Novakoviću, opet vi.

To je Novakoviću i dalje nasilje. To što radite, to je i dalje nasilje.
(Borislav Novaković: Šta tebi nije jasno?)

Novakoviću, jel obraćate pažnju na bilo šta što vam govorim? Da li me čuje Borislav Novaković?
Novakoviću, jel obraćate pažnju na bilo šta što vam govorim?

Da li me čuje Borislav Novaković?

Novakoviću…

Izričem vam prvu opomenu.
Sedite na svoje mesto.
(Radomir Lazović: Dozvolite mi da vam se obratim.)
I vi sedite na svoje mesto. Inače ću biti prinuđen da i vama izreknem prvu opomenu. Sedite na svoje mesto.
Lazoviću, izričem i vama prvu opomenu.
Molim vas, sedite na svoja mesta svi.
Zato što ja ne znam, ljudi, koliko samo vam tačno ne vredi govoriti. Sedite, saslušajte odgovor.
(Borislav Novaković: Ne može da napada ljude na ovakav način.)

Imate pravo da govorite vi posle.

Lazoviću.

Razmislite sami što se prijavljujete za reč ako uopšte ne želite da učestvujete u sednici. Sedite, saslušajte. Posle toga govorite vi. Nije to valjda tako teško.

Novakoviću, ponovo.
Dakle, nemojte da vičete ni kad stojite, ni kada sedite, nemojte da vičete uopšte.

Manojlović isto.

Znači, vas dvojica nemate saglasnost da prilazite stolu predsedavajućih, imate svoja mesta, imate klupu i mesta na kojima sedite. Sedite na svoja mesta. Saslušajte, posle toga imate reč.
(Borislav Novaković: To je necivilizovano, to je nedostojno.)
(Radomir Lazović: Zaustavite govornika.)
(Borislav Novaković: Zar ne osećate da je to ružno?)
Jel možemo da nastavimo?

Ako mogu svi da sednu.

Bez vikanja i dalje važi. I važi jednako za sve.

Lazoviću, rekao sam vam. To što radite, to je nasilje.