Hvala vam.
Poštovani narodni poslaniče, vidite, ja se u potpunosti slažem sa vama i mislila sam da je možda danas prilika ili još jedna šansa da prestanemo sa političkim podelama oko ove teme.
Mislim da je sramota da se politički delimo oko ove teme. Mislim da možemo da se delimo politički po bilo kojoj temi, osim po ovoj temi. Ovo prevazilazi politiku. Ovo je par ekselans tema čitavog našeg društva o kojoj ne treba da pričamo politički, ne treba da politizujemo zato što je to neodgovorno i simplifikacija i ne da na nas ne vodi ka rešenju, već nas vodi sve dalje od tog rešenja.
Nažalost, od kako sam ušla u ovu salu određeni deo opozicije je iskoristio ovo samo i isključivo za politizaciju. To je problem. Nije ih interesovao izveštaj koji ste vi, narodni poslanici, tražili. Moja obaveza je da dođem i da predstavim i da slušam predloge, konkretne predloge, a ne psovke, ne dobacivanja, ne performanse, predloge.
Znate, kao što sam i rekla, svako od nas zna, ovo se dešavalo u većini zemalja sveta i Evrope. U SAD ove godine bilo je, ako se ne varam, do danas 190 različitih masovnih ubistava, od toga 18 u školama, više nego dana u godini i tome pristupaju kao društvo koje gleda šta može da se uradi.
U Norveškoj koja je, rekla bih, jedna od najnaprednijih demokratija, građanskih društava na svetu, 2011. godine je Brejvik ubio 77 ljudi, više od 60 dece, mladih ljudi i to predstavnika jedne političke stranke, podmlatka jedne političke stranke i to nikom u toj Norveškoj nije palo na pamet da za to optuži vlast, da za to optuži neku drugu političku stranku, da za to optuži bilo kog pojedinca u tom društvu. Nikom nikada to nije palo na pamet.
U Erfurtu u Nemačkoj 2002. godine mladić od 19 godina je došao u svoju bivšu školu, gimnaziju i pobio 16 ljudi. Nikome nikada nije palo na pamet da za to optuži vlast u Nemačkoj, saveznu ili vlast u toj nemačkoj državi ili da optuži nekog pojedinca ili neku političku partiju. To ne da nisu uradili, to zaista nikome nikada nije palo na pamet. To, jednostavno, nije normalno. To, jednostavno, nije ni ljudski, ni pristojno.
To se, jednostavno, nikad nigde u svetu nije dogodilo da imate ovakvu tragediju, ovakav zločin i da neko nepunih tri sata nakon tog užasnog, najodvratnijeg, najmonstruoznijeg, najneshvatljivijeg prvog zločina nakon tri sata neki političar izađe i kaže – ti si kriv, predsedniku te države, vi ste krivi iz neke stranke. To je zaista jedinstveno. U svetu to nije viđeno.
Znate, 2002. godine u Leskovcu počinjen je taj masovni zločin, masovno ubistvo sa sedam ubijenih, uglavnom sve jako mladi ljudi. Godine 2007. Jabukovac - devetoro ubijenih, 2013. godine Mala Ivanča - 13 ubijenih. Ne pričamo o ranjenim. Niko tada u Srbiji, niko, nijedna politička partija, nijedan politički pokret, stranka, niko nikada nije uzeo to i rekao - vi ste krivi, uperio prstom u bilo koga i rekao – vi, političari, ti i ti, taj i taj, vi ste krivi, vaša stranka je kriva. Niko nikad nigde pre ove tragedije i ovih ubistava, niko nigde u svetu.
Toliko je to nenormalno, toliko je to neljudski, toliko je to… To, jednostavno, pristojni ljudi ne mogu da zamisle da urade. Kako može neko da ubije nekog i vi da kažete – ti si kriv i da iskoristite to za političke proteste? To se nigde na svetu nije desilo i nikad pre u Srbiji, ni 2002, ni 2007, ni 2013. godine, nikada. Jednostavno, ovo je jedan presedan gde se vi zaista zapitate ali kako je moguće i kakva je poruka našem društvu da vi za to optužite jednog čoveka ili jednu političku stranku, kako to radi deo opozicije. To je relativizacija. To je, takođe, odlazak od rešenja. To znači da vas rešenje ne zanima, da vas pravi uzrok ne zanima, da vi samo želite da politizujete to da bi napravili neki politički ćar. Kako je to uopšte ljudski moguće ja vas zaista pitam? Ja ljudski ne razumem kako je to moguće.
Kako to nisu uradili nikad u Americi, kako nisu uradili u Nemačkoj, kako nisu uradili u Norveškoj? Kako nije uradila opozicija 2002. ili 2007. godine? Zato što se to ne radi. ljudski to nikom ne bi palo na pamet zato što su to stvari gde se društvo ujedini u tuzi i kaže dajte da vidimo šta dodatno možemo da uradimo i to je dodatan problem koji mi danas imamo.
Još jednu stvar samo da kažem zato što mi je zaista stalo da to kažem, zato što ponovo mislim da nekad uzmemo, idemo u ekstreme, simplifikujemo stvari. Kažete da je derogiran svih ovih godina i decenija prosvetni sistem, pogubili smo konce u prosvetnom sistemu. Znate, ja mislim da mi moramo još mnogo da radimo na jačanju našeg prosvetnog sistema i pritom mislim da smo mnogo i uradili, ali još mnogo, mnogo, mnogo moramo da radimo, ali ne mogu da se složim sa vama da je derogiran, da je sve loše, da je sve strašno, da tu nema kvaliteta zato što ga ima i te kako.
Mi smo u poslednjih pet godina, ne mi, sistem, naši đaci, učenici, studenti, njihovi profesori i mentori, postizali najbolje rezultate u istoriji Srbije. Najbolje rezultate imamo na takmičenjima.
Na matematičkoj olimpijadi 2019. godine bili smo deveti u svetu, 2020. godine smo bili među prvih deset u svetu u informatici. Od 2018. do 2021. godine na svakom takmičenju matematičke olimpijade vraćali su se u Srbiju sa medaljom.
Godine 2021. po prvi put smo doneli zlatnu medalju, naši učenici, sa filozofske olimpijade.
Ove godine studenti FON-a su bili prvi na svetu u Case study competetion u rešavanju problema.
Studenti sa Pravnog fakulteta vicešampioni sveta. Ja sam primila njih, čestitala im, zahvalila se na svemu što rade oni i njihovi profesori, njihovi mentori, na tome kako promovišu našu zemlju.
Godine 2017. učenici Sportske gimnazije prvi na svetu u košarci u školskim takmičenjima. Dakle, nije tačno, ne možemo da pričamo da je sve loše i da je sve strašno.
Imamo prosvetni sistem koji može da se takmiči u nekim aspektima sa najjačima na svetu i da pobeđuje, ali moramo još mnogo da uradimo, još mnogo da uradimo. Samo da ne smetnemo sa uma i tu drugu stranu medalje zato što onda zaboravimo na njih, te profesore, te učitelje, te nastavnike, i te đake, i te studente. I to je neki sistem napravio.
Znate, kada kažete – apsolutna vlast, apsolutna odgovornost, apsolutna odgovornost i za rezultate, ako već želite tako da kažete, mada mislim da je i to potpuna simplifikacija, da je prilično beskorisno tako nešto pričati, ali dobro, kako god.
Dakle, nemojte nikada da zaboravite i u najtežim trenucima i na tu drugu stranu medalje i na taj ponos tog sistema koji je, takođe, rezultat čitavog našeg društva, a da moramo još mnogo da radimo, moramo. Hvala vam.