Da, obično je tako kada nema šta da se kaže.
Dve stvari, što se tog poštovanja tiče, vi ste te ljude nazvali – jedna obična služba i treba da vas je sramota zbog toga i na to sam vam ukazao da na to nemate pravo. Šta vi zamišljate da ste u odnosu na njih da bilo koga nazivate – jedna obična služba i poredite sa ljudima koji vam ništa nažao učinili nisu? Nemate pravo da ih tretirate kao političke protivnike, a tretirali, ne tretirali nemate pravo da ih potcenjujete i nipodaštavate.
Što se plata tiče, divna tema, uporedite plata današnje koje su u Skupštini ujednačene kao i u ostatku službe, državne službe, koja je cenjena i poštovana svuda, a ne kako vi kažete – jedna obična služba. Uporedite ih samo sa svojim vremenom, ovih vaših, tako je, uporedite malo te plate pa ćete da primetite da postoje znate neke razlike. Nekada vam je minimalna bila 15 hiljada dinara. Sada je preko 40. Prosečna vam je bila 320 i neki evro, e sad je već došlo vreme da pričamo o prosečnim zaradama od 800 evra.
(Tatjana Manojlović dobacuje.)
Što vi vičete? Vi ste ponosni na to svoje vreme? Jel tako? Jeste li ponosni na to vreme, gospođo Manojlović? Na to vreme ste ponosni i treba da budete ponosni jer je to najbolje i najlepše što ste mogli da pokažete.
Ako ćete samo da dozvolite, bez dobacivanja, da ja Lazoviću kažem ovo što ga je zanimalo. Tako da se između ostalog i po tome vidi, da ne vičete, kad me Lazović nešto pita, vi dozvolite Lazoviću da čuje odgovor koji željno očekuje, onda se između ostalog i po tome vidi uz sve drugo koliko ste ljudi iz skupštinskih službi, ali ne samo ovde nego i na svim mestima ostavili bez posla. Samo preko pola miliona. Znate kolika je tu onda bila plata? Nula. Nula dinara, nula evra, nula bilo čega. Te ljude koje ste ostavljali bez hleba ostavljali ste sa nulom.
(Tatjana Manojlović dobacuje.)
Pravo na repliku.