ
Kao neko ko je vodio borbu za potomstvo znam koliko znači podrška države koja finansira troškove vantelesne oplodnje. Na stotine hiljada parova u Srbiji se bore da postanu roditelji. I to je posledica života u 21. veku, načina ishrane, stresova, različitih aspekata. To ranije nije tako bilo. Koliko ljudi znate koji se danas bore da postanu roditelji? Zdravi, mladi, pravi, ali ne ide. I država nije rekla – to je vaša intimna, privatna stvar, nego finansira svaki dinar u okviru postupka vantelesne oplodnje. Neograničen broj puta do 45. godine. Neograničen broj puta, a ta vantelesna oplodnja, jedna, državu košta više od 2.500 evra. Jedna, više od 2.500 evra. I svaka majka koja je izašla iz bilo kog porodilišta sa detetom u naručju nakon što je prošla vantelesnu oplodnju zna da je na tom putu njena zemlja bila njen najveći saveznik. Ne možemo o tim stvarima da govorimo, a da ne poznajemo samu tematiku i sam sadržaj.
Vama je najlakše da kažete – neko je zavio u crno. Zamislite koliko bih ja bila moćna kad bih ja nešto mogla za godinu dana da toliko uništim ili, pak, da popravim. Niti mogu za godinu dana da popravim, niti mogu da zavijem u crno, kao što je okvalifikovano. Ja sam, valjda, zavila Nemce u crno i njihovu demografiju, a Jelena Žarić Kovačević verovatno je ona kriva za Francuze i Italijane. Pošto je sa juga ona više vole ove mediteranske zemlje, ona je bila zadužena za njihov fertilitet.
Dajte da se uozbiljimo, dajte da kao skupštinski Parlament razmotrimo šta je država sve uradila. Na koncu, ako vam je toliko bilo stalo do porodice, pa što ste ukidali 2001. godine Ministarstvo za brigu o porodici? Zašto je to bila jedna od prvih odluka posle petooktobarske Vlade? A da smo tada krenuli sa ovim merama možda mi danas uopšte ne bismo diskutovali o tome kao nekom izazovu sa kojim se suočavamo. Da smo tada na vreme reagovali, da smo tada videli u kom pravcu ide naš brod. Ne, to tada nije bilo važno, važan je bio neki revanšizam, važne su bile privatizacije, važno je bilo da kažemo da sve ono što je pre 2000. godine više ne važi, da se taj istorijski period otpiše. Važno je, valjda, bilo da se jure srpske glave da se isporučuju u Haški tribunal. To je bilo važno, a porodica nije bila važna, demografija još manje. I, onda teško da može bilo ko da me ubedi da oni kojima tada nije bila važna porodica sa pozicije vlasti danas im je važna kada su opozicija.
Porodica je tema koja treba sve da nas okupi, sve da nas ujedini i da o svakom građaninu brinemo kao o svom članu porodice. Ali, kao što vidite, ovaj sistem i ova strategija daje rezultat.
Završiću time – 709 beba je više rođeno za pet meseci nego prošle godine. To je 709 osmeha, to je 709 života, to je 709 građana Srbije koji će sutra ovde stasavati u onome što im mi budemo ostavili, a na nama je da se danas borimo da im ostavimo sigurnu, stabilnu, dostojanstvenu, uspravljenu i slobodnu Srbiju.
Hvala vam.

Zahvaljujem, potpredsednice Narodne skupštine.
Nažalost, opet imamo odsustvo dijaloga. Saslušala sam izlaganje narodnog poslanika koji je odmah nakon toga napustio salu. Juče ga apsolutno nisam uvredila. Uvredio je on udruženja koja su zastupala interese roditelja i učestvovala u Radnoj grupi i sa kojima smo saglasili Nacrt zakona o roditeljima negovateljima i negovateljima.
Pre nego što sam ušla u ovu salu, na jedan brutalan, neprimeren, neistinit način uvređena je moja porodica, ali ovo nije mesto da o tome govorim danas ovde u parlamentu. O tome treba da se govori na nekom drugom mestu, gde će oni koji su to izneli morati to i da dokažu.
S obzirom na to da nikada na srpskoj političkoj sceni nismo tako olako jedni drugima targetirali porodice, to je nešto što je postala praksa u poslednje vreme i smatram da svi kao odgovorni ljudi treba to da iskorenimo i treba svi to da osudimo. To ne sme biti neka nova normalnost, nikada. A u ovoj sali je bilo svega decenijama unazad. Polivali su se vodom, raspravljali, iznošeni su iz sale, ali se znalo da je porodica političkog oponenta svetinja i da se ona nikada ne pominje.
Imala sam različite situacije kada sam prosto želela u političkoj strasti da kažem možda nešto i što nije primereno, ali nikada ni jednu porodicu nisam pominjala, smatrajući da je to privatnost svakoga od nas i da ti ljudi kao članovi porodice nisu dužni da podnesu teret našeg političkog aktivizma. O svemu što je izrečeno maločas…
(Poslanici opozicije dobacuju uglas.)

Nema veze, nemam ja problem sa tim što se tiče koncentracije potpuno.

U redu. Vama hvala što ste reagovali.

Zahvaljujem.

Dakle, vi ovde niste svakako zbog mene, nego ste ovde zbog građana koji su vam dali podršku na izborima i omogućili vam da u Skupštini budete i od tih sredstava građana Srbije finansiraju se i poslaničke plate.

6/2 MV/MP

Bez obzira na to šta ćete vi o meni da govorite, ja poštujem činjenicu da ste vi u ovoj sali prisutni, s obzirom na to da je ovde postala učestala praksa da poslanici bojkotuju rad parlamenta, ali ne bojkotuju poslaničke plate. Juče tokom konstatovanja kvoruma gotovo većina ubedljiva opozicionih poslanika nije bila prisutna u sali, a i kasnije tokom zasedanja videla sam da je mali broj njih prisutan.

(Radomir Lazović: Šest meseci nisi bila u sali kad si bila poslanik.)

Ja kada sam bila odsutna kao poslanik sa sednica moji razlozi su bili vrlo opravdani i poznati javnosti, a ne stav – ja bojkotujem Skupštinu jer joj uskraćujem legitimitet. Ako bojkotujete Skupštinu, treba da bojkotujete i plate. Ali, nekima su i te plate nedovoljne pa su pokušali da pronađu jedno novo svojstvo, da budu na dva mesta u isto vreme, odnosno da naplaćuju troškove puta iako na taj put nisu ni krenuli. Vama bi bilo bolje da se pozabavite time u svojim redovima, jer ako govorite o borbi protiv korupcije, krenite prvo od svojih skupštinskih klupa.

(Poslanici opozicije lupaju o poslaničke klupe.)

Dobro, ne znam da li u svojim domaćinstvima tako udarate od svoje kućne stolove, čisto sumnjam, ali ako je to jedina muzika koju vi možete da proizvedete i to je legitimno.

Dakle, postoji jedna čuvena priča o profesoru koji je govorio svojim đacima o samoj korupciji i onda ih je pitao – da li ste vi danas platili autobusku kartu ili ste se švercovali? Oni kažu – mi smo se švercovali. E, vidite, kaže, i vi ste danas učinili neko loše delo. Onda oni kažu – ali, to je samo 150 dinara. A onda on kaže – nije važno koliko je, uzeli ste onoliko koliko ste danas bili u prilici.

Vidite, kada vi budete osudili, izopštili one koji su naplatili putne troškove puta koji se nije dogodio, tada možete da govorite o vašim velikim ambicijama da iskorenite korupciju. Svako ko je pokušao da prevari građane Srbije na takav način ne zaslužuje da u bilo koga upre prstom.

Što se tiče socijalne zaštite u Srbiji, ona je gotovo bila u potpunosti uništena nakon što ste zemlju zavili u crno. Ja pripadam onoj generaciji čije ste roditelje ostavili bez posla nakon pljačkaških privatizacija. Pripadam onoj generaciji čiji su roditelji za 24 sata dobijali otkaze u velikim privrednim subjektima. Pripadam onoj generaciji koju ste uveravali da ćete magičnim štapićem da promenite sve nakon 2000. godine. Pripadam onoj generaciji čije ste roditelje prevarili 2000. godine i danas ste očajni zbog toga što ne možete ponovo da prevarite njihovu decu koja su danas porasla i koja vas prepoznaju.

