Restitucija pašnjaka, šuma i poljoprivrednog zemljišta je takođe moguća, kao i konverzija sa državnom imovinom iste vrednosti. Ovo su činjenice, ali ujedno i temelj programa SPO, ne samo naše stranke, nego evropske desnice Srbije. Na žalost, ovaj program još uvek nije video svetlost dana, bar kada je u pitanju vlast u Srbiji.
Zbog toga restitucija za nas iz SPO nije samo ispravljanje nepravdi iz prošlosti, nije ni simboličan raskid sa komunističkim nasleđem. Za nas restitucija predstavlja jedan konačni obračun sa sistemom koji je baziran na ratnom zločinu, na zločinu prema sopstvenom narodu.
Takođe, verujem, a mislim da je nešto slično rekao i gospodin Đelić, da će ovo biti jako dobar tekst koliko smo kao narod spremni za nacionalno poverenje, ali i koliko smo spremni za EU.
Osnovni problem koji se ukazuje kada govorimo o ovom zakonu i opšte mesto gde se na neki način lome koplja je pitanje supstitucije. Smatramo da ovaj zakon ima smisla samo ako se u njega uvrsti naturalna supstitucija. Za nas pravda ne može biti delimična. Smatramo da nije čudno što se mnogi pitaju da li ovaj zakon donosimo stvarno samo zbog EU ili zato što želimo da ispravimo nešto.
Možda reči nisu dovoljne da bi se ovo objasnilo, ali cifre su neumoljive. U ovom momentu …

U ovom momentu, odnosno 2006. godine oko 76. objedinjenih zahteva koji su podneti da bi se došlo do povraćaja imovine. Po nekim procenama to je otprilike između pola miliona i milion ljudi koji očekuju da bar na neki način budu obeštećeni ovim zakonom o restituciji.
Potražuje se 95%, od ukupne količine onoga što se potražuje, 95% su poljoprivredno zemljište, šume i pašnjaci. Oko 4% su građevinsko zemljište, oko 4% u samom Beogradu se potražuje građevinsko zemljište.
Kada govorimo o tome da je supstitucija neophodna i izvodljiva, onda treba reći da u vlasništvu države Srbije 40 puta više šumskog zemljišta, 20 puta više građevinskog zemljišta i za 40% više obradivog poljoprivrednog zemljišta. Na primer, iz Sombora iz kojeg dolazim mogu da kažem da se potražuje 13.000 ha poljoprivrednog zemljišta, a da je u vlasništvu države 27.000 ha.
Kada govorimo o imovini javnih preduzeća, tu je situacija tek poražavajuća, em što nemamo ozbiljan popis imovine sa kojom raspolažu najveća javna preduzeća, a imamo ozbiljne sumnje da ta imovina se ne koristi onako kako bi trebala i da bi sasvim sigurno mogla da uđe u masu po pitanju supstitucije pri donošenju ovog zakona.
SPO je u proteklom periodu davao niz dobrih predloga. Navešću samo jedan koji se direktno naslanja na pitanje supstitucije. Povlastice investitorima u građevini. Smatramo da je to sjajna ideja, ne samo kada je u pitanju rešenje u zakonu o restituciji, nego kada je u pitanju porast investicija u građevini i ono što je možda još važnije, iako nije deo današnje rasprave, to je pitanje korupcije. Upravo na nivou lokalnih samouprava, kada je u pitanju građevina, gde se izdaju takse i razne potvrde, svedoci smo da je velika korupcija u pitanju.
Ovaj naš predlog ne samo što bi doneo jednu novu masu kada je u pitanju podela imovine u restituciji, nego bi sasvim sigurno, ako ne potpuno izbacio, onda sigurno umanjio pitanje korupcije.
Moram reći da se konstantno govori o iznosima koje oštećeni potražuju. Poziva se licemerno na skromnost, a gotovo nigde ne možemo čuti da je upravo država najveći dobitnik u procesu restitucije. To treba jasno reći, da ogromna imovina koja treba da bude predmet restitucije nema svoje vlasnike, na žalost, nema svoje naslednike i država u tom slučaju po prvi put posle dužeg vremena tu imovinu može sasvim sigurno da uknjiži na svoje ime i da tako nastupa pred stranim investitorima.
Ovde je bilo reči i o Kosovu. Ne bih ulazio u tu temu, jer sam siguran da bi izazvalo niz replika raznih patriota i onih koji misle da je busanje u grudi jedini način da se zaštiti Kosovo. Siguran sam, da je SPO bio taj koji se slušao devedesetih godina, kada smo govorili o potrebi donošenja zakona o restituciji, da bi danas situacija na Kosovu bila potpuno drugačija, jer svi znamo kako se na zapadu tretira pitanje privatne svojine.
Inače, kad govorimo o restituciji, sam predmet restitucije izaziva mnoge apsurde, od toga da ono što sam malopre govorio da je nemoguća supstitucija, do možda i najvećeg apsurda - da je Milošević jedini do sada vratio deo oduzete imovine iz zemlje.
Od početka višestranačja kroz sve demokratske stranke, svi mi koji ovde sedimo treba da stavimo prst na čelo pa da se zapitamo kako je to moguće da je predstavnik jednog totalitarnog režima devedesetih godina smogao snage da vrati deo imovine, a da 11 godina od demokratske revolucije nema dobre volje da se donese pravičan zakon?
Kaže se da su uslovi isti za sve, a ja kažem da je diskriminacija na svakom koraku. Na primer, vraća se poljoprivredno zemljište koje je u međuvremenu postalo građevinsko, a drugima se vraćaju obveznice. Zatim, prioritet je vraćanje u naturi. Svi mi koji potičemo iz porodica kojima je oduzeta imovina i koji smo trpeli 70 godina da se ovaj zakon konačno ugleda svetlost dana, jako dobro znamo koliko su male šanse i koliko malo ljudi će uspeti da povrati svoju imovinu u naturi. Rečeno je, takođe, da se odustalo od supstitucije zato što su to sugestije Slovenije i još nekih zemalja. Nisam video neki drugi razlog i nisam čuo koji su to drugi razlozi.
