Poštovani predsedniče naša poslanička grupa SDPS podržava obrazovanje kao prioritet i stalno to ističemo u našim govorima. Naravno, podržavamo i prof. dr Slavicu Đukić Dejanović kao predlog ministra prosvete.

Pred novim ministrom je jako veliki zadatak, s obzirom na sva dešavanja koja su bila u proteklim mesecima. Nova školska godina mora početi drugačije. Naravno, sve mere koje je naša država poduzela i koje se tiču bezbednosti samih đaka u školi, akcenat mora biti na psihološkom i mentalnom zdravlju učenika, što je u ovom slučaju budućoj ministarki vrlo bliska tema, s obzirom na njenu stručnosti. Smatram da će ona, naravno, izuzetno, što se tiče mentalnog zdravlja ovu sferu nekog interesovanja unaprediti.

Odbor za obrazovanje, čiji sam član, je istakao više puta značaj vaspitanja i da je neophodno posvetiti se uvođenju nekih novih pilot programa koje će produbiti svest naše dece o zdravlju, o zdravim navikama, zdravim stilovima života, ponuditi deci neke nove edukativne sadržaje koji će isticati neke nove koncepte nenasilja, humanosti, altruizma.

Pitamo se da li je moguće danas decu vratiti u škole, da rado idu u škole, vratiti ih knjigama, jednostavno, kreativnom nekom radu, nekim duhovnim vrednostima i umetnosti. Pitamo se da li su te stvari danas dovoljno relevantne, njima primamljive, da li su konkurentne, da li izazivaju njihovu pažnju i na koji način našu decu na neki način skloniti od negativnih uticaja bezgraničnih mogućnosti samog interneta koji naravno promovišu i neke negativne stvari.

Pogrešno je ovako razmišljati. Deci ne smemo ništa nametati, ne postoji neki ni vremeplov, ni reverzibilni proces koji može našu decu vratiti u neko vreme u kojem smo mi odrastali. Bilo kakvo nametanje i bilo koji pritisak na našu decu će izazvati kontraefekat zato što deca žive vremenu koje je možda nama manje blisko, ali i te kako imaju svoj stav i te kako pokazuju otpor i te kako pokazuju gnev ukoliko im se nešto nameće. Ličnost se razvija jedino ako je slobodna, jedino ako se razvija u skladu sa vremenom u kom živi, bez pritiska i bez nametanja na neku silu.

Svaki pritisak kod mladog čoveka će izazvati kontraefekat i potrebu da se brani, a mi smo tu da podržimo njihov zdrav razvoj, omogućimo im da odrastaju u svom vremenu i da koriste sva savremena sredstva na adekvatan način u, naravno, kako edukativne svrhe, tako i u svrhe zabave. Način na koji mi treba da utičemo jeste da kroz njihove kanale jednostavno njima na neki fin način nametnemo neke društvene vrednosti, da budemo savremenici njihovog sveta, da ih razumemo, da ih podržimo, da prihvatimo sve što oni vole, da nekako razumemo njihove uzore koje oni podržavaju, da podržimo njihov umetnički izražaj i vrednosti koje oni u njihovom svetu negde podržavaju i prate.

Ono što sam želela da pitam Ministarstvo prosvete jeste, s obzirom da je puno bilo tih nekih pilot programa koji su implementirani kroz različite predmete u nastavi, da li će biti, po pitanju nekog mentalnog zdravlja i ovoga što sam sada pričala, neki pilot program koji će integrativnom nastavom obuhvatiti sve segmente edukacije u tom nekom smislu? Drugo pitanje jeste da li će mentalno zdravlje biti prioritetan cilj u vaspitno-obrazovnom procesu? U onim pripremama koje pišu nastavnici postoje vaspitni ciljevi. Da li će mentalno zdravlje negde u tom nekom smislu biti prioritetno i da li će se raditi na tome?

Mi moramo edukovati našu decu da nije sramota tražiti pomoć kada smo slabi i kada jednostavno ne znamo da pronađemo izlaz. Jako je važno da već kroz školski proces oni nauče način kako će preventivno reagovati na neke situacije koje su nam se do sada dešavale i nadamo se da neće više nikada. Hvala.

Poštovani predsedniče, kolege poslanici, počeću ovo izlaganje rečenicom – čovek možda jeste mera stvari, ali su činjenice mera istine. Zato ćemo mi da podržimo iz moje poslaničke grupe SDPS formiranje anketnog odbora.

