Gospođo Đukić-Dejanović, najavljujem da ću koristiti vreme predviđenog za ovlašćenog predstavnika po ovom članu 8.
Ono što smo mi u objedinjenoj raspravi u načelu govorili, a zaista je potpuno neprimereno, gospođo Dragutinović, što vas je Vlada ostavila na cedilu, pa sami sedite tu, i potpuno smo svesni činjenice da ne možete da date odgovore na mnoga pitanja, ali ovaj član 8. je vrlo interesantan, zato što konstatuje, i mi smo skrenuli pažnju na ovo u objedinjenoj raspravi u načelu o Predlogu zakona o rebalansu budžeta, da se u članu 9. Zakona o budžetu posle stava 2. dodaje novi stav 3.
On glasi: "Izuzetno u 2009. godini, u slučaju da se primanja budžeta Republike Srbije ostvaruju u manjem iznosu od planiranih i posle preduzimanja mera iz člana 42. Zakona o budžetskom sistemu, Vlada može doneti odluku da se iznos aproprijacije, koji nije moguće iskoristiti, unese u tekuću budžetsku rezervu".
Taj član 42. Zakona o budžetskom sistemu, sve ovo, naravno, detaljno govorim zbog građana Srbije, konstatuje da ako se u toku fiskalne godine izdaci povećaju ili smanje, na predlog ministra može se obustaviti izvršenje pojedinih izdataka ne duže od 45 dana. Stav 5. ovog člana konstatuje da bi u tom slučaju Vlada morala da obavesti Narodnu skupštinu. Mi se bojimo da to neće biti tako.
Takođe, Vlada ima mogućnost da nakon isteka 45 dana iznose određenih aproprijacija prosto isključi iz izvršenja budžeta i prebaci ih u tekuću budžetsku rezervu. To dalje znači – iznosi aproprijacija se i dalje nalaze na rashodnoj strani budžeta, ali više nisu u funkciji izvršenja budžeta.
Dakle, tu bi možda trebalo da se vratimo na ekonomsku klasifikaciju 551, koja, čini mi se, nije postojala u Zakonu o budžetu za 2009. godinu. Radi se o nefinansijskoj imovini koja se finansira iz sredstava za realizaciju Nacionalnog investicionog plana, a raspored i korišćenje sredstava ove aproprijacije vrši se takođe po posebnom aktu Vlade. Složićete se, potpuno ne definisana pozicija.
Međutim, ako se saberu ove ekonomske klasifikacije u različitim razdelima, dolazi se do sume od oko 10 milijardi dinara. To znači dalje da Vlada elegantno može da smanji realizaciju rashoda, ne i same rashode, jer će se povećati tekuća budžetska rezerva za dodatnih 10 milijardi dinara.
Dakle, ovaj član obezbeđuje Vladi diskreciono pravo i u pogledu drugih pozicija u budžetu, s tim da mora da obavesti Narodnu skupštinu. Ono što jeste naš problem na koji mi ovde upućujemo već nekoliko dana, opet se nadovezujem na gospodina Popovića, mislimo da to neće biti slučaj, jer mi nismo ni obavešteni na koji način su se sredstva trošila do sada.
Mi nemamo reviziju završnih računa. Kakva je tendencija sa radom Narodne skupštine? Ukoliko dođe do problema, mi saznamo i otkrijemo da su sredstva nenamenski trošena i ukoliko ovde budemo inicirali raspravu o tome, građani će biti uskraćeni za takvu vrstu rasprave, makar u realnom vremenu.
Vrlo je verovatno da će takva vrsta rasprave za ovako široko diskreciono pravo Vlade biti negde između tri i četiri ujutru, kada retko ko može to da prati, što će reći da ulazimo u jedan period, a ovo je zasnovano na praksi koja je do sada, za koji mi dajemo ovlašćenja ogromna Vladi kroz diskreciono pravo raspolaganja sredstava, a pri tom već nas je Vlada uverila da ne možemo da imamo poverenja u nju.
Jer to što predstavnici Vlade i sada ne prisustvuju ovako važnoj temi u periodu finansijske krize, govori o dve stvari. Prvo, da kriju određene činjenice od narodnih poslanika, od opozicije na prvom mestu, i od građana Srbije. Drugo, da se plaše svih onih nezgodnih pitanja koja govore o tome da su potpuno promašili i ne samo ova vlada, nego kurs od 2000. godine je bio potpuni promašaj. Mi se zbog loše vođene ekonomske politike nalazimo u ogromnom problemu, bojimo se da iz tog problema nećemo moći da se izvučemo, bojimo se da će taj problem da znači na dalje da će preko 70% građana Srbije da živi na ivici egzistencije.
Tokom ove rasprave, a nadam se opet do 18,00 časova, jer pretpostavljam da direktnog prenosa posla 18,00 časova neće biti zbog priloga o ribolovu ili nekakvih kvizova, da ćemo dobiti odgovor na ovo pitanje, jer mislim da građani Srbije na prvom mestu ovo zaslužuju.