Ako mi dozvolite jedan svoj lični stav, mislim da osnovni razlog što nema pravičnog zakona o restituciji je što još veliki broj ljudi u skoro svim strankama koje su deca komunista i koji danas ne osećaju svojim srcem i nemaju potrebu da ovaj zakon bude pravičan, nažalost, zato naš put ka EU ovoliko i traje. Principi na kojima je formirana ova vlada su principi koje SPO dosledno sprovodi i spremni smo da čistimo sve prepreke na našem evropskom putu, posebno kada su u pitanju ljudska prava. Tako smo se ponašali u prošlosti, tako ćemo se ponašati uvek.
Iako smo još pre dve godine podneli Predlog zakona, i to po drugi put, prvi put smo ga podneli svojim koalicionim partnerima za vreme Vlade Vojislava Koštunice 2004. godine, moram reći da je jako malo sličnosti sa ovim tekstom koji je danas pred poslanicima, pogotovo mislim na one suštinske delove koji govore u supstituciji.
Zbog toga sam, u ime SPO, podneo nekih dvadesetak amandmana, o kojima ću govoriti u raspravu u pojedinostima, koji su, po našem mišljenju, izuzetno važni ako želimo pravičnu restituciju. Ti amandmani nisu samo amandmani naše stranke, već prvenstveno amandmani svih onih koji se skoro posle 70 godina osećaju prevarenim, svih onih koji se posle 70 godina osećaju građanima drugog reda. Hvala.

Izuzetno poštujem ovu raspravu povodom ovog zakona i zato ću biti konkretan i vrlo jasan. Ne bih se javlja da nisam direktno prozvan, ali ću se truditi da se više ne javljam za replike.
Reći ću samo da poštujem stav SRS kada je u pitanju zakon o restituciji i oni su principijelni, kao i po nekim drugim pitanjima. Moram reći da to izaziva poštovanje kod ljudi koji se bave politikom. Da li je to ispravno ili pogrešno, to će pokazati građani na izborima. Ali, gospodine Martinoviću, ne mogu da shvatim da možete da pravite razlike između nekih tajkuna koji možda dolaze iz Hrvatske ili ovde, koji su neki naši. Nijedan od njih nije naš. Pogotovo oni koji su se obogatili 90-ih godina. Nas ne interesuje da li je on došao iz Hrvatske, da li je došao od negde drugde ili je u pitanju Mišković ili neko drugi. Ja vam tvrdim da upravo taj Mišković najveću imovinu ima u Vojvodini i da je veliko pitanje da li se upravo zbog toga ne vraća u supstituciji poljoprivredno zemljište.
Takođe, ne govorim samo u ime Ravnogorskog pokreta, već govorim u ime svih poštenih ljudi, kulaka, inteligencije, patriota i svih onih kojih je samo u Beogradu pobijeno nekoliko desetina hiljada. Uglavnom su to bili dobri domaćini. Čisto poređenja radi, za one koji su opijeni komunističkim filmovima poput "Sutjeske", "Neretve", "Povratka otpisanih" da kažem koji je to odnos veličina. Za vreme celog Drugog svetskog rata, ovo verujem da mnogi ne znaju, imao sam prilike da razgovaram sa istoričarima koji nisu opterećeni bilo kojom ideologijom, ubijen je samo jedan Nemac. Za vreme celog Drugog svetskog rata i okupacije u Beogradu je ubijen samo jedan Nemac, a u nekoliko dana je pobijeno nekoliko desetina hiljada domaćina Srba, koji su drugačije mislili, koji su imali i koji su predstavljali monarhističku inteligenciju. Iza njih će SPO uvek da stoji i da se bori dokle god budemo postojali, bez obzira koji procenat glasova budemo imali na izborima i svu svoju politiku ćemo bazirati upravo na nacionalnom pomirenju.
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Gojkoviću. Zahvaljujem.)
Samo još jedna rečenica, molim vas.
Retorika SRS je uvek ista kada je u pitanju restitucija – ovo će napraviti novu nepravdu, vratiće se folksdojčeri, sad će nam oni oduzeti, verovatno sa Čankom i Mađarima Vojvodinu, ostaćemo na beogradskom pašaluku. Ja mogu samo da kažem da takvu retoriku treba pažljivo saslušati…

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, iskoristiću ovo vreme da postavim tri kratka pitanja.
Moje prvo pitanje se odnosi, tj. to je već ponovljeno pitanje i odnosi se na grad Sombor. Postavljam ga Ministarstvu ekonomije. Naime, po kojim kriterijumima je grad Sombor izostavljen sa spiska gradova koje država subvencioniše strane investitore po radnom mestu? Svi Somborci smatraju da je neprihvatljivo da grad Sombor koji u poslednjih 11 godina ima samo jednu grinfild investiciju bude izostavljen sa ovog spiska, sa spiska na kojem se nalaze gradovi koji se konstantno pomažu i u koje država konstantno ulaže, bez obzira da li se radi o ovoj vladi ili o vladama koje su bile pre nje.
Moje drugo pitanje se odnosi na grad Novi Sad i postavljam ga premijeru Cvetkoviću – kada će Vlada dati odgovor na inicijativu Skupštine grada Novog Sada, od novembra 2009. godine?
Inicijativu su potpisale sve stranke. Znači, pozicione i opozicione stranke, možda sem Demokratske stranke Srbije, i u njoj se govori o potrebi da se u "DP Novi Sad - gas" uvedu prinudne mere i da se preduzeće vrati pod ingerenciju grada.
Reći ću samo da je potpuno neprihvatljivo i neprirodno da imamo najvećeg distributera prirodnog gasa, kao preduzeće koje, praktično, upravlja samo sobom, koje samo sebe kontroliše, a na čiji rad gotovo nikakav uticaj nemaju potrošači koji su svojim sredstvima, praktično, izgradili ovo preduzeće.
Moje treće pitanje, možda i najvažnije kada je u pitanju Srpski pokret obnove, koje postavljam takođe premijeru Cvetkoviću – kada će početi da se poštuje Zakon o izjednačavanju prava partizana i pripadnika Ravnogorskog pokreta, koji je usvojen decembra 2004. godine?
Podsećam da je prošlo sedam godina od datuma usvajanja ovog zakona, a da nijedan ravnogorac i monarhista nije ostvario ovo zakonsko pravo. Nažalost, nekima u ovoj sali je drago zbog toga. Ako već ne poštujemo zakone koje i sami donosimo, onda je najbolje da se skupi većina, što očigledno neće biti teško, i da se ovaj zakon ukine.
Za mnoge borce za ljudska prava, što je možda i najveće razočarenje za nas iz Srpskog pokreta obnove, a to je da za mnoge borce za ljudska prava u ovoj zemlji stotine hiljada ljudi koji leže po masovnim grobnicama, ubijeni samo zato što su drugačije mislili, očigledno da ti ljudi i ti grobovi ne predstavljaju žrtve za nikog, osim za Srpski pokret obnove. Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, gospodo ministri, dame i gospodo poslanici, želim prvo da izrazim zahvalnost gospodinu Obradoviću i gospodinu Stankoviću što su danas došli u ovaj Dom i pokazali poštovanje prema ovom Domu i poslanicima, nažalost, bilo bi dobro da je malo više njihovih kolega danas sa nama, verujem da bi rasprava bila kvalitetnija.
Biću vrlo kratak u svojim pitanjima i neću koristiti dodatno vreme. Moje prvo pitanje se odnosi na zakon o restituciji. Kad će konačno ova Skupština videti zakon o restituciji? Nama iz SPO je neprihvatljivo da posle pozitivne odluke Ustavnog suda, još uvek nemamo u skupštinskim klupama zakon o restituciji, pogotovo kažem ako imamo u vidu da je Ustavni sud pozitivno odgovorio na Zakon o povraćaju imovine verskim ustanovama i crkvama. Ne znamo zašto se isti takav zakon ne primenjuje i na građane. Nadamo se da ćemo uskoro videti takav zakon u klupama.
Drugo pitanje se odnosi na zakon o otvaranju dosijea. Takođe, pitanje, kad ćemo konačno u Skupštini imati zakon o otvaranju dosijea i da li će Vlada proslediti Skupštini Predlog zakona o otvaranju dosijea, pošto predlog koji je pod hitno postupku predložio SPO nije dobio dovoljan broj glasova da bi bio usvojen, nažalost.
Moje treće pitanje je lokalnog karaktera, tiče se opštine Sombor, a odnosi se na Ministarstvo za ekonomiju, tačnije na Uredbu o uslovima i načinu privlačenja stranih direktnih investicija. Ovom uredbom obuhvaćene su lokalne samouprave sa preko 50.000 stanovnika i stope nezaposlenosti preko 20%. Radi se o podsticajnim investitorima po novootvorenom radnom mestu u zavisnosti od područja od 2.000 do 10.000 evra. Nažalost, grad Sombor nije našao svoje mesto na takvoj listi. Moram reći da svima nama, Somborcima, su nejasni kriterijumi na osnovu kojih su svoje mesto našli građani poput Niša, Zaječara, Kraljeva, Jagodine. Naravno da nemamo ništa protiv tih gradova, ali ne znamo da ti gradovi koji su do sad dobijali značajna finansijska sredstva, moraju i ovaj put da budu ispred Sombora koji ima probleme, kao i svi ostali gradovi.
Pozivam gospodina Ćirića, koji nažalost nije ovde, da još jednom preispita odluka i da se uveri da kriterijumi koji postoje za sve ove gradove postoje i za Sombor, a za koji moram reći da izlazi na dve granice i da jedna danas u EU, a da će druga biti sutra. Da grad koji ima 200.000 ha zemlje u svojoj imovini sigurno može da bude dobar potencijal za strane investitore. Hvala.

Replika, zato što sam prozvan.

Vrlo kratko ću odgovoriti, zato što na dnevnom redu nije tema restitucija. Samo želim u par rečenica da pojasnim. Za SPO restitucija…

Dobio sam repliku, jer me je gospodin Krasić prozvao imenom i prezimenom, koliko sam uspeo da razumem. Pretpostavljam da nema još jedan Žika Gojković koji se zalaže za restituciju.

Da li mogu da dobijem pravo na repliku, zato što je rečeno moje ime u kontekstu koji ne mogu da prihvatim, da objasnim u dve rečenice zašto je rečeno?

Da ste mi dali reč odmah već bi bilo gotovo. Želim samo da kažem da za SPO tema restitucije nije puko ispravljanje nepravda iz prošlosti, već prilika da se završi sa jednim sistemom koji je baziran na ratnom zločinu i da konačno stavimo tačku na komunističko nasleđe. To nema nikakve veze sa EU, iako to jeste, nažalost, jedan od zahteva EU, da bismo ušli u red normalnih zemalja koje rešavaju svoje probleme, a koje ne čekaju da neko drugi reši njihove probleme.
Nažalost, to je nešto što je ova država nasledila i što još uvek nije rešila. Sem što je neophodno da bismo ušli u EU, usvajanje ovog zakona je i neophodno da bismo konačno stvorili kakvo-takvo nacionalno jedinstvo i nacionalno pomirenje u našem narodu, za šta se zalaže SPO. Toliko. Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovana gospođo ministre, dame i gospodo poslanici, želim na početku da kažem da sam tek odnedavno član Odbora za sport i da izrazim zadovoljstvo zbog toga kako taj odbor radi, funkcioniše i zbog toga što u tom odboru ne postoji ni najmanji vid politikantstva. Tome je doprinelo, naravno, i Ministarstvo i sam ministar koji je redovan na sednicama i, koliko vidim, ima dobru komunikaciju sa predsednikom Odbora gospodinom Vučkovićem. Mislim da je to signal kako svi drugi odbori, manje ili više važni, treba da funkcionišu.
Moja koleginica je malopre izjavila da mladima treba kao alternativu ponuditi sport. To jeste tačno, ali ne samo kao alternativu, nego kao preventivu, jer je sport jedino sredstvo, uz ono što nosite od kuće i ono što stičete u školi i daljem školovanju, protiv svih onih loših stvari koje ulica nosi.
Zadovoljstvo mi je što posle nekoliko godina najavljivanja, posle višegodišnje javne rasprave, imamo priliku da u parlamentu razgovaramo i konačno usvojimo zakon o sportu, jedan sistemski zakon. Imali smo dugu javnu raspravu, zakon nije rađen na brzinu, a i ne usvaja se na brzinu i samim tim predstavlja jedan transparentan proces, sam za sebe, naravno, usklađen sa evropskim standardima, i pokazuje težnju države da se ozbiljnije i kvalitetnije bavimo ovom materijom.
Svi smo svesni da je teško uskladiti baš sve interese u svim sportovima. Ukoliko vam nije poznato, 96 sportova ima i stvarno je teško u jednom ovakvom dokumentu uskladiti svačije interese. Podsetiću, preneću izjavu ministarke sa Odbora, na jedan apsurd – da smo imali zahtev velikih klubova, sa čime su se susretali ljudi koji su pravili ovaj zakon, zahtev jednog velikog kluba da se u ovaj zakon ugradi beneficiran radni staž za fudbalere jer igraju nedeljom!
Treba istaći, između ostalog, da ovaj zakon definiše prava i obaveze subjekata u oblasti sporta, štiti opšti interes, ali i prava sportista, reguliše privatizaciju u oblasti sporta, definiše sistem sporta i svih organizacionih oblika u sportu.
Pozitivno je to što se posebna pažnja posvećuje radu Saveta za sprečavanje nasilja u sportu, pogotovo u zemlji u kojoj mi živimo, u kojoj smo tokom ovih dvadeset godina svašta proživeli, iako je, kada je u pitanju nasilje u sportu, to mnogo više stvar tužilaštva i policije, pa tek onda pitanje sporta i sportskih radnika.
Isti slučaj je i sa pitanjem dopinga. To je jedan od velikih problema ne samo naše zemlje, nego i ostalih zemalja, kako u okruženju tako i šire, i tu je takođe neophodna još energičnija reakcija države, pogotovo Ministarstva unutrašnjih poslova.
Ono što je pozitivno i što treba istaći, to je da u skupštinama klubova, kako su već rekle moje kolege, ne mogu da budu osuđivane osobe. Podsetiću samo na razne Spasojeviće, Arkane i slične, koji su fudbalere držali u robovlasničkom odnosu, koji su nameštali utakmice i prali pare preko klubova. To je sigurno nešto što, nažalost, i danas traje u manjoj meri, ali sigurno nešto sa čim ova država u skoroj budućnosti mora da se izbori. Imamo tako apsurd da svi koji se bave sportom, a pogotovo fudbalom, koji je najpoznatiji i najrasprostranjeniji, znaju da su vrlo često klubovi u situaciji da sudiji moraju da plate da bi svirao pošteno. Kada pogledate da, s druge strane, imate filmsko hapšenje veličine poput Dragana Džajića, onda je svima jasno u kakvoj mi zemlji apsurda živimo.
Problem stručnog nadzora je takođe bitan i pozitivno je što se ovaj zakon bavi ovom temom. Maltretiranje dece zarad boljeg rezultata nije nešto što traje od juče i sasvim sigurno nije lako ovaj problem rešiti. Na to se, naravno, nadovezuje pitanje inspekcije. Do sada su možda bili, možemo reći, nedovoljno jasni kriterijumi kada su u pitanju standardi i uslovi rada u kojima mladi treniraju i takmiče se. Tu je jednostavno neophodno podvući crtu ispod koje se ne može ići više.
Veliki problem je, takođe, i pitanje hiperprodukcije klubova. Pretpostavljam da ćete se složiti sa mnom, gospođo ministarka, posebno je problem na lokalnom nivou. Tu je takođe neophodno formiranje standarda i tu se, naravno, očekuje najveća pomoć Ministarstva, posebno kada su u pitanju statuti klubova, gde smo takođe imali apsurdne situacije: recimo, stvaraju se klubovi samo da bi se dobile neke subvencije ili, recimo, još apsurdnija ideja, da bi se otvorio neki restoran ili kafana. Naravno, ovaj zakon takođe unosi neke pozitivne promene kada su u pitanju ovi problemi.
Zamerka da je zakonski predlog obiman za mene je bez veze i smatram da se takvim argumentima ne treba ni baviti.
Primedba koja možda stoji, to je da školski sport nije definisan ovim zakonom, što je šteta, pogotovo kada su u pitanju školski objekti. Zakon je, kao i svaki drugi, živa materija, podložna promenama. Ono što je pozitivno i što treba pohvaliti jeste to da treba nastaviti sa ulaganjem kada su u pitanju invalidi i njihovo bavljenje sportom.
Posebno poglavlje ovog zakona, koje je možda izazvalo najveću kontroverzu u javnosti, jeste neophodnost jasne vlasničke transformacije, najpre zbog odgovornosti, ali naravno i zbog uvećanog razvoja sportskih klubova i društava. Velika su očekivanja, ali postoji strepnja od privatizacije u sportu. Posebnu strepnju iskazuju mali klubovi. Smatram da je to uglavnom posledica nedovoljnog informisanja, ali i tendencioznih manipulacija pojedinih političkih faktora. Sam zakon demantuje sva proizvoljna i paušalna tumačenja. Ipak, slažem se da postoji određena strepnja, jer je proces privatizacije poveren Agenciji za privatizaciju, koja nema toliko iskustva kada su u pitanju privatizacije sportskih klubova. Otežavajuća okolnost je, u svakom slučaju, i percepcija građana koja je proistekla iz, moramo reći, ne baš uspešne privatizacije, čije efekte građani danas trpe.
Neophodno je iz ovog procesa izuzeti objekte i zemljište koji su nacionalizovani, koji imaju stvarne vlasnike, čija će imovina, nadamo se, biti predmet zakona o restituciji, koji će, verujemo, konačno biti donesen.
Ovaj zakon, kao i mnogi drugi koje je ova skupština usvojila, pokazuje da je Evropska unija sve više mentalni, a ne geografski pojam. Zbog toga će poslanici Srpskog pokreta obnove podržati ovaj zakon i pozivamo sve svoje kolege, pa i članove opozicije, da urade isto. Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, danas imamo na dnevnom redu Predlog zakona o prostornom planu, koji predstavlja jedan obiman materijal i vrlo kvalitetno urađen dokument. Uostalom, to je ocena gotovo svih stručnjaka koji su se izjašnjavali o današnjoj temi.
Kada imamo jedan ovako veliki dokument na dnevnom redu i kada se o njemu raspravlja, onda je sasvim realno da postoje i razni propusti, ali propusti koji se amandmanima mogu ispraviti.
Zbog toga osećam potrebu da, iako je načelna rasprava, ne govorim o svim pozitivnim efektima jednog ovakvog dokumenta, već da ukažem samo na jedan poseban slučaj, za koji sam podneo i amandman, za koji smatram da je potrebno možda malo više vremena nego što mi to dozvoljava vreme koje bih potrošio kada budem govorio o amandmanu.
Ovde se radi o tome da u Predlog zakona o prostornom planu nije ušla i rekonstrukcija i izgradnja deonica državnog puta prvog reda Vrbas-Kula-Sombor, državna granica Bački Breg, sa vezom na planirani južni auto-put kroz Mađarsku.
Uvrštavanjem u prostorni plan, tj. realizacijom ovog putnog projekta, poboljšale bi se saobraćajne prilike, skratio bi se putni pravac za više od 100 km, ubrzao promet robe, što posebno interesuje moguće investitore, jer bi se uz ovu saobraćajnicu uradila i industrijska zona.
Osim toga, ono što je bitno, unapredila bi se životna sredina, rasteretio saobraćaj na magistralnom putu na kojem je dnevna frekvencija oko 12 hiljada vozila, a posebno kroz tri naseljena mesta u kampanji šećerne repe, koju uglavnom vuku teški kamioni. Svi mi koji dolazimo odande ovih dana imamo priliku da se susretnemo sa mnogim kamionima, uglavnom pretovarenim.
Izgradnjom ove putne deonice izmestio bi se saobraćaj sa gradskih ulica, što je izuzetno važno, jer veliki broj saobraćajnih nesreća sa velikim, teškim kamionima, po pravilu se završava tragično, a ovom prilikom bih samo izdvojio deonicu puta Crvenka-Sivac, gde se po pravilu gotovo uvek saobraćajne nesreće završavaju tragično.
Ukoliko se taj put ne nađe u prostornom planu, u pitanje se dovodi i inicijativa za proširenje graničnog prelaza sa Mađarskom na prelazu Bački Breg, čije rešavanje je opština Sombor posle mnogo godina pokrenula sa mrtve tačke.
Ako pogledamo geografski, ceo Zapadnobački okrug, na čelu sa Somborom, ima vrlo dobar položaj. To bi trebalo da predstavlja potencijal ne samo Sombora, nego i celog regiona. Nažalost, zbog dugogodišnjeg neulaganja u putnu infrastrukturnu mrežu i na prvom mestu nerazumevanja bivših MUP i bivših čelnih ljudi u Ministarstvu infrastrukture danas imamo jedan region koji umesto da predstavlja jedan veliki potencijal, on predstavlja, nažalost, slepo crevo.
Takođe, treba reći da je to region i opština koja ima ogroman prostor, kada je u pitanju pogranična oblast, da se graničimo sa Mađarskom, koja je danas u EU, da se graničimo sa Hrvatskom, koja će sutra biti u EU i da pored aerodroma koji Sombor poseduje, još mnoge druge stvari, ogroman potencijal, pretpostavljam da ćemo se svi složiti.
Takođe je važno istaći da ovaj putni pravac skraćuje put ka zemljama EU i gradovima u kojima ima najviše naših građana koji tamo žive, prvenstveno mislim na pravac Beč-Minhen i severnije.
Rekonstrukcija i izgradnja putnog pravca, naravno, zahtevala bi angažovanje potrebnih sredstava iz budžeta, ali treba reći i da je pogodnost ta da je za izgradnju puta Sombor-Baja (Baja, grad u Mađarskoj), Komisija EU za projekte prekogranične saradnje odobrila Somboru 320.000 evra, a ovaj novac bi trebalo da pokrije troškove planiranja i pripreme projektne dokumentacije za ovaj put, koji sa mađarske strane se već uveliko gradi.
Želim napomenuti da možda i komisija koja je odlučivala pri ministarstvu, kada su se odlučivali prioriteti za prostorni plan, nije imala ovu celokupnu informaciju u vidu, pošto je ova informacija o ovoj pomoći stigla tek pred kraj javne rasprave i pretpostavljam da lokalne samouprave nisu bile dovoljno pripremljene i potkovane sa informacijama, da bi značajnije prenele svoje zahteve i ukazale na mogućnost jednog ovakvog prioriteta.
Podsetiću takođe da je Vuk Drašković kao ministar spoljnih poslova učinio velike napore da se upravo sa mađarske strane stvori jedna vrsta razumevanja, kada je u pitanju jedan ovakav vid prekogranične saradnje. Pokrajinski odbor SPO već nekoliko godina pokušava da ukaže na važnost ovog projekta, ne samo kada su u pitanju potencijali ovog regiona, već se odnosi na sve naše državljane iz cele Srbije koji su usko povezani sa našom dijasporom ili su deo nje.
U ovom poslu imali smo veliku pomoć naših kolega iz DHSS, koji poslednjih meseci vrlo aktivno učestvuju u radu i gospodin Vladan Batić mislim da je podneo vrlo sličan amandman u želji da zajednički ovu ideju približimo ministarstvu, verujući da je ipak napravljen jedan propust.
Nažalost, do sada nije bilo dovoljno sluha, iako je ovde stvar, čini mi se, potpuno očigledna. Ipak, ovo je sjajna prilika da tu grešku, koja traje već jako dugo i nema nikakve veze sa ovim današnjim ministarstvom, ispravi.
Ne sumnjam, gospodine ministre, da ćete objektivno sagledati ovaj predlog, a pošto ste Vojvođanin i dobro ste upoznati sa onim o čemu sam danas govorio.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, danas razgovaramo o deklaraciji o osudi zločina učinjenih nad pripadnicima srpskog naroda i građanima Srbije.
Ulazimo, polako ali sigurno, u deveti sat rasprave o ovoj temi. Već od samog početka je bilo jasno da rasprava o ovoj temi, o kojoj danas govorimo, a koja je bolna kada god da se otvori, jeste idealna prilika za takmičenje u patriotizmu, iza kojeg vrlo često stoji samo i isključivo želja za prikupljanjem jeftinih političkih poena, što je lako uočljivo u današnjem izlaganju pojedinih poslanika.
Iznošenjem paušalnih procena, poluistine, ali često i neistinitih tvrdnji kada su ovako teške teme u pitanju, pokazuju, nažalost, da iz istorije nismo baš puno naučili, a onda nije ni čudo što se uvek iznova susrećemo sa problemima koji su odavno trebalo da budu deo naše prošlosti.
Gospodin Ostojić se dotakao jedne vrlo interesantne stvari, rekao je da kada govorimo o evropskim vrednostima, onda su evropske vrednosti i to da starac 90-ih godina, koji je činio ratne zločine, procesuiran je i završio je u zatvoru. Nažalost, danas u Srbiji starci od 90 godina, koji su vršili ratne zločine, poput Jove Kapičića, u najudarnijim terminima imaju priliku da vrlo jasno kažu svojim sugrađanima da bi to radili i danas i da ih nimalo nije sramota.
Danas, kao i mnogo puta do sada, imamo priliku da vidimo koliko je duboko podeljeno naše društvo i koliko politikanstvo i demagogija pojedinaca utiču da te podele budu još veće. Imamo priliku i da vidimo da nam ništa nije sveto i da ne možemo da se složimo čak ni kada su u pitanju zločini prema sopstvenom narodu.
SPO, nažalost, nije imao priliku da učestvuje u izradi ove deklaracije. Smatramo da je ovo bila idealna prilika da se država konačno odredi prema komunističkim zločinima počinjenim u periodu od 1941. do 1953. godine, uglavnom od 1944. do 1953. godine, kada je za kratko vreme stradalo i nestalo oko 100 hiljada nedužnih ljudi, na osnovu lažnih izjava i svedočenja, a njihova imovina trajno otuđena, uglavnom od strane onih koji su svedočili. Kakva slučajnost.
To se najčešće dešavalo tokom poslednjih meseci rata i prvih godina slobode, pre formiranja regularnih sudova, kada je svaka neproverena informacija, laž i kleveta bila dovoljna da neko izgubi glavu i da izgubi svoj život na nekim od stratišta Srbije i bivše Jugoslavije, od Grgura, Bileća, do Golog Otoka.
Na spisku za likvidaciju, što je interesantno, uglavnom su bili simpatizeri Ravnogorskog pokreta, sveštenici, članovi policije, oficiri, diplomatski i građanski službenici, članovi vladajuće dinastije, predratni kulaci, ali i svi samosvesni ljudi koji su odbili da se svrstaju na stranu revolucionarnih snaga.
Primera je jako mnogo i svaki od njih pokazuje brutalnost na koji je način funkcionisao sistem i na koji način su se vršili zločini. Jako je puno primera, a malo je vremena za govor. Podsetiću samo na jedan.
Jedan od najvećih ljudi srpske istorije, čovek koji je jedini prihvatio da brani Dražu Mihailovića, Dragić Joksimović, inače član DS, odmah posle procesa kada je završen, uhapšen je, ubijen i sahranjen u dvorištu zatvora. Dve godine posle toga, oni koji su želeli da naprave normalnu sahranu su na njegovom grobu pohapšeni. To pokazuje koliko se mi još uvek nismo odredili prema tim ljudima koji su činili zlo i, što je najgore, zlo prema sopstvenom narodu.
Zakon o rehabilitaciji ima za cilj da spere ljagu sa imena svih onih koji su bili nevine žrtve tadašnje vlasti, ali te žrtve treba definitivno izjednačiti sa drugima u jednoj ovakvoj deklaraciji i konačno napraviti otklon od komunističkog nasleđa. Ali, ono što je još važnije, na delu pokazati koliko smo ozbiljni kada govorimo o nacionalnom pomirenju.
Prošla je 21 godina, dame i gospodo, od pada Berlinskog zida, a partizani su i dalje tabu tema u Srbiji. Svaki dan smo bombardovani partizanskim filmovima na televiziji. Zabranjeno je otkopavanje bezbrojnih masovnih grobnica, dok pristup dobro čuvanim dokumentima zavisi isključivo od snalažljivosti entuzijasta.
Jedan od tih entuzijasta je i Nemanja Dević, momak koji je sa nepunih 18 godina napisao knjigu "Istina pod ključem", u kojoj je izneo osnovne biografske podatke, način i mesto stradanja 1.270 njegovih sunarodnika iz okoline Smederevske Palanke. To je učinio momčić sa 18 godina. Zato je taj momak mnogo veći od ovih godina koliko ih poseduje. Ako je to učinio momak od 18 godina, šta nas kao državu i kao narod sprečava da uradimo isto?
Ovde se i danas najvećom državnom tajnom smatraju grobovi nevino ubijenih, a niko nikada nije podigao optužnicu za te zločine, iako su poznati mnogi zločinci, kao i lokacije gde se nalaze grobnice. To je veliki greh na savesti srpskog naroda i dok se ne oglasi sud i ne proglasi zločin, kolektivno ćemo trpeti posledice tog greha, a boljem se možemo nadati samo onda kad i mi sami budemo bolji, tj. kada se bolje budemo odnosili prema žrtvama.
Posle 1989. godine novoformirane demokratske vlasti u postkomunističkim zemljama otvorile su tajne dosijee, otkopavale masovne grobnice, pravile popise žrtava i dostojno ih sahranjivale, čak pripadnike Ravnogorskog pokreta, što je učinila Slovenija odavno. To su učinile, kao što sam već rekao, Slovenija i Hrvatska. Ironijom sudbine, Hrvatska je postala prva zemlja bivše Jugoslavije koja je raspisala poternicu za jednim partizanom. Ostali smo samo mi i, naravno, naša braća Rusi.
SPO iskreno žali sve nevine žrtve koje su stradale u suludim ratovima 90-ih godina i zbog toga ćemo glasati za predloženi tekst deklaracije, kao što smo glasali i za Srebrenicu. Takođe, pozivamo sve međunarodne činioce da tragaju za mirovnim rešenjima, kako se ovakve žrtve nikada ne bi ponovile. Vrlo jasno želimo da kažemo da SPO nikada neće odustati od borbe za ispravljanjem silnih nepravdi koje je komunizam naneo ovom narodu i nećemo biti mirni dok se žrtve i zločinci ne nazovu pravim imenom.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, koristim ovo vreme da bih postavio tri pitanja. Prvo pitanje se odnosi na to da su opštine Sombor, Kula i Vrbas uputile zajedničku inicijativu za izgradnju putnog pravca od Vrbasa preko Kule, Sombora i Bezdana, koji bi trebalo kvalitetnije infrastrukturno da poveže našu zemlju sa Hrvatskom. Time bi se značajno skratio put do hrvatskog primorja i BiH, najznačajnijeg spoljnotrgovinskog partnera ovoga regiona. Imajući u vidu da je ovaj pravac ujedno i najbliži put ka EU, da je Mađarska odavno u EU, da će Hrvatska biti uskoro, suvišno je govoriti koliko bi jačanje putne mreže imalo značaja za ovaj region, pa i šire.
Pošto do kraja maja traje javni uvid u Nacrt prostornog plana Republike Srbije, kojim nažalost nije predviđena izgradnja ove trase, smatram da je sada poslednji momenat da se promene odluke koje su između ostalog dovele i do višegodišnje, mogu reći višedecenijske marginalizacije ovog regiona, koji bi vrlo lako mogao da postane lokomotiva na putu ka EU.
Moje drugo pitanje se odnosi na grad Novi Sad. Predstavnici odborničkih grupa Skupštine Novog Sada ni posle šest meseci nisu dobili odgovor od Vlade Republike Srbije povodom zahteva za izuzimanje iz procesa privatizacije i davanje gradu na upravljanje preduzeća DP Gas. To je kao u slučaju Novosadskog sajma.
Činjenica da su skoro sve odborničke grupe, sem jedne, potpisale ovu inicijativu govori u prilog tome da to više nije politička stvar, nego jasan stav građana Novog Sada. Interes građana najvećeg vojvođanskog grada jeste da se precizno utvrdi na koji način je vršena distribucija gasa u Novom Sadu.
Ovo govorim, a i sama inicijativa je pokrenuta u tom smislu, jer postoje ozbiljne indicije, na koje se ukazivalo i ranije, posebno od strane članova DS i SPO, da je bilo jako puno nelogičnosti i nepravilnosti u poslovanju tog preduzeća i da se takva poslovna politika, nažalost kao i uvek, prebijala preko leđa individualnih potrošača gasa.
Moje treće pitanje je ujedno i molba Ministarstvu za ekonomiju i Ministarstvu za rad i socijalnu politiku da se pomogne koliko god je moguće u rešavanju slučaja 500 bivših radnika profitnog centra „Kobos“ iz Bosilegrada, koji su sastavu holding kompanije „Jumko“ iz Vranja, koji imaju pravosnažnu presudu da im se isplati 17 rata iz 2002. i 2003. godine. I pored pravosnažne presude, ti ljudi nisu dobili nijednu od ovih rata. Nijedna od ovih rata im nije isplaćena.
Znam da ovaj slučaj nije usamljen, da ovakvih slučajeva ima mnogo, ali ako se svi zalažemo za ravnomerni regionalni razvoj, onda je sasvim sigurno da nam ovakvi slučajevi moraju biti prioritet, jer je u pitanju jedna od najsiromašnijih opština, pogotovo imajući u vidu poražavajuću činjenicu da je čak 95% ovih ljudi o kojima govorim i dan-danas nezaposleno. Hvala vam.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovana gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, na početku svog izlaganja želim da podsetim da je danas 19 godina od 9. marta 1991. godine, dana kada su se Vuk Drašković i SPO, zajedno sa građanima Beograda i onima koji su tog dana bili u Beogradu, goloruki suprotstavili režimu Slobodana Miloševića boreći se za slobodu i demokratiju. Odgovor na goloruki narod su bili tenkovi. Iskreno bih voleo da neke moje kolege ovaj 19-godišnji, da kažem, pomen iskoriste kao jedno ogledalo u koje ćemo se svi zajedno pogledati i videti koliko smo odstupili od borbe za vrednosti za koje smo se borili devedesetih godina.
Kada govorimo o zakonu o amnestiji, mnogo toga pozitivnog je rečeno. Kao ni moji prethodnici, ne bih želeo da se ponavljam, potrudiću se samo da izvučem ono što je najinteresantnije i najvažnije kada je ovaj zakon u pitanju. Naravno, SPO će u danu za glasanje podržati ovaj zakon.
Donošenjem ovog zakona, na kom su zajedno radili Ministarstvo pravde, Ministarstvo dijaspore i Ministarstvo odbrane, uspešno, biće povučene krivične prijave ili suspendovani sudski procesi protiv onih koji nisu na zakonom predviđen način odlagali vojnu obavezu, a imaju 30 ili više godina.
Usvajanje ovog zakona je, na neki način, logičan sled događaja ka potpunoj profesionalizaciji vojske, koja se očekuje 2011. godine, ali i još jedan pokazatelj dobre saradnje među ministarstvima, kao i opredeljenja države da odlučno menja politiku prema dijaspori.
U inostranstvu živi, čuli smo u današnjoj raspravi, oko 150.000 mladih ljudi, od kojih većina nije mogla da odsluži vojni rok zbog tehničkih razloga i zbog toga ni dan-danas ne mogu da dođu u Srbiju i da posete svoje porodice. Usvajanje ovog zakona će omogućiti da ti mladi ljudi ponovo dođu u Srbiju i da posete svoje porodice, da vide svoje roditelje, ali, nadam se, i da se veliki broj njih definitivno odluči da se vrati u Srbiju. Kažem, nadam se iskreno, jer ti ljudi predstavljaju veliki potencijal Srbije.
Važno je znati da se zakon o amnestiji odnosi na sve državljane Republike Srbije, kako na one koji žive u Srbije, tako i na one koji žive u inostranstvu. Usvajanje zakona označava želju države da pomogne svim mladim ljudima koji nisu regulisali vojnu obavezu i pokazuje opredeljenje države da se podrže mladi, vredni i obrazovani ljudi, na prvom mestu.
Kako smo imali prilike da čujemo pozitivne stvari u vezi s ovim zakonom, imali smo takođe priliku da čujemo i one koji kritikuju ovaj zakon. Uglavnom su to stvari i razlozi koje smo mogli da predvidimo. Ipak treba reći i to, iskreno žalim ljude koji u sebi imaju samo mržnju, negativna osećanja i nedostatak samilosti, a sebe vole da nazivaju patriotama ili velikim pravoslavcima. Poručio bih mnogima, nažalost, većina tih ljudi danas nije u parlamentu, ali iskoristiću priliku da im poručim – kada već toliko degradiramo one koji u najvećem broju iz tehničkih razloga nisu mogli da odsluže vojni rok, hajde da se zapitamo da li su možda ti mladi ljudi otišli iz zemlje zato što su izbegli, spasavajući živu glavu sa Kosova i Metohije, da li zato što su u doba krize otišli da bi nahranili svoje porodice, da bi sačuvali i izdržavali svoje roditelje, potražili neku novu mogućnost egzistencije i priliku za školovanje od koje bi kasnije mogli da imaju koristi. Jedno je sigurno, kako god da okrenemo i tumačimo, ti mladi ljudi nisu kriminalci.
Ako mi dozvolite, završio bih svoje kratko izlaganje sa jednim ličnim iskustvom. Rođen sam 1972. godine i pripadam onoj generaciji koja je na ratište otišla sa 18, nepunih 19 godina. Naravno, niko nas nije pitao da li to želimo ili ne. Smatrao sam to, na neki način, svojom obavezom. Pošto sam bio sportista, bio sam u jedinici koja je bila predviđena da vrlo brzo ide na ratište, i bio sam izviđač – pešadinac. Nekom slučajnošću se zadesilo da su u toj jedinici bila dvojica sinova visokih funkcionera u tadašnjoj Republici Srbiji. Čim su osetili da treba da se ide na ratište, njihovi očevi su ih povukli kao nesposobne i odveli u Milano na studije. Naravno, svi mi ostali smo prošli kasnije strahotu rata koji je zadesio celu državu.
Ako ni zbog čega drugog, nekih drugih razloga koje smo imali prilike da čujemo, ne kao političar, nego kao čovek, uvek ću glasati za zakon o amnestiji i za to da amnestiramo one mlade ljude koji su zbog svoje egzistencije otišli iz zemlje, ako smo već amnestirali tatine i mamine sinove svih ovih godina. Hvala.