Poštovani predsedniče Skupštine, ja nisam imao iskreno nameru da se javljam, ali na osnovu izlaganja mog uvaženog kolege Nešića, morao sam da reagujem jer je pregršt populističkih teza i negde je tu i ministar Selaković pre nekoliko dana pojasnio neke stvari.

U principu, mi imamo jedan vrlo izazovan problem u našoj zemlji koji nije specifikum samo za našu zemlju, pa čak ni za zapadni Balkan. Ceo zapadni Balkan se prazni, čak i zemlje zapadnog Balkana koje su u EU imaju problem sa radnom snagom i kao što malo pre rekoh, i gospodin Selaković je pokušao da objasni da problem nedostajuće radne snage je i demografske prirode, znači odavde ljudi i dalje odlaze, ali ne odlaze prevashodno što je ovde dramatično lošija situacija nego u drugim zemljama zapadnog Balkana ili čak zapadne Evrope, već zato što smo mi uspeli da podignemo životni standard i ovde ljudi više neće da rade za malu platu. Prosto, neće ljudi da rade za malu platu i mi više nismo zemlja jeftine radne snage. Toga moramo da postanemo svesni.

Takođe, mi smo nacija koja stari, iako država ulaže napore poslednjih nekoliko godina da se stimuliše rađanje u našoj zemlji, da se poveća prirodni priraštaj, mi ne uspevamo da dostignemo taj kritični momenat pozitivnog prirodnog priraštaja, znači, da nam se više dece rađa nego što nam ljudi odlaze i umire, naravno.

Moramo da postanemo svesni da smo mi za neke treće zemlje postali zapad. Ovde ljudi iz trećih zemalja počinju da dolaze kod nas da rade za plate koje su takve kakve jesu. Mi imamo problem sa niz profesija u našoj zemlji. Sve zanatske profesije su u deficitu u našoj zemlji, imamo problem sa variocima, imamo problem sa zidarima, tesarima. Vi ne možete u manjim mestima da nađete ljude koji će da rade te poslove jer odlaze na zapad, gde su bolje plaćeni ti poslovi. Isto tako, ti poslovi su plaćeni iznad proseka i u našoj zemlji.

Ja pitam drage kolege - kako mi to da rešimo osim na ovaj način, da probamo da omogućimo stranim radnicima jednostavnije dobijanje i boravišne dozvole, u krajnjoj liniji državljanstva, ali i jednostavnije dobijanje radnog statusa, kako bi prosto pokušali da rešimo ovaj problem.

Konkretno, u mom Priboju imate otvoren javni poziv jedne kompanije već dve godine, koja se bavi proizvodnjom poliesterskih masa, gde poslednje dve godine ljudi ne mogu da nađu radnike bez ikakve kvalifikacije. Znači, nije potrebna nikakva kvalifikacija, ne morate da imate nikakvo znanje. Ali, oni ne mogu da nađu ljude da rade. Pa čak nije stvar ni plate, nešto iznad proseka, nešto iznad minimalne plate nude i opet ne mogu da nađu radnike. Dakle, mi imamo problem sa radnom snagom.

S druge strane, mi imamo uspostavljeno, konačno uspostavljeno, u zadnjih sedam-osam godina tržište rada, gde imate situaciju da jedni radnici, pazite, to je bilo nezamislivo unazad deset godina, da radnik iz jedne firme pređe u drugu firmu za bolje plaćen posao. Mi smo, znači, uspostavili tržište rada. Ja mislim da je to dobra vest, gospodo. To što sad imamo slatke muke sa nedostatkom radne snage, to što ćemo se morati naučiti da živimo sa činjenicom da će dolaziti ovde neki drugi ljudi, iz nekih trećih zemalja, iz nekih drugih zemalja koji nisu domicilno stanovništvo, to je onda problem u našim glava ako imamo problem sa tim.

Znači, mi postajemo po kulturološkom i ekonomskom modelu kao i zemlje zapada, kao što smo mi sa Balkana 90-ih odlazili na zapad da radimo, kao što i dalje odlazimo na zapad za rad, naravno, boljih uslova i plaćenijih poslova, tako moramo da se naviknemo da mi postajemo zemlja koja je atraktivna za neke ljude iz trećih zemalja sa Bliskog istoka i tako dalje.

Šta je tu sporno, gospodo? Zaista ne vidim šta je tu sporno. Uzgred budi rečeno, ovaj zakon, a tu je i ministar da potvrdi ovo, štiti one profile, ona profesije koje imamo na birou za zapošljavanje, koji nisu ostvarili radni odnos. Znači, one profesije koje smo ovde obrazovali i koje imamo, koje se nalaze na birou za zapošljavanje. Prednost će imati naša domaća radna snaga, znači naši građani prilikom zapošljavanja. Znači, nećemo doći u situaciju, odnosno ne izjednačavamo status stranog radnika i domaćeg radnika, već je domaći radnik uvek imati preferencijalni status prilikom zapošljavanja.

Tako da, dajte, kako bih vam rekao, dajte malo korektnosti u tome. Znate i vi, da je prosto nama prostor za neku ekonomsku politiku vrlo sužen. Čisto sumnjam da bi iko od vas bilo šta drugačije radio nego što radi, bar po pitanju ekonomske politike ova Vlada, ja čisto sumnjam i po pitanju direktnih stranih investicija i po pitanju otvorenosti tržišta i po pitanju rešavanja, na kraju krajeva deficita radne snage u našoj zemlji.

Pozivam vas da podržimo ovaj zakon i zaista mislim da je dobar, da relaksiramo, prosto da liberalizujemo dobijanje i statusa i boravišnog statusa i državljanstva i radnog statusa za strance, jer u ovoj zemlji mora neko u perspektivi da radi.

Valjda se slažemo da odavde ljudi odlaze? Valjda se slažemo da starimo kao nacija? Pa, ovde mora neko da radi čak i te nisko plaćene poslove, a neće domaće stanovništvo da radi te niske poslove.

Recimo, u trgovinama, ja sam sticajem okolnosti radio u Ministarstvu trgovine i znam sa kakvim se problemima suočavaju ljudi u trgovinskim lancima. Neće ljudi da rade u trgovinama. Jednostavno, neće. Vi imate jedan fenomen neverovatan, da imate dobrovoljno nezaposlenih ljudi.

Ministar je pominjao to. Čini mi se Prokuplje ili Dimitrovgrad, gde je bio Sajam zapošljavanja, gde na birou ima 1.200 ljudi i gde se prijavilo za nekih 120 pozicija samo nekih tridesetak posto, izrazilo želju da dobije posao.

Znači, vi imate ljude koji su dobrovoljno nezaposleni ili rade na crno ili neće da rade za te plate. Ta radna mesta mi moramo nekako popuniti.

Tako da, naša poslanička grupa SDPS će podržati ovaj zakon i mislimo da je ovo zaista dobar način kako bi dodatno dinamizirali naše tržište rada i naš privredni razvoj.

Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja imam pitanje za Republički geodetski zavod.

Naime, opštine Prijepolje, Priboj i Nova Varoš se određeno vreme suočavaju sa vrlo otežanim radom Službe za katastar nepokretnosti za te tri opštine, za područje te tri opštine, zato što Služba za katastar jako kasni sa obradom predmeta, maltene u zastoju je funkcionisanje brojnih predmeta u tim opštinama.

Najčešći problemi su, pre svega, provera geodetskih elaborata u postupcima izdavanja upotrebnih dozvola, upis prava svojine, izdavanje rešenja o kućnim brojevima, provera u postupcima ozakonjenja objekata, pribavljanje istorijata parcela itd, da ne nabrajam.

