Hvala predsedniče.

Ja sam u startu želela baš vama da postavim pitanje, ali sam malopre čula odgovor i vi ste rekli da vi odlučujete ko će od ministara da bude prisutan ovde u sali, tako da što se tog pitanja tiče, neću da ga postavljam, ali želim ovde svima vama da se obratim, baš u vezi teme i da vam ispričam jednu priču, a to je „ Pirotska priča“, ustvari šta je urađeno u fabrici“ Prvi maj“ u Pirotu. To je pomalo bajkovita priča, jedna istinita priča sa vrlo tužnim krajem, a upravo svih radnika ove fabrike.

Još davne 1958. godine, grupa radnika se složila i napravili su jednu fabriku koja je sve do 2012. godine radila, i svaki osmi stanovnik grada Pirota radio je u Prvom maju, fabrika koja je bila priznata i sve ono što su tamo radnici imali, smatram da upravo i danas u 21. veku, radnici moraju da imaju. Fabrika“ Prvog maja“, koja je ležala na par hektara, imala je svoje hale, svoje radnike, svoj dečiji vrtić i kada je svaka radnica „Prvog maja“, odlazila na posao ona je imala priliku da i svoje dete povede sa sobom i to je jedina fabrika koja je imala biblioteku gde se vodilo računa o radnicima, ali želim vama ovde da kažem da je direktor te fabrike bio šnajder u to vreme, koji je doživotno vodio tu fabriku, i ne samo da su imali robne kuće i prodavnice u Pirotu, nego su imali širom Jugoslavije i u inostranstvu.

Ne postoji stara generacija koja ne zna za tu fabriku, ali šta je najbitnije od svega toga? Radnici „Prvog maja“ su na belom hlebu. Toliko radnika ima koji još uvek nisu u penziji. Za te radnice, jer pretežno su žene radile u „Prvom maju“, znate šta kažu? Pa, one su mlade za penziju, a stare da bi negde otišle na prekvalifikaciju ili radile.

Te iste radnice, koje su u penziju otišle, imaju penziju, to je provereno, 18.000 dinara. Za te radnice ne treba da važi prosek koji se uvek ovde u parlamentu spominje i zato smatram da zaista moramo da vodimo računa o svim radnicima, jer ovaj slučaj, kako smo mi Piroćanci pričali…

Hvala, predsedniče.

Ja sam se toliko uživela u sve ovo, ali smatram da zaista ovde mora da se povede računa i o govoru i o rešavanju problema.

Hvala.

Hvala, predsedniče.

Želim sve da vas pozdravim.

Ovo je prvi put da prva govorim na sednici. Meni nije ovo prvi govor, ali imam čast da se prva obratim svima vama.

Posebno želim kao žena sa sela, kao starija seljanka, da se obratim našoj premijerki. Sve ovo što sam ja želela danas da kažem, ovde je već dosta rečeno. Zaista, verujte mi, očekivala sam da će posle ovog događaja koji se svima nama dogodio, gde je Srbija bila zavijena u crno, gde smo izgubili nešto što je najmilije, da će ove sednice ovde u ovom narodnom domu drugačije da izgledaju. Meni je jako teško kad moram o tome da pričam, ali smatram da ipak mora rešenje za sve da postoji.

Ponekad se pitam – a zašto je do svega toga došlo? Sećam se kako je ranije bilo, sećam se kako se o takvim događajima, ta crna hronika, pisalo u novinama, ali to je bilo negde na poslednjoj strani, a sada koju god novinu da uzmete, ili da prelistate kanale na televiziji, svuda je samo nasilje. Zašto su se zaboravile te vrednosti?

Ja sam bila samohrana majka dvoje dece i bila sam najsigurnija kad su moja deca kao mala odlazila u školu, jer škola je ustanova koja vaspitava decu, koja ih čuva, a porodica je ta koja, nažalost, u poslednje vreme, najmanje vremena ima za svoju decu i to je ta najveća tragedija.

Ne mogu vas da krivim zbog svega što se dogodilo. Treba da odgovara onaj ko je sva ta dela počinio. Ali, kad sam čula ovde od ovih poslanika da je unazad za 10 godina stradalo 400 žena, to je 400 porodica zavijeno u crno. I mi smo imali jedan slučaj u Pirotu gde je mlada žena stradala i sećam se kako smo se svi osećali. Takođe znam da ne postoji žena iz Srbije koja 3. i 4. maja suzu nije pustila, jer to su vrlo, vrlo teški trenuci za sve nas.

Zato ne volim taj govor mržnje, zaista mi neverovatno smeta, jer ja smatram da ovde mi koji smo došli kao predstavnici naroda moramo da nađemo rešenje. Moramo da se složimo i u tim trenucima kad je najteže. Zašto da jedni drugima dobacujemo, zašto da se vraćamo kako je ranije bilo a kako je sad? Iz ranijeg perioda dajte da uzmemo samo one primere koji su bili pozitivni, koji nešto dobro donose i našem društvu i svima nama i što je najbitnije, našoj deci, jer svi ovde živimo upravo zbog te dece, zbog budućnosti Srbije.

Ja sam na mnogim protestima bila i ceo život sam aktivistkinja. Provela sam ceo život sa seljacima i znam kako ti ljudi razmišljaju. Prošlog petka bila sam na ovom protestu i verujte mi, ono što sam videla i sa tim ljudima što sam razgovarala, ni jedan nije došao zato što ih je neko iz opozicije pozvao, ljudi su došli jer su osetili potrebu, želeli su da budu tu, da budu solidarni. Svi smo mi građani Srbije. Ali, kada sam videla onu majku koja je sa kolicima došla, ili oca koji je svoje dete stavio na ramena, ili ona slika koja je u svet otišla kako je čovek sa jednom nogom došao da to pozdravi, da prisustvuje, ljudima zaista treba druženje. Mi smo to zaboravili.

Zašto smo mi na Staroj planini uspeli? Sećam se kad ste bili u Pirotu i kad ste šetali ulicama sa našim gradonačelnikom, kad smo vas mi iz opozicije zaustavili, mi smo tražili pomoć od vas. Ali, zašto smo uspeli? Pa, zato što smo bili solidarni, zato što smo shvatili da nas vreba opasnost, zato što smo želeli da zaustavimo jedno veliko zlo. Uspeli smo u tome, čak smo kasnije dobili i podršku vlasti.

Ja sam jedno vreme radila u lovačkom udruženju i znam, to je bilo 80-ih godina, baš oko oružja, mi smo morali da imamo spisak svih imaoca oružja, pa se u tom trenutku, ovo ću kao primer da navedem, ali ću i brzo da završim, bilo je 4.000 imaoca oružja, a imali smo oko 900 članova. Zašto su ti ljudi uzeli to oružje? Većina njih je morala da vrati, jer ako poseduje oružje, zna se zašto ga je uzeo.

Tako da tu akciju pozdravljam i ja bih zaista molila da se ovde malo povede računa o govoru, da se mi ne vređamo nego da zajednički sve ove probleme rešimo. Hvala.

Ja bih se nadovezala na ono što je prethodni govornik rekao, a upravo o članu 1. stav 1. o seoskom turizmu i o starim zanatima.

Svima vama je poznato da su stari zanati na Staroj planini oduvek bili i smatram da treba i dalje da se nastavi tako. Sve one žene koje se bave i poljoprivredom, one se bave i ručnim radovima. Ja poznajem mnoge žene koje su članice mnogih udruženja, koje odlaze na mnoge manifestacije širom Srbije i koje žele da pokažu šta one sve znaju. Čak sam jednom prilikom razmišljala da pitam i predsednika – da li ja mogu ovde da dođem kao Staroplaninka i da donesem igle jer znam da pletem? Ne samo ja, nego sve žene sa Stare planine kada su išle na njivu, kada su išle da sakupljaju seno za svoju stoku one su nosile i ručne radove.

Ovo kada se priča o tom tkanju, o Pirotskom ćilimu, o svemu onome što Staroplaninke rade, pa treba na jedan način da se nagrade i o tome treba da vodi Ministarstvo o selu, a ne poljoprivreda. Njima nije teško ako u toku dana rade poljoprivredne poslove, da li je to bašta ili vinograd, one će uveče da se okupe i da jedna drugoj prenesu svoje znanje koje imaju.

Tako da smatram da je u poslednje vreme seoski turizam i te kako razvijen.

Sve ono što se dogodilo na Staroj planini uspelo je da privuče mnoge ljude i svako ko je jednom došao i ko je obišao Staru planinu, upoznao naša sela, uvek je bio sa ciljem da se ponovo vrati, jer ima šta da vidi, može da proba staroplaninske specijalitete, može da se druži sa tim ljudima, a ti ljudi na staroj planini vekovima su tako živeli i dalje tako žive.

Što se tiče naše grupe, mi smo takođe želeli da rok za prijavu produži do kraja godine. To je jako bitno, jer želim evo da vas pitam da li znate kako izgledaju ta staroplaninska sela? Koliko znam, svi stočari svoju stoku čuvaju na tim pojatama, a put do tih pojata ne postoji. Mnogi ljudi na Staroj planini, a to je istina i može da se proveri, žive bez struje. Mnogi ljudi nemaju čak ni onaj fiksni telefon, a kamoli ove pametne telefone.

Tačno je da se lokalna samouprava potrudila, ali opet veliki broj stočara to nije uradio i smatram da ovaj prelazni period do kraja godine može tim ljudima da pomogne, jer ono što bi kao podsticaj dobili, to njima mnogo znači. Takve ljude kao što su staroplaninci, želim da kažem samo jedan slučaj za krupnu stoku, a to su krave i konji koje su oni pustili na Staru planinu, dobila sam jednu informaciju da podmlatka uopšte nema. Ti ljudi redovno obilaze tu stoku koju su pustili, ja ih lično poznajem. Kažu da je ovo prva godina da se toliko vukova namnožilo na Staroj planini da nijedno ždrebe od tih konja koje su gore pustili nemaju.

Mnogo cenim i poštujem te ljude na Staroj planini koji se bave stočarstvom, a posebno želim da naglasim da poštujem i one koji su uspeli da sačuvaju i imaju veliko stado ovaca, jer kada je u pitanju pirotski kačkavalj, nije poznat samo u Srbiji, nego u celom svetu. Isto se sećam perioda kada nije bilo selo koje nije imalo otkupnu stanicu. Ljudi su od toga živeli, što su mleko prodavali, a sada je žalosno kada se prošeta selom i kada se vidi da su sve štale prazne. Hvala.

Želim da se nadovežem ovde u vezi ovog amandmana, a to je da je Ministarstvo dužno u roku od 45 dana da isplati i poljoprivrednim proizvođačima i stočarima subvencije koje njima sleduju.

Morate da znate da je Stara planina, meni je žao kada to moram vama da kažem, siromašan kraj, ali jeste tako. Mi imamo mnoge ljude tamo koji nemaju nikakva primanja. Imamo te poljoprivrednike koji žive od poljoprivredne penzije.

Svi znamo da je prosek poljoprivrednika 60 godina i više. I sada zamislite jednog starog čoveka koji mora sve te poslove da obavlja, koji nema ono osnovno, kada je novac u pitanju, da sebi obezbedi, a mora da brine, jer kako je malopre rekao ovaj poslanik, pa stoka jede svaki dan.

Moram da vam kažem, ja sam prošli put pričala, imala sam samo jedan minut, da mi se uopšte nije dopalo izlaganje zamenika ministra poljoprivrede, kada je došao i kada je razgovarao sa stočarima u Pirotu. Onda je rekao – pa dobićete subvencije za 2021. godinu. Nažalost, za 2022. godinu to je neizvodljivo, pa ja sam onda isto prokomentarisala da stoka jede svaki dan, kao i čovek.

Da li je taj stočar u situaciji da obezbedi hranu, a svako je sa željom da čuva, jer ja uvek želim da naglasim to, i ovom prilikom ću da kažem, svi ti Staroplaninci su jako vredni ljudi i žao mi je i njih što moraju da se odreknu onoga što su godinama radili, jer to što sam malopre rekla, da su im štale prazne, pa to je velika tuga za njih i razočaranje.

Ja sam kao Staroplaninka želela da se obratim ministarki za poljoprivredu, a u ime svih stočara sa Stare planine.

Nadam se da znate da je 5. aprila bio jedan skup gde se odazvalo 40-ak stočara, gde je bio vaš zamenik. Oni su imali svoje zahteve. Vaš zamenik je rekao, ja moram da citiram njega – naša ministarka je skinula cipele, obula čizme, uvek je na terenu. Kod nas niste bili.

Ali, ono što je vaš zamenik obećao, to ispunio nije, jer je trebao odgovor na sve zahteve naših stočara da dostavi do 15. aprila.

Ja sam upoznata da su oni u toku jučerašnjeg dana i vama poslali zahtev, kao i Vladi Srbije, jer sve ono što se događa na Staroj planini zaista morate da dođete, morate sa tim ljudima da razgovarate, jer Stara planina je blago upravo za stočarstvo oduvek bila i treba tako i da ostane.

Dobar dan.

Samo želim, pošto je moje ime spomenuto malopre, da kažem šta se dogodilo sa vinjakom. Vinjak smo dobili od zamenika Odbora za zaštitu životne sredine. Moram da kažem, ja sam se vrlo ljubazno zahvalila zameniku, jer ako je već neko doneo poklon, bez obzira ko je, ja sam poklon i primila. Taj isti vinjak i dan danas stoji, nisam ga donela ovde, ali kad budete došli u naš lepi grad i kad ponovo budete došli u Rakitu, u stvari, u Babušnicu, e onda ćemo mi vašim vinjakom da vas počastimo.

Sve ono što se dogodilo u Babušnici, ja bih volela da čujete. Možda nije bilo kao u Žagubici, ali nije smelo tako nešto da se dogodi. Jer ako je bio zakazan Odbor za zaštitu životne sredine, ako su mnogi poslanici došli, onda smo trebali bar, toliko, da taj problem rešimo, a nastao je problem. Onda nisu mogli ne prijavljeni narodi poslanici da prisustvuju Odboru, pa mi svi ovde moramo da znamo da su sve opštine, bez obzira gde se nalaze, narodne opštine i da svako može da prisustvuje i da svako može svoje mišljenje da da, i na kraju da učestvuje i ako se neka odluka donese.

Vama je zaista smešno, a sve ono što se godinama unazad u Rakiti događa, ni malo nije ni smešno, nego je više tužno i žalosno.

Hvala, predsedniče.

Želela sam da se javim zato što sam ja upravo jutros došla iz Temske. Moje selo je samo četiri kilometra ili 4,5 kilometra do mesta gde se dogodila ova ekološka katastrofa.

Znate zašto je to sve tako bilo? Zato što su ljudi živeli taj život kako žive. Kola su išla. To je u neposrednoj blizini sela koja se nalazi nizvodno od Temske, Staničenje, i niko nije mogao ni da sluti da će takva nesreća da se dogodi. Stradali su oni ljudi koji su prvi naišli, jer nisu znali da li je to magla i šta se događa.

Malo pre sam čula, evo ja i sad drhtim, brat mi je javio da je upravo Turčin, ovaj drugi čovek koji je nastradao jer je išao kamionom, video da je hladnjača pala. U stvari, ne mogu više ni da govorim, zato je čovek stradao. Onog trenutka kada se policija pojavila i kada su vraćali ljude, onda je već situacija bila drugačija, ali neznanje i strah.

Kad su radnike „Tigra“, gde u na stotine radnika, to je bila druga smena, pustili iz fabrike, ubrzo obavestili, jer moj sin radi u „Tigru“, da ne radi treća smena, da nema sutra dan ni prve smene, da deca ne idu u školu, da ne idu u vrtiće, e onda nije nastala ni panika, nego su ljudi pokušali na jedan način da se organizuju. Mi smo sve preživeli, bilo je tu i bombardovanje, šta više nije bilo. Znaju ljudi da se snađu.

Hoću drugo da kažem. Ovo što se priča u Pirotu, kaže – kad prođe taj teretni voz, to se neverovatno čuje. Železnička stanica prolazi sredinom grada. Tu su sela i vrlo je nezgodno zato što to nije jedan vagon, nego ide dvadesetak ili trideset vagona. Isto smatram da je neodgovornost.

Sad ću samo jedan slučaj da vam ispričam. Od Pirota do mog sela prelazimo prugu. Rampa se godina nije spuštala, nego voz stane da propusti automobile i autobus. To je samo kod nas bilo. Kad sam reagovala na to onda su postavili, jer je bilo par slučajeva gde su ljudi stradali.

Ne krivim ja nikoga, jer zaista ta nesreća se u deliću sekunde dogodila, svuda je mogla da se dogodi, ali moramo da vodimo računa da se tako nešto u budućnosti spreči.

Meni je jako neprijatno što pričam, ja drhtim. Morate da znate da noćas ni jedno selo u okolini, niko nije spavao. Ja sam preko Svrljiga došla do Beograda, čak sam se i tu neprijatno osećala, od Temske do Svrljiga ni jedan auto nisam srela. Kao da je život stao na tom terenu.

Zato smatram da mnogo ozbiljnije treba da se svi mi ponašamo ovde, ne samo mi, nego… Ne znam. Rešenje mora da postoji, a nesreće se događaju, ali treba ih sprečiti. Ljudski faktor je najbitniji.

Dobar dan svima.

Danas sam ovde sa vama i od početka sam tu. Sve ono što sam čula moram da vam kažem da me mnogo, baš mnogo iznenadilo.

Onog trenutka kada sam prvi put ovde zakoračila da me je neko pitao šta očekujem od ovog velikog doma, pa ja bih rekla – očekujem nadu, a posle svega onoga što sam ovde doživela, što sam videla, što na jedan način osećam i kao majka i kao baka i kao obična građanka i kao seljanka, pa moram da vam kažem da sve ove govore, ne baš sve, ali većinu što sam čula meni se ne sviđa što se mi večito vraćamo u prošlost.

Ja mislim da građani Srbije očekuju da od nas ovde, svih poslanika, čuju šta će u budućnosti da bude.

Ja dolazim iz kraja gde samo gledam RTS. Ja zaista nisam imala priliku ništa drugo da vidim. Kod nas ima u nekim selima šest kanala, u drugim 13, ali isto hoću da kažem i ovo što se ovde radi, što se tako govornici prekidaju, pa jesam ja kriva što sam opozicija? Opozicija sam zato što mi se mnoge stvari ne sviđaju. Ne sviđa mi se ono što sadašnja vlast radi. Ne sviđa mi se što se delimo na naše i vaše. Ne sviđa mi se što ovde pojedini ljudi tako govore, ali, evo, mogu nešto i da pohvalim, kada me koja devojčica sretne ovde u hodniku svako me pita kako sam, da li mogu. Pa mogu. Izdržaću. I uvek sam izdržala.

Onog trenutka kada je ta lavina sa Stare Planine krenula za odbranu reka, niko se nije nadao da ćemo da uspemo u tome. Uspeli smo i sve, po meni, ima i svoj početak i svoj kraj.

Ovo što je malopre pričao neko o novogodišnjim paketićima ovde, pa to što vi dozvoljavate da se događa ovde u Narodnoj skupštini, zaista liči na jedan vrtić. Ja odavde, kako kažu, iz ove magareće klupe, kada pogledam sve vas ovde, znate šta sam primetila? Da se najviše drže mobilni telefoni, da jedan drugoga ne sluša, a toliko pametnih ljudi ima ovde među nama.

Hvala.

Hvala.

Ja sam podnela ovaj amandman, član 1, koji bi trebalo da glasi – izuzetak su poljoprivredne penzije, koje se od 1. januara 2023. godine povećavaju za 50% i usklađuju se sa zakonom.

Ja bih ovo rekla zato što danima ovde pričamo o tome kako žive naši penzioneri. Dolazim iz kraja gde su pretežno poljoprivredni penzioneri. Njihova penzija je trenutno 13 hiljada i nešto. Ako bi se povećala za 50%, onda bi ti ljudi imali oko dvadesetak hiljada. I to ne bi bilo dovoljno za njihov život, ali opet na jedan način pokazali bi tim ljudima da vodimo računa o njima.

Dolazim iz sela gde ima oko 200 domova, to je selo Temska, od toga 46 njih su poljoprivredni penzioneri. Slušala sam ovde kako ministar finansija priča da moramo da pomognemo tim ljudima, da smo dosta uradili, kako on kaže, ali da uvek možemo bolje, pa smatram da ovim povećanjem, ukoliko bi se to uradilo i povećala poljoprivredna penzija, onda bi se bar minimalno omogućilo tim ljudima da imaju taj normalan život, iako su im ruke ispucane, ali su čiste, radne i vredne. Jer, to su časni i pošteni ljudi.

O ovome su svi pričali ovde, bez obzira da li je neko vlast ili opozicija, ali zaista, molim vas, podržite i neka i naši poljoprivrednici i dalje mogu da rade i opstanu.

Zaista, ja nemam priliku ovde…

U redu.

Želim sve da vas pozdravim. Zaista mi je jako žao što sam uvek sa željom da vam se obratim, a uvek nešto iskrsne.

Jesam ja grlata staroplaninka, ali moram da vam kažem da sve to šta se na Staroj planini dogodilo mi staroplaninci najbolje znamo.

Znamo i ko je bio taj investitor koji je došao, koji je jeftino kupovao zemlju i želi da nam oduzme sve planinske reke. Tu nisu bile u pitanju samo planinske reke, već i izvori i potoci. Znamo kako smo sve to branili.

U ovim godinama ja sam bila sa velikom željom da zaista pomognem tom narodu. Pridružila sam se njima. Ne samo ja, nego i moja porodica i moje unuke. Na svaki protest gde sam išla ja sam svoje unuke vodila.

Ovde danima slušam, priča se o nekom proseku. Pa, i ja sam tad imala prosek. Šezdeset i nešto godina, moje unuke bliznakinje po 12 godina, pa kad sve to lepo podelimo – 30 godina. Eto, tako. Sa tim prosekom sam obišla sve moguće proteste. Želela sam sa ljudima da razgovaram i zaista smo uspeli.

Ostala je netaknuta Stara planina i dalje će da bude takva.

(Aleksandar Jovanović: Evo kako izgleda žena sa Stare planine.)

Hvala vam.

Želela sam da vam se obratim kao Staroplaninka, kao žena sa sela i, slušajući vas dva dana unazad, videla sam koliko se priča o položaju žena, o onome kako žive naše žene na selu, kako žive radno sposobne žene bez posla, pa sam čak malo bila iznenađena da se ne pokazuje neko interesovanje da se tim ženama pomogne.

Ja sam sa ženama koje su ceo život provele na selu. Detinjstvo sam tamo provela i sad ove staračke dane, penzionerske, i najbolje znam kako žive te seoske žene.

Moram da vam kažem da je naš grad Pirot, u stvari lokalna samouprava, prepoznala to, zato što smo 2011. godine uspele mi seoske žene da se ujedinimo i da napravimo prvo udruženje žena. Samo za 10 godina mi imamo osam udruženja, ali zato što smo se složile da timski radimo i da jedna drugoj pomažemo, evo sada, ja kao odbornica, mi smo dali predlog, zato što se 6. novembra održavaju izbori i biraju se saveti mesnih zajednica.

Od 60 i nešto sela u Pirotskom okrugu samo jedna žena je na čelu mesne zajednice i zato smo odlučile da idemo od jedne do druge mesne zajednice da razgovaramo sa ženama, da razgovaramo o njihovim problemima, jer ne samo one žene koje su ostale bez posla, nego i samohrane majke i mnoge žene koje nikad nisu radile, a onda je došla… (Isključen mikrofon.)