Dame i gospodo narodni poslanici, privatizacija je nužnost i neophodan uslov celovitog tržišnog sistema.
Srpska radikalna stranka se tokom svog desetogodišnjeg rada po ovom pitanju i delujući kao opoziciona politička partija i kroz jedan mali deo učešća u vlasti zalagala za to da je ona neophodna i da je nužna i nama je sasvim jasno da jedino dobra privatizacija, dobar zakon o privatizaciji mogu da pokrenu sve ono što nedostaje u našem društvu i da su ti nedefinisani vlasnički odnosi, nemanje titulara, zapravo prouzrokovali u proteklim decenijama mnoge probleme i stvorili neefikasnu privredu i dugogodišnju krizu u razvoju.
Taj socijalizam, kao istorijski kompromitovan koncept, je zapravo početak onoga što se danas reflektuje u našem društvu. Taj sistem radničkog samoupravljanja, koji je pratio period od 1974. godine, od usvajanja ZUR-a, kada je društvena svojina proglašena kao svačija i ničija, ali to nisu samo osnovni problemi koji su prouzrokovalil ovakvo stanje u našoj privredi, već sve ono što nam se događalo u protekloj deceniji - a to su neviđeni pritisci i sankcije zapadnih sila, Amerike pre svega, sistematsko uništavanje, a na taj način i naše privrede, koje je kulminiralo u agresiji NATO pakta 1999. godine, kada su svi naši veliki privredni sistemi, infrastrukture, od strane zapadne vojne alijanse na najgori mogući način uništene i potpuno satanizovana naša privreda, koja je je ionako posrnula zbog sankcija i svih tih dešavanja u našem okruženju.
Ali da bi se efikasno sprovela privatizacija mora da se ide na koncept prodaje preduzeća za gotov novac, kao i obveznicama SR Jugoslavije po osnovu neisplaćene dospele devizne štednje građana. Međutim, ne samo za dospele obaveze države prema građanima koji su imali staru deviznu štednju, već za celokupan iznos i to je ono što treba da se promeni u ovom zakonu.
Mi, srpski radikali, smo ključni segment privatizacije zasnivali na oročenosti i na obaveznosti. Ako pogledate unazad videćete da smo se jedini oštro suprotstavljali u Saveznoj skupštini višegodišnjem produžavanju roka za procene vrednosti kapitala, odnosno produžavanju roka primene tog zakona koji je obavezivao privredne subjekte, jer smo smatrali da svako odlaganje ima za posledicu da privreda i dalje posrće, a naročito smo se suprotstavili odluci, u velikoj ljubavi te godine 1994. socijalista i Đinđića, da se stopira privatizacija.
Smatramo da bi ovaj zakonski projekat morao da se unapredi u mnogim stvarima. Naročito kod definisanja pojma društvene svojine, koja nam je prouzrokovala sve te probleme i taj problem može da se reši tako što bi se u zakonu jasno odredilo da je to jedan podoblik državne svojine i tako bi se uskladio zakon sa Ustavom Republike Srbije, jer društvena svojina i nije definisana u Saveznom ustavu i izbegle bi se sve pravne neprijatnosti osporavanja ovog zakona.
Ono što je najvažnije i što nedostaje u ovako predloženom zakonskom projektu privatizacije je činjenica da su nezaposlenost i svojinska transformacija, odnosno privatizacija usko povezani i da zakonodavac, odnosno resorni ministar, to slučajno ili namerno nisu hteli da imaju u vidu, s obzirom na činjenicu da je neophodno da se u ovaj zakon ugradi odredba da se kupac izabran na licitaciji obavezuje da ne smanjuje broj zaposlenih u preduzeću koje je predmet privatizacije.
Vi pominjete neke socijalne fondove, koji sami po sebi nisu dovoljni, neće da zaštite toliki broj radnika, koji će ostati bez posla, a ozbiljni socijalni programi bi svakako trebalo da budu predmet vašeg razmišljanja i onoga šta ćete da uradite sa tolikim brojem ljudi u našoj privredi, u našoj industriji, koji će dobiti otkaz.
Moraju se izbeći sve greške koje su se desile zemljama postsocijalističkim, zemljama u našem okruženju, istočnoevropskim, koje su ovde potencirane kao zemlje sa svetlim primerom, a naročito ih je potencirao šef vaše većinske, nažalost, poslaničke grupe u ovom skupštinskom sazivu, gospodin Jovanović, koji, zapravo, ne zna da su sve te zemlje za proteklih deset godina, zbog primenjene šok terapije u procesu privatizacije, dovele svoj bruto nacionalni proizvod u potpunu stagnaciju.
Primera radi, i dan danas Istočna Nemačka dobija milijarde pomoći za razvoj od strane svojih pomagača, onih finansijskih institucija u Evropi i svetu sa kojima sarađuje, a ni dan danas nije sposobna da zdravo razvija i da ulaže u svoj sopstveni razvoj.
Sama privatizacija nije neki čarobni štapić, koji će da reši sve probleme, kao što to ovde reče premijer Đinđić, pa i ministar Vlahović, u više navrata, i u svom današnjem srceparajućem obraćanju narodnim poslanicima, već privatizaciju moraju da prate mnoga druga pravila i sve ono što nedostaje našoj državi i našem društvu, a što mora da se reši. Pre svega, moramo da imamo pravnu državu, što je očigledno ne demonstrira sadašnji režim DOS-a, ni na saveznom, ni na republičkom nivou, i sama činjenica da mi od danas imamo nekakvu Uredbu Savezne Vlade, potpuno protivustavnu, o izručivanju srpskih državljana, državljana Srbije i SRJ Haškom tribunalu, dovoljno govori o tome.
Mi nemamo, a treba da imamo, da bi se to uklopilo u ovakav koncept privatizacije, moral izvršne vlasti, moral u poslovnim odnosima, nemamo funkcionisanje tržišta, hartija od vrednosti, nemamo zdravu monetarnu politiku, ma kakav je privid da ona postoji, da je uspostavljena, i sve su to one stvari koje prate i koje će osakatiti ovakav zakonski predlog i budući proces privatizacije, jer, iskreno rečeno, na osnovu svega što se do sada dešavalo, niko normalan više ne može da poveruje da će upravo ova DOS-ovska vlast da sve ove osnovne principe, koje sam nabrojala, ustanovi, i da će da omogući da oni kao takvi prate proces privatizacije.
Ovaj zakon takođe sankcioniše one koji su već u prethodnim privatizacijama po starom zakonu iskoristili makar jednu deonicu i makar jednu godinu staža, i uskraćuje im dalje pravo. Postupak putem javnog tendera je dat vrlo uopšteno, uopšte nije precizirano kakvi su to kriterijumi za prodaju preduzeća i koji će se kupac izabrati.
Kad je već reč o Beočinskoj cementari i o Lafaržu, o ugovorima, sporazumima koji su sklopljeni, ja ću, gospodine Vlahoviću, da vas podsetim na izjavu od pre tri dana, koju je dao Iv Deklerk, izvršni podpredsednik Lafarža. On je rekao, što ste vi malopre izneli ovde, i ništa nije niti kolega Mirčić u tome rekao pogrešno, ali očigledno je da vi krijete od javnosti šta se zapravo iza ovoga dešava, kakve su zakulisne igre u pitanju i zašto se taj sporazum potpisuje pre ovog vašeg zakonskog projekta, pre nego što smo mi dobili materijal. Dakle, konačni sporazumi, kaže gospodin Deklerk, o svim detaljima postignuti su 19. aprila i 21. maja ove godine, i Lafarž sada, prema rečima Deklerka, sa zadovoljstvom očekuje početak saradnje i da Vlada Republike Srbije i resorni ministar održe svoja obećanja i da poštuju taj sporazum. Dakle, dileme tu nema.
Ono što je vrlo značajno i što mora da se promeni ovde je definisanje nivoa depozita, jer nije jasno na osnovu čega će gospodin Vlahović, a to mu je dato ovim zakonom, da određuje visinu depozita prilikom prodaje preduzeća? Dekomponovanje "Zastave", popularno nazvano, je nešto što danas boli, što tišti i što sa zabrinutošću prati skoro svaki Kragujevčanin, ne samo oni, nego svi oni koji su kooperanti grupe "Zastava", a kojima je neizvesna budućnost. Potpuno ste ih šokirali jednim takvim projektom, zbog toga što ova vlada ima "eksperte", ali ne i ljude koji znaju šta je proces proizvodnje i koji ne znaju da fabrika automobila, a trebalo bi to da znate, ili radi ili ne radi, pomoćni programi mogu da budu dobrodošli i možda će i biti, ali to ne rešava sam problem.
Oni koji, kako vi kažete, poslujući po novim tehnologijama (strani izraz), neće na takav način, kao što ste vi propisali ovim zakonom da budu strateški partner "Zastavi", koja možda neće moći ni po zakonskom projektu, koji nam nudite, da se restrukturira, jer ima mnoge probleme, i onda se postavlja pitanje - a šta ćete tim ljudima da ponudite, i sa čime ćete da izađete pred njih, kada ste ih već pre dva meseca obmanuli, a to je već juče, oglašavanjem sindikata kulminiralo, jer niste ispunili sve ono što ste u sitnim satima potpisali sa njima, a to je da imaju radno angažovani broj na po petnaest dana, koji ste im obećali , i da dobiju visinu nadoknade za to, koju ste im obećali.
Obmanuli ste ih, i kako onda da vam veruju da ćete uspeti na takav način, pronalazeći takvog partnera, koji će sutra kupiti "Zastavu".