Samo da najavim da ću koristiti vreme predviđeno za poslaničku grupu. Samo se nadovezujem na priču od sinoć, koju su nažalost građani mogli da prate jutros, ali evo sada u realnom vremenu.
Dobili smo pismo od predstavnika vlasnika i radnika lokalnih radio i televizijskih stanica, i slušajte šta oni u tom pismu kažu. Rekli su da su uputili i vama ovo pismo. Pretpostavljam da to niste dobili, ali građani Srbije takođe treba da znaju na koji način se troše pare iz budžeta.
Dakle, u pismu se između ostalog kaže - predsednik i zamenik predsednika Saveta RRA, to je dakle Republička radiodifuzna agencija, bez ikakve logike troše novac koji mi uplaćujemo na ime ionako već visokih naknada za emitovanje, a ništa ne čine da srede nelegalnu konkurenciju piratskih stanica.
Možda oni nešto i misle da rade, ali rezultati na terenu su katastrofalni. Posle čišćenja Beograda od pirata, odjednom se stalo sa tim poslom. U zadnjih šest meseci umesto smanjenja i gašenja pirata imamo situaciju da oni svakim danom sve više niču. Prema našim saznanjima trenutno ih je 30% više nego što ih je bilo pre raspisivanja konkursa.
Oni postavljaju pitanja, s obzirom da smo dobili pismo od njih, imamo obavezu da ovo saopštimo javnosti. Dakle, vlasnici i radnici radijskih i televizijskih stanica pitaju – da li mi plaćamo da bi rukovodstvo Republičke radiodifuzne agencije, u jeku ekonomske krize, zakupilo čitav sprat u zgradi ulice Vase Čarapića broj 2, po ceni od 180 hiljada evra za samo 2009. godinu?
Da li mi plaćamo da se taj sprat opremi skupocenim nameštajem i opremom po ceni od 50 hiljada evra?
Kako nam rekoše, zabrinuti radnici agencije, jer i oni znaju da ovako rasipanje novca ne može još dugo potrajati, zakupnina se plaća od 1. januara iako RRA te prostorije još uvek ne koristi, ili možda plaćamo da bi se u RRA od početka 2009. godine zaposlilo više od 20 novih ljudi, među kojima i više osoba iz Novog Sada, što podrazumeva da se pored visokih plata dodatno isplaćuju dnevnice i putni troškovi.
Ne treba da vas podsećamo da su predsednik i zamenik predsednika RRA upravo iz Novog Sada. Dok mi pokušavamo da sačuvamo bar minimum radnika na našim medijima, samo plate novozaposlenih iznosiće između 350 i 400 hiljada evra ove godine.
Nevolja je što radni odnos zasnivaju ljudi bez jasnog zaduženja i bilo kakvih kvalifikacija u oblasti radio-difuzije, a neki su istaknuti novinari iz nekih prethodnih perioda.
Takođe, pitaju da li mi plaćamo da bi zamenik predsednika saveta RRA, gospodin Goran Karadžić u 2008. godini potrošio preko 10 hiljada evra na račune u kafanama i na dnevnice i troškove službena putovanja u zemlji, da bi koristio automobil agencije kao privatni i da bi zasnovao radni odnos u RRA, iako Zakon o radiodifuziji zabranjuje da član Saveta bude zaposlen u RRA.
Ovo su tek samo neki od navoda zaista uplašenih i vlasnika i radnika radio-televizijskih stanica, koji pokušavaju i koji će pokušavati da izdrže jedan mesec. Ljudi koji imaju novinarskog iskustva znaju kako izgleda novinarski hleb – tu se više preživljava nego što se živi. Radi se u reklamnoj produkciji ne bi li se porodica izdržavala, a evo pogledajte na koji način se troše pare koje su takođe na teret i vlasnika i radnika radijskih i televizijskih stanica.
Nadamo se samo da ćemo tokom ove celokupne rasprave u pojedinostima dotaći svaku oblast koja govori o nezakonitom i nenamenskom trošenju para, budžetskih obveznika, budžetskih korisnika, svih nas, svih građana Srbije, a da pri tome građani Srbije nijednog momenta nisu imali priliku, što zakon nalaže, da vide svojim očima reviziju završnih računa.
Mi mislimo da se tako neće, s obzirom, da evo kako čitamo izjave gospodina državnog revizora da se ta praksa neće promeniti u ovoj godini.
Međutim, s druge strane, opet imate situaciju da ekonomski i socijalno svi ćemo mi biti u mnogo goroj situaciji, potpuno spremni da zaštitimo sva svoja prava – jer onaj ko je zaslužen za to očigledno to ne želi. Na koji način – mislim da će se to vrlo brzo videti i mislim da je to nešto sa čime ova izvršna vlast mora da računa. Hvala.