Ja znam da vas boli to što Srpska stranka Zavetnici nije htela sa vama da ruši državu. Ja znam da je to moj neoprostivi greh u vašim očima, ali uvek i iznova odabrali bismo isto, jer mi nikada nismo bili isto. Bez obzira na činjenicu što sam imala duži opozicioni staž nego staž u izvršnoj vlasti, mi nikada nismo bili isto. Za nas su uvek Kosovo i Metohija bili sastavni i neotuđivi deo Republike Srbije. Za nas naš narod nikada nije bio genocidan, nikada nije bio zločinački. Za nas nikada NATO agresija nije bila humanitarna intervencija. Za nas nikada nije bio Brisel bliži od Kragujevca, Niša, Subotice, Vranja, Užica, Čačka. Za nas je uvek bio stav da se o Srbiji odlučuje u Srbiji i zbog toga mi nikada nismo bili isto i nikada nećemo biti isto.

Sa vama nikada nisam učestvovala ni na jednom političkom skupu, slovom i brojem ni na jednom, nikada ni u jednoj koalicionoj političkoj opciji. Nikada nismo bili deo iste političke ponude i sve ono što sam zamerala tada kao poslanik opozicije bilo je sve ono što je podsećalo na vašu vlast, odnosno najviše sam zamerala to što je ova Vlada bila previše tolerantna prema činjenici da su nevladine organizacije postale kao strani agenti politički akteri na srpskom političkom nebu.

6/3 MV/MP

Vi ne možete da govorite ni o socijalnoj zaštiti niti o socijalnoj pomoći jer sredstva ubirate iz stranih fondova za političko agitovanje u Srbiji. Naravno, ne svi, ali mnogi od vas. Najvažnije je da čovek veruje u ono što priča, bez obzira gde se nalazi. Mnogi od vas promenili su više političkih stranaka nego odela. Vidite, ja svoju stranku nisam promenila niti sam promenila svoja uverenja. Ponosna sam na to što sam deo državnoj nacionalnog tima koji se trudi da se Srbija nikada više ne vrati u te mračne dane prošlosti i, uprkos tome što postoje mnogi problemi koje još uvek nismo rešili i mnoga pitanja koja nismo odgovorili, postoje rezultati koje ne možete da osporite.

7/1 MT/CG 11.00 – 11.10

Vaš šef poslaničke grupe koji je napustio salu, što dovoljno govori o spremnosti da vodi dijalog, nije izneo ni jedan argument kojim pobija sve ono što sam juče iznela, a kao što vidim jedini argument koji vi možete da iznesete je udaranje rukama od sto. Kao da su vam ove klupe ostale od pradedova, kao da na njih polažete pravo kao na privatnu svojinu, pa možete tako da se izživljavate.

Lako je vama, niti ste ih vi platili, pa možete tako i da ih uništavate. Sve ovde što vidite pripada građanima Srbije, tako da kada udarate po tim klupama zapravo to činite nad imovinom našeg naroda i građana Srbije.

Sve ono što ste izneli u kontekstu bilo kakvog vida pritisaka na centre za socijalni rad je naravno deplasirana priča koju iznova reciklirate i koja više ne može da vam prođe ni na nekadašnjoj „Tviter“ zajednici koja se danas zove „X“.

Pred vama danas branim zakon o roditeljima negovateljima, zakon koji treba da donese sigurnost porodicama, zakon koji treba da vrati nadu mnogim majkama i očevima i koji će im pružiti sasvim sigurno veći stepen izvesnosti u vremenima pred njima.

To što lupate dok govorim o majkama najbolje govori o tome koliko vam je ikada do njih bilo stalo, s obzirom na to da niste u stanju ni da svoje političke strasti ostavite po strani kada govorimo o ovoj važnoj temi.

Jutros sam bila u Pančevu gde smo kao ministarstvo pokrenuli važan projekat, opredeljujući više od osam miliona dinara za kupovina kampera koji će obilaziti sve opštine, sva sela širom naše Srbije. Cilj je da stignemo do svakog čoveka, do svake osobe sa invaliditetom, do svake porodice koja je do sada bila nevidljiva za sistem.

Kamper je danas u Pančevu, naredne sedmice biće na jugu Srbije i sagledavaće njihove zdravstvene i socijalne potrebe zato što je to smisao bavljenja politikom da možete nekome da pomognete, da možete da učinite nešto konkretno za ljude.

Mnogo je lakše sedeti u toj klupi, a verujte sedela sam, pa vam otvoreno govorim, bez bilo kakve odgovornosti, predlagati spisak lepih želja, govoriti o tome šta ne valja, bez ideje šta treba da se uradi.

Vašu političku prošlost poslaće oni kojima ste vi do nedavno aplaudirali. Vas neće ni oni koje ste vi nazvali pobednicima, Soluncima i budućnošću Srbije. Studentska lista neće da vas primi na listu. I to najbolje govori da čak i oni koji imaju opozicione stavove u vama više ne vide ni partnere, ni sagovornike.

Pitajte sebe, nemojte mene, zašto sa vama ne žele ni oni da razgovaraju, a verovatno da je razlog upravo ovo što danas činite.

Političku podršku nemate upravo zbog toga, ali sve što ste danas rekli, rekli ste o sebi, niste ni o meni, ni o Vladi Republike Srbije, ni o predsedniku, niti o bilo kome.

Juče sam reagovala na uvredu da je zakon o roditeljima negovateljima lažan, znajući koliko je ljubavi i truda uloženo od strane svih roditelja da taj zakon bude donet. Kada neko sebi dozvoli tako nešto da izjavi uvek će od mene dobiti odgovor.

To što sam rekla na početku jučerašnjeg izlaganja da smo zahvalni na svačijem doprinosu, jer smatram da je svako ko je imao dobru nameru, a otvorio ovu temu, dao podstrek da ovaj zakon bude usvojen, nije bilo dovoljno da i vi porazmislite i kažete – ajte da se oko ove teme ne gložimo i ajte da barem u ovoj temi budemo jedinstveni.

Vama nije problem zakon, vama je problem što sam ja ministar u tom resoru koji posle 13 godina taj zakon usvaja. Vama je problem što vi niste u ovoj Vladi.

7/2 MT/CG

Nije vama problem to što je zakon na dnevnom redu, nego to što ga vi niste ovde usvojili, a imali ste sasvim dovoljno vremena, 12 godina vlasti, da nešto učinite.

Opet kažem, verujem da je i u to vreme tamo bilo divnih ljudi koji su se borili za sistem socijalne zaštite, ali donosioci političkih odluka više su vodili računa o ličnim interesima.

Kao ministar za brigu o porodici uspela sam uz podršku Vlade i predsednika Srbije da zajedničkim snagama povećamo roditeljski dodatak koji je i danas najveći u celoj jugoistočnoj Evropi. Kao ministar za socijalnu zaštitu dobila sam podršku i predsednika i Vlade Srbije da se usvoji zakon o roditeljima-negovateljima.

Da vam je stalo do tog zakona bili biste svi prisutni u sali.

Ovde se često govori o tome da smatrate da je previše tačaka na dnevnom redu i da je potrebno da svaka ta tačka ima posebnu sednicu, a vi ne dođete čak ni na jednu sednicu.

Mi imamo čitave poslaničke klubove koji ne prolaze pored Skupštine, a onda vi kažete treba o svakoj tački posebna sednica. Znači, za 18 tačaka, 18 sednica. A zašto? Da 18 puta ne biste došli u Skupštinu, a da bi za tih 18 puta naplatili dnevnice kao da ste u Skupštini bili i uredno primali novac i uredno primali plate.

Sve što ste rekli, u prethodnom izlaganju vašeg šefa poslaničke grupe kao nekoga ko je predstavljao stav svih vas, a vas ostavio da se ponašate na način na koji se ponašate, ne znam da li je to instrukcija, ali svakako smatram da ni jedan čovek sebi ne sme da dozvoli da se pretvori u osobu čiji će ključni politički argument da bude udaranje po klupi.

