Zahvaljujem, uvaženi potpredsedniče.
Gospođo ministarka sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, donošenjem novog Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, poštuju se preporuke svih relevantnih međunarodnih dokumenata, počev od same univerzalne Deklaracije o ljudskim pravima iz davne 1948. godine, koja prepoznaje i priznaje da svako ima pravo da učestvuje u javnim poslovima svoje zemlje, neposredno ili preko slobodno izabranih predstavnika.
Povezivanje principa neposrednog učešća građana sa pravom građana na lokalnu samoupravu, učinjeno je prvi put, takođe davne 1985. godine usvajanjem Evropske povelje o lokalnoj samoupravi u Savetu Evrope, a Republika Srbija je 2018. godine donela i Zakon o potvrđivanju dodatnog protokola na upravo ovu Evropsku povelju o lokalnoj samoupravi o pravu da se učestvuje u poslovima lokalnih vlasti.
Kao neko ko je kao deo delegacije Narodne skupštine Republike Srbije dugi niz godina i u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope moram da spomenem i da je upravo ova organizacija, Parlamentarna skupština Saveta Evrope usvojila dve preporuke, jedna je bila 2005. godine, a druga 2007. godine, kojima se apeluje na korišćenje direktne demokratije, a osnovan je i fond pod imenom Evropski institut za inicijative i referendum.
Da se vratimo malo na Republiku Srbiju, odnosno na lokalne samouprave i na autonomne pokrajine. Iako po zakonu i same autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave i po Ustavu imaju mogućnost da koriste referendum i narodnu inicijativu kao oblik neposredne demokratije u pitanjima iz njihove nadležnosti jasno je, i danas smo čuli u nekoliko izlaganja uvaženih prethodnih govornika, da zbog restriktivnih odredbi i pristupa ovog važećeg veoma starog Zakona o referendumu tokom 27 godina primene veoma mali broj inicijativa građana je bilo uspešno i usvojeno.
Ako govorimo o AP Vojvodini, u Skupštini AP Vojvodine je, na primer, pokrenuto šest građanskih inicijativa. U ovom periodu vodila se rasprava samo o jednoj i ni ona nije usvojena. Zato je za nas, narodne poslanike poslaničke grupe SVM, izuzetno značajno ono što smo čuli i u prethodnom izlaganju, da se konačno ovim predlogom rok za prikupljanje potpisa za narodnu inicijativu produžava sa sedam, što je zaista bio najniži mogući rok u uporednoj praksi, dakle sa sedam na 90 dana, kao i odredba o kojoj je govorio predsednik naše poslaničke grupe u svom izlaganju – uvođenje elektronske narodne inicijative. Ovom uredbom se mi zapravo usklađujemo sa novim standardima koje je spomenuti Savet Evrope uveo usvajanjem Preporuke 2004/11 Komiteta ministara o pravnim, operativnim i tehničkim standardima u elektronskom glasanju.
Imajući u vidu, dakle, restriktivnost važećeg zakona uopšte ne iznenađuje da građani nisu do sada imali poverenja, slabo su poznavali mogućnosti ovih inicijativa i još slabije su ih koristili. Dakle, nisu verovali u neposrednu demokratsku participaciju. Upravo zbog toga je značajno. Naravno, ja verujem, iskreno verujem da je cilj svih nas da se podstakne neposredno učešće građana u donošenju odluka.
Moram da naglasim, pošto se danas dosta govorilo o Venecijanskoj komisiji, da je bilo nekoliko mišljenja i na prednacrt i na nacrt ovog predloga koji se nalazi pred nama, ali moram da spomenem i neke od preporuka Venecijanske komisije. Jedna je, a o tome je govorila i uvažena ministarka u obrazlaganju ovog zakona, dakle jedna od preporuka je da se ukine ili bar smanji naknada za overu potpisa, polazeći od činjenice da bi građani verovatno pozitivno reagovali na olakšane mogućnosti direktne demokratije, što je delimično i urađeno.
Malopre sam spomenula Švajcarsku. Moramo naglasiti da ovaj predlog u velikoj meri izgrađen i nekako gledajući kako to rade Švajcarci, kako to da su toliko uspešni. Dakle, Predlog ovog zakona o referendumu i narodnoj inicijativi liči na švajcarski model. Ne smemo zanemariti činjenicu da je u Švajcarskoj od 1981. godine do 2006. godine na federalnom nivou sprovedeno 223 referenduma i građanskih inicijativa. Složićemo se da je to imponzantan broj.
Mnogo se pisalo i u štampi, govorilo se ovde danas da je posebnu pažnju svih, i javnosti, i odredba kojom se pojam punovažnosti ukida. Predlaže se da je odluka na referendumu posle usvajanja ovog zakona doneta ako je za nju glasala većina izašlih građana na teritoriji za koju je referendum raspisan.
Iako se sa jedne strane smatra da je visok stepen izlaznosti indikator demokratskog legitimiteta referenduma, praksa je vrlo šarena i različita. Moram naglasiti da ako govorimo o uporednoj praksi uporedimo iskustva i kakva je situacija u drugim zemljama većina država ne predviđa kvorum punovažnosti rezultata, a tamo gde on postoji pojavio se u dve forme. Jedna je kvorum izlaznosti, a druga je kvorum potvrđivanja iliti verifikacije. Pokušaću konkretno da iznesem i nekoliko primera različitih zemalja.
Kvorum izlaznosti za preko 50% upisanih birača traži se na primer u Italiji, Hrvatskoj, Bugarskoj, na Malti, u Litvaniji, Rusiji, Makedoniji, u Letoniji. Kvorum je polovina glasača koji su učestvovali na parlamentarnim izborima, dok je na primer u Azerbejdžanu taj kvorum svega 25% upisanih glasača.
U Poljskoj i Portugalu ukoliko je izlaznost ispod 50% referendum se defakto smatra konsultativnim i on nije obavezujući.
Sa druge strane, da bi referendum bio validan retko se traži visok procenat glasova za, kao na primer u Letoniji gde je to 50% plus jedan, a češće se zahteva tzv. posebna relativna većina. U Mađarskoj, susednoj Mađarskoj je to je jedna četvrtina biračkog tela, u Danskoj 40% biračkog tela, u Jermeniji, Albaniji jedna trećina birača.
U nekim političkim sistemima postoji preduslov dvostruke većine, na primer u Australiji, pored uslova da za predlog mora glasati najmanje polovina izašlih birača predlog mora biti podržan i u najmanje četiri od šest federalnih jedinica. Uobičajeno je da se narodna inicijativa i referendum garantuju ustavima. Izuzetak su Belgija, Holandija, Norveška, Kipar koji to praktikuju ad hok zakonima.
Poređenje, poslednje decenije prethodnog 20. veka i prve decenije 21. veka potvrđuje da među građanima raste svest o značaju neposrednog odlučivanja građana pa je tako na primer u periodu od 1990. godine do 2000. godine širom sveta održano 405 nacionalnih referenduma, a između 2000. i 2010. godine tri puta više, taj broj se drastično povećao. To potvrđuju i razna istraživanja javnog mnjenja kako u pojedinačnim državama članicama EU, pa tako i na samom nivou EU. U Francuskoj na primer 82% građana je za referendum koji iniciraju građani, dok se u Holandiji gde ne postoji ustavna obaveza praktikuje samo savetodavni referendum – 81% građana podržava uvođenje obaveznog referenduma.
U skladu sa svim preporukama Venecijanske komisije su definisane i različite vrste referenduma i o tome smo čuli ovde već danas. Prebiscit koji je propisan Ustavom spada u kategoriju obaveznih referenduma i najčešće se tiče samih ustavnih promena. Takav oblik referenduma je propisan, kao što smo to čuli, Ustavom Republike Srbije, ali i ustavima Švajcarske, Austrije, Danske, Australije, Lihenštajna, u 49 država SAD, kao i pokrajinskim ustavima Bavarske i Hesena u Saveznoj Republici Nemačkoj.
Da bi građani učestvovali u procesu donošenja političkih odluka važno je da oni budu objektivno informisani o temi referenduma i narodnim inicijativama i zato svakako poslanici SVM pozdravljaju odredbe kojima se rok za objektivno informisanje građana produžava sa osam na 20 dana. Da bi građani odlučivali jednostavno moraju da budu informisani, što je način da se smanji politička apatija, apstinencija i jača participativna kultura. Stoga mi svakako podržavamo ovaj predlog. Glasaćemo za njega u danu za glasanje i duboko verujemo da će primena ovog zakona dovesti do povećanja broja kako referenduma, ali i uspešnih narodnih inicijativa. Zahvaljujem.