Samo se nadam da će vreme predviđeno za obrazloženje amandmana ovakvog tipa biti dovoljno, a to je dva minuta.
Dakle, ono što je SRS želela ovim amandmanom da definiše jeste, a s obzirom da je reč o putničkim automobilima i kombi vozilima, da se ne bi pogrešno razumelo, meni su ovde moje kolege pomogle da osmislim ovaj amandman, ne trudim se da budem ekspert za sva pitanja ili da o svemu pomalo znam, ali oni koji mnogo bolje ovu oblast poznaju od mene mislili su da ovakvo amandmansko rešenje je svrsishodnije u sadašnjoj situaciji.
Dakle, odnosi se na putničke automobile i kombi vozila do 1.150 centimetara kubnih 750 dinara, preko 1.150 do 1.300 - 1.510 dinara, preko 1.300 do 1.600 - 3.320 dinara, između 1.600 do 2.000 - 7.500, između 2.000 i 2.500 - 37.000, preko 2.500 do 3.000 - 75.000 i preko 3.000 centimetara kubnih - 155.000. Mislimo da ovo amandmansko rešenje je potpuno smislenije u odnosu na sadašnju situaciju.

Meni je ovo posebno drag član 5. i ono gde smo mi intervenisali zapravo je bila samo, uslovno rečeno, jezička redakcija u smislu preciznosti člana 5.
Ali, da bi građani znali o čemu je ovde reč, član 5. se menja i glasi: porez na upotrebu motornih vozila ne plaćaju vojni invalidi, odnosno civilni invalidi rata, odnosno invalidi rada sa 80 ili više procenata telesnog oštećenja, vojni invalidi odnosno civilni invalidi rata, odnosno invalidi rada kod kojih postoji telesno oštećenje koje ima za posledicu nesposobnost donjih ekstremiteta nogu od 60 ili više procenata i treća kategorija su zdravstvene ustanove za sanitetska vozila, za vozila za prevoz za bolesnika na dijalizi i za vozila koja služe za transfuziju krvi.
Propisani iznos poreza na upotrebu motornih vozila, pored umanjenja, u skladu sa članom 4. stava 3. ovog zakona, dodatno se umanjuje za 50% za putničke automobile kojima se obavlja autotaksi prevoz i za specijalne putničke automobile za obuku vozača sa ugrađenim duplim komandama.
Naša intervencija je bila, kada je reč o vojnim invalidima, da je mnogo bolje da stoji ratni vojni invalidi.

Gospođo Čomić, dame i gospodo, gospođo Dragutinović, SRS, a prosto da građanima bude jasno, ovde se vrši izmena člana 9. stav 1, pa nekoliko tačaka, pa između ostalog, tačka 20) glasi – novčane naknade koje se isplaćuju licu kome prestaje radni odnos u procesu racionalizacije, restrukturiranja, pripreme za privatizaciju u skladu sa aktom Vlade kojim se utvrđuje program za rešavanje viška zaposlenih u procesu racionalizacije i pripreme za privatizaciju do iznosa utvrđenog tim programom, a  za lica starija od 50 godina bez ograničenja iznosa.
U tački 2) se predviđa ovim predloga zakona izmena posle reči – nadležni državni organ isplaćuje, zamenjuje se rečima – se isplaćuju. Tačka 20) menja se i glasi – u odnosu na prethodno zakonsko rešenje, dakle, premije, subvencije, regresi i druga sredstva koja se u svrhu podsticanja razvoja poljoprivrede iz budžeta Republike, AP ili lokalne samouprave plaćaju, odnosno isplaćuju na poseban namenski račun, obveznicima poreza na prihod od poljoprivrede i šumarstva, odnosno poljoprivrednicima upisanih u Registar poljoprivrednih gazdinstava, u skladu sa posebnim propisima.
Tačka 25) menja se i glasi – PDV nadoknada u skladu sa zakonom kojim se uređuje PDV, koja se isplaćuje licima koja su obveznici poreza na prihode od poljoprivrede, šumarstva na katastarski prihod nosioci ili članovi poljoprivrednog gazdinstva.
SRS smatra da je postojeće zakonsko rešenje bolje, te da ga ne treba menjati. Ovaj amandman nije prihvaćen. Mislim da treba pomenuti da ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dohodak građana, a mi raspravljamo u pojedinostima u momentu kada Nacionalna služba za zapošljavanje registruje 720-skoro 800.0000 nezaposlenih…
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
… izvinjavam se, nisam najavila, koristila bih vreme poslaničke grupe, moj propust.