Ja se iskreno nadam da izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji, o kojem raspravljamo ovih dana, da će se neki od ovih problema rešiti. Recimo, jedna od nadležnosti Katastra nepokretnosti i sprovođenje konverzije zemljišta, odnosno pretvaranje prava korišćenja u pravo svojine, ja se nadam se da ćemo promenom ovog instituta u Zakonu o planiranju i izgradnji rešiti deo problema.

Šta je u stvari problem? Brojne službe unutar lokalnih samouprava, unutar opštinskih uprava zavise, maltene zavisi njihovo funkcionisanje od funkcionisanja Službe katastra nepokretnosti. Ne mogu, recimo, odeljenja koja su nadležna za poslove urbanizma, građevinarstva, stambeno-komunalnih, imovinsko-pravnih poslova da funkcionišu, ne mogu da funkcionišu službe koje su zadužene za poslove ozakonjenja objekata itd.

Nisu samo u problemu opštinske službe u lokalnim samoupravama koje sam naveo, znači Prijepolje, Priboj, Nova Varoš. Mislim da su u problemu i brojni građani, investitori, brojne agencije koje se bave geodetskim poslovima.

Ja se nadam da će mi Republički geodetski zavod odgovoriti na ovo pitanje. Nadam se da entuzijazam koji vidim kod ministra građevine, infrastrukture i saobraćaja, da će se i on zainteresovati za ovaj problem. Dobijam informacije da i u drugim lokalnim samoupravama postoji problem sa katastrom. Da li je to problem u nedostatku kadrova? Da li je problem u menadžmentu na lokalu? Da li je problem u menadžmentu u samom Republičkom geodetskom zavodu, ja to ne znam?

Takođe meni se javljaju neki građani koji kažu da brojni postupci unutar Katastra nepokretnosti traju godinama. Javljaju se greške prilikom upisa i prilikom postavljanja granica parcela, znači, greške u ortofoto snimcima itd.

Ja verujem da će Ministarstvo saobraćaja, infrastrukture i građevine da se zainteresuje za ovaj, po meni, veoma ozbiljan problem, koji kao što rekoh malopre, već godinama trpe kako lokalne samouprave, tako i brojne agencije i investitori, ali pre svega naši građani. Hvala puno.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi članovi Vlade, evo već više od mesec dana razgovaramo o uzrocima i posledicama sigurno najvećih tragedija koje su zadesile naše društvo ikada. Čini mi se da je ključni utisak u stvari da mnoge stvari ne razumemo na pravi način, ili u najmanju ruku pojednostavljeno i reducirano gledamo na sve ove događaje, pa samim tim i na aktere i na samoodgovornost pojedinaca, članova Vlade ili pojedinih ministara, pa i ministra unutrašnjih poslova.

Danas je na dnevnom redu zahtev pojedinih opozicionih partija za smenu ministra Gašića. Bez želje da relativizujem bilo čiju odgovornost, pa i ministra unutrašnjih poslova, želeo bih ipak da sagledamo sa više aspekata gde smo mi to kao društvo odgovorni i da li je baš ministar Gašić odgovoran za ove nemile događaje.

Podsetio bih vas, a i našu javnost, šta je to država uradila preventivno a šta proaktivno, pre ovih nemilih događaja i nakon ovih nemilih događaja.

Po pitanju bezbednosti naše dece u školama, država ima određeni protokol kako se postupa, kako se vrši procena bezbednosti. To su neke mere koje se iz godine u godinu primenjuju i one podrazumevaju da na početku svake školske godine škole imaju obavezu da izvrše analizu stanja bezbednosti u školama. To je urađeno i u ovom slučaju.

Druga stvar, da je radno vreme školskih policajaca planirano u skladu sa bezbednosnom problematikom, što je urađeno i u slučaju škole „Vladislav Ribnikar“. Aktivnosti na realizaciji preventivne edukacije i preventivnih edukativnih programa se sprovode duži niz godina i održano je ukupno 3.385 predavanja, tribina, radionica, poseta učenika od strane policajaca, preduzete su aktivnosti na pripremi za puštanje u rad elektronskog sistema prijave nasilja za građane kroz platformu „Čuvam te“. Znači, i to je urađeno i to se već godinama radi u vidu edukacije učenika u vidu smanjivanja potencijalnih nasilnih incidenata u školi od strane maloletnih lica.

Takođe, preko trijažnog tima koje je uspostavljeno u Ministarstvu za informisanje i telekomunikacije svi nadležni organi su pratili i prate bukvalno svaku prijavu nasilja koje se vrši nad decom i između maloletnika.

Znači, to su neke stvari koje je država do ovih nemilih događaja radila. Da li na preporuku evropskih institucija, da li je to proizašlo iz samog našeg sistema, prosto, neke stvari su rađene.

Što se tiče proaktivnih mera koje je ova Vlada donela, javnosti su poznate, ali nije zgoreg da podsetimo. Odmah je pokrenuta akcija sveopšteg razoružavanja države, gde su pozvani građani, što putem masmedija, što putem nosioca najviših državnih funkcija, da predaju oružje i rezultati su, čini mi se, impozantni ako bi se komparativno sagledalo kakvi su rezultati bili u, recimo, periodu između 2003. i 2017. godine, kada je skupljeno nešto više od 101 hiljade komada oružja i nešto više od dva i po miliona komada municije. Znači, u periodu od 14 godina je toliko skupljeno, a u periodu od 8. 5. 2023. godine do 21. 6. 2023. godine, kao što je i ministar malo pre pomenuo, skupljeno je nešto više od 72 hiljade oružja, 25 hiljada minsko-eksplozivnih sredstava i skoro četiri miliona municije. Dakle, faktički, mi smo za nešto manje od dva meseca skupili skoro više oružja nego što je država prikupila u periodu od 2003. do 2017. godine ili čak možda duplo. Ja sam našao ovde negde podatke vezano za ovaj period od 2003. do 2017. godine.

Takođe, država je predvidela da Ministarstvo unutrašnjih poslova hitno pripremi izmene i dopune Zakona o oružju i municiji, u kojem bi se pooštrili uslovi za držanje i nošenje kratkog vatrenog oružja. Takođe će u izmenama zakonskih akata biti sistematska provera lica koja poseduju oružje, pogotovo lica koja su članovi lovačkih udruženja, gde će se mnogo češće obavljati lekarski pregledi, psihijatrijski pregledi, itd. Biće pooštreni uslovi za izdavanje i posedovanje lovačkog oružja.

Ministarstvo pravde priprema pooštravanje kaznenih mera za krivično delo nedozvoljenu proizvodnju, držanje, nošenje, promet oružja i eksplozivnih materijala.

Do kraja godine biće povećan broj školskih policajaca na 1.200. Predviđene su pooštrene kazne u odnosu na krivično delo nasilja u porodici. Država je takođe preuzela aktivnu meru da se kroz psihološku pomoć koju dobijamo i od strane norveških stručnjaka pomogne učenicima koji su pretrpeli i preživeli ovaj monstruozni zločin.

Što se tiče Mladenovca, ministar je u jednom izlaganju pomenuo da je utvrđeno da je protiv Blažić Uroša, njegovog oca i njegove majke nekoliko puta MUP podnelo krivične prijave, što za napad na službeno lice, recimo 2020. godine u maju, da je Blažić Urošu privremeno oduzet motocikl i da je podneta krivična prijava za napad takođe na službeno lice 2019. godine, zbog drskog i bezobraznog ponašanja pokrenuta je prekršajna prijava protiv Blažić Uroša, zbog izazivanja tuče 2021. godine takođe, itd, itd. Protiv njegovog oca su takođe podnesene prijave za nasilje u porodici.

Poenta je u sledećem – da je MUP za ono što je bilo u njegovoj nadležnosti i moći preventivno i proaktivno delovalo protiv ovog lica i njegove porodice. To što nisu druge institucije funkcionisale poput tužilaštva i eventualno sudstva, to ni najmanje ne ide na dušu MUP i to može biti tema za nas.

Mislim da nije zanemarljivo reći nešto i o gospodinu Gašiću, da je zaista odmah reagovao kada su se desili ovi nemili događaji i nije samo sada reagovao, reagovao je i 2014. godine kada je bio ministar odbrane i kada je bio maltene dan, noć na terenu, kada su bile velike poplave.

Takođe je reagovao kada su bile poplave i 2022. godine u Sandžačkim opštinama, u Novom Pazaru, Tutinu, ne znam, u Raškoj. Čoveku nije bilo teško da ode.

Reagovao je i kada se desilo i brutalno ubistvo od strane pripadnika policije nad civilom u Priboju. Posle dva dana ili tri dana je došao i razgovarao je sa ljudima dole.

Takođe, ja ne znam, ali mi pričaju ljudi iz Ministarstva unutrašnjih poslova da je u dobroj meri unapredio rad u samoj policiji i čini mi se da nije zanemarljivo napomenuti da je vrlo dostupan i otvoren kao čovek, kao ministar i kao političar za medije. Vrlo je dostupan i vrlo je, da kažem, frendli okrenut ka medijima i ka javnosti i čini mi se da su to neke od dobrih ličnih osobina gospodina Gašića.

Dakle, ovo sve što sam pomenuo nije samo u odbranu Ministarstva unutrašnjih poslova i ministara lično, već prosto da vidimo šta je država uradila kako bi prevenirala određene događaje i šta je uradila kako bi u perspektivi sprečila neke buduće stvari.

Da li postoje još neke mere koje su mogle biti donete? Verovatno da, možda ne, ali, manje-više, ako pogledate kakva je praksa u zemljama Zapada gde se to u pojedinim zemljama maltene to dešava svakih mesec dana, masovna ubistva, ovo su mere koje i oni primenjuju. Znači, to je pokušaj razoružanja. U Americi je velika debata koja traje zadnjih 70 godina oko pitanja nošenja ličnog oružja, koja ne može nikako da se reši. U evropskim zemljama je, manje-više, to regulisano kao i kod nas, gde je vrlo restriktivno posedovanje i nošenje oružja. Tu su mere edukacije, tu su mere povećanja bezbednosti itd.

Moja je, u stvari, ideja da se mi zapitamo kao društvo da li je odgovornost malo i na nama svima. Ne bih ja zaista preducirao i pojednostavljivao odgovornost samo na pojedine članove Vlade, pa čak ni na celu Vladu, već, kažem vam, ja mislim i mi generalno u SDPS-u smatramo da je u pitanju događaj koji je ogolio slabosti našeg društva u celini i uzroci mogu biti i globalnog i lokalnog karaktera. Globalnog zato što se ovo dešava i u zemljama razvijenog zapada, SAD, u Norveškoj, u jednoj od najbezbednijih zemalja desio joj se Brejvik, to masovno ubistvo i šokiralo je ceo svet, ne samo Norvešku i sve su zemlje, kada se desi, nekako ad hok tražila rešenja, što je prirodno, što je ljudski. Tako smo i mi tražili neka ad hok rešenja. Negde su bile političke smene, negde nisu i, kao što rekoh malopre, svi su negde povećali kontrolu naoružanja, prevenciju, edukaciju, rad sa mladima i to i mi radimo.

Uzroci, naravno, imaju i neko lokalno utemeljenje kod nas. Mi smo ipak društvo koje ima ozbiljno ratno nasleđe, ratničku kulturu ako hoćete. Čini mi se da nama izostaju dogovori, konsenzus oko bazičnih vrednosti. Fali nam poverenja u institucije sistema. Izrazita je podeljenost, ali podeljenost nije samo specifikum za nas, sva su društva podeljena. Ovde je problem ogromna ostrašćenost. Mi smo previše ostrašćeno društvo. Hajde što smo podeljeno, kažem vam, to je prirodno stanje u svakom društvu, ali smo previše ostrašćeni.

Ono što sam ja primetio, video sam dva neka trenda odmah posle ovih masovnih ubistava. S jedne strane to je glorifikacija ovim malim ubicom. To nije bilo masovno, da se razumemo, ali prosto se pojavio kod njegovih vršnjaka jedan trend da se oni oduševljavaju, što je mene porazilo kao oca troje dece.

S druge strane, čini mi se da su se u javnosti pojavile neke teze da su uzrok toga, ne znam, internet, igrice, društvene mreže, istočne, zapadne vrednosti. Ne, mislim da je to potpuno pogrešno i da nisu krivi telefoni, nego smo mi krivi. Suština je, u stvari, da su savremene tehnologije nama donele ogromnu korist. Čovečanstvo nikad nije udobnije živelo uz pomoć savremenih tehnologija, ali, naravno, ako nemate meru, onda to ode u svoju negaciju, u svoju drugu krajnost.

U tom smislu, mislim da smo izgubili meru i u odgoju decu. Iako smo nekada vaspitavali decu na jedan tradicionalan način, koji je podrazumevao puno discipline, puno radnih navika, a malo ljubavi, mi smo sada otišli u drugu krajnost. Sada previše ljubavi bez usađivanja radnih navika. Znači, suština je da nađemo meru.

Ja neću da sudim. Ne znam šta se desilo tom dečaku da je to uradio. Možda su uzroci i u odgoju, ali prosto namećem teme da razmišljamo kao društvo, jer ja mislim da su to uzroci, da se upitamo da li mi negde kao društvo grešimo, kao civilizacija ako hoćete.

Šta me je još rastužilo? Mi smo uspeli sve da banalizujemo i da politizujemo. Čak i ovo banalizujemo tako što tražimo uzroke u društvenim mrežama i u telefonima. Ne znam, ako se desi milion i po saobraćajnih nesreća na godišnjem nivou, onda treba da se odreknemo valjda auta, ne znam, da jašemo na konjima.

Sada su igrice krive, ne znam, internet. Ja mislim da su to gluposti. Gospodo, mislim da su to gluposti. Stvar je mere i regulacije, stvar je pristupa.

Čini mi se da mi kao društvo imamo tri problema i tri osnovne stvari. Već sam spomenuo, to je odsustvo konsenzusa oko bazičnog sistema vrednosti koji mi želimo da plasiramo. To je prva stvar. Druga stvar je da moramo da izgradimo jače institucije i da imamo poverenja u institucije i međusobno da imamo poverenja. Treća stvar, ja mislim da moramo da radimo na uspostavljanju kulture i dijaloga.

Što se tiče vrednosti, ja mislim da mi ne možemo ni da se dogovorimo oko prošlosti, a ne oko budućnosti. Nemamo dogovor oko ideje, bazični dogovor, antifašizma, solidarnosti, veće distribucije socijalne pravde, ne znam, algoritma društvenog uspeha. Sve nam je nekako poremećeno, ali ne možete to servirati samo jednoj političkoj garnituri, svi smo odgovorni.

Da bismo, prosto, uspostavili bazične, osnovne vrednosti, osnovni red u društvu, moramo da počnemo da razgovaramo, da uspostavimo jedan zdrav dijalog. Predsednik pozove na dijalog, 20 i nešto dana kaže nećemo da razgovaramo. Ljudi, pa u ratu se razgovara. Ukrajna i Rusija razgovaraju. Ljudi, moramo da počnemo da razgovaramo.