Kao što vidite, moju koncentraciju niste uspeli da ometete zato što dobro znam zašto sam danas ovde. Danas sam ovde kao ministar socijalne zaštite koji tu da brani zakon o roditeljima-negovateljima pred svim poslanicima, bez razlike, verujući da je došlo vreme da posle 13 godina razgovora o tome, a u neko vreme kada ste vi politički odlučivali, o tome se nije čak ni govorilo, da je došlo vreme da o tome više samo ne pričamo nego da na tome radimo.

Juče sam vam ukazala na to da verzije koje ste ponudili nisu na adekvatan način tretirali pitanje staža i da su bile prepisane verzije nečega što već imamo u Zakonu o socijalnoj zaštiti. Vaš lider mi na to nije odgovorio, već je sa nekom toplom, tužnom ljudskom pričom i setom na vreme kada je bio gradonačelnik pokušao da skrene fokus na neka druga pitanja.

Verujem da je u to vreme nešto urađeno, ali juče sam iznela ključne argumente šta sve nije urađeno, a moralo je da bude da biste danas uopšte imali legitimitet da o tome govorite.

Na koncu svega, verujem da će Parlament u danu za glasanje usvojiti zakon o roditeljima-negovateljima i da će većina poslanika glasati za ovaj zakon, jer je to dobro za porodice.

