Hvala, gospodine predsedavajući.
Predlažem da se ne bavimo baš predugo ovom diskusijom, a pitanje koje se tiče ovog amandman i ostalih amandmana na temu ovog zakona jeste interesantno. Ako ne zbog drugog razloga, onda utoliko što, čini mi se, koliko imamo predloženih amandmana na ovaj zakon, toliko imamo i nekih različitih viđenja i različitih mogućih rešenja. Bezmalo, svako ima neki sopstveni predlog kako bi ovo pitanje trebalo urediti.
Pored predloga koji se nalazi u predloženom tekstu zakona, imamo tako i predloge da se zadrži prethodno rešenje iz postojećeg zakona, znači ono prethodno se odnosilo na fiksno četiri roka, da se uvede fiksni broj od pet rokova, sa tačno preciziranim periodima održavanja, zatim četiri roka ali da može da se dopuni sa još eventualno dva, u skladu sa samostalnom odlukom visokoškolske ustanove ili pet rokova, ali da sama ustanova određuje kada bi se oni organizovali. Na kraju imamo i ono što smo čuli malo pre.
Različita viđenja, možemo mi da razgovaramo o njima danas. Ja ću se prvo u jednoj rečenici složiti sa svim što su iznele kolege, a tiče se autonomije univerziteta. To ima svoj smisao i verujem da će to, ako bude hteo pošteno da stavi ruku na srce, potvrditi svako. Svakako da ima svoj smisao, a ono što smo čuli malo pre, apsolutno nije služilo ničemu drugom do prilici da se ponovo podigne glas, povisi ton i da se iskoristi ona kovanica – neefikasna Vlada. Da se ne lažemo, to je bilo to, i dubljeg smisla u tome nema.
Ja sam uveren da će i onaj ko je te reči upotrebio od njih da odustane, i to svojom voljom, vrlo rado. Zašto? Sam je doveo pitanje neefikasnosti u vezu sa brojem ispitnih rokova koji se omogućava. Ako je tako, ako je neefikasan onaj ko pruža mogućnost za veći broj ispitnih rokova, mogu da konstatujem da je, čuli ste malo pre šta su sve predložena rešenja, sa ovim svojim rešenjem onda ispao najneefikasniji od svih predlagača amandmana, a ja sam siguran da se on neće složiti sa takvim epitetom. Hvala.