Pobogu, ne moramo ni oko čega da se slažemo, ali ako ništa, mi delimo istu sudbinu i mi ovde u sali, koliko god da se razlikujemo, a razlikujemo se… Glupo bi bilo da se uopšte ne razlikujemo. Prvo, to je jedna stvar. Pošto se razlikujemo, još luđe je da ne razgovaramo. Treba da razgovaramo, da počnemo da razgovaramo.

Ono što sam spomenuo, moramo da gradimo institucije, stabilne. Nema dobro razvijenog društva, uređenog, bez institucija.

Ja se nadam da su ovo tema oko kojih bi trebalo da počnemo da vodimo kakav takav dijalog. Dakle, rešenja leže u celovitom pristupu, po našem uverenju. Naravno da nikada nećemo moći da u potpunosti eliminišemo rizike od nasilja, pa i od vršnjačkog, ali možemo učiniti sve što je u našoj moći da smanjimo mogućnost takvih tragedija. Uzimajući sve ovo u obzir, pozivam vas da razmotrimo širu sliku i sagledamo kompleksnost ove situacije.

Smena ministra unutrašnjih poslova neće sama po sebi rešiti ovaj problem sigurno, već je potrebno uspostaviti sistemski pristup i angažovati se i mi pojedinačno i sve relevantne aktere u cilju unapređenja bezbednosti naše zajednice.

Još jednom da naglasim, mi kao poslanička grupa nećemo glasati iz svih navedenih razloga za smenu ministra Gašića.

Hvala vam.

Hvala, predsedniče.

Dame i gospodo narodni poslanici, imam pitanje za MUP i Republičko javno tužilaštvo – dokle se stiglo u istrazi, da li je i kako je kvalifikovano ubistvo koje se desilo pre nekoliko dana u Priboju kada je ubijen Ervin Ćelahmetović od strane pripadnika MUP-a?

Takođe, želeo bih da mi se dostavi i informacija - kakvi su zaključci i koji su sledeći koraci koji će se preduzeti povodom ovog ubistva.

Naravno, pohvalno je što je ministar MUP juče boravio u Priboju kako bi uticao na smirivanje situacije, kako bi poslao poruku da je državi zaista stalo da se prevashodno pronađe počinilac ovog gnusnog zločina i kako bi država pokazala da ima nultu toleranciju prema bilo kakvim ekcesima koje prave pripadnici policije, oni koji trebaju da štite javni red i mir, a pogotovo da štite život svih građana.

Tako je, reagovalo se brzo. Pomagači su uhapšeni. Međutim, begunac je i dalje u bekstvu.

Moram da vam kažem da sam u utorak prisustvovao dženazi, sahrani jednog divnog momka, Ervina, koji je nastradao. U Priboju se tada osetio muk, muk, tuga i donekle stid i sram. U utorak je bio dan žalosti u opštini Priboj, ne samo formalni dan žalosti, već zaista istinska tuga i žalost se osetila u tom gradu. Osetila se, u stvari, najglasnija tišina. Zaista imaju pravo oni koji kažu da u ovo vreme ne treba, možda, puno ni govoriti jer je ova tišina najbolji glas – koji ćuti.

U Priboju se osetila ona tišina koju smo svi osetili kada su se desili bolni masakri, u „Ribnikaru“, Malom Orašju i Duboni.

Koristim ovu priliku da u svoje ime izrazim najdublje saučešće porodicama, prijateljima, komšijama nastradale dece i nastradalih mladih ljudi.

Uveren sam da su naše misli sada i sa porodicom Ervina Ćelahmetovića, kao što su bile naše misli, svih nas bez obzira na sve, kao što su naše misli bile okrenute ka porodicama nastradale dece i omladine u smederavačkim i mladenovačkim selima.

Ervin Ćelahmetović je bio zaista divan mlad čovek koji ničim nije bio kriv i odgovoran da bi tako nastradao. Svi smo, naravno, u Priboju ostali u šoku.

Javnost je dodatno bila uznemirena u Priboju i zbog informacija koje su s pojavljivale na društvenim mrežama. Tome su, naravno, doprineli i prošlogodišnji incidenti u kojima su učestvovali opet pripadnici MUP-a, kada su imali izliv šovinističke mržnje i pevali šovinističke pesme. Tome su, svakako, doprineli i pojedini portali neodgovorno izveštavajući.

Sad sa ovog mesta ja poručujem, pre svega zahvaljujem se ljudima koji su brinuli, koji su zvali, poručujem onima koji su neodgovorni da ako misle na takav način da nam pomažu, ja im poručujem da nam ne pomažu na takav način. Najmanje što su trebali, trebali su da pozovu nas koji smo u Priboju da pitaju kakva pomoć nam je potrebna, a ne da dodatno raspiruju međuetničke tenzije i mržnju. Valjda mi najbolje znamo, kažem mi – Bošnjaci i Srbi u Priboju, kako treba da se ophodimo jedni prema drugima.

Hoću da vam kažem ovde da cela javnost u Srbiji zna da je Priboj pokazao svoje najbolje lice. Na toj dženazi su jedni pored drugih bili i Srbi i Bošnjaci. Zaista sam ponosan na te ljude.

Evo, završavam, predsedniče.

Pozivam, zaista, da svi zajedno osudimo ovaj zločin.

Kažem vam, to je učinio policajac. Policajci su pomogli u skrivanju i begu tog osumnjičeno. Pozivam državu da najoštrije reaguje. Hvala vam.

Hvala, predsedniče.

Dame i gospodo narodni poslanici, članovi Vlade, Socijaldemokratska partija Srbije će podržati ovaj amandman. Već je moj prethodnik rekao da su u pitanju stvari tehničke prirode. Načelno govoreći, malopre je ministarka pomenula, po meni, ključnu stvar. Ovaj Zakon o izmenama i dopunama Zakona o upravljanju otpadom je suštinski direktiva EU koju mi transponujemo u naše domaće zakonodavstvo i svi zakoni koji su vezani za zaštitu životne sredine su manje više na tragu toga. To su u stvari pravne tekovine EU iz tog paketa Zelene agende, kako već se to kolokvijalno naziva, i u tom smislu meni nije baš najjasnije da pojedini poslanici iz opozicije koji su proevropske provenijencije kritikuju to, jer zaista to je jedan proces usklađivanja poglavlja 27 koji je neophodan kako bi mi u perspektivi postali član EU. Ni to nije toliko važno, koliko je važno da usvojimo ove zakone radi nas samih, oni su nama važni, važni i potrebni, kako bismo uradili nešto što se zove transformacija linearne ekonomije u takozvanu cirkularnu ekonomiju. To je u stvari ključna poenta, ne samo ovog zakona, već niza zakona iz oblasti zaštite životne sredine.

Naravno, svaki vid komentara i kritike od strane opozicije su u tom smislu dobro došli, ali suštinski ja mislim da bi trebali da imamo jedan bazični konsenzus i da ne postoji ta vrsta prekora kada su načelno ove stvari u pitanju. Ja mislim da je svima u interesu da ova zemlja počne da funkcioniše na principima cirkularne ekonomije.

Radi javnosti i radi dragih kolega, šta bi to trebalo da znači? To bi trebalo da znači da ova zemlja počne da otpad koristi kao resurs. U tome je ključna ideja cirkularne ekonomije gde mi u stvari otpad recikliramo, on postaje resurs. U tradicionalnom načinu funkcionisanja ekonomije mi koristimo resurse, napravimo neki proizvod, iskoristimo ga, bacimo ga, tako gomilamo otpad i tu u principu ne postoji ta vrsta koristi od tog otpada.