Sada bih malo volela da pričam o svojoj struci. Ja sam psiholog, stručni saradnik u školi. U srednjoj školi, u osnovnoj školi, za vreme svog staža dosta toga sam prošla i mogu da vam kažem da je psiholog u školi jedan vrlo odgovoran posao, ali i vrlo zahtevan, odgovoran, ali i vrlo lep posao, zato što danas raditi sa decom, zaista, nema cenu.

Psiholog je detetu i drug i prijatelj i savetnik, i jeste istina da možda delujemo kao zatrpani dokumentacijom, papirima, ali to je neophodno, da bismo adekvatno obavljali svoj posao, mi moramo da vodimo beleške i da se bavimo administracijom.

Psiholog mora da pohađa sve stručne seminare. Psiholog mora, kao i pedagog, naravno, da ne zaboravim svoje kolege pedagoge, moramo da koordiniramo svim onim što se dešava u školi, da bismo imali jasnu sliku u kasnijem radu sa decom.

Ono što jeste jako važno da istaknem, da mi radimo u timovima i da prosto procena psihologa uvek iziskuje i mišljenje drugih kolega. Tu je i kolega psiholog, tu je kolega pedagog, učitelj, predmetni nastavnik, kao i direktor škole. Direktori škole moraju da se konsultuju sa svojim stručnim saradnicima da bi doneli određene odluke i rešenja.

Jako je važno reći da psihologija nije egzaktna nauka i ne postoji neki štapić mađioničarski da bismo mi mogli da rešavamo tako lako sve probleme. Naravno da uvek svakom detetu pružio adekvatnu pomoć i da nijedno dete, bez obzira na sve ove naše aktivnosti koje sam navela, nije ostalo da nije dobilo pomoć.

Ukoliko se i dese neke vanredne situacije, naravno, tu je uvek iz Centra za socijalni rad i pomoć naših kolega kliničkih psihologa u dečijoj bolnici. Nikada nije zakazao sistem u tom smislu i nikada nijedno dete nije otišlo kući bez adekvatne pomoći i nikada nije roditelj bio lišen informacija o svom detetu.

Još ono što bih volela da kažem jeste da razvojna psihologija je ogromna oblast psihologije, u kojoj postoje neki postulati, razvojne faze kroz koje prolazi svako biće. Te razvojne faze, naravno, donose određene karakteristike, ali i određene rizike, pogotovo u toj nekoj predadolescentskoj i adolescentskoj fazi. Mi ne znamo kada će biti okidači nekih devijantnih stanja. Oni se ponekada mogu naslutiti, ali se mogu desiti i neočekivano i teško su predvidivi.

Šta smo čuli ovde? Dosta toga pričamo ko je kriv. Država je kriva. Ja moram da vam kažem da država ne vaspitava našu decu. Moram da vam kažem da u društvu je uvek bilo loših uticaja, ali ono što je važno da napomenem jeste da, naravno, svako dete vaspitava roditelj. I sve ono što jeste naše dete, jeste slika prilika u svojoj porodici i onoga što je roditelj utisnuo u njega u najranijem detinjstvu.

Važno je da kažem da svako emotivno stabilno dete, dete koje pravilno rezonuje, dete koje zna da razluči šta je dobro, a šta je loše, čak i kada posmatra nasilje u medijima, na internetu, ono će jasno da istakne svoj negativan stav, ono neće kopirati, neće usvajati neke loše oblike nasilja. Čak će ga i osuditi.

Jako je važno da kažem da, naravno, sve ovo što se desilo, ostavilo je trag i na nama i na našoj deci. Stalno postavljamo pitanje da li smo krivi, da li sam kriva ja, da li smo krivi svi i stalno je ta neka dilema koja pretače krivicu sa jednih na druge, a uvek se pitamo da li je sada to negde u fokusu ko je kriv.

Razlozi postoje razni, ali hajde da prepustimo struci, da struka o tome da neki svoj sud.

Jako je važno i želim da pohvalim mere koje je do sada preuzela naša Vlada u prevazilaženju ove situacije. Mislim da su jako dobre i tek ćemo da vidimo njihove efekte u narednom periodu. Ništa ne može tako brzo i tako lako.

Govorimo o autoritetu. Jako je važno da pitam da li je autoritet nešto što se gradi na strahu ili nešto što se gradi na poštovanju i samopoštovanju. Pričamo o empatiji. Vrlo često ovde čujemo tu reč empatija, a ja se ponekad zapitam da li je empatija zaista tu i da li je posedujemo ili je to neki naš društveno poželjan odgovor na datu lošu situaciju.