Takođe, ono što je činjenica i uostalom mediji su pisali u poslednje vreme da Fondu za PIO nedostaje 133 milijarde. Kada je reč o dosadašnjoj privatizaciji, koja mora u jednom momentu da se preispita i privatizacionim prihodima, ono što guverner NBS govori jeste da su privatizacioni prihodi iz prethodnog perioda potrošeni. I to gde su potrošeni, upravo na način održavanja makroekonomske stabilnosti, odnosno na tekuću potrošnju i prevelika tekuća potrošnja na prvom mestu se finansirala iz prihoda od privatizacije i zaduživanja.
Nije jasno kako će Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dohodak građana, s obzirom na dosadašnja iskustva, da se provodi u praksi, ali pretpostavljam da ćemo do kraja današnje rasprave u pojedinostima i dobiti obrazloženja u smislu realnih okvira, dakle efekata provodivosti ovog zakonskog predloga. Hvala.

Gospođo Čomić, samo bih vas molila da mi kažete koliko imam vremena i kao ovlašćeni, i za poslaničku grupu, ne bi li koncipirala do kraja direktnog prenosa moje izlaganje.

Mogu samo da se nadovežem na već rečeno. Zamislite tek kada bi se napravila razlika između pečuraka i gljiva.
Član 13. ovog zakona, da bi bilo jasno građanima Srbije, dakle menja se i glasi – oporezuju se prihodi po osnovu prikupljanja i prodaje sekundarnih sirovina, šumskih plodova, lekovitog bilja, uzgajanja i prodaje pečuraka, uzgoja i prodaje pčelinjeg roja itd.
Amandmanom smo hteli samo da pojasnimo razliku između pečuraka i gljiva, ali smo onda shvatili da ćemo da načinimo veće zlo nego korist, jer će onda veći broj proizvođača da bude oporezovan ovim amandmanom.
Eto prilike i ovde najavljujem da koristim vreme za poslaničku grupu.
Nedvosmisleno je sledeće, da su mnogi ekonomski stručnjaci na ovo ukazivali početkom ove godine i prošle godine. Jedan od tih je profesor Zec, s namerom ga uzimam za primer, zato što na prvom mestu mi se dopada plastični stil i način razmišljanja, i možda koncept.
Jeste on potpuno udaljen od politike koju predstavlja SRS i verujem da se nećemo nikada politički susresti, ali baš s tim razlogom pominjem taj primer.
Dakle, profesor Filozofskog fakulteta je u jednom momentu rekao – nije mi jasno zašto oni koji su vlasni ne izađu pred narod, to je bio kraj prošle godine, gostovao je na jednoj beogradskoj televiziji, i ne kažu da novca nema, i da će to zaista biti jedan od velikih problema, da će Srbija da oseti efekte svetske ekonomske krize. Onda će se suočiti sa nizom problema iz kojih neće moći lako da se izađe.
Zašto – zato što je sistem loš i zato što se godinama unazad, neuporedivo priznajem, i potpuno se slažem da koncepti ne mogu da se porede, pa samim tim i zakoni o budžetu, imajući u vidu celokupni zakonski okvir. Ali, gospođo Dragutinović, reformski kurs koji je trebalo od 2000. godine da se preuzme, put kojim je trebalo da se krene, nije se krenuo? Kupovao se jedino i samo politički i socijalni mir, u vremenu kada je ipak državu Srbiju ulazilo više novca i bilo je prilike da se preduzmu određeni reformski potezi.
Kada je profesor Zec to rekao izazvao je reakciju, jer je naše uverenje da je pravi premijer gospodin Tadić, u šta nas je uverio, nekoliko puta rešavao, izvan svojih nadležnosti, krizne situacije umesto premijera srpske vlasti, pa samim tim mi verujemo da je čovek zaista moćan i vlastan da reaguje u svakoj situaciji i u svakom primeru, sam je rekao – da profesor Zec širi alarmantna saznanja i da nije u redu da se ponaša na način na koji se ponaša. Zapravo je čovek sve vreme bio u pravu.
Da bi isti taj gospodin Tadić 3. marta ove godine na jednom vrlo značajnom skupu na Kopaoniku, dakle, bilo je reči o biznis forumu, koji je takođe poslao vrlo nejasne i totalne različite poruke sa tog skupa, rekao – dosadašnjim ekonomskim ideologijama kriza se ne može prevazići, a od vas, misli na prisutne, očekuje se inventivnost.
Takođe, 3. marta 2009. godine na istom skupu, čovek koji potpisuje finansijski i ekonomske tokove dosta dugo na ovom delu teritorije, a uskoro ćemo saznati u čije ime, potpredsednik Vlade i ministar za ekonomiju i regionalni razvoj izjavio je – da Srbija ipak neće ući u recesiju i da će mere Vlade dati rezultate.