U cirkularnoj ekonomiji u stvari smanjujemo količinu ne iskorišćenog otpada, štedimo energiju, smanjujemo, ako hoćete, i zavisnost od određenih strateških resursa, jer ne moramo da uvozivo neke strateške resurse koje mi nemamo u našoj zemlji, što opet povećava specifičnu, da kažem, i bezbednost naše zemlje, jer kada dođe do nekih ekonomskih šokova koje smo svedočili u vremenu kovid pandemije i kada su bili prekinuti lanci snabdevanja, vi cirkularnu ekonomiju u stvari i na taj način štitite svoje izvore resursa. Mislim da bi trebali da se složimo oko toga.

Ovaj zakon načelno menja neke odredbe koje su donete još 2009. godine, pa je onda menjan ovaj zakon iz 2016. godine i principu država je, tačnije Ministarstvo za zaštitu životne sredine, donela, na tragu ovoga što sam rekao, i mapu puta za cirkularnu ekonomiju 2020. godine gde je prosto određena dinamika kako da se transformiše naša ekonomija u tom pravcu.

Kritike da se ništa suštinski ne dešava po pitanju zaštite životne sredine su zaista neistinite i, čini mi se, zlonamerne. Tačno je da smo mi kao društvo bili dugo godina ekološki zapušteno društvo. Tačno je da ne postoji jedna ekološka svest u našem društvu i tačno je da ovaj cilj koji smo zacrtali, a to je cirkularna ekonomija, je dug i težak put i pred nama je zaista dosta truda, dosta rada i dosta novca koji moramo da uložimo. Tu su u pitanju milijarde evra koje mi moramo da uložimo.

Tu ja negde očekujem da postoji svest kod svih političkih aktera da je to zaista važno za ovu zemlju, nebitno da li ste u vlasti ili opoziciji, to nas lupa po glavi sve i od toga će imati benefita svi, svi građani ove zemlje, bilo da glasaju za vlast ili za opoziciju. Ja evo dajem sopstveni doprinos i pozivam kolege iz opozicije da nađemo neki najmanji zajednički imenilac, a ja mislim da možemo oko ovih stvari i tu vidim zaista dobru volju, pošto sam član Odbora za zaštitu životne sredine, zaista postoje kolege koje pokazuju jedan odgovoran odnos prema ovim temama uz legitimno pravo da kritikuju određena zakonska rešenja.

Mislim da tu nema prostora za tu vrstu populizma, ali ok. Valjda smo mi takva politička kultura da se delimo oko stvari oko kojih ne bi trebali da se delimo.

Na tragu onoga što sam rekao da se ipak nešto dešava zadnjih nekoliko godina, po pitanju zaštite životne sredine, govori činjenica da je zaista višestruko uvećan budžet Ministarstva zaštite životne sredine i da su manje više zeleni projekti svuda po našoj zemlji.

Podsetiću vas da u kraju odakle dolazim smo imali jednu nesanitarnu deponiju Stanjevina kod Prijepolja, gde je 40 godina, bukvalno pored magistralnog puta, bilo smetlište. Ja iskren da budem, nije mi uopšte jasno kako to nije ranije rešeno. Tu je 40 godina bilo smetlište, jedna nesanitarna deponija koja je, čini mi se, 2021. godine konačno sanirana, rekultivisan je taj prostor. Lokalna samouprava Prijepolje je tada investirala nekih 35 miliona dinara. Tu se pojavila i partnerska opština Priboj koja je ponudila svoju, takođe, nesanitarnu deponiju da opština Prijepolje odlaže tu svoj otpad. Kako bih vam rekao, to je prosto rešena situacija.

Želim samo da pokažem, predsedniče, sad ću završiti, imali smo jedan akcident ekološki, čini mi se, 2020. godine na 2021. kada je zaista država promptno reagovala i rešila ovaj problem na jezeru Potpeć.

Tada smo našli rešenje kada smo napravili, uz pomoć naravno Ministarstva za zaštitu životne sredine, Lančanicu i tu je rešen problem. Suština je da moramo zaista da radimo na tome da pre svega podižemo ekološku svest kod naših građana, da ulažemo dodatna sredstva kako bi se zaista naša zemlja promenila i ja se nadam da će i određeni poslanici opozicije podržati ovaj zakon.

Hvala vam puno.

Dame i gospodo narodni poslanici, predsedniče, gospođo ministarke, malo nešto više od godinu dana kako su građani Srbije izašli na referendum o ustavnim reformama, tačnije 16. januara ako se ne varam, gde smo želeli u stvari tim promenama Ustava u oblasti pravosuđa da povećamo nivo nezavisnosti, sudstva i samostalnosti tužilaštva sa jedne strane.

S druge strane, da depolitizujemo proces izbora nosioca sudske funkcije i sudske vlasti. Tada su socijaldemokrate Rasima Ljajića zdušno podržale i rekle „da“ na tom referendumu, jer zaista ne vidim nijedan smislen argument, niti sam danas čuo nijedan smislen argument u čemu je u stvari problem zašto mi se ne bi odrekli, zašto politika ne bi izašla iz odlučivanja o izboru sudija.

Na kraju krajeva, to je bio preduslov i dalje je preduslov EU u nastavku evropskih integracija i čuo sam ovde argument da u stvari time se dobija zatvoren sistem bez društvene odgovornosti. Ne znamo, možda. A sad je verovatno otvoren sistem sa uplivom političkih uticaja.

Tako da, ja mislim da valjalo bi podsetiti javnost kako su se birale sudije na taj probni mandat od tri godine. Dakle, svršeni pravnik koji ima položeni pravosudni ispit i koji ima obavljenu stručnu praksu aplicira kod Visokog saveta sudstva, oni dostave spisak tih imena Odboru za pravosuđe u kome sede gle čuda političari i u tom Odboru političari odluče koja će imena da pošalju u Narodnu skupštinu koju bira sudija. To je par ekselans primer politizacije izbora sudija i mi šta uradimo?

Izmenimo to i po novom ustavnom rešenju mnogim pravosudnih zakonima mi kažemo ne, evo sada ćemo imati Visoki savet sudstva od 11 članova, od tih 11 članova sedam su sudije sa predsednikom Vrhovnog suda, znači šest članova biraju same sudije i samo četiri člana iz struke koji bira politika.

A izbor sudija, osim naravno predsednika sudova gde je potrebna kvalifikovana većina, izbor sudija se bira prostom većinom. Znači mi smo ovim depolitizovali izbor sudija, ja sam zaista verovao bar od evrofilskih partija da će podržati ovaj predlog, jer je na kraju krajeva i Venecijanska komisija dala pozitivno mišljenje.

Ja zaista ne znam koje bi bilo genijalnije rešenje od ovoga, ne tvrdim da je genijalno, ne tvrdim da će rešiti sve probleme u našem pravosuđu ovaj institucionalni dizajn, ali neko je rekao ovde da ne može sve ni institucionalni dizajn da reši probleme jer postoji nešto što se zove politička kultura, društvena kultura da milje, dakle, oblikovan godinama gde mi po inerciji. Čuli smo da i sudije osluškuju mišljenje javnog mnjenja, medija, politike, znači mi moramo da radimo na tome i mislim da je malo problem i u nama.

Evo, da kažem par opštih mesta, jer zaista mislim da je sudijska funkcija jedna od najvažnijih, najplemenitijih, najodgovornijih funkcija u jednom društvu da sudije pa na neki idealistički način dele pravdu u jednom društvu zato mislim da društvo koje gde nema pravde i prava u stvari prestaje da bude društvo i postaje pretpolitička zajednica i pravo i pravda su u stvari neodvojivi pojmovi od poretka društvene zajednice i države.

Citiraću na kraju Dejvida Lingtona bivšeg ministra pravde Ujedinjenog Kraljevstva koji kaže – vladavina prava i nezavisna sudstva su osnove naše demokratije leže u srcu našeg načina života, one su kamen temeljac naših sloboda i ja verujem da će ovaj zakon doprineti da idemo u tom pravcu.