Pričamo o nasilju, a svaki dan ga činimo. Komunikacija nam potpuno nema kodekse. Više ne možemo da napravimo distinkciju da li je to u pitanju govor mržnje ili neka konstruktivna kritika. Sve se nekako svodi na te neke reči, gomile nekih otrovnih nauma koji imaju samo za cilj da diskredituju sagovornika i da njemu nanesu neku duševnu bol.

Kada govorimo o rešenjima, mislim da je jako važno da krenemo od sebe, da sagledamo svoje emocije odakle su došle, kakvog su intenziteta i zašto su tu. Jako je važno da kažem da mudrost ne stanuje tamo gde postoje predrasude, gde osuđujemo jedni druge. Lični osećaj jeste kada upotrebimo sve naše kapacitete da bismo prevazišli dati problem, a iz toga izađemo još bolji i još čvršći.

Slažem se, neke stvari možda i trebaju da se promene, da se redefinišu. Individualna promena uvek utiče na tu neku kolektivnu promenu, ali ako kalkulišemo i ako kroz život idemo bez spontanosti i promišljanja, nećemo daleko dogurati. Ne smemo dozvoliti da vrednovanje materijalnog poništi ono što je osnovno, a to je vrlina. Zaboravili smo šta znači reč vrlina.

Jako je važno da deci ne šaljemo informaciju da vrede zato što imaju, nego da vrede zato što znaju. Moramo menjati stvari, sve ono što možda nije dobro bilo do sada. Ja se s time slažem. Jako je važno da znamo da u korenu nepromenjivosti jeste strah, a strah je ono što blokira. Kako prevazilazimo strah? Strah prevazilazimo i blokade edukacijom i znanjem.

Moram da vam kažem da dosta pričamo o deci, ali jako bih volela da svi mi možemo da uđemo u tu učionicu i vidimo kakva su nam deca. Deca su nam sjajna. Deca imaju danas vrlo, vrlo jasne stavove, kritičko mišljenje, ne libe se da ga kažu javno. Sa decom se može diskutovati o svim temama. Deca jako lepo rezonuju, analiziraju i zaključuju i o svima imaju određeno mišljenje i stav. Ne bismo smeli da se pri ovakvim temama delimo. Ne postoji polarizacija društva na ovakvim važnim temama za nas i našu decu. U ovoj situaciji svi moramo da smo na istoj strani, da se borimo za isto, a to je da su naša deca bezbedna.

Ono što još želim da istaknem jeste važnost porodice, jer od porodice i iz porodice sve polazi. Jako je važno da je zdrava porodica temelj i stub savremenog društva i da je negujemo i čuvamo.

Ako je moguće da se vratimo na onaj početak, a to je da negujemo lepu reč bez ovih nekih danas koje smo čuli optužbi i ružnih stvari. Hvala vam puno.

Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarka, kolege poslanici, pošto su moje prethodne kolege već pričale i u svom govoru obuhvatile pravosudne zakone i sve ono što je tema današnje sednice, ja bih volela malo više da se osvrnem na potvrđivanje Sporazuma o saradnji, tj. saradnji između Republike Srbije i EU i naše učešće u programima Erazmus plus i Horizont Evropa.

Ispred naše partije, SDPS, moram reći da ćemo podržati ovaj sporazum i sve što se tiče obrazovanja i svakog segmenta obrazovanja i ulaganja u mlade jeste deo našeg cilja i naše ideološke misli.

Značaj ovog programa je ministarka Begović iznela i moram samo da podsetim da je ovaj program vrlo značajan kako za naše obrazovanje, naše studente, nastavnike, profesore na fakultetu i učenike jer i sama kada sam radila u nastavi znam koliko nam je značilo to da na neki način neka nova znanja implementiramo u nastavu i da našim đacima omogućimo odlazak u inostranstvo, da i oni učestvuju u međunarodnim projektima i vide kako je to negde kada odemo van granica naše države.

Program nam omogućava tu stratešku saradnju, ali i omogućava razvoj omladinske politike i moram da kažem da nacionalna strategija za mlade koja je doneta pre par dana jeste na neki način bazirana i na ovim programima.

Ovi programi su dobri zato što omogućuju usavršavanje jezika kod naših mladih, raznih digitalnih kompetencija, inovativnih znanja, jačanje saradnje između visokoškolskih ustanova, podršku talentima, inicijativama i zajedničkim projektima.

