Gospođo Gojković, nadam se da ćete u budućnosti sa tog mesta takođe da se zabrinete i za preostale haške sužnje koji su branili interese zemlje.

Što se tiče odbora, a to je pomenula i gospođa Gojković danas, više puta, kolega Arsić, kolega Martinović, organizacije, dogovora o kolektivnoj bezbednosti da je to razlog zbog kojeg SRS negoduje i ne želi da prihvati ništa drugo. Normalno je, gospodine Martinoviću, da na čelu tog odbora treba da bude prof. dr Vojislav Šešelj, kao što smo tražili. Da li smo mi to tražili? Jesmo.

Zbog čega? Zbog toga što ne bi bilo učešća Srbije, gospođo Gojković, niste tada bili u ovom sazivu Skupštine, da nije bilo SRS. Dve godine je Ruska Državna Duma pozivala ovaj parlament da da svoje predstavnike. Tadašnji ambasador Ruske Federacije se obraćao i meni kao potpredsedniku Skupštine i šefu poslaničke grupe SRS da učinimo poslednji napor da damo svoje predstavnike u ODKB. Normalno je da mi koji smatramo, i to je jedina ispravna politika za državu Srbiju, da smo integracija sa Ruskom Federacijom i samo zaštita koju možemo da dobijemo od ODKB je garancija za budućnost i da ćemo da povratimo i KiM i potpunu nadležnost nad južnom srpskom pokrajinom i da spasimo našu državu, jer normalno da ćemo za to da se zalažemo i da tražimo takvo mesto.

Dakle, suština, i time završavam, u budućem radu svih parlamentarnih tela i odbora, poslanici SRS će činiti sve da zastupaju interese i politiku zbog kojeg vas je vaš narod izabrao ovde. Mi ovde nismo, kako je to rekla Marija Obradović, dovedeni da glumimo majmune. Mi smo predstavnici časne, patriotske Srbije, građana koji znaju da je naš interes i interes SRS ovde na najbolji način zastupljen u svakom trenutku, po svakom predlogu zakona, štiteći Ustav ove zemlje i pre svega poštujući Poslovnik o radu Narodne skupštine, koji vi volite da kršite, daćemo sve da građanima uvek i uvek govorimo samo istinu. Hvala vam.

Gospodine Martinoviću, koliko se sećam, a pamćenje me izuzetno služi, vi ste mi i te kako aplaudirali na to moje izlaganje iz 2008. godine. Bili smo u starom zdanju Skupštine i bili ste oduševljeni mojim pozivom da niko ne treba sa izdajnicima iz DS i Borisom Tadićem da sarađuje, a naročito zbog činjenice da su toliko zla naneli kao predstavnici izdajničke vlasti isporučivši sve srpske heroje i patriote haškom kazamatom.

(Aleksandar Martinović, s mesta: Da li to važi i sada?)

Nemojte da dobacujete. Nemojte da ste nepristojni. Vi ste valjda neki intelektualac, bar se tako predstavljate, pa budite fini.

Što se tiče toga da li ćemo i na koji način mi da štitimo interese, znate, gospodine Martinoviću, ja sam bar neko, a i ogromna je većina takvih ljudi koji drže do morala i časti, koji ne prodaju veru za večeru, prema tome, to što ću ja na dosadan način, kao što to radim unazad 25 godina, da štitim državne i nacionalne interese zajedno sa ostalim kolegama, srpskim radikalima, je ponos za mene i sve one koji nas tako doživljavaju, a vašu bruku i sramotu vi sami …

Hvala vam gospođo Gojković.

Javljam se po članu 27. stav 2.

Ne bih se zaista javila da niste reagovali malopre mislim bespotrebno, što vas tiče, da branite nečiji integritet, kojeg nema, i dostojanstvo nekoga ko je nažalost, ali odlazeći predsednik Republike, kada ste rekli da...

Rekli ste da kolega Mirčić ima određene insinuacije. Da bih vam dokazala da to nije tako, a vi morate da imate u vidu to da nikad niko od srpskih radikala ne govori neistinu i…

Ne.

Ja ne znam šta ste vi govorili o Južnom toku, ali znam šta ste rekli kolegi Mirčiću.

Da ima insinuacije na postupanje gospodina, kolege Ljubiše Stojmorovića.