Hvala vam puno.

Hvala.

Mi nećemo podržati amandman naše drage koleginice, iz prostog razloga jer smatramo da je predloženi Zakon o budžetu optimalan u datim okolnostima.

Ja mislim da bi trebali načelno da se složimo da je suvereno pravo svake vlade da donosi budžet na način na koji ona smatra i u skladu sa tim da podnosi političku odgovornost. Potpuno je u redu da opozicija kritikuje, pogotovo tu rashodnu stranu, ali kako biste mogli da planirate rashodnu stranu, morate da vodite računa o prihodnoj strani, pod broj jedan, i pod broj dva, morate da razumete kontekst u kom se zemlja nalazi.

Samo krajnje neobjektivan kritičar može da ne uvidi da je ova zemlja zaista ne samo tokom mandata prethodne Vlade, već prethodnih nekoliko vlada, zaista imala dobre ekonomske pokazatelje.

Moje pitanje je, naravno, za one koji kritikuju, da li mi imamo konstantno rast zadnjih 10 godina BDP-a, koji se kretao od tri, pa sve do 7,2%? Da li je tačno da je se naš BDP uvećao za 10 godina skoro duplo, da ćemo projektovani GDP imati u 2023. godini 68 milijardi? Je li to tačno ili nije?

Da li je tačno da je smanjena nezaposlenost sa otprilike oko 25% na ispod 10%, tačnije oko 9%? Da li je tačno da su konstantno rasle plate i penzije? To su fakti, gospodo.

Znači, krajnje neobjektivni da budete, krajnje kritični prema vlasti, domete ekonomskih performansi ove zemlje prosto ne možete da prenebregnete.

Da li je tačno da postoji inflacija? Da, ali isto tako je tačno da je 70% udela u toj inflaciji faktički uvezeno zbog monetarne ekspanzije koje su emitovale centralne vlade mnogih zemalja, pre svega ekonomski jakih zemalja, kada su prosto štampale novac i tako gurale inflaciju, zbog prekida u lancu snabdevanja, zbog nedostatka hrane, zbog energetskih šokova koje smo imali izazvanih što pandemijom, što ratom u Ukrajini. To je sve tačno.

Jesmo li mi sa socijalnog aspekta pokušali da ograničimo cene osnovnih životnih namirnica? Pričam to iz ličnog iskustva, pet proizvoda, znači, osnovne životne namirnice, time štitili najugroženije slojeve stanovništva.

Ja se samo pitam šta bi neka druga vlast drugačije uradila ili bolje uradila od onoga što je radila ova Vlada? Zaista, krajnje iskreno i objektivno pitam. Da li je moglo drugačije na rashodnoj strani? Pa, da, naravno, naravno da je moglo, ali gledajte prihodnu stranu. I meni je zaista drago što će u budžetu biti izdvojena sredstva za brojne projekte koji se tiču kraja odakle ja dolazim. Mogao bih i ja, pa, kako bih rekao, nije budžet fontana želja. Moglo bi i to da se tako shvati.

Drago mi je da će biti nastavljeni infrastrukturni projekti u Sandžaku. Drago mi je da će budžet za kapitalne investicije biti, ako sam dobro zapamtio, negde oko 3,6 milijardi evra, jer u stvari ti javni kapitalni infrastrukturni projekti su jedan od najvećih generatora našeg rasta, sigurno jedan od najvećih generatora našeg rasta i ne verujem da će ovaj investicioni ciklus se ikada više ponoviti za narednih 20, 30, 50 godina. Ovo je istorijska šansa da mi uložimo novac u putnu infrastrukturu. On generiše taj rast, ali čini mi se generiše i preduzetništvo koje se snažno razvilo merama Vlade koje je oslobodilo deo privrede tj. opterećenje na privredu i to radi i ovom budžetu. Neoporezivi deo je povećan.

Ja vas molim da prosto vratimo stvari u okvir. Potpuno je legitimno da opozicija daje neke predloge kako bi na toj rashodnoj strani mogao novac da se troši, ali zaista mislim da treba krajnje objektivno da priznamo sebi da ova zemlja, čini mi se, u datim okolnostima, bar u ekonomskom aspektu, pokazuje zaista da ide u dobrom pravcu. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri, budžet predstavlja jedan od najvažnijih političkih dokumenata koji donosi svaka zemlja i rebalans u manje-više istoj formi treba da nam da odgovor na ključne izazove koji se nalaze pred našom zemljom i meni se čini da ovaj rebalans budžeta pokušava da da odgovor na, u najmanju ruku, interesantna vremena.

Postoji jedna stara antička kletva koja kaže: dabogda živeo u interesantnim vremenima i mi nesumnjivo živimo u veoma interesantnim vremenima. Naravno, ne mislim da su u pitanju romantizovana vremena iz nekih zanimljivih avanturističkih romana koji će nam otvoriti neke perspektive i neke nove horizonte, već zaista mislim da su ovo jedna od najizazovnijih vremena koja su pred nama i pred kojim se našla ova generacija. Imamo rat u Evropi, imamo preoblikovanje geopolitičke scene sveta i sve to praćeno globalnim padom ekonomskog rasta, nedostatkom hrane, energenata na globalnom nivou.

Samo jedan podatak. Recimo, ove godine rast svetske ekonomije, čini mi se, predikcija da će biti oko 3,2%, a već naredne godine doći će do usporavanja i iznosiće rast negde oko 2,7%. Dakle, nalazimo se u vrlo izazovnim globalnim ekonomskim vremenima i čini mi se da se mi kao zemlja, kao i prethodne dve, tri godine više nego dobro snalazimo.

Podsetiću javnost da budžet nisu samo cifre i matematika. On pre svega govori o stanju jednog društva, ali govori i o perspektivama tog istog društva. Na kraju, krajeva, neko je to i pomenuo, govorio o nekim ljudima, govori o porodicama, o radnicima, govori na koji ćemo način mi da preživimo ovu zimu i na koji način ćemo da obezbedimo dalji rast. U tom kontekstu, ja mislim da je ovaj budžet i razvojni i socijalno odgovoran.

Da se vratim ponovo na kontekst kako smo se mi borili sa izazovima. Evo, malo ću se baviti matematikom. Mislim da nije loše. Prosto, ona je najbolji indikator naše ekonomije. Mi smo uspeli da zadržimo relativno visok privredni rast u ovoj godini koji je iznosio 4,1%. Uspeli smo da zadržimo rast direktnih stranih investicija koji je iznosio 1,4% ili 2,5 milijardi evra za prvih osam meseci. Stopa nezaposlenosti ove godine je pala za 2,2% i iznosi rekordnih 8,9%.

Takođe, od ovog meseca se povećavaju penzije za 9%. Najavljeno je u januaru 2023. godine dodatno povećanje od 12,1%. Minimalna zarada će porasti za 14,3%. Istovremeno, privreda će biti dodatno rasterećena sa povećanjem neoporezivog dela zarade i mislim da je to važna vest koju nam je ministar finansija saopštio. Mladima će biti isplaćena naknada, to jest pomoć od 5.000 dinara, koja će koštati državu oko 6 milijardi dinara.

Ono što je nama važno iz Socijaldemokratske partije Srbije je da će doći do izdvajanja od nekih 15 milijardi dinara za socijalno ugrožene kategorije stanovništva.

Takođe, dobra vest je da su prihodi u budžetu u ovoj godini veći za 12,7%. Znači, vrlo konzervativno je Ministarstvo finansija pravilo predikcije za ovu 2022. godinu i očekivano imamo rast prihoda.

Javni dug nam se nije povećao. Ostao je ispod Mastrihta i iznosi 53,7%. Ukupan BDP naše zemlje, znači ono što stvorimo mi, konačno će biti faktički dupliran u odnosu na period unazad deset godina. To je i gospodin Vesić pominjao. Znači, od 33,7 milijardi evra, koliko je bio 2012. godine, ako se ne varam, mi ćemo valjda uspeti da dođemo do nekih 60 milijardi. To je zaista sjajna vest.

Rebalansom je predviđeno da za kapitalne investicije bude namenjeno 500 milijardi dinara, što je 7,5% budžeta, što opet tri puta je veće izdvajanje za kapitalne investicije i to je, u stvari, ta razvojna komponenta ovog budžeta.

Ono što me posebno raduje je oblast turizma gde smo mi kao partija kandidovali jednog mladog, vrlo perspektivnog ministra, gospodina Huseina Memića, koji zaista ima dosta entuzijazma da to uradi. Ja ću napomenuti da je do sada kroz vaučere država investirala, jer je to investicija, 4,3 milijarde dinara i želim da se samo tu zadržim koliko je turizam važan. On multiplikuje efekte u privredi. Zašto multiplikuje? Zato što pored direktne dobiti koju vi dobijate od turizma, vi faktički zapošljavate domaću tu lokalnu radnu snagu, što nije zanemarljivo. Vi podižete nivo turističke infrastrukture, što takođe nije zanemarljivo. Vi multiplikujete zato što podižete agregatnu tražnju kroz razne sektore, ugostiteljstvo, trgovinu itd. jer dolaze ljudi i moraju da troše novac negde i čini mi se, nešto što takođe nije manje važno, podižete nivo socijalnog kapitala. Tu su ljudi uslužni, ljubazni itd. tako da je turizam zaista naša razvojna šansa.

Koji su razlozi za sve ovo? Evo, neću imati vremena, jer je ovo neki teorijski deo koji sam želeo da ispričam, želim samo da ispričam nešto što mi je jako važno iz kraja odakle ja dolazim. U poslednje tri godine u tri sandžačke opštine, Tutin, Sjenica i Novi Pazar, je više urađeno infrastrukture putne, nego od 1979. do 2019. godine. Da ne pominjem da se gradi klinički centar u Novom Pazaru, da se gradi brza saobraćajnica Pazar – Kraljevo, da je urađen put Tutin – Novi Pazar, kao jedna, verujte, nasušna potreba tih ljudi, ali da ne bih ovo sve nabrajao, nekoliko puta je ponavljano, mislim da je važno da moramo da disperziramo investicije i razvoj u infrastrukture u manje razvijene krajeve naše zemlje.

Nama ljudi i dalje odlaze. Mi moramo da stvorimo perspektivu u tim pasivnim krajevima. Molim vas, evo, zaista mi nije teško da molim vas, ministre, da dovedemo jednog velikog, ozbiljnog investitora u moj kraj, da dovedemo u Novi Pazar, Tutin ili Sjenicu jednog velikog, ozbiljnog, konjukturnog, visoko profitabilnog sa ozbiljnom tehnologijom, sa solidnim platama, jer je to jedina šansa da tu ljudi ostanu. Evo, ja vas molim da radimo na tome. Zajednički da radimo, kao što smo uradili i u mom rodnom Priboju. Kroz slobodnu zonu smo za manje od dve godine doveli osam investitora. Tu radi preko 700, 800 ljudi u slobodnoj zoni. Posle 40 godina je otvorena prva grinfild fabrika u Priboju. Znači, ljudi, to je u stvari ono što zanima te ljude.

Molim vas da se manemo politikanstva. Idu nam zaista turobna vremena. Dajte da ulažemo više u infrastrukturu, dajte da širimo tu jednu pozitivnu energiju među ljudima, da se manemo praznih priča. Prosto, putevi povezuju ljude, putevi povezuju narode, putevi povezuju dobre ljude. Mi treba da, naravno, gradimo puteve prema Beogradu, ali treba i prema Sarajevu, da povežemo Bošnjake sa Bošnjacima, Srbe sa Srbima, Bošnjake i Srbe. To je ona politika koja može doneti zaista prosperitet svima, pogotovo ljudima, kažem vam, u tim pasivnim krajevima koji zaista, moram to reći, osećaju zaista jednu pravu patriotsku privrženost. Zaista, ja vidim da se u zadnjih nekoliko godina posvećuje intenzivno pažnja tim krajevima. Zahvaljujem se.

Hvala, predsedniče.

Dame i gospodo narodni poslanici, naš poslanički klub neće prihvatiti predlog naših kolega iz Zeleno-leve koalicije, iz jednostavnog razloga zato što smo mi našim potpisima podržali ovakvu strukturu Vlade kakva je data u Predlogu izmena i dopuna Zakona o ministarstvima.

Manje-više, skoro svi amandmani koji su predloženi ovde se tiču upravo strukture same Vlade ili spajanjem različitih resora, ili nekim lingvističkim nedostacima. To je manje-više u redu sa aspekta opozicije, jer to je deo jednog političkog folklora na Balkanu i ja ne vidim tu ništa preterano sporno, osim što je sporno da to, meni se čini, nije previše važna tema u ovim okolnostima.

Znači, znamo svi u ovoj sali da broj ministarstava ne utiče na samu strukturu državnog aparata i na koštanje državnog aparata po dubini, ne povećava se broj izvršilaca u državnom aparatu time što je povećan broj ministarstava. Ali, u redu, kažem, to je prosto deo političkog folklora na Balkanu i potpuno je u redu.

Meni je mnogo važnije ono što kolege iz opozicije, čini mi se, nedovoljno jasno uviđaju trenutak u kome se nalazi naša zemlja. Znači, mi ulazimo u jednu fazu ozbiljnog geopolitičkog preoblikovanja celog sveta koji je praćen ekonomskom krizom. Taman smo izašli iz Kovid pandemije, po mom sudu vrlo uspešno, gde je ova zemlja zadržala dobar privredni rast. Recimo, u 2021. godini naša zemlja je imala rast od 7,5%, naša zemlja je investirala što u privredu, što u građanstvo preko osam milijardi evra, nivo nezaposlenosti je zadržan ispod 10%, kretao se između 8 i 10%. Za sve to vreme smo u stvari podizali i plate i penzije i nekako smo uspeli da sačuvamo ekonomski nukleus ovog društva.

Moram da naglasim da je i u Sandžaku dosta ulagano, iz kraja odakle ja dolazim, u poslednjih nekoliko godina. Nastavlja se izgradnja autoputa preko Pešteri, gradi se klinički centar u Novom Pazaru, ulaže se u infrastrukturu kanalizacionu, komunalnu, vodovodnu. Recimo, u Sjenici se najavljuje izgradnja komunalne infrastrukture. Završen je i put između Tutina i Novog Pazara. Gradi se jedna brza saobraćajnica između Novog Pazara i Kraljeva. Verujte da te teme zanimaju posebno građane iz onog kraja odakle ja dolazim. To su teme kojima treba da se bavimo.

Bojim se da ulazimo u fazu gde će globalna politika skrajnuti ove teme koje se, uveren sam, tiču svih građana naše zemlje, ulazimo upravo u fazu koju sam malopre pomenuo, jednog ozbiljnog geopolitičkog postrojavanja sveta gde tema progresivne ekonomije neće biti na dnevnom redu, već ulazimo u jedan period vrlo ekspanzivne inflacije i posledice ćemo svi osetiti.

Osim toga, važno je napomenuti da u takvim okolnostima rast populizma levog, a posebno desnog populizma, da ne kažem nacionalizma, je podno tle u takvim okolnostima. Moram da naglasim da je SDP Rasima Ljajića 20 godina investirao u jednu inklunzivnu politiku multietničkog društva, kojima ja vrednosno i težim. Zaista, ako dozvolimo da ta vrsta populizma preovlada, desnog populizma, maltene ćemo sve ono što smo radili godinama, da integrišemo manjinske zajednice u našu državu, biće potpuno izbrisano.

Mislim da ono što je uradio i predsednik Vučić na otvaranju puta između Tutina i Novog Pazara, gde je poslao zaista ohrabrujuće poruke, da su to hrabre poruke, jer te poruke ne želi niko ili većina ne želi da čuje, o dobrom suživotu između Bošnjaka i Srba, o upućenosti ta dva naroda koji ne treba da žive jedni pored drugih, već zaista jedni sa drugima. To je, čini mi se, razlika između tih lakih rešenja, lake politike, bavljenjem brojem ministarstava i teških odluka, kao i hrabrih na kraju krajeva poruka, simboličnih poruka koje treba da svi odavde pošaljemo.

Ideja da Vlada bude manjinski inkluzivna je sjajna ideja i naša partija će imati kandidata koji dolazi iz manjinske zajednice. Mislim da je to u stvari i način da prenebregnemo onu Andrićevu misao kada je govorio o Bosni kao prostoru gde su ljubavi miljama daleko, a mržnja odmah preko plota, da je to u stvari suština naše politike, da prevaziđemo taj koncept ljubavi prema Moskvi, Istanbulu, Beču, Briselu, da su nam to najveće ljubavi, a da su nam komšije u stvari oni koje mrzimo.

Mislim da moramo da preokrenemo to u našu korist, jer meni se čini da moramo da razvijamo tu vrstu zajedništva, pogotovo u ovim okolnostima, jedan dobar duh patriotske privrženosti, ne samo većinskog naroda, već i svih nacionalnih zajednica koje žive u ovoj zemlji.

Želim da kažem da odluke koje budemo donosili, ovo je samo jedna u nizu odluka, Zakon o ministarstvima. Odluke koje budemo donosili sa izborom Vlade i strukturom Vlade koja će raditi u narednim mesecima i godinama i odluke koje bude donosila ta Vlada, te će odluke imati reperkusije ne samo za generaciju koja danas živi u našoj zemlji, već bojim se za generacije koje dolaze.

Za takve odluke zaista mora da postoji i hrabrost i odgovornost kod svih nas, a ne politikanstvo. Ako ne budemo imali hrabrosti i odgovornosti, ako ne budemo znali kojim putem da krenemo i u spoljnopolitičkoj orijentaciji ove zemlje ako ne budemo znali gde da se okrenemo, a očigledno ćemo morati negde da se okrenemo ili ćemo morati da plaćamo cenu za to, ako ne budemo znali, ajde da pogledamo onda u one ljude koji su najproduktivniji deo ovog društva. Da pogledamo gde su oni zagledani, da pogledamo u mlade ljude, u preduzetnike, znači ljude iz biznisa, ljude iz akademske zajednice, naše paore, seljake, radnike, znači sve one ljude koji stvaraju svaki dan za sebe i za svoju porodicu, ja verujem da taj pogled njihov, gde bude usmeren to će biti pravi put za ovu zemlju. Ja verujem da ćemo konačno izabrati pravi put za ovu zemlju. Hvala vam puno.

Hvala, predsedavajuća.

Smatram da je povređen član 107. Prethodni govornik je iznosio neistine i pogrešno je tumačio moje reči. Između ostalog, govorio je niz neistina i besmislica, ali nećete uspeti mene da uvučete u nacionalističku matricu i to je suštinska razlika između mene i vas. Evo, dolazimo iz istog kraja i to je suštinska razlika između mene i njega, zato što ja neću da pristanem na ovakav narativ.

Ja sam upravo pričao da ovo ne treba da bude narativ u ovoj zemlji. Upravo sam suprotno pričao, da mi moramo da se borimo protiv ovoga, da gajimo ideju ustavnog patriotizma, da bude ova zemlja inkluzivna za sve ljude, pogotovo u ovim turobnim vremenima koja dolaze.

Čuli smo niz gluposti, istorijskih falsifikata. To kako će neko da zove neki kraj, ja sam potpuno relaksiran po pitanju toga. Ja ga zovem Sandžak, moj komšija prvi zove Raška oblast i ja nemam nikakav problem s tim.

Ljudi, dajte da izađemo iz te matrice. Ovo su besmislice. Ovi ljudi nas stalno vraćaju u te gluposti. Ova zemlja ne može da se makne zbog ovakvih.

Predsedniče, molim vas, zaštitite dostojanstvo ove Skupštine, jer je ovo, prosto, prevazišlo svaku meru, zaista.

Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, želim da uputim pitanje Ministarstvu pravde Republike Srbije – da li će i kada ući u proceduru izmene zakona ili doneti novi zakon koji reguliše prava porodica civilnih žrtava rata?

Naime, podsetiću vas da u subotu 22. oktobra se navršava tačno 30 godina od otmice i ubistva 17 građana Srbije bošnjačke nacionalnosti u mestu Sjeverin kod Priboja. Tu otmicu i ubistvo su počinili pripadnici paravojne formacije osvetnici. Radi javnosti podsetiću da je tog dana 22. oktobra 1992. godine na mostu na reci Lim u mestu Mioče u BiH autobus užičkog preduzeća prevozio putnike. Između ostalih u njemu su bili i pripadnici bošnjačke nacionalne zajednice. Svih 16 bošnjaka je tada izvedeno iz autobusa i vojnim kamionima odvezeno u pravcu Višegrada gde su ih brutalno pretukli i likvidirali na obali reke Drine. Nakon toga, o tim ljudima se ništa ne zna do dan danas. Dakle, nisu pronađeni posmrtni ostaci, podvlačim građana Republike Srbije. Mogu konstatovati da je delimično na neki način pravda zadovoljena, jer je 2005. godine Okružni sud u Beogradu osudio četvoricu pripadnika jedinice Osvetnici na višegodišnje kazne zatvora i podvlačim, tada je pravda delimično zadovoljena.

Pozitivan korak koji je učinjen u pravcu satisfakcije za porodice žrtava ovog gnusnog zločina učinila je lokalna samouprava opštine Priboj, kada je pomogla izgradnju spomen obeležja koji je otkriven 2015. godine u mestu Sjeverin. Od tada se u tom mestu svake godine obeležava ovaj brutalni zločin.

Ono što je ostalo kao problem za porodice žrtava ovog zločina jeste izostanak nekog vida satisfakcije koji bi država Srbija trebala svojim građanima, porodicama žrtava ovog zločina da nadomesti.

Naime, podsetiću vas da su porodice pokušale tužbom protiv Republike Srbije, pozivajući se na zakon koji reguliše prava civilnih žrtava rata, da na neki način zatraže finansijsku podršku ili obeštećenje za gubitak svojih članova porodica. Međutim, sud je doneo negativnu presudu, a nakon toga porodice su se žalile i Evropskom sudu za ljudska prava, u februaru 2019. godine, koji je odbio da razmatra sa obrazloženjem da Srbija u tom momentu nije ratifikovala Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podvlačim još jednom, moje pitanje je da li će i kada Ministarstvo pravde, ili bilo koja druga institucija koja je nadležna za ovu materiju, a cenim da je to Ministarstvo pravde, doneti novi zakon ili izmeniti postojeći zakon koji bi na jedan ljudski način prosto pokušao da porodice koje su izgubile najbliže na neki način obešteti?

Podvlačim da su ti ljudi koji su tada oteti i brutalno ubijeni bili državljani Republike Srbije. Oni su krenuli to jutro na posao i ničim, ali apsolutno ničim nisu imali odgovornost ili krivicu za to što im se desilo. Hvala.