Moram da podsetim, da je punopravno učešće naše države u ovim programima, jeste jedna od obaveza naše države iz pregovaračkog Poglavlja br. 26. Ono što je najmerodavnije jeste iskustva naših učenika i profesora koji su prošli ove programe, a ja nikada nisam naišla u nekom svom radu na negativne komentare. Učenici i studenti ove programe hvale, smatraju da su im dali jako puno, na izgradnji ličnog identiteta, da su na taj način mogli lakše da definišu svoje lične vrednosti, da su ih osnažili, psihološki, da su im pomogli pri osamostaljivanju i preuzimanju odgovornosti za sve ono što im život nosi.

Nastavnici i profesori takođe, su naveli da su im ovi programi izuzetno pomogli u njihovom daljem radu i u implementaciji nekih novih znanja, inovacija u njihovom profesionalnom radu. Moram da podsetim, da su naši profesori prvi put na neki način se susreli sa platformama učenja na daljinu, koje su kasnije zaista, iskoristili u danima kada smo se borili protiv Kovida.

Ako pitamo naš narod, u čega je najvažnije ulagati, mislim da će u vrhu odgovora uvek biti u mlade, u obrazovanje, u širenje njihovih vidika. Svaki roditelj će uvek reći da materijalni segment nije bitan koliko je važno da naši mladi dobiju mogućnost da odu u svet, da budu ambasadori naše kulture, kao i da isto ono što vide u svetu vrate kod nas.

Još jednom pocrtavam da će naša SDPS podržati ove sporazume. Hvala.

Poštovani predsedniče, poštovani ministre, kolege, koleginice poslanici.

Socijaldemokratska partija Srbije, naravno će glasati o Predlogu zakona o izmeni Zakona o privremenom uređivanju, načinu finansiranja javnog medijskog servisa, zato što smatramo da je neophodno da se javni medijski servisi finansiraju iz budžeta i preko taksi.

Smatramo da je to neophodno, kao što smo i diskutovali svih ovih dana, kao što je i ministar objasnio zašto je to jako važno, zbog same slobode i nezavisnosti medija. Bitno nam je da naš javni medijski servis bude slobodan, bude nezavisan i da odgovorno i kompetentno radi svoj posao.

Javni servis mora biti dostupan svima i on je na usluzi građana i kontrolisan je od samih građana. Javni servis svojom programskom strukturom ne može biti konkurentan nekim privatnim medijskim servisima, niti komercijalnim sadržajima, zato što bi tada izašao iz neke svoje misije i na neki način narušio kvalitet same koncepcije ovog servisa.

Konstataciju smo čuli da RTV, pošto dolazim iz Vojvodine, na neki način je u krizi samog sadržaja i da je gledana od strane samo starijeg stanovništva. Moraću da demantujem to, zato što su rađena istraživanja koja su u svim segmentima sprovedena, rada RTV to demantuju, zato što istraživanjem nevladine omladinske organizacije na nalog OEBS-a i „Medija diverzit instituta“ smo dobili podatke da je RTV izuzetno gledana i izuzetno zastupljena i popularna kod mladih. Oni su dobili najviše ocene za medijski servis i da je radio koji se bavi omladinskim sadržajima izuzetno kvalitetan i bavi se domenom omladine i temama koje se tiču omladine.

Mi možemo i imamo pravo kritikovati razne televizijske sadržaje, možemo da se osvrnemo i na privatni i na javni servis, ali ono čime se moramo baviti malo analitičnije i studioznije jeste medijska pismenost i kultura. Opet ću se osvrnuti na mlade zato što su mladi naša budućnost. Oni na neki način jesu kompetentni da ocenjuju kvalitet našeg javnog medijskog servisa. Zašto? Zato što mediji utiču izuzetno pozitivno, naravno i negativno na naše mlade. Hajde malo da se bavimo onim pozitivnim uticajem na naše mlade.

Mi znamo da naši mediji oblikuju stavove i vrednosti kod mladih. Oblikuju stavove i vrednosti znači predrasude, formiranje stavova o sebi i drugima. Naravno, od sticanja znanja, od na neki način razvijanja humanosti, podsticanja asocijativnog učenja, hipotetičkog mišljenja i intuicije, do informisanja o raznim životnim temama i situacijama u okruženju.

Možda bismo mogli reći da bi možda malo više mladi trebali da utiču u kreiranju programa za mlade i na neki način unapred naš javni servis, ali ne možemo da osporimo da RTV iako je godinama funkcionisala u skučenim i ograničenim uslovima sada izuzetno vodi računa o sadržajima koji su namenjeni svim kategorijama stanovništva, naročito osobama sa invaliditetom i osetljivim kategorijama.