Kada je reč o aranžmanu sa MMF, gospodin Dinkić je ocenio da Srbija neće upasti u platno-bilansnu krizu i da joj ne treba novac od MMF, već bi taj aranžman imao više psihološki karakter. Ja sam takođe svih ovih dana, kada je reč o prethodnom i ovom zasedanju, jer su to uostalom svakodnevne teme koje brinu sve nas, takođe citirala izjave mnogih i ekonomskih stručnjaka i predstavnika Vlade, koje su međusobno toliko oprečne, da običnim građanima i svima nama apsolutno nije jasno kako će u periodu koji dolazi da se izađe.
Ili da se recimo održi nivo zapošljavanja, kada znamo da je projektovani nivo nezaposlenosti preko 750 hiljada nezaposlenih, sada ih je trenutno 730 hiljada, kada znamo da je 60.000 računa blokirano, da je jedan od najvećih dužnika Srbija.
Dakle, to su sve oni pokazatelji koji takođe pokazuju, slikaju ekonomsku atmosferu koja definitivno ne može da da precizan odgovor: čemu bi to trebalo Srbija da se nada.
Sem one situacije da će u Srbiji da se desi, po ko zna koji put slična istorijska drama – kada država nema novaca, dakle poseže da taj isti novac uzme od građane kroz različite poreze koje građani moraju neminovno da ispune, a da su im prava i ostvarivanje prava sve više suženi.
Dakle, celokupna ova priča bi trebala da počne i da završi činjenicom da mi nemamo završni račun, da nemamo reviziju završnog računa i podacima koje je SRS ovih dana takođe iznosila oko nezakonitog i nenamenskog trošenja budžetskih sredstava. Tako sa sigurnošću možemo da tvrdimo, pokazuju mnoga istraživanja, posebno istraživanje Agencije IRI, da 56% građana smatra da je Srbija na pogrešnom putu. Kako oni to vide?
Vide iz sopstvene perspektive. Naprosto, njima je život sve nesigurniji i sve teži. Dakle, sve ovo, od svih ovih ekonomskih kategorija, ekonomskih analiza, sukoba koncepata, njima apsolutno ne mora da bude značajno i važno, niti moraju to da razumeju, oni znaju u odnosu na neto primanja koliko mogu mesečno da izdrže. To što mogu da izdrže je sve tanje, sve slabije i sve manje.
Činjenica je da je takva projekcija, projekcija koja će se protezati nažalost, a deo pesimizma crpim i iz vašeg ekspozea u toku nekoliko narednih meseci. Ne pesimizma da svi zajedno upadnemo u apatiju i melanholiju, već pesimizam u smislu realnog sagledavanja situacije, a to je – da novca nema, da reforma nije izvršena, da mi u periodu finansijske krize ulazimo faktički u reformu. Zašto? Zato što smo primorani merama koje je faktički tražio od nas MMF.
Na prvom mestu svi smo bili vrlo radikalni kada smo tražili smanjenje javne potrošnje, jer je ona ogromno opterećenje za budžet. Sada niko nema srca da govori o tome na način, kada znate da toliko hiljada ljudi neminovno mora da ostane bez posla i na način kada privrede faktički nema ili ne funkcioniše, ili je nelikvidna, pa i ne znate način na koji će se ostvariti radna mesta za sve te ljude.
Tu hiljadu, i hiljade ljudi koji će ostati bez posla morate da množite sa tri ili četiri, to su članovi domaćinstava. Gde su svi oni ljudi, kojih je sve veći broj, koji ne mogu da stiču prihode ličnim radom?
Dakle, mi se sada nalazimo u situaciji kao što član Ekonomskog saveta Vlade, gospodin Stamenković, kaže da zapravo gasimo požar. Pitam vas, gospođo Dragutinović, šta će biti posle požara? Da li ćemo uspeti da ga ugasimo i šta će biti posle požara? Hvala.

Izvinjavam se, ali zaista jeste energično iščitavanje amandmana, kao da smo na pravoj licitaciji amandmana i ume da mi se desi da neki put mi neki amandman ili čitav zakon promakne.
Šta je bila namera SRS amandmanima? Da se zadržavaju postojeći iznosi takse, konkretno za član 14. stav 6. tražili smo da se briše iz tarifnog broja 1.
Zaista mislimo, premda znamo da, s obzirom na situaciju da budžet treba da se napuni, da ovaj rebalans budžeta će najverovatnije biti prelazno rešenje, da je situacija da novca nema i da se Vlada, kako je rekla gospođa Dragutinović, ipak odlučila da od svakoga uzme ponešto za upravo to linearno smanjenje.
Sad pokušavamo da ponudimo što veći broj podataka, pretpostavljajući da Vlada ima tu sliku i pretpostavljamo da se na kraju svi oni sastaju i da, na osnovu određenih statističkih podataka, bi trebalo da znaju kakvi će biti efekti provodivosti ovih zakona. Mislimo da je svako uvećanje iznosa dodatno opterećenje, shvatajući situaciju da novac mora odnekud da dođe.