Zahvaljujem.
Poštovana potpredsednice, narodni poslanici, građani Srbije, dragi roditelji, negde pred kraj današnje sednice iskoristiću vreme da se osvrnem na sugestije, predloge, pa i kritike koje su bile upućene na Predlog zakona o roditeljima negovateljima i negovateljima i da zahvalim svima koji su na konstruktivan način doprineli da informišemo javnost o pravima koja će garantovati primena ovog zakona.
Jutros sam pokušala o tome da govorim, iz poznatih razloga nisam uspela, a ono što želim danas da naglasim u ovom domu, poštujući i njegova pravila i uvažavajući okolnosti da sam ovde gost, i građana Srbije i narodnih poslanika i trudiću se da se u narednim danima ne osvrćem na političke opaske, jer moja odgovornost jeste da branim zakon.
Ali, isto tako, ne mogu da dopustim da ga neko omalovažava, jer je reč o zakonu čiji su budžetski efekti, ističem, budžetski efekti, na godišnjem nivou 3,6 milijardi dinara. Taj iznos sasvim sigurno nije zanemarljiv, naročito ne u vremenima globalne ekonomske i energetske krize koja je primetna u ozbiljnim evropskim državama sa visokim životnim standardom, koje su se već odlučile za restriktivne mere kada je u pitanju obim socijalne podrške i smanjuju obime podrške, ali upravo u jednoj takvoj godini, velikih energetskih, ekonomskih a i bezbednosnih izazova, Srbija prvi put uvodi jedno novo pravo.
Tačno je da se o tome govorilo u prethodnom periodu, tačno je da se ta tema povremeno javljala kao živi impuls potrebe tih roditelja, neretko jeste služila i u svrhe političkih prepirki, ali verujem da je danas došao trenutak da konstatujemo da smo zreli kao društvo i da ona ni na koji način neće biti ispolitizovana, već sagledana iz jednog ugla proširenja prava za sve ove porodice i jednog dodatnog doprinosa upotpunjavanju slike porodične Srbije, kako joj svi težimo.
Ambicija Vlade Republike Srbije jeste da tema porodice bude na prvom mestu. Sve naše mere, svi propisi, a vidite i sami da statistika pokazuje da i određene populacione mere već daju rezultat i da se ove godine, bogu hvala, rodilo više beba nego što je to bio slučaj u prethodnoj godini, jesu jasan dokaz da je naš najvažniji nacionalni cilj da izgradimo demografsku otpornost, da se izborimo sa posledicama tzv. bele kuge, ali da paralelno sa razvojem pronatalitetne politike i populacionih mera gradimo društvo koje će pružiti punu zaštitu socijalno osetljivim i ugroženim kategorijama.
Jedna od njih su svakako roditelji koji do sada nisu imali staž, iako su 24 časa radili, roditelji koji nisu imali ni praznik, ni godišnji odmor, ni bolovanje, ni slobodan dan, ni trenutak predaha. Oni su 24 časa doslovno bili uz svoju dečicu koja su, s obzirom na činjenicu da primaju uvećani dodatak za tuđu negu i pomoć, deca koja iziskuju konstantnu negu i prisustvo nekog trećeg, odnosno drugog lica.
Osvrnuću se na nekoliko ključnih tačaka. Krenuću od onoga što je izneo gospodin Jovanović, a tiče se položaja hranitelja. Naime, u Srbiji postoji standardno i specijalizovano hraniteljstvo. Specijalizovane hraniteljske porodice su one porodice koje se staraju o deci koja su korisnici osnovnog dodatka za tuđu negu i pomoć ili uvećanog dodatka za tuđu negu i pomoć. Specijalizovani hranitelji već imaju višu naknadu od standardnih hranitelja. Dakle, uzet je u obzir momenat da se oni staraju o deci sa invaliditetom, odnosno deci sa smetnjama u razvoju, odnosno deci u koju je potrebno investirati dodatnu pažnju. Tako da smo mi položaj hranitelja već na taj način sagledali, ali smatram da treba različitim aktivnostima da podižemo svest o značaju
41/2 MZ/LjL
hraniteljstva, s obzirom na to da je hraniteljstvo jedna vrsta kompenzacije za biološku porodicu, ako uopšte možemo da govorimo da nešto može da zameni biološku primarnu porodicu. U svakom slučaju, više liči na izgubljeni dom od neke ustanove socijalne zaštite.
Bilo je reči o statusu zaposlenih roditelja. Zaposleni roditelji već ostvaruju različite mogućnosti i ja ću navesti neke od njih. Sve ove mogućnosti i ova prava nisu na raspolaganju nezaposlenim roditeljima koji zbog specifičnih životnih okolnosti nisu mogli da zasnuju radni odnos.
Zaposleni roditelji imaju pravo na porodiljsko odsustvo. Zaposleni roditelji imaju pravo i na odsustvo radi nege deteta. Ali, zaposleni roditelji u slučaju kada su deca bolesna, imaju i pravo na odsustvo sa rada ili rad sa polovinom radnog vremena radi posebne nege deteta. Dakle, to pravo već postoji i ono je utemeljeno i u Zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom i u Zakonu o radu.
U 2025. godini, molim vas da na to posebno obratite pažnju, ovo pravo na odsustvo sa rada ili na rad sa polovinom radnog vremena radi posebne nege deteta, dakle, ne govorimo o standardnom odsustvu koje nastupa nakon porođaja, nego zbog specifičnih okolnosti zbog bolesti deteta, ovo pravo je u prethodnoj godini ostvarilo na teret Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje odnosno PIO fonda 14.500 zaposlenih roditelja.
Imamo pravo na bolovanje radi nege bolesnog deteta, koje se crpi iz Zakona o zdravstvenom osiguranju. Tu postoji redovno i posebno bolovanje koje se može produžiti do 18. godine deteta u slučaju da je roditelj zaposlen, naravno, i tada nema ograničenja nego roditelj prima puni iznos svoje zarade. Dakle, odlaskom na bolovanje do 18. godine deteta ne umanjuje se zarada, nego se isplaćuje 100% zarade na teret Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. U prethodnoj godini ovo pravo ostvarilo je 3.959, dakle blizu 4.000 zaposlenih roditelja čija deca imaju invaliditet, maligna oboljenja, smetnje u razvoju ili bilo koji drugi razlog zbog čega je neophodna posebna i stalna nega.
Dakle, 2019. godine uvedena je ova mogućnost za zaposlene roditelje. Tada nismo sagledali položaj nezaposlenih roditelja, a nezaposleni roditelji suočavali su se sa tim da nemaju primanja, da nemaju zdravstveno osiguranje, da nemaju penzijsko i invalidsko osiguranje, da nemaju mesečnu naknadu. Pojavile su se različite inicijative i ja sam, bez namere da osporim bilo koju, jer mi to nije cilj, smatram da je svaka bila korisna jer je svaka dala neki aspekt sagledavanja svih ovih prilika, ukazala na to da tadašnja verzija koju je predložio deo poslanika iz opozicije, mada to u ovom slučaju smatram da nije važno kojoj političkoj grupaciji pripadaju, nije obuhvatila suštinu samog zakona, a suština nije u mesečnoj naknadi, suština je u stažu i u osiguranju. I tada je u toj verziji, a ja ću precizno pročitati i uporno sam se i jutros vraćala na to, da objasnim da smo mi tada, da smo kojim slučajem tu verziju usvojili, ne bismo imali ono rešenje koje nam dugoročno pruža sigurnost za te roditelje, odnosno sve bi se svelo na njihovu mesečnu naknadu, koja je u toj verziji definisana kao minimalac.
Zakon koji danas predlažemo predlaže naknadu koja je i u ovom času viša od minimalca, i na današnji dan, a 1. marta usklađivaće se sa nominalnom stopom rasta prosečne zarade.
42/1 MT/IR 17.40 – 17.50
Dakle, nismo predložili, kao što je u toj verziji bio, fiksni iznos, odnosno iznos minimalne zarade koja bi se usklađivala sa minimalnom zaradom, već smo danas odmah rekli da je neophodno da taj iznos bude bar nešto veći.
Iako smo svi stava da nema tog novca koji može da plati roditeljsku ljubav, niti sve ono što ti roditelji pružaju svojoj deci, jer to naprosto ne može da se izmeri. I ko je taj koji to može da izračuna, ko je taj koji može da obuhvati tu strepnju, taj strah, tu ljubav, tu posvećenost. Vrlo teško? Ali, složićemo se da kao odgovorni ljudi mi moramo imati uvek procenu budžetskih efekata, jer to dugujemo građanima Srbije, koji takođe potražuju od države različite druge programe podrške, infrastrukturne projekte, izgradnju puteva, bolnica, adaptaciju domova zdravlja, ambulanti itd.
Dakle, u prethodnoj verziji koja je predložena, bez namere da se naročito vraćam na nju, ali istine zarad, jer je tvrđeno suprotno, kaže se da negovatelj koji nije u radnom odnosu ako i najmanje 15 godina neposredno neguje dete u statusu roditelja-negovatelja ili negovatelja ima pravo na posebnu novčanu naknadu u vidu mesečnog novčanog primanja. I onda se kaže – u vidu doživotnog mesečnog novčanog primanja u visini najniže penzije u osiguranju zaposlenih kada navrši opšti starosni uslov za ostvarivanje penzije prema propisima PIO. To ste naveli u članu 94đ.
Inače, ovo nije bio Predlog novog zakona roditelj-negovatelj, tada su tražene izmene Zakona o socijalnoj zaštiti.
E sad, ovo što ovde piše, 90%, evo možemo da uporedimo, već postoji u Zakonu o socijalnoj zaštiti.
Dakle, Zakon o socijalnoj zaštiti koji mi na današnji dan imamo već kaže da roditelj ako 15 godina neguje dete koje koristi uvećani dodatak za tuđu negu i pomoć kada ispuni starosne uslove može steći pravo na posebnu novčanu naknadu. I mi već na današnji dan, dok o ovoj temi razgovaramo, imamo lica koja primaju svakog meseca tu posebnu novčanu naknadu, jer imaju više od 65 godina, a 15 godina su u kontinuitetu negovali svoju decu.
Kada bismo mi ovo usvojili mi suštinski ništa ne bismo promenili. Zamislite jednu situaciju. Vrlo je teško o tome da govorimo, ali treba o tome da govorimo. Majka ili otac neguje dete. Iz tragičnih okolnosti dete, odnosno prestane briga o detetu, nega deteta posle 14 godina. Po ovome što ste vi predložili tih 14 godina se nigde ne računa. Šta smo onda uradili? Nismo uradili ništa. Suština je bila da se računa svaki dan, da se svakog meseca uplaćuju porezi i doprinosi, da svaki mesec i svaka godina ulaze u staž tih roditelja.
Možda je od njih, većina njih jeste, pre nego što su postali roditelji dece sa invaliditetom imali su već neke godine radnog staža, pa će ih akumulirati zajedno sa ovim koji stiču kao roditelji-negovatelji, možda iz određenih okolnosti oni odluče da se kasnije vrate na tržište rada, pa će im se ove godine uračunati u celokupan staž i njihova pozicija je potpuno drugačija. Jer, ako mi kažemo – uslovljavamo vas da 15 godina negujete dete, mi time priznajemo njihovu negu samo u slučaju da je ona trajala 15 ili više godina, a ako je trajala jedan dan kraće mi kažemo ovo se ne važi i ovih 15 godina, vaših najlepših godina kada ste bili vitalni, kada ste mogli da budete radno angažovani i prisutni na tržištu rada vama se to ne računa.