Radio televizija Vojvodine, Radio televizija Srbije zadovoljavaju sve ove kriterijume koje smo naveli i ne mogu i neće nikada biti komercijalne televizije. Sadržaj njihovog programa nije možda materijalno profitabilan, ali jesti etički vredan i neprikosnoven u kreiranju edukativnog i kulturno-obrazovnog programa. Hvala.

Uvaženi predsedniče, poštovane kolege i koleginice poslanici, izuzetna mi je čast da imam priliku danas da se obratim prvi put i da postavim pitanje Ministarstvu za turizam i omladinu.

Radujem se što je omladina dobila svoje mesto u novom ministarstvu. Time je data mogućnost unapređenja i nastavka svih aktivnosti koje su započete u okviru prethodnog ministarstva. Znamo da su mladi najosetljivija kategorija našeg stanovništva i znamo da jako veliki deo svojih aktivnosti oni realizuju u okviru raznih manifestacija, okupljanja, aktivnosti koje podrazumevaju dinamiku, kretanje i okupljanja.

Drago mi je takođe što kao narodni poslanik i kao neko ko je dugo imao priliku da radi neposredno sa mladima ukažem na važnost ove teme u segmentima koji mislim da su neophodni i koje bismo trebali možda jasnije da sagledamo i da intenzivnije radimo na unapređenju.

Mladi su u razvijenijim zemljama sveta promovisani u sve važniju kategoriju stanovništva, posebno zbog činjenice višedecenijskog starenja stanovništva. Oni su zbog svoje specifičnosti onaj segment populacije koji predstavlja jako važnu kategoriju. Značajni su i kao akteri društvenih promena.

Zakonom o mladima Republike Srbije mladi se podrazumevaju u lica koja od 15 do 30 godina starosti i prema poslednjem popisu stanovništva čine 21% populacije.

Narodna skupština Republike Srbije je 2011. godine usvojila Zakon o mladima i njime se uređuju mere i aktivnosti koje preduzima Republika Srbija, AP Vojvodina, jedinice lokalne samouprave, a one imaju za cilj unapređenje položaja mladih i ostvarivanje njihovih potreba, prava i interesa.

Vlada Republike Srbije je 2015. godine usvojila Nacionalnu strategiju za mlade. Od 2015. godine do 2025. godine ona utvrđuje osnovne principe i načine delovanja, kao i rezultate koji su dati kao cilj u Zakonu mladih i zasniva se na strateškom opredeljenju naše države, da sarađuje sa mladima i da polazeći od ciljeva koji su zadati teži ka obezbeđenju uslova koji će omogućiti da se kod mladih postignu veći razvoj njihovih potencijala, da oni aktivno učestvuju u društvu, doprinoseći ne samo sopstvenom razvoju, nego i razvoju celokupnog društva.

Nacionalna strategija je jako važan dokument i ona je negde garancija mladima, ali i garancija državi da će zajednički delovati na realizaciji ciljeva, poštujući dogovorena načela i negujući partnerski odnos.

Ministarstvo sporta i omladine je u skladu sa zakonom uporedo počelo dva procesa. Jedan je proces bio izmena i dopuna Zakona o mladima, ali i revizija Nacionalne strategije za mlade. I sama sam učestvovala u tim aktivnostima, formirani su podtimovi, radilo se zaista svojski, bili su predstavnici Ministarstva, omladinskog sektora, analiziralo se, diskutovalo, na datu temu i zaista mislim, što će ujedno da bude i moje poslaničko pitanje, da bi ova dva dokumenta trebala da budu donesena što pre.

Moje pitanje jeste – kada će zvanično biti završen proces donošenja Nacionalne strategije za mlade u periodu 2022. do 2030. godine i kada će biti pripremljen zakon o izmenama i dopunama Zakona za mlade, kako bi što pre imali ta dva dokumenta?

Sama premijerka je juče rekla da je budžet uvećan za 1/3 za mlade i ono što je neophodno da što pre ova dva dokumenta budu donesena, jeste da bi mladima mogli da na osnovu toga realizuju svoje aktivnosti.

Ono što bih još volela da kažem, jeste da vodimo računa o tome da mladi uče po modelu. Govorim ovih dana o nasilju, o tome šta se dešava u našim školama, šta se dešava van škola, mislim da bismo mi ovde prvi trebali da vodimo računa o tome kakvu sliku ostavljamo našoj deci i onim mladima koji trebaju da nas naslede. Ono što je jako važno jeste da negujemo neku kako da kažem retoriku i govor koji će našim mladima na neki način pomoći da i oni slede nas, ali da slede na pravi način. Hvala.