Očekivali smo da tu bude ministar pravde, ali nekako smo i znali da neće biti tu. Tu je, pozdravljamo gospođu Malović, ministra pravde. Biće prilike da čujemo efekte ovakvih mera, kada je reč o potrebi svih građana, a nema tog građanina koji neće koristiti određene usluge sudskih institucija.
Mislimo da su ovo dodatni nameti, a u sledećem javljanju ćemo pripremiti još veći broj podataka koji govore o tome da će ili da se smanje intervencije u okviru sudskih institucija, ili će građani biti u problemu da isprate nagomilane takse.

Taman da ne iskoristim priliku kada je gospođa Malović tu i gospodin Homen. Naravno, amandman nije prihvaćen. Mi smo tražili da se član 22. briše, s namerom da dodatno ne opterećujemo građane.
Međutim, taman da iskoristim priliku i da pitam sledeće: mi smo pre neki dan govorili o nenamenskom trošenju budžetskih sredstava i o tome koliko je država slepa kada je u pitanju transparentnost trošenja sredstava, koje dolazi na teret svih poreskih obveznika, pa smo, između ostalog, navodili izveštaj grupe za nadzor i internu kontrolu Ministarstva pravde, kojoj je u opisu poslova i zadataka kontrola svih indirektnih korisnika budžetskih sredstava kojima Ministarstvo pravde dotira novac iz budžeta Republike. Na taj način su interni kontrolori izvršili uvid. Reč je o 2007. godini, ministar pravde je bio gospodin Dušan Petrović.
Antikorupcijski savet SRS je dobro analizirao ovaj izveštaj. Izvršeno je 14 naknadnih kontrola pravosudnih organa širom Srbije i u svim kontrolama je utvrđeno nezakonito i nenamensko trošenje sredstava. Mi smo tu naveli nekoliko konkretnih primera. Reč je o Trgovinskom sudu u Somboru, Trgovinskom sudu u Nišu, Okružnom sudu u Novom Sadu i Opštinskom sudu u Vršcu.
Ograničena sam vremenom, nažalost, neću moći puno da se posvetim tome. Kolege su čule detaljniji izveštaj.
Recimo, Opštinski sud u Vršcu, ono što je za nas bilo vrlo upečatljivo, to su nezakoniti troškovi koji nisu bili odobreni budžetom, u visini od skoro 80 hiljada dinara, npr. na račun nabavke lekova iz apoteke po receptu lekara.
Isti slučaj je bio sa troškovima reprezentacije, koji nisu bili odobreni budžetom, ali su plaćeni budžetskim sredstvima i u 2006. i u 2007. godini, u visini od oko 60 hiljada dinara.
Kontrola je, takođe, pokazala da je Opštinski sud u Vršcu na teret budžeta kupovao pivo, vino, viski, vermut, kikiriki i smoki itd, da je jednim kafanskim računom utrošeno oko 23.205 dinara na teret budžeta Republike. To su bili reprezentativni primeri.
Gospodin Dušan Petrović je parafirao izveštaj grupe za nadzor i internu kontrolu Ministarstva pravde, kao izveštaj koji je potpuno u saglasnosti sa postojećom zakonskom regulativom. Međutim, sam izveštaj govori o tome, i nalazi interne kontrole, da su se sredstva nenamenski i nezakonito trošila.
Naravno, mi zvanične izveštaje imamo. To nema direktno veze s vama, to je nasleđena situacija, ali obzirom na ovaj primer, mi možemo samo da verujemo da sve ovo što jeste poresko opterećenje državljana Srbije, takođe može da ponovi ove primere, pogotovo u situaciji kada mi nemamo završne račune i reviziju završnih računa.
Sada bi trebalo da vas pitam da li će namenski biti trošena sredstva tokom ove godine i pretpostavljam da ćete mi vi odmah reći "da, naravno da hoće". Ono što je važno pitanje, opet nema direktne veze sa vama, da li će ova sredstva da opravdaju ono što jesu nameti na poresko opterećenje svih građana, pogotovo što je sve veći broj građana zaglavljen u okviru sudskih institucija, s obzirom na rokove trajanje pogotovo parnica.
Na prvom mestu, želela bih da pitam gospodina Homena da li je zaista u sukobu interesa kada je reč o vašoj izjavi, ispravićete me ako grešim, mediji su preneli, vaš zvanični stav još uvek ne znam, da ste tražili da se radno-pravni sporovi odlože na neodređeno? Mislimo da je to situacija koja zaslužuje da na neki način odgovorite na ono što jesu bila pisanja medija, a i Republička direkcija za sukob interesa je odreagovala u ovoj situaciji, a mislim da građani zaslužuju i u okviru ove rasprave odgovor na to pitanje.

Nažalost, hendikepirana sam, ne mogu da pričam o konkretnom amandmanu, ali mogu da iskoristim vreme, još samo dva minuta za poslaničku grupu.