Gospođo Gojković, pošto vi niste u tom periodu bili upućeni u ta zbivanja, kao što jeste gospodin Vučić, koji to može da potvrdi …

…23. juna 2010. godine Tomislav Nikolić…

Nemate razloga uopšte da budete nervozni.

Znači, povredili ste Poslovnik kao predsedavajuća. Lepo sam vam navela, član 27. stav 2. morate da se starate o primeni ovog Poslovnika. Vi to vrlo dobro znate.

Dakle, ne možete na tvrdnje nekog od narodnih poslanika, za šta postoje dokazi, ja ću vam to dokazati, 23. jun 2010. godine Tomislav Nikolić, o njemu se radilo i govorilo, bio je u Strazburu na zasedanju Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, evo živih poslanika ovde koji su tada bili samnom, a navodno polagao dva ispita. Znači, sve je laž. Kupio je diplomu. Ljubiša mu je to omogućio i ta diploma je stečena nezakonito. Hvala.

Gospođo Đukić-Dejanović, smatram da ste malopre kada ste zloupotrebili pravo iz člana Poslovnika 27. i prekinuli koleginicu Radetu u isto vreme narušili i dostojanstvo Narodne skupštine. Naime, ona je uspela to da završi jer je ona pametna žena i retorički i te kako vešta u komunikaciji sa građanima jer se pre svega njima obraća svaki poslanik SRS, ali dostojanstvo je narušeno zbog toga što je ona prisutnoj gospođi, koja je tužilac i predstavnik Tužilaštva u Srbiji, jasno stavila do znanja da je zbog takve izjave ustaškog ministra Vesne Pusić, država trebala da reaguje.

Zamislite vi, gospođo Đukić-Dejanović, da ste vi otišli u Zagreb i da ste rekli bilo šta protiv Glavaša, Gotovine ili bilo kog ustaškog zločinca. Za razliku od njih prof. dr Vojislav Šešelj je heroj srpskog naroda. Haški kazamat nije uspeo za devet godina njegovog mrcvarenja tamo i pokušaja da ga ubiju, da dokaže da je počinio bilo kakav ratni zločin, čak su i u pokušaju, a to na samom početku da mu prikače nekakav govor mržnje, pali kod prvog svedoka.

Sada vi kao predsednik parlamenta Republike Srbije, u kojem sedi najveća opoziciona politička stranka, čiji je nosilac liste naš predsednik dr Vojislav Šešelj, u situaciji kada gospođa Radeta priča kako oni koji vi priznajete, koji su okupirali srpske zemlje i ubijali zločinački genocid izvršili nad srpskim narodom, reaguju u Srbiji i na takav način pominju ime danas najvećeg srpskog heroja. Mislim da to ne treba da radite i niko od predstavnika vlasti. Ako niste za ovih devet godina uradili ništa da bilo koga obavestite ili da se bilo gde pobunite zbog toga što je prof. dr Vojislav Šešelj utamničen, to vama neka služi na čast. Videli ste juče da njemu ta pomoć nije potrebna, on je pobedio Haški tribunal i naša stranka će na sledećim izborima. Hvala.

Gospodine Cvetkoviću, vi ste za premijera 2008. godine izabrani posle prevare veka, a to je automobilska industrija "Fijat" u Kragujevcu i ovim amandmanom sam tražila da milijardu i 837 miliona dinara koje ste predvideli da finansirate privatnu kompaniju italijanske porodice Anjeli, preusmerite za penzionere, siromašne penzionere u Srbiji, jer je očigledno da posle četiri godine mi kao narodni poslanici, građani Srbije, građani Kragujevca, ne mogu da znaju kakav ste to ugovor famozni potpisali sa "Fijatom" i stojim iza toga da je to apsolutna prevara, s obzirom na to da je Boris Tadić 6. maja 2008. godine zajedno sa Božidarem Đelićem izjavio da će ta nova kompanija i novi model da se izvozi na široko rusko tržište. Međutim, premijer Ruske Federacije Vladimir Vladimirovič Putin je 19. marta ovde u Skupštini rekao da apsolutno to ne dolazi u obzir i nije moguće jer je u pitanju originalni italijanski proizvod, a u međuvremenu, ne samo da ste otpustili još preko 1.500 radnika, već i oni koji su ostali, koji su prvobitni test prošli da bi ostali da rade u novoj "Fijat" kompaniji, svakodnevno dobijaju pritiske, ucene i otkaz. Žena koja je mašinski inženjer 17 godina, ona je dala intervju za naš časopis "Velika Srbija", koja je dobila rešenje da radi na kontroli novih automobila i proizvoda, dobila je otkaz i to DHL poštom, u pitanju je samohrana majka. Tako se ponašaju oni koje vi finansirate.
Gospodine Cvetkoviću, pošto ovde nije došao Boris Tadić, a mogao je, kao što ste vi trebali da dođete sa svim ministrima iz Vlade, ali ste neodgovorna Vlada, jer vi sami takvim ćutanjem branite ovaj katastrofalni budžet, recite onda – otkud vama pravo da izjavljujete …
(Predsedavajući: Vreme.)
… da vi samo imate ekskluzivno pravo da znate kako izgleda novi model…

Nije trenutno gospodin Cvetković u sali, gospođo Đukić Dejanović, od vremena kada ste vi bili opozicija ovo je još gori Zakon o poreskom postupku i administraciji. Od 2002. godine građani Srbije trpe teror DS i njenih koalicionih partnera. Moram da vas podsetim da je taj zakon ustanovljen tako što je tada predviđeno, a kasnije su se jedva smilovali da to izbrišu iz zakona, da poreski službenici mogu da upadaju i noću i bilo je predviđeno da mogu da nose pištolje kod poreskih obveznika u kuće, ali sada je apsolutno jasno da to radite na drugi način, a kod ovih tajkuna i kriminalaca koje finansiraju, pre svega, vlast i Nikolićevu i Vučićevu stranku, vi ne smete ni da pozovete telefonom, odnosno ni direktor Poreske uprave Srbije, a i sam premijer, njihovi dugovi prema državi su ogromni.
Koliko strane banke pljačkaju državu u koliko smo mi bili u pravu kada smo rekli da ovaj zakon mora da prati Zakon o NBS i Zakon o hartijama od vrednosti, govori činjenica, a tu je i gospođa iz Ministarstva finansija, da te banke zarađuju po osnovu kursa koji je mnogo veći u Srbiji i oni nama skupo prodaju jer su došli ovde da posluju po domaćim povoljnim uslovima, a po mnogo skupljim uslovima da nam prodaju novac. Sada ću zbog građana Srbije, jer verovatno to ljudi danas prate, koji idu u menjačnice i koji moraju da plaćaju kredite kojima ih te banke deru. Kurs evra na današnji dan kupovni je – 100,0885, to je onaj koji banka plaća, srednji je – 102,6549, a prodajni – 105,213. Znači, građani Srbiji koji je prezadužen i koji je bio prinuđen da pod takvim nenormalnim kamatama uzme kredit kod tih pljačkaških banaka, a nečete da prihvatite predlog SRS da se te banke, kao u nekim zemljama, ekstra oporeziju i da plate to što tako skupo prodaju novac. Građani moraju da plate kredit po ovom najvišem kursu, a kada uzimaju, odnosno kada daju depozit, banka im plaća najmanje. Prema tome, očigledno je da je ova politika Vlade i Ministarstva pljačkaška i da ide na ruku tajkuna i bankama.

Hvala gospodine Novakoviću. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, argumentacija koju je izneo kolega Nemanja Šarović je apsolutno utemeljena gospodine ministre i potkrepiću je nekim događajima iz bliske prošlosti. Vi ćete videti jer ste vi u toku načelne rasprave rekli da je to vaša obaveza i da ste vi do 24. decembra morali da se pojavite sa izmena i dopunama Zakona o jedinstvenom biračkom spisku, našta vas rok obavezuje kada su u pitanju naši državljani koji žive u rasejanju, odnosno u dijaspori.

Međutim, bez obzira na to što vi smatrate, a vodila se polemika oko Ustavnih rokova i oko situacija u kojoj ste se vi našli zbog propasti vašeg puta u EU i to je očigledno, zbog daljih pritisaka i ucena koje ćete da trpite od Amerike i od EU, oko termina i tajminga kada treba da se raspišu izbori. Sve i da oni budu u roku koji Ustav predviđa i kako ste vi predvideli da se raspišu početkom marta, a 6. maja da se održe, parlamentarni i lokalni izbori u Srbiji.

Garantujem vam, gospodine Markoviću, da tek sada s obzirom na ovako nakaradan član 1. predloženog zakona nećemo biti u situaciji, niti ćemo pomoći našim ljudima koji žive u inostranstvu da se bez obzira što je danas 21. decembar, pa dok vi izglasate ovaj zakon, dok on stupi na snagu. Jer upravo je problem, gospodine Markoviću, i to vrlo dobro znate, rad diplomatsko-konzularnog predsedništava, jer oni nisu uopšte zainteresovani, gospodine Markoviću, ne 2004. godine, ni 2006. godine, kada je bio referendum o novom Ustavu Srbije, ni 2008. godine, da pomognu našim državljanima koji na to imaju pravo da se upišu u birački spisak. A vi sada ne prihvatate argumentaciju gospodina Šarovića i Srpskih radikala, već mislite da će se organima opštinske uprave taj posao uspešno da završe na način na koji ste to predvideli ovim članom 1. diplomatsko-konzularna predsedništva.

Mi smatramo da, a verujem da ste to pitali i pojedine koji nešto znaju o tome i koji hoće da pomognu, ima svetlih izuzetaka, mada uglavnom u tim diplomatsko konzularnim predstavništvima sede istrošeni kadrovi i DS i raznih drugih stranaka, koalicije. Oni su nezainteresovani za svoj posao. Baš ih briga, otišli su tamo, dobili su tu diplomatsku funkciju za četiri godine. Mnogi od njih su nama rekli kada putujemo u ovim međunarodnim delegacijama – evo ovde sam, sada imam vremena da čitam, da pišem neke knjige i tako, pojedinci, ne zaista svi i koliko se oni loše odnose prema Srbima koji nemaju pomoć iz matice. Pričali smo kada je bio Srećković ovde i interpelacija o kojoj još uvek nema glasanja, koju smo podneli, o njegovim malverzacijama i o lošem radu, a to ću sada, gospodine ministre, da vam ilustrujem nekim egzaktnim podacima.

Naime, kada je u pitanju nešto se očekivalo, nemam skroz precizne podatke što se tiče broja glasača za poslednje izbore parlamentarne i predsedničke 2008. godine, ali kada je bio referendum 2006. godine 16,55% je samo njih glasalo od ukupnog broja birača, a taj broj se nije znatno promenio ni kasnije, 2008. godine, samo 2.765 ljudi Srba koji žive u inostranstvu je iskoristilo svoje pravo glasa.

Gospodine Markoviću, pošto smo čuli razne procene koje su zaista grandiozne i neutemeljene, koliko vi mislite ili raspolažete nekim informacijama, a vi recite otprilike, da ima naših ljudi koji žive u inostranstvu a koji treba da se upišu u birački spisak i da ostvare svoje pravo glasa? Procenjuje se da ih ima i preko milion itd, neko kaže da ima i dva miliona, ima ljudi srpskog porekla koji žive na svim kontinentima, najviše ih ima onih na koje se računa koji žive u Americi odnosno u okolini Čikaga, ali ti ljudi su srpskog porekla i oni nemaju državljanstvo srpsko, mada mogu da ga ostvare po Zakonu o državljanstvu Republike Srbije koje smo usvojili pre nekoliko godina, odnosno vi uz našu asistenciju za taj član 7. zakona. Gospodine Markoviću, činjenica je da je od tih 18.000 ljudi i na parlamentarnim izborima i za referendum manje od 3.000 ljudi na čitavoj planeti srpskog porekla, odnosno Srba iskoristilo pravo glasa.

Kako su nesposobni ovi u diplomatsko konzularnim predstavništvima, gospodine Markoviću, najbolje govori činjenica da oni nas, narodne poslanike, ljudi, građani pozivaju. Meni se desio slučaj, jedna gospođa iz okoline Čikaga, pa me je zvala jedna žena odnosno cela porodica sa juga Francuske i oni kažu – pa oni nisu sposobni nas da animiraju, da nas obaveste kada će i gde će biti otvorena konzularna predstavništva, da mi iskoristimo pravo glasa, a vi sada njima dajete u ruke da upravo oni rešavaju ova pitanja. To je potpuno besmisleno. Vi ste taj organ, Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, koji treba upravo da uradite do kraja ako hoćete jednom ovaj posao.

Gospodine Markoviću, prvo morate kao ministarstvo, vidite da je ovaj Srećković samo gledao kako će, kako kažu ovi iz dijaspore, lutrija Srećković, šakom i kapom da deli ovim SPO-skim ekspoziturama pare po inostranstvu, vi morate da budete taj organ odnosno to ministarstvo koje će na svaki način da animira te ljude i da ih uputi i da iskoristite sve potencijale da oni to urade do početka glasanja, ako bude tad taj 6. maj.

U Moskvi recimo procenjuje se da ima 30 – 40.000 Srba sa pravom glasa. Samo 300 njih je iskoristilo pravo glasanja na prošlim izborima odnosno za referendum. Nekoliko stotina njih se upravo diplomatsko konzularnom predstavništvu javilo, međutim oni nisu bili sposobni da ih blagovremeno u zakonskom roku upišu u birački spisak.

Šta se desilo Srbima koji žive u Čikagu? Na jednim izborima, 2004. godine, parlamentarnim, tamo je najveći broj onih koji imaju državljanstvo Srbije i koji su stekli mogućnost da glasaju, oni su odjedanput, nekoliko dana pred te izbore prebačeni u Vašington. Da li možete da zamislite situaciju da ljudi ne znaju kako im je onemogućeno sada da idu i kako oni mogu da glasaju?

Gospodine Markoviću, ti ljudi bez obzira što žive u rasejanju, ako ste na njih mislili kada ste ovaj tzv. jedinstveni birački spisak pravili, to nije, to su izvodi iz biračkih spiskova lokalnih uprava, apsolutno su obespravljeni po raznim drugim osnovama. Budite sigurni, kada biste se malo dublje upustili u tu priču, a ne samo da ispunite tu zakonsku formu, kada biste videli koliko su oni ogorčeni na takav odnos matice prema njima onda biste shvatili da ovi iz diplomatsko konzularnih predstavništava nisu ni sposobni niti oni treba to da rade, da im omoguće za nekoliko meseci da oni do maja meseca steknu pravo glasa i da se birački spisak ažurira.

Gospodine ministre, gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, mi Srpski radikali smatramo da ovaj zakon kao što je i amandman glasi gospodina Nikole Žutića, treba da se zove Zakon o srpskoj kinematografiji, ja ću kroz ilustraciju i kroz neke konkretne primere zašto je potrebno da bi se sačuvala autentičnost srpskog filma i zbog zakon tako treba da se zove. Da vam to uporedim sa nekim drugim narodima i sa nekim drugim državama gde je na isti način urađeno.

Da li se sada u Francuskoj baš tako zove Zakon o francuskoj kinematografiji. Pretpostavljam da ima to u svom nazivu, ali svakako gospodine Markoviću, vi nikada nećete da kažete kada pričate o nekom poznatom francuskom filmu, reći ćete to je vrhunsko delo francuske kinematografije, kao što ćete reći ruske ili neke druge koje su se proslavile i koje su osvojile nagrade na mnogobrojnim festivalima i prestižne nagrade su osvojili njihovi reditelji, glumci itd.

Sada se ovde zaista postavlja pitanje šta je bila vaša autentična namera. Naša namera je da konačno posle onog crnog vremena FNRJ,SFRJ, pa svega onoga što se dešavalo, naročito poslednjih deset godina, neke hiper urbane, novo stvorene vrednosti koje se promoviše kao malograđanština, ako mogu sebi da dopustim da tako to ocenim, kao jedan običan gledalac ili neko ko prati srpsku kinematografiju od malena, ali i neku drugu svetsku.

Treba napraviti ovde ipak, gospodine Markoviću, pošto ste i vi čovek itekako bavi izdavaštvom i književnošću, tu vrstu komparacije. Zašto mi kažemo srpska književnost? Zato što je ona zaista autentična jer jeste srpska. Ako kažemo srpska kinematografija onda je to nešto što jeste i treba da bude autentično srpsko. Zato zakon treba tako i da se zove, jer mi onda dolazimo u situaciju da mi skupljamo ono nasleđe, najpre u Brozovo komunističko vreme, ono vreme crnog filma, pa Bulajića, kako se predstavljali heroji iz rata, četnici đenerala Draže Mihajlovića.

Znate ona filtrirana demokratija i da govorimo i onom vremenu kasnije. Neki avangardisti sa područja bivše Bosne i Hercegovine, neki prijatelji Sarajlije, su mi pričali da je čak i lično Branko Mikulić znao da pozove telefonom, pa da kada čuje da se sprema neki takav projekat ili da ne pominjem jedan film koji je osvojio prestižnu Kansku nagradu. Onda je ovaj zvao i da pita šta se dešava, znate jer on je bio toliko instruisan tom brozomanijom, kao se to ruši ustavni poredak, bratstvo i jedinstvo itd.

Zašto mi, gospodine Markoviću, onda ne možemo da nazovemo tako zakon i da se time ponosimo i onda će više da nas poštuju oni koji se bave filmskom umetnošću u svetu. Možda bi naši umetnici imali veći prolaz. Oni sada ne mogu da ga imaju zato što nema takvih velikih dela. Jer vi ako pogledate unazad, sada da ne ulazim u to, ovde imam neku statistiku, pitanje je koliko je tačna koliko je srpski film u dvadesetom veku dostigao svoju produkciju, srpska kinematografija da se bolje izrazim ili kinematografija u Srbiji. Nije to nešto čime mi možemo da se pohvalimo ali je zaista pitanje da li su ti ljudi koji to rade i koji pišu scenario, prosjaci sa perom u ruci. Mislim da jesu. Zbog čega? Pa zato što mnogi od njih čekaju da to autentično srpsko njima da podstrek i krila i mogućnost da oni naprave filmove o našim velikanima. Jer vi kada pogledate, zato je zakon i treba tako da se zove i zato je i ova naša argumentacija.

Mi smo sve ono što treba da obeleži Srpsku kinematografiju, kinematografiju u Srbiji, vi je drugačije nazivate, izbacili i to ne postoji u srpskom filmu. Nema herojstva, na kraju krajeva nema damske otmenosti, evo to isto da kažem kao pripadnica nežnijeg pola. Nema manastirskih i dvorskih ambijenata. Nema srednjevekovne Srbije. Nema tog nacionalnog duha koji mi treba da vaspitavamo buduće generacije i da im kažemo. To kada se priča o evropejstvu i o tim ciljevima, pa ljudi to je Srbija imala kroz vekove i neće valjda nas tamo neki Kacin, File ili ne znam kako se zovu, ti namesnici koji komanduju Tadićem i ovim režimom, da uče o tome.

A onda, ako bi se tako zvao zakon o srpskoj kinematografiji, onda bi se podstakli ljudi da snimaju i dela o srpskim velikanima, o despotu Stefanu Lazareviću, ili o jednoj porodici srednjeg staleža ili o nekoj porodici na selu, ili o nekoj porodici u vremenu kada su ljudi ostajali bez ičega, iz nekog vremena i posle rata itd.

Da se ne stavim u ulogu filmskog ili serijskog kritičara, jer ja to stvarno nisam, ali kao običan građanin, znači, ovde sada ne govorim ni kao političar jer ja sam srpski nacionalista, pripadnik patriotske nacionalne stranke, ne mogu da prihvatim da vreme koje je sadašnje se poigrava sa nekim prošlim vremenom kroz ekranizaciju ili snimanje nečega, a sada je u toku jedna takva serija, neću da kažem ni kojim danom se prikazuje, gde se sve ono što se na drugi način prikazivalo, do pre nekoliko godina, sada gleda iz drugog ugla, a opet se satanizuju Srbi. To nije u redu, gospodine Markoviću. Nije u redu i zato treba zakon da se zove srpska kinematografija, da bismo učinili ono što su uradili drugi, koji se kao takvi predstavljaju i pre ili kasnije oni su uspeli da se tako nametnu svuda u svetu i da kažu – mi smo to, to je naša nacija.

Onda stvarno ja ne razumem ovo obrazloženje koje ste dali za odbijanje amandmana kolege Žutića, zato što nije moguće odrediti teritorijalnu i nacionalnu pripadnost delatnosti koja se uređuje zakonom. Kako nije moguće urediti teritorijalno? Mi se nalazimo na prostoru Srbije, jel tako? Vi ste bili, ja mislim, pre 15-ak dana, pričali ste o tome u načelnoj raspravi, na danima srpskog filma u Moskvi. Zašto se onda ne bi zakon zvao o srpskoj kinematografiji? Zašto mi ne bismo imali festival srpskog filma, to sam govorila i u načelnoj raspravi, za šta se zalagao i naš proslavljeni režiser Emir Kusturica?

Vratila bih se na ono što je vama i te kako bliža tema, srpska književnost, uporedite sada, gospodine Markoviću, druge nacije i narode, gde njima ne smeta da imaju teritorijalno i nacionalno obeležje, koliko su oni filmova snimili po velikanima iz njihove istorije, i time se hvale, osvojili mnogobrojne nagrade, Oskare, itd, a mi to nemamo. Samo to pogledajte i videćete da su ovde ljudi nemotivisani da to rade. Ili oni koji se tako osećaju, koji su bliski, po nacionalnom identitetu hoće da se definišu, bliski ideji i ovome za šta se mi zalažemo, nećemo pod tuđi jaram, nećemo u EU, nećemo da nam oni koji su bombardovali Srbiju, zlikovci iz NATO pakta i njihovi promoteri iz Holivuda pričaju šta je dobro za naš narod. Ali, pogledajte i videćete koliko je jadno i bedno da se o velikanima srpske istorije nisu snimili filmovi, a sve bi to moglo da se uradi, odnosno, bili bi ti ljudi motivisani iako je produkcija slaba jer nema para, da se drugačije zove ovaj zakon i baš da se nacionalno obeleži. Zar mi treba da se stidimo toga što smo Srbi i zbog te propagande, pominjao je kolega Marić pre neki dan pa se to vrtelo na svim medijima, ovu Anđelinu Žoli i to kako ona satanizuje Srbe, a u tom filmu inače glumi Rade Šerbedžija…

(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas o temi dnevnog reda a ne o estetici i etici filmskih stvaralaca. Mi garantujemo slobodu stvaralaštva. Završavali ili ne, nije važno u kom delu svog izlaganja kršite Poslovnik, ja sam u obavezi da vas podsetim da je tema dnevnog reda amandman koji ste podneli, a nikako etika i estetika filmskih stvaralaca u Srbiji, u regionu i šire.)

Ne znam, gospođo Čomić, znam da vi poznajete srpsku civilizaciju, ali ne znam da i kod vas, kao kod pojedinih koje ne smem da pominjem ovde i o tome sada da pričam, filmskih stvaralaca, nije prisutna ta čudna i nova malograđanska civilizacija, jer vi valjda treba da znate ko smo. Nalazimo se u Domu Narodne skupštine i ako se zalažem, kao i kolega Žutić i kao pripadnik SRS, da se jedan zakon zove srpski, ne znam šta je tu loše? A moja argumentacija, svidela se nekome ili ne, mene mogu više sada za to da kritikuju oni koji se istinski bave filmom, ali ja kao neko ko predstavlja narod i taj deo našeg naroda, pripadnika koji se bave sedmom umetnošću, mogu da dam tu argumentaciju.

Dakle, kao što se srpska književnost tako zove, i kao što smo mnoge zakone trebali da nazovemo tim pravim srpskim imenom, i ovaj zakon i amandman gospodina Žutića ste trebali da prihvatite, gospodine Markoviću, jer ja zaista mislim da bi to bio tračak nade u oporavak srpskog filma, da se sve ne bi svelo na to da ostanu samo entuzijasti, kao što sam već pomenula jednog od njih, koji namerava da snimi film po romanu "Na Drini ćuprija", našeg nobelovca Andrića, Emir Kusturica. Imali su i neki drugi ljudi tu ideju da promovišu srpsko nacionalno stvaralaštvo i ono što jesmo kao narod kroz vekove. Mislim da je potrebno da prihvatite ovaj amandman gospodina Žutića.

Inače, zakon kao zakon je čitav nekako suvoparno napisan. O tome je govorio i pre neki dan gospodin magistar Marko Milenković, koji je, takođe, čovek iz oblasti umetnosti, ali muzičke, ali je dozvolio sebi, kao i ja onda, to ću sada i podvući, da zapazimo da živimo u nekim vremenskim restlovima ili u neko novokomponovano vreme, kada je dobro od strane onih koji pišu zakone i ove Vlade, takav je i predsednik države, da se promoviše sve što je tuđe, a nacionalno nešto novograđanski, kako volite to da kažete, ja kažem malograđanski, a to nema nikakve veze sa autentičnošću i sa onim što jeste srpski narod, naša kultura, naša književnost, pa samim tim i naš film. Zato ovaj zakon treba da se zove zakon o srpskoj kinematografijji.

Hvala vam na pažnji, gospodine ministre.