Dakle, to je ono što je predloženo u vašoj verziji. I ja opet kažem, iako tu nisu prisutni poslanici koji su to tada uradili, opet kažem – ne mislim da ste vi tada možda imali lošu nameru, ali niste sagledali suštinu problema i zato smo mi insistirali da se o tome direktno razgovara sa samim roditeljima koji su rekli – mnogo
42/2 MT/IR
nam je važnije i od te same mesečne naknade, jer nismo mi socijalni slučajevi, mi se borimo kako znamo i umemo, životne okolnosti su nas dovele do toga. Za nas je mnogo važnije da obezbeđujemo staž, da imamo zdravstveno osiguranje, da budemo prepoznati kao kategorija.
Pored činjenice da ste govorili o širem obuhvatu, odnosno da treba uvrstiti one koji su stariji od 65 godina, ali i same zaposlene roditelje, iako sam ja navela da zaposleni roditelji već imaju svoja prava po drugom osnovu iz drugih zakona, vi u vašoj verziji to niste predvideli. Vi ste rekli u članu 94d da ovaj status traje najdalje dok negovatelj ne navrši opšti starosni uslov za ostvarivanje penzije.
Dakle, vi ste sami u vašoj verziji predložili da se status obustavlja nakon što roditelj ispuni starosne uslove za odlazak u penziju. I sada ja ne znam da li ste vi možda kasnije nekom vrstom naknadne spoznaje sami ovim amandmanima iskritikovali sopstvenu verziju koju ste tada predložili. Prihvatam, u redu, možda ste dobili neku informaciju više, ali ovde je suština sledeća.
Poštovani građani Srbije, mi smo čak predvideli jednu meru za koju verujem da ni jedan zakon do sada nigde na svetu je nije predvideo. Ne daj Bože, a moramo da pogledamo istini i realnosti u oči, jer to se nažalost dešava, u slučaju smrti roditelja, deteta zapravo, roditelj nastavlja šest meseci da prima mesečnu naknadu. Do koje mere smo vodili računa, koliko je osetljiva materija. Šest meseci u slučaju smrti deteta. Ne daj Bože, dešava se da roditelj prima mesečnu naknadu, jer smo vodili računa o njegovom emotivnom, psihološkom stanju i činjenici da posle toga neko treba da se vrati na tržište rada, odnosno da se vrati svojoj borbi za egzistenciju.
Ukoliko roditelji nisu živi, ukoliko nisu u psihofizičkom stanju… Mi imamo situaciju, recimo, da je roditelj invalid i mi nismo želeli da takve porodice diskriminišemo. Roditelj ne može, kao osoba sa invaliditetom da bude roditelj-negovatelj. Zakon predviđa mogućnost da to budu ili staratelji, zvanični, ili srodnici po pravoj ili bočnoj liniji.
Duh zakona jeste osiguranje, jeste staž, ali duh zakona je i institucionalna zaštita i prepoznatljivost samih roditelja-negovatelja.
Nadam se da naše političke razlike ne smeju da budu kamen spoticanja da u danu za glasanje svi listom ovo podržimo.
Za vladajuću većinu, ukoliko se rukovodi nekim dnevno političkim interesima, mnogo je bolje da vi za to ne glasate jer ćemo mi onda imati širi manevarski politički prostor da kažemo – pogledajte građani, pogledajte roditelji, oni nisu hteli ovo da podrže. Ali, ovde nije pitanje naših političkih interesa, partikularnih ciljeva, ovo je pitanje našeg odnosa prema roditeljima koji zaista na ovo čekaju i jedva čekaju. Neki od njih dugoročno rešavaju bolna egzistencijalna pitanja, rešavaju mnoge dileme, mnoge probleme.
Sve vas pozivam, bez obzira na stranačku pripadnost, da zajednički odemo u te porodice. Možda ćete vi meni predstaviti neku od njih, možda ću ja vama zajedno sa svojim timom otkriti nešto novo.
Jutros smo bili u Pančevu. Krenuo je Kamper, i o tome sam jutros govorila, ali verujem da nismo mogli da se čujemo. Krenuo je Kamper. To je jedinstveni projekat, takav projekat do sad ne postoji nigde u svetu, i hoću to da znate. Dakle, to je Kamper koji će obići, sredstvima ministarstva, uz podršku Saveza „Zvuci srca“, osobe sa invaliditetom koje žive u nepristupačnim krajevima ili koji do sada nisu imali pristup institucijama, odnosno bili su nevidljivi za sistem. To je cilj, da budemo bliže ljudima, da među nama ne postoje barijere, da stignemo do svakog čoveka.
42/3 MT/IR
U ovoj godini, pored svih ovih sredstava o kojima sam govorila i efektima, Ministarstvo je opredelilo 191 milijardu za podršku porodicama i deci, za isplatu dečijeg dodatka, roditeljskog dodatka, za isplatu prava iz sektora za boračko-invalidsku
zaštitu i za druga davanja koja se tiču porodice i dece. Dakle, najveći deo budžeta Ministarstva isključivo je podređen ovim kategorijama o kojima zajednički moramo da vodimo računa.
Pored toga, obezbedili smo najveći budžet do sada za Sektor za osobe sa invaliditetom. U pitanju je pola milijarde, odnosno 500 miliona dinara namenjenih udruženjima i savezima.
U ovog godini obezbedićemo najveći broj pristupačnih vozila za osobe sa invaliditetom.
43/1 VS/MJ 17.50 – 18.00
U ovoj godini ćemo prvi put imati dostupne bazene za osobe sa invaliditetom u Beogradu, što nije bio slučaj prethodnih godina, to su male stvari koje za njih prave veliku razliku.
U ovoj godini izgradićemo najveći broj inkluzivnih igrališta, inkluzivnih parkova, imati konkretne i vidljive projekte od kojih će svi oni osetiti podršku.
Dakle, 1,7 milijardi dinara izdvojena i za podršku preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju, jer osobe sa invaliditetom žele da rade, žele da stvaraju novu dodatnu vrednost. Veći deo njih koji koriste osnovnu tugu negu i pomoć su lica koja žele da rade i ne žele da budu omeđena u četiri zida. Žele da imaju tu vrstu satisfakcije da na taj način podižu i sopstveno samopouzdanje i sa njima razgovaramo različitim subvencijama za samozapošljavanje i zapošljavanje osoba sa invaliditetom podstičemo njihov radni angažman.
Na koncu svega želim da kažem da Republika Srbija je zemlja građana koji iznad svega imaju dušu i svi mi kada govorimo o ovome zamišljamo nekoga koga poznajemo i za koga znamo da će iskoristiti ovo pravo.
Kada govorimo o ovom zakonu mi ne pričamo o nekakvim apstraktnim situacijama. Svako od nas pred sobom vidi barem jedno lice nekog deteta, neke majke, nekog oca ili čitave porodice.
Kada u jednom domu odrasta dete sa invaliditetom čitava ta porodica na svojim plećima nosi jedan teret i druga deca, braća i sestre i sami roditelji i bake i deke. Zato je jako teško govoriti o ovom zakonu bez emocija i jako je teško sve te neke strasti političke ostaviti po strani zato što smo svi svesni koliko je truda i ljubavi uloženo da bi ovaj zakon bio danas ovde pred vama i mislim da je zahvalnost prema roditeljima, na njihovom strpljenju i požrtvovanju nešto što uvek treba da istaknemo, jer nije ovo ni Milicin zakon, ni Vučićev zakon, iako je predsednik Srbije dao podršku da ovaj zakon bude usvojen već sada.
Nije ovo zakon ni Vlade Republike Srbije, nije ovo zakon ni SNS, nije ovo zakon bilo koje političke stranke, već je ovo zakon koji mi predlažemo zbog svih tih ljudi i mi smo tu da njihove interese zastupamo.
Kao što smo tu da se borimo za svaku porodicu, kao što smo tu da se borimo za svako dete, jer roditelji-negovatelji se ne dele prema tome ko za koju partiju glasa, niti oni razmišljaju o kategorijama vlasti i opozicije oni svoju zemlju vole zato što znaju da je njihova zemlja majka njihovoj deci i zato taj stepen njihove patriotske dužnosti oni su izmerili brigom o svojoj deci.
I nema te cene koju mi danas možemo da projektujemo kao dovoljnu da bude naknada za njihov trud, ali je činjenica da ovo jeste istorijski zakon i mi svi zajedno učestvujemo u pisanju te istorije i mi svi zajedno nakon ovog zakona ne treba da skrstimo ruke i da kažemo da je stvar gotova, jer nas čekaju dva važna zakona pred nama Zakon o socijalnoj zaštiti, na kojem radimo takođe, Zakon o radu, na kojem takođe radimo.
Naredne nedelje biće izmenjeni i pravilnici o kojima je juče bilo reči, čime ćemo uvesti i inkluzivnog asistenta kao jedno posebno pravo odnosno posebnu uslugu koju će ostvarivati deca sa autizmom. Deca sa autizmom koristila su ličnog pratioca za podršku tokom svog školovanja, ali kada se to školovanje završi, oni nisu imali nastavak te usluge. Sa inkluzivnim asistentom, njihova podrška će se nastaviti i nakon njihovog školovanja i to je važna vest, nije puka slučajnost, na tome je neko zaista radio.
43/2 VS/MJ
Svega toga ne bi danas bilo da ova zemlja nije ekonomski napredovala, svega toga ne bi bilo da ova zemlja nije danas u ekonomskoj kondiciji, da kaže da, možemo da opredelimo tri i po milijarde dinara godišnje za postavljanje temelja i ja sam uverena da će taj broj biti značajno veći, jer poznajem roditelje koji kažu – radno sam angažovan do trenutka dok ovaj zakon ne stupi na snagu, a posle toga će za mene i moje funkcionisanje i biće bolje za moje dete, da budem uz njega 24 časa.
To je prosto nešto što svakog dana čujem i zato je teško izračunati taj broj roditelja. Mi kada smo pripremali ovaj nacrt, mi nismo računali te brojeve koliko će roditelja biti obuhvaćeno, nego smo vodili računa o karakteru samog zakona, a ne o broju, jer ovde nije suština u broju, nego u duhu zakona a primenom zakona, od 1. oktobra, sve porodice u kojima odrastaju ovakva deca više neće morati da se bore sa golom egzistencijom i to je suština, sve one će imati mesečna primanja, možda ne uvek dovoljna za sve ono što je potrebno, ali dovoljno da znaju da je njihova država uz njih. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Poštovani potpredsednici Narodne skupštine, narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, dragi roditelji, u vremenima globalne ekonomske i energetske krize, kada ozbiljno snažne države u Evropi smanjuju obim socijalnih prava, jedan deo javnosti u Srbiji postavlja pitanje zbog čega danas Republika Srbija uvodi novo pravo, odnosno zašto danas Srbija donosi zakon roditelj-negovatelj.

Dozvolite da, pre nego što krenem da govorim o odredbama i članovima samog zakona, konstatujem da se ispred nas ne nalazi samo tekst zakona. Ispred nas i iza nas nalazi se na hiljade porodica u Srbiji koji godinama čekaju ovakvo zakonsko rešenje, na hiljade priča, životnih sudbina, vrlo složenih okolnosti.

Želim da, pre svega, govorim o ljudima, o porodicama zbog kojih se ovaj zakon donosi, o majkama i očevima koji su svoje živote posvetili deci. Iza ovog zakona stoje ljudi koji godinama nisu odlazili na godišnje odmore, koji nisu imali slobodan dan, bolovanje. Iza ovog zakona stoje ljudi iza kojih nije bio posao oročen na osam sati dnevno, već 24 časa svakoga dana i tako godinama.

5/2 MV/MP

Priča o Olgi Bošković iz sela Mušići kod Kosjerića nedavno je ponovo objavljena kao svedočanstvo jednog vremena kada sistem socijalne zaštite gotovo da nije postojao ili kada njegove mere i propisi nisu mogli da zaštite ovakve porodice, roditelje i njihovu decu. Olga je svog sina Predraga, obolelog od cerebralne paralize, godinama nosila na svojim leđima svakoga dana u školu, kod doktora, sve do dana kada je u svojoj 65. godini on preminuo. Ona to nije činila zato što je to bio njen posao, već zato što je Predrag bio njeno dete.

Olga je postala simbol jednog vremena u kojem su roditelji bili uglavnom sami, potpuno nevidljivi i za institucije i za društvo. Oni su tada na svojim leđima nosili i brigu i odgovornost i strahove i neizvesnost, mnoga pitanja pred danom sutra. Ta vremena treba da ostanu iza nas. Danas širom Srbije žive na hiljade porodica čija imena možda nisu poznata javnosti, ali su njihove priče vrlo slične, i upravo zato ovo je njihov zakon.

Mirjana Stanojević iz Cikota kod Loznice rodila je 2010. godine sina Kristijana, dečaka sa autizmom, i za nju i za njenog supruga i za čitavu njihovu porodicu život se promenio iz korena. Nije mogla da se zaposli, nije planirala penziju. Njen dan je bio ispunjen samo jednim zadatkom, da bude uz svoje dete. Ovo je i Mirjanin zakon.

Vladan Bajkić, borac sa Košara, i njegova supruga Ivana danonoćno brinu o svom sinu Urošu, u jednom mestu nedaleko od Smederevske Palanke, i oboje su, nažalost, prinuđeni da veći deo dana provedu kod kuće kako bi njemu pružili svu podršku. Ovo je i njihov zakon.

Potresna je priča i majke Miljane Stanković. Prvu devojčicu izgubila je od posledica spinalne mišićne atrofije u vremenima kada, nažalost, nije postojala terapija za lečenje od ove retke bolesti. A danas brine o drugoj ćerki sa istom dijagnozom koja, srećom, prima terapiju preko Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Ovo je i Miljanin zakon.

Ovo je zakon za sve majke, za sve očeve, za sve porodice i za svu decu koja su godinama bila nevidljiva za čitav sistem. Jer, upravo decenijama unazad leđa tih roditelja bila su jedina leđa na koja su njihova deca mogla da se oslone. Ovim zakonom želimo da pokažemo i da pošaljemo poruku da će taj oslonac nakon usvajanja i primene, nadam se od 1. oktobra, moći da isti oslonac pronađu i u svojoj državi.

Roditelj koji stekne status roditelja-negovatelja dobijaće mesečnu novčanu naknadu u iznosu od 65.000 dinara. Ali, taj iznos nije fiksni, on će se usklađivati svakog 1. marta sa nominalnom stopom rasta prosečne zarade u Republici Srbiji. Naravno, to nije sve, jer suština i duh ovog zakona nije u novčanoj mesečnoj naknadi, suština je u zaštiti, u smanjenju osećaja neizvesnosti i u sigurnosti za same roditelje.

Dosada su zakoni o socijalnoj zaštiti i drugi srodni propisi uglavnom tretirali položaj samog deteta. Ovo je prvi zakon koji u institucionalne okvire uvodi same roditelje, daje im prava, položaj i sistemsku zaštitu.

6/1 MZ/CG 11.00–11.10

Po prvi put Republika Srbija za roditelja negovatelja uplaćivaće doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje. To znači da godine provedene u nezi više nisu godine bez staža. Po prvi put država će obezbediti i zdravstveno osiguranje, tako da roditelj koji je čitav svoj život posvetio brizi o detetu više nije nevidljiv ni za zdravstveni ni za penzijski sistem.

Ostvarivanjem ovog prava, mislim da je to važno da naglasim, ne ukida se nijedno od postojećih prava, ne umanjuje se pravo na uvećani dodatak za tuđu negu i pomoć koje ostvaruje samo dete. Na današnji dan uvećani dodatak iznosi 42.500 dinara. Ne ukidaju se i ne suspenduju, niti na bilo koji način ne ograničavaju ni druge usluge u zajednici koje se trudimo da razvijamo, kao što su dnevni boravak, lični pratilac, personalni asistent i druge usluge koje lokalne samouprave licenciraju, a koje Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja pomaže posredstvom namenskih transfera. Ne umanjuje se praktično nijedno pravo koje ove porodice imaju. Ovaj zakon ništa ne oduzima. On prvi put dodaje jedno novo pravo koje do sada nije postojalo. Kao što rekoh, zadržavaju se i pravo na usluge podrške u zajednici, koje su vrlo važne za sam odgoj, razvoj deteta, podršku, edukaciju i uključenje u ostatak zajednice. I upravo zato ovaj zakon ne može se posmatrati kao izolovana mera. On je jedan od važnih aspekata celog sistema podrške koju usmeravamo ka porodicama.

Naš cilj nije da biramo između novčanih prava i usluga, naš cilj je pre svega da zaštitimo interese same dece. Ovo pravo, naravno, nije ograničeno samo na roditelje maloletnika. Nakon navršene 18. godine, nažalost, u najvećem broju slučajeva, produžava se status roditelja negovatelja, s obzirom na to da su u pitanju najčešće dijagnoze koje donose i trajni invaliditet. Zakon prepoznaje i staratelje, ali po zakonom propisanim uslovima zakon prepoznaje i druge srodnike, kada su roditelji iz različitih okolnosti sprečeni da vrše funkciju, odnosno da steknu status roditelja negovatelja.

Mislim da će biti prilike u raspravi u pojedinosti da govorim i o nekim drugim detaljima samog zakona o roditeljima negovateljima i negovateljima. Ali dozvolite da danas kada otvaramo jednu novu istorijsku stranicu zahvalim svima koji su ovu temu osvetljavali u prethodnom periodu, bez obzira na svoju političku, partijsku ili neku drugu pripadnost. Verujem da je svako od nas, vodeći se najboljom namerom, nastojao da skrene pažnju državi da su roditelji negovatelji zaslužili ovaj status.

Ali mislim da ovaj zakon nikada ne sme biti predmet bilo kakve politizacije, niti ova tema kao takva sme biti predmet političke rasprave. Ovaj zakon donosimo zbog njih, ovo je njihov zakon, ovo je njihova borba i ovo je njihova pobeda. Ovo je još jedan korak ka boljem, sigurnijem i pravednijem sistemu. Verujem da ne postoji novac koji može da nadoknadi niti da izmeri roditeljsku ljubav, niti ovaj zakon pretenduje da to čini. Nema te naknade za tolike godine odricanja, nema tog iznosa koji može da bude naplata za neprospavane noći, za sve strahove, za neizvesnost, za brigu, niti ima tog zakona koji može jednom rukom da odnese sve ove izazove i probleme.

Ovaj zakon nije cena roditeljske ljubavi, jer svi dobro znamo da ta ljubav nema cenu i da je ona uvek bezuslovna, ali ovaj zakon jeste priznanje države i ovaj zakon jeste podizanje lestvice naše društvene odgovornosti, našeg sistema socijalne zaštite. Ovo je priznanje da vidimo one roditelje koji su se odrekli svojih poslova, svojih karijera, svog društvenog života. Mnogi od njih godinama nisu otišli sa prijateljima da popiju kafu, mnogi od njih propustili su slavlja, svadbe, krštenja, rođendane, mnogi od njih svoje živote oivičili su u četiri zida, gde provode vreme samo sa svojom decom.

6/2 MZ/CG

Ovim zakonom mi prvi put kažemo da ih vidimo, da ih prepoznajemo i da je država tu da pruži ruku i da ih zagrli i da više nikada nećemo dozvoliti da čitav teret svih izazova sa kojima se suočavaju nose isključivo na svojim leđima i na svojim plećima. Vidimo poslove kojih ste se odrekli, vidimo penzije koje niste stekli, vidimo one dane koje ste proveli bez zdravstvenog osiguranja, bez socijalne podrške. I zato verujemo da će ovaj zakon postaviti suštinske temelje za položaj roditelja-negovatelja u celini. Oni će biti važan faktor tokom svih budućih diskusija kada budemo usvajali neke druge zakone kojih se posredno ili neposredno tiču.

Poštovani narodni poslanici, verujem da mnogi od vas obilazeći Srbiju nailazite na brojna pitanja zašto država ne opredeljuje više sredstava za poljoprivredu, za kulturu, za privredu, za razvoj sela, za ulaganje u mlade talentovane sportiste i niz drugih pitanja. I svako od tih pitanja je vrlo opravdano, jer prioritete ređamo najčešće prema onome što mi lično sagledavamo kao potrebu. Ali dozvolite da na ovoj današnjoj sednici svi konstatujemo da je rešavanje ovog pitanja jedan od prioriteta našeg društva.

Mi više nemamo prava da dozvolimo da roditelji čekaju još jedan saziv, još jednu godinu, još jedan mandat. Verujem da je došao trenutak kada će i oni odahnuti i kada će videti da je država tu, ne iza njih, ne ispred njih, nego uz njih, jer to je ono što oni očekuju. Prvi put uvodimo status roditelja-negovatelja, prvi put obezbeđujemo mesečnu novčanu naknadu, prvi put obezbeđujemo uplatu penzijskih i invalidskih doprinosa, prvi put obezbeđujemo zdravstveno osiguranje kao država, prvi put godine provedene u nezi neće se računati samo neprospavanim noćima nego stažom koji će sticati i koji će u budućnosti njima doneti veći stepen sigurnosti i izvesnosti.

Zato danas ne odlučujemo samo o jednom tekstu zakona, jer zakon o roditeljima-negovateljima je mnogo više od zbira propisa. Ovo je zakon svih porodica koje su na ovo dugo čekale, ovo je zakon mnogih majki, mnogih očeva i verujem da u danu za glasanje, kada o tome budemo odlučivali, ostavićemo naše razlike po strani i biti jedinstveni, da podignemo ruke za sve njih, jer to je ono što oni od nas očekuju. Neka posle usvajanja ovog zakona samo jedan roditelj, samo jedan otac, samo jedna majka sa manje straha legne uveče u krevet i probudi se sa više nade, znaćemo da je ovaj zakon doneo pravi rezultat i da je mnogima vratio sigurnost i nadu.

Poštovani narodni poslanici, pozivam vas da u danu za glasanje date podršku istorijskom zakonu o roditeljima-negovateljima i negovateljima, uz zahvalnost svim političkim akterima, čitavom društvu, a pre svega roditeljima koji su se izborili da dočekamo da ovaj zakon dođe na dnevni red. Hvala vam.

Zahvaljujem, predsedavajuća.
Iskreno sam se, možda pomalo naivno, nadala da Predlog zakona o roditeljima negovateljima i negovateljima neće biti predmet političke diskusije, još manje grubog pokušaja politizacije, verujući da smo vi ovde prepoznali značaj same tematike koju zakon tretira.
U obraćanjima šefova poslaničkih grupa i predstavnika poslaničkih grupa od početka današnje sednice, bez obzira na njihov opozicioni status, većina je podržala usvajanja zakona i najavila da će u danu za glasanje podržati zakon o roditeljima negovateljima i negovateljima, sve do trenutka dok se nije javio jedini predstavnik opozicije koji je imao faktičku vlast, koji se nalazio na čelu grada Beograda i koji je tada mogao barem delimičnu empatiju da pokaže prema roditeljima i prema deci sa smetnjama u razvoju.
Rekli ste da je zakon koji je danas pred poslanicima lažan. Na taj način niste uvredili samo ministarstvo, Vladu Republike Srbije, uvredili ste 18 udruženja koja zastupaju interese roditelja koji su učestvovali u izradi Nacrta zakona o roditelju negovatelju.
Jedno od tih udruženja je udruženje "Debra", koje zastupa interese dece, tzv. dece leptira. U pitanju je najteža retka bolest. Uvredili ste udruženje koje zastupa interese dece obolele od autizma. Uvredili ste Udruženje dece sa Daunovim sindromom. Uvredili ste i doprinos koji je, recimo, dalo udruženje "Ruka", koja pruža usluge u zajednici. Svi oni su jednoglasno dali podršku Nacrtu zakona i svi oni pozvani su da učestvuju u radu Radne grupe, baš kao što ste svi bili pozvani da date svoj doprinos, jer smo smatrali da o ovoj temi treba da postoji široki konsenzus i da je važno kada usvajamo zakon koji se tiče roditelja da pitamo same roditelje, valjda oni najbolje znaju šta je u njihovom interesu.
40/2 AL/LjL
Napravili smo praktično presedan i u rad Radne grupe uključili sva udruženja koja su se uopšte javila tad. Vaš stav je bio da su oni koji to čine izdajnici, da to ne treba da rade, da valjda državne zakone ne treba da donose u saradnji sa svojom državom, odnosno njenim institucijama.
Bili ste na čelu grada Beograda sasvim dovoljno dugo da ste mogli barem jednu uslugu u zajednici da uvedete, ali, evo, ja ću pročitati, ako vi kažete da je zakon o roditelju negovatelju lažan, ja ću pročitati ono što je istina.
Republički zavod za socijalnu zaštitu u svom izveštaju o uslugama socijalne zaštite na lokalnom nivou, a podsećam one koji ne znaju, u pitanju je dnevni boravak, u pitanju je lični pratilac, direktno se tiču položaja ovih porodica, analizirao je razvoj ovih usluga u periodu od 2008. do 2025. godine. Gospodine bivši gradonačelniče, 2012. godine nije mogao da analizira broj dnevnih boravaka za decu i odrasle sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, jer ih je u Srbiji bilo nula. Nije mogao da analizira ni broj korisnika dnevnih boravaka, jer ih je takođe 2012. godine bilo nula.
Broj jedinica lokalne samouprave u 2012. godini koje su pružale usluge u zajednici, takođe, je bilo nula. Usluge ličnog pratioca u 2012. godini, takođe, nisu postojale. Za to vam nije bila potrebna podrška Borisa Tadića, Demokratske stranke, niti bilo kojih drugih republičkih instanci, s obzirom na to da usluge u zajednici su usluge lokalne samouprave. Niste tada pokazali empatiju prema roditeljima, niti ste tada uopšte nameravali da govorite o njihovom položaju, a sudeći prema tome koliki je budžet grada Beograda, imali ste potpunu komociju da jednu ovakvu uslugu uvedete. Imamo 67 licenciranih dnevnih boravaka 2024. godine; 2024. godine imamo 1.646 korisnika dnevnih boravaka, govorimo o 2024. godini kao poslednjoj godini o kojoj je Zavod vodio analizu, sada je taj broj značajno veći. U većini lokalnih samouprava razvijene su usluge u zajednici i mi naravno da konstatujemo da one treba i dalje da se razvijaju.
Govorite o predlogu koji je podnela vaša poslanička grupa kao boljoj verziji zakona o roditelju-negovatelju. Međutim, propustili ste da kažete da ste vašim predlogom te roditelje tretirali kao socijalne slučajeve i da ste isključivo zahtevali isplatu socijalne pomoći za njih, bez ulaženja u penzijsko, invalidsko i zdravstveno, socijalno osiguranje. Niste predvideli staž za te roditelje, čime ste njihov angažman isključivo sveli na kategoriju socijalne pomoći. Nisu u pitanju socijalni slučajevi, niti su u pitanju ljudi koji...
(Narodni poslanici opozicije: Lažete. Lažete građane.)
Imali ste priliku da govorite. Ja vas molim da se ne nadgornjavamo i da verujem da će biti prilike da govorite kasnije o tome. Ali iako sam navela šta su bile manjkavosti vašeg predloga tokom prvog izlaganja koje ste propustili jer ste tek popodne stigli u Parlament, što je verovatno neka redovna praksa koju ja ne mogu u potpunosti da razumem, ali to govori o vašem odnosu ne prema nama ovde, već prema građanima Srbije i uopšte prema samom mandatu, propustili ste da čujete da sam bez obzira na sve te okolnosti u ime Vlade zahvalila svima koji su dali doprinos da se ova tema osvetli zato što smatram da iza svega ovoga je kod većine postojala dobra namera.
41/1 MV/IR 17.50 – 18.00
Ali, jedno je govoriti o spisku lepih želja, obmanjivati roditelje sa sigurne pozicije u poslaničkoj klupi, bez konkretne odgovornosti u izvršnoj vlasti, a kada ste bili izvršna vlast niste se setili ni roditelja, ni negovatelja, ni dece. Tada ste imali priliku da svojim primerom pokažete na koji način jedan grad, jedna prestonica treba da razvija usluge u zajednici.
Ponavljam, zaista mi je žao što ste dozvolili sebi da uvredite sva ona udruženja koja su dala doprinos da izradimo najvaljaniji nacrt koji smo mogli da izradimo u ovom trenutku, koji je jedino primenjiv u datim okolnostima i koji nema za cilj da roditelje tretira kao kategoriju kojoj je potrebna socijalna pomoć, već da se pobrine da oni roditelji koji nisu radno angažovani, koji zbog toga nemaju mnoga prava budu na taj način zbrinuti.
Što se tiče zaposlenih roditelja, oni su 2019. godine, dakle 2019. godine, ne 2009. godine, nego 2019. godine, Zakonom o zdravstvenom osiguranju dobili mogućnost na produženje bolovanja do 18 godine deteta uz odluku lekarske komisije, baš kao što je za zaposlene roditelje predviđeno i pravo na odsustvo sa rada ili rad sa polovinom radnog vremena radi posebne nege deteta. Tada poslodavac pokriva prvi mesec odsustva, a nakon toga to čini Republički fond za zdravstveno osiguranje, pokrivajući ne 60%, što su redovne procedure kada je bolovanje u pitanju, već 100% zarade samih roditelja.
Mi, naravno, ovde nemamo razloga da govorimo da postoje savršeni zakoni, ali reagovala sam zbog toga što ste rekli da je ovo lažni zakon. Reagovala sam zbog toga što mislim da je prilika da izađete iz kruga dvojke i odete da obiđete porodice koje jedva čekaju da ovaj zakon bude usvojen. Ako imate dobru nameru i ako iza svega toga postoji intencija da ovaj naš predlog popravite, ni na koji način nije trebalo da nazovete lažnim, već da amandmanima, sugestijama i konkretnim predlozima pokušate da date doprinos da ova verzija bude još kvalitetnija.
Mislim da ste i sami svesni da je vreme u kome ste mogli da imate političku težinu odavno prošlo. Mislim da su sve vaše iluzije da će vas neki mentor iz Brisela nagraditi za to što konstantno pominjete da ukoliko dođete na vlast ćete ispuniti sve uslove, iako i vi dobro znate da su ti uslovi koji su definisani pred Srbijom vrlo kompleksni i u velikoj meri se mogu protumačiti kao odricanje od naših osnovnih državnih i nacionalnih interesa, mislim da ste svesni da onaj prazan parlament i vaše klupe su samo dokaz da kao što danas mnogi od vas nisu prisutni ovde u sali, da građani će to kazniti time što vas u te skupštinske klupe više nikada neće ni vratiti.
(Marinika Tepić: Ti preletela, čoveče, iz opozicije u vlast.)
Gospođo Tepić, ja sam i dalje član Srpske stranke Zavetnici. Nisam menjala političke stranke. Ne znam da li vi možete time da se pohvalite. Deo sam tima predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Sve dok on bude vodio borbu za državne i nacionalne interese, ja ću se potruditi da dam svoj doprinos da ovoj zemlji pomognem.
Što se tiče vašeg predloga da roditelji negovatelji budu obuhvaćeni, odgovoriću i na to, da budu u potpunosti obuhvaćeni ovim zakonom, a licitirate brojevima, ja ću vam samo reći – svi koji budu ispunili zakonske uslove će steći pravo na status roditelja negovatelja. Ovaj zakon nikome ništa ne oduzima. Ovaj zakon ne suspenduje ni jedno od postojećih prava. Ovaj zakon se nadovezuje na rezultate koje smo već postigli u sistemu socijalne zaštite. Ovaj zakon dopunjuje razvoj usluga u zajednici, ali, ponavljam, onih usluga za koje vi nikada niste čuli, niste ih razvijali, nisu vam bile poznate niti ste marili za položaj tih roditelja i tih porodica.
41/2 MV/IR
Ovaj zakon uvodi prvi put i mesečnu naknadu i penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje. Ovaj zakon su na hiljade porodica čekale godinama. Ukoliko me pitate zašto to ranije nije učinjeno, mislim da takva pitanja treba da adresirate na vaše kolege koje su tada kada se o tome razgovaralo izminirali dogovor, narušili konsenzus i odustali od toga da se na bazi dogovora pridruže većini ubedljivoj, odnosno da taj zakon jednoglasno bude usvojen u Narodnoj skupštini, smatrajući da je mnogo bolje da izađete pred građane i da prebacite teret odgovornosti na vladajuću većinu zbog toga što ovaj zakon nije usvojen.
Možda je vaša politička logika, ali svakako nije državnička, još manje odgovorna, da je bolje da mi o ovome danas ništa ne govorimo da biste vi mogli da kažete kako ponovo država ništa ne čini po ovom pitanju. Ja smatram da je najmanje što možete da učinite da date podršku ovom zakonu, s obzirom na to da su i vaše kolege i koleginice govorile o tome u prethodnom periodu. Mi smo tu verziju obogatili, učinili je primenjivom, dali joj konkretan smisao i, osim mesečne naknade koju ste predvideli, definisali i sam staž.
42/1 MZ/MJ 18.00–18.05
Ukoliko ja nisam iznela istine na račun vašeg angažmana kao gradonačelnika Beograda, kada je u pitanju položaj roditelja negovatelja, svakako možete odgovoriti, ali i vi jako dobro znate da je statistika neumoljiva, da su činjenice nepobedive. Pored svake od tih usluga za vreme vašeg mandata stoji jedna velika prazna nula. Takav vam je politički bilans, takav vam je bilans kao gradonačelnika, a s obzirom na to da ste rekli da je ovaj zakon o roditeljima negovateljima lažan, takav vam je bilans i kao čoveka. Hvala.

Poštovani narodni poslanici, uvaženi narodni poslaniče, hvala vam na pitanju koje ste uputili.
Svakako vi znate da naše ministarstvo u svom sastavu ima sektor koji se odnosi na penzijsko i invalidsko osiguranje, ali pitanje koje ste adresirali tiče se konkretno PIO fonda. Naša saradnja sa njima je dobra, konstruktivna. Ja ću iskoristiti priliku da navedem da ćemo od decembra meseca imati povećanje penzija od 12,2%. Mislim da je to nastavak kontinuiteta osnaživanja, ekonomskog osnaživanja naših najstarijih sugrađana.
Konkretna ideja koju ste na ovoj sednici izneli jeste u razmatranju i našeg Ministarstva i mi smo kao jednu od tačaka dijaloga koju vodimo sa PIO fondom upravo naveli tu inicijativu zato što verujemo da bi to obradovalo sasvim sigurno veliki broj naših građana, tako da se na tome svakako radi i razgovara se i svaka podrška vas kao narodnih poslanika u tom pravcu je dragocena. Naravno, sve dodatne informacije, ukoliko vam budu bile potrebne, Ministarstvo je otvoreno za svaki vid razgovora, sugestija i možete doći po još dodatnih informacija, ali ukratko radimo na tome i verujemo da ćemo naići na razumevanje i od ostalih nadležnih institucija.