Taman lepe sreće, gospođo Malović, da ste bili pre neki dan tu, pa bi mogli konačno da pokrenemo određene teme koje su vrlo osetljive, ali su zasluživale određenu raspravu i vašu kvalifikaciju kao resornog ministra. Tema je bila opština Zemun i zakonitost postupka uvođenja privremenih mera, ali nećemo o tome, nije to sada na dnevnom redu.
Ono što bih volela da čujem kao vaš zvanični odgovor na ovu situaciju o kojoj smo pričali danima, mi ćemo vam poslati ceo ovaj dosije nezakonitog i nenamenskog trošenja sredstva u okviru Ministarstva pravde i tražićemo od vas zvaničan odgovor zašto nikada nije pokrenut postupak u tom smislu.
Ili, šta bi Ministarstvo pravde trebalo da preduzme, u smislu kada se utvrdi, na osnovu zvaničnog izveštaja, nenamensko i nezakonito trošenje budžetskih sredstava od strane predsednika ili drugih lica u okviru sudova? Šta tada treba Ministarstvo pravde da uradi, a reč je o finansijskih sredstvima građana Srbije?
Tako da ćemo mi biti slobodni da vam ovih dana kompletirano, sa konkretnim zvaničnim izveštajima, ceo dosije nezakonitog i nenamenskog trošenja sredstava, pošaljemo na Ministarstvo, očekujući od vas i konkretnu reakciju, a sada bih volela da čujem odgovor šta u tom slučaju Ministarstvo pravde treba da uradi.

Samo mi molim vas recite koliko mi je vremena ostalo kao ovlašćenom predstavniku?

Sve? To je moje veliko razočarenje, ali šta da radim.
Potrudiću se da u ova dva minuta makar izgovorim obrazloženje ovog amandmana. Naš amandman je glasio da se član 1. briše. Ovim članom se uređuje privremeno smanjenje plata. Obrazloženje je bitno zbog građana Srbije. SRS smatra da Vlada Republike Srbije predloženim zakonskim rešenjem, po ko zna koji put do sada, na najgori mogući način obmanjuje građane i javnost Srbije. Ukoliko bi jedan ovakav zakon bio usvojen, mišljenja smo da to ni na koji način ne bi doprinelo budžetskim uštedama i pokriću budžetskog deficita, koji će do kraja godine verovatno premašiti 100 milijardi dinara.
Da je DS, kao najjača stranka u koaliciji, zaista vodila računa o racionalnom trošenju budžetskih sredstava, aparat državne uprave danas ne bi zapošljavao oko 28.000 umesto zatečenih 8.000 službenika u 2000. godini.
Zapošljavanje je vršeno po partijskom kriterijumu, bez javnog konkursa i procedure koja decidno propisuje zakon.
Ovom zapošljavanju je prethodilo osnivanje raznoraznih agencija, komisija, saveta i drugih regulatornih tela kojih danas u Srbiji ima oko 102 i koje kao takve predstavljaju paralelne i virtualne organe državne uprave. Pri tom, ovaj predlog zakona je još jedna farsa kada je reč o uštedama na platama zaposlenih radnika i platama, stimulacijama i bonusima menadžmenta javnih preduzeća, kao i velikih sistema.
Proteklih osam godina SRS u kontinuitetu ukazuje na činjenicu da su javna preduzeća stranački feudi i služe za finansiranje vladajućih političkih partija, a pre svega partija na vlasti.
Dakle, smatramo da se predloženim zakonom neće postići nikakav efekat jer stvaranje budžetskih ušteda nije samo pitanje smanjenja plata u državnoj administraciji, već je pitanje depolitizacije i racionalizacije državnog aparata, a pre svega to je pitanje obračuna sa korupcijom i kriminalom.

Na prvom mestu moram da izrazim zaprepašćenje od strane poslaničkog kluba SRS, jer u situaciji kada bi trebalo da govorimo o ovako važnom sporazumu nema predstavnika Vlade. Nisam se javljala da reklamiram povredu Poslovnika, zato što radikali tradicionalno plešu po vrlo tankoj žici i uvek rizikuju.
Gospođo Čomić, potpuno sam uverena da ovde nema nijednog prisutnog poslanika koji može da razume ovu raspravu na način na koji je mi danas počinjemo i iskreno, nijedno izvinjenje od strane predstavnika Vlade nećemo prihvatiti.
Potpuno naopako pokušavamo da otpočnemo raspravu koja bi nama trebalo da da određene odgovore na određene dileme, pogotovo kada je reč o Ruskoj federaciji u kontekstu – na prvom mestu zaštita srpskih nacionalnih interesa pred svim međunarodnim važećim institucijama.
Ono što je nečuveno, jeste da mi počinjemo ovu raspravu bez ijednog objašnjenja od strane predlagača vezano za ovako važan sporazum. To što će nam oni poslati u pisanoj formi obaveštenje, obrazloženje zašto su bili sprečeni da prisustvuju ovako važnoj temi, kažem ispred poslaničke grupe SRS, u startu nećemo prihvatiti.
Mislim da je ovo vrlo nekorektno i potpuno neprimereno ovakvoj političkoj i istorijskoj situaciji.
Prisutan je, pretpostavljam, gospodin koji čak i nema mogućnosti da nam se, kao poslanicima, obrati. Ovde imamo zaista veliki broj značajnih i važnih pitanja.
Ovde možemo da iznesemo podatke koji možda nisu zvanični, pa opet očekujemo da zvanični predstavnik reaguje. Mi to danas nećemo dobiti. Danas ćemo voditi raspravu, rasprave radi i to je ono što je nedopustivo za ovaj parlament.
I Vlada, po ko zna koji put, na isti način se odnosi prema ovakvoj instituciji, kao što je parlament Republike Srbije.
Da pređemo na tačku dnevnog reda, ne bih da rizikujem, da pričam van uokvirene tačke dnevnog reda, ono što je za SRS najznačajnije jeste da je ovo prilika da se govori, na prvom mestu, o odnosima prema Ruskoj federaciji, o tome u kakvoj klimi i u okviru kog konteksta pokušavamo da ostvarimo saradnju sa izuzetnim i značajnim partnerom, sa svetskom silom koja bi trebalo da pomogne Srbiji na prvom mestu da očuva svoj teritorijalni integritet i suverenitet.
SRS, naravno to nije tajna, to je ono što jeste naša tradicionalna politička akcija, politički program, vidi budućnost Srbije kroz saradnju na prvom mestu sa Ruskom federacijom. To što mi vidimo ekonomski oporavljenu Srbiju sa jedinom zemljom koja je do sada pokazala dobronameran stav u odnosu na srpski narod, čak i u onim periodima kada je na čelu Ruske federacije postojala potpuno neruska i antiruska vlast, makar nas nisu bombardovali.
Mi ćemo pokušati da kroz teme uokvirimo odnose Srbije sa Ruskom Federacije, ali i te kako mislimo da dotaknemo važne teme za koje mislimo da su, sasvim sigurno, u sukobu sa nacionalnim interesima srpskog naroda i sa onim što bi trebalo da bude i tendencija u bilateralnim odnosima sa Ruskom Federacijom, a jeste kampanja lobista EU na teritoriji Srbije, koja direktno ide čak i protiv dobrih odnosa sa Ruskom Federacijom.
Ali ćemo se truditi da pre toga, nažalost, očekivali da to predlagač uradi, damo određeni politički i istorijski kontekst u okviru kojeg bi mi trebalo da na jedan argumentovan način pričamo o vrlo važnom sporazum koji bi trebalo dva bratska naroda i dve prijateljske zemlje da poveže još više.
Nadamo se da će biti prostora da makar tokom ove rasprave neko iz nadležnog ministarstva nađe za shodno da odgovori na ovako značajnu temu i da se pojavi u zgradi ovog prestižnog doma, ne bi li smo zaokružili jednu od najznačajnijih tema sa početka 2009. godine, ne bi li smo postavili pitanja i dobili odgovore šta nas čeka kada govorimo o teritoriji Kosova i Metohije, kakve su zaista naše perspektive pred Međunarodnim sudom pravde.
U ovim trenucima, kada bi trebalo da govorimo o ovako važnom sporazumu, u Brđanima besni sukob između Srba i predstavnika Euleksa, u Brđanima, uz podršku Euleksa, obnavljaju se albanske kuće. Parlament ćuti, javnost ne reaguje. U Brđanima se upotrebljavaju gumeni meci i određena bojeva municija.
Mi smo, takođe, i o tome hteli da pričamo sa zvaničnim predstavnicima vlasti. Srpski narod je na milost i nemilost albanskog stanovništva i potpuno nelegalne i nelegitimne vlasti na teritoriji Kosova i Metohije.
Ali, nažalost, građani Srbije treba da vide ovu sliku i da shvate da Vlada nema interes za dobrosusedske i zaista izuzetno kvalitetne bilateralne odnose između Ruske Federacije i države Srbije.
Neko u ovoj državi i nekome u ovoj državi nije stalo, očigledno, da Srbija ojača odnose sa jedinom silom koja za Srbiju i dobrobit srpskog naroda može nešto i da uradi. Dakle, poslanički klub SRS danas će o tome samo i da priča. Hvala.

Gospođo Čomić, dame i gospodo, kada je reč o Predlogu zakona kakav je ovaj o potvrđivanju između dve Vlade, dve države, kakve su Vlada Republike Srbije i Ruske Federacije o uslovima uzajamnih putovanja državljana obe države, najčešće se govori da je reč o tehničkoj stvari.
Međutim, s obzirom da su inače naši bilateralni odnosi i ono što jeste političko opredeljenje vladajuće većine opterećeni mnogim političