Na kraju ste vašeg mandata u Vladi, uskoro će parlamentarni izbori, pre toga ste bili na vlasti od 2012. godine, a poslednji popis je sproveden 2011. godine i vi iz SNS, niste iz statističkog atlasa, pošto je tu gospodin iz Republičkog Zavoda za statistiku, izvukli određene pouke kako bi građanima Srbije bilo bolje.
Da ste ga pogledali malo, da su to pogledali poslanici koji učestvuju u raspravi, iz vaših su stranaka, vi biste videli da je ta situacija, i zateći će nas nažalost 2021. godina, samo još gore stanje nego 2011. godine.
Šta sada građani Srbije treba da znaju? Svakako ne ovo što vi promovišete, da će onaj popisivač da dođe, pa će sada putem prenosnih računara, laptopova da se vrši intervju sa građanima, umesto onih popisnih listova.
Mi kao prvo, smatramo da je bolje, i ako je duži period obrade i unošenja, da to bude na papiru, a sa druge strane, pokazaćemo i prilikom rasprava amandmanima, da je neverovatno, protiv ustavno i protiv svih normi koje štite prava čoveka, nacionalnih manjina i svih drugih koji će biti obuhvaćeni popisom, da vi od građana Srbije tražite određene podatke.
Na kraju krajeva mi smo želeli, pošto je tu gospodin iz Zavoda, da vam kažemo da mnogo precizniji treba da budu ti obrasci, nego što su ovde propisani ovima normama zakona. Bilo bi dobro da u danu za glasanje prihvatite ove naše amandmane da vas kasnije zbog pritužbi građana ne bi bolela glava.
Šta pokazuje Statistički atlas iz 2011. godine? Da je u ruralnom području, na selima, prosek starosti stanovništva se kretao od 50 do 75 godina, da su preovlađivali oni koji imaju preko 60 godina. Pazite, to je bilo pre 2011. godine.
Šta ste vi uradili da pomognete da ljudi tamo imaju bolje uslove života i da se mladi vrati i da žive i da rade na selu, ako pogledate sve te parametre, koje su zaista oni dobro uradili iz Republičkog zavoda u tom segmentu? Pregledala sam apsolutno čitav Statistički atlas po segmentima, vidi se da ste mogli iz toga da vidite da je veoma potrebno da ne vršite takvo dalje iseljavanje mladih i da danas imate još goru situaciju. Od četiri hiljade 900 i nešto naseljenih mesta u Srbiji vi danas imate ogroman broj onih gde živi petoro ili desetero ljudi. Škole su ugašene. Niste uradili pristupne puteve. Pustite to, gradite auto-puteve, niko nema ništa protiv toga, ali zamislite vi da na čitavom jugu Srbije u istočnom delu, u zapadnom delu Srbije, vi niste uradili apsolutno ništa dovoljno u infrastrukturi i da pomognete tim ljudima. Vama je važno da te multinacionalne korporacije dolaze, da im dajete 10.000 - 11.000 evra po radom mestu, da vršite novu industrijalizaciju Srbije, pa to je radio i Josip Broz posle Drugog svetskog rata. Mi smo bili pretežno agrarna zemlja i Srbije je i te kako mogla dobro da živi od dela privrede.
Naravno, treba razvijati industriju, ali vi sada dodatno pospešujete te ljude, a one koje ne dobiju radno mesto, jer nisu članovi Srpske napredne stranke, u tim novootvorenim fabrikama šta će, mlad čovek vidi nema perspektivu, ne može da živi, pokupi se i ode u inostranstvo.
Veoma je lako izvesti računicu, vi to odlično znate gospodine Nedimoviću. Pošto ja imam rodbinu u selu koje se bavi stočarstvom, u uslovima kakvim može, čak jedna od mojih snaha ima i više grla stoke, ja mislim sadu ovom trenutku, da se ne naljuti na mene, 12 krava, i ti ljudi koji imaju jedan takav pristojan stočni fond, oni su vredna porodica, oni mogu nečemu da se nadaju, jer uzgajanjem jedne krave, godišnje jednom domaćinstvu može da ostane otprilike 1.000 evra ako kupi svu hranu, ako ne proizvodi hranu i jedno tele. Ali, kako da dođemo do toga? Znači ovaj deo je veoma jasan i taj deo moje porodice koji se time bavi može solidno da živi.
A, šta će onaj koji nema ni jednu kravu, a živi na selu? Da li znate vi koliko ima takvih ljudi? Oni ništa nemaju, ili ako ima jednu…
Evo, kaže mi gospodin Despotović, pošto njegovi roditelji žive u selu Jabuka, odakle je on i bave se stočarstvom i on im pomaže i supruga i deca, jer su to stariji ljudi, i nemali broj je takvih primera, kako onda opstane da živi, pogotovo u takvom kraju, na takvoj nadmorskoj visini?
Bila sam prošle godine, obišla sam, ja mislim čitavu zapadnu Srbiju i Novu Varoš i Priboj i sva ona zlatiborska sela, pa verujte mi, gospodine Nedimoviću, da nisam mogla da vidi stado ovaca, da vidim krave, pa i Pešter čak, koji je Bogom dan za proizvodnju takve hrane.
Jednostavno naš cilj treba da bude - vratite ljude tamo, dajte im da žive. Evo, računicu sam vam rekla, vi to dobro znate, ali on mora da ima impuls i podsticaj od države, a ne da mu se nudi - hajde ti u varioce, ajde tamo na preciznu mehaniku, ajde idi radi u neko tamo, neću sad da nabrajam imena tih firmi. Pa, šta ćemo mi onda sutra ako svi ti mladi ljudi pohrle da rade za taj minimalac ili nešto ako im daju još malo više, ali retko u tim firmama, a da odumire srpsko selo?
To što možemo, dame i gospodo narodni poslanici, da povećamo cenu zemlje, zamislite sad koliko hektara Srbija ima. Ova „Al Dahra“ je uzela ovih, koliko Vjericem 17.000, 18.000 hektara, pa da na to ne računamo? Ali, tamo gde je preostali fond zemlje, pa i kod tih malih gazdinstava, ako bi se uložio novac i ako bi se stvarna vrednost kod obrade te zemlje, kroz stočarstvo, povrtarstvo, voćarstvo, poboljšala onda bismo imali mnogo veći BDP i znali bi smo da je to trajna vrednost.
Zemlja i ono što se proizvode i ulaže je trajna vrednost, a neke takve vaše kombinacije sa fabrikama koje danas budu, sutra ne budu, a daje im se toliki novac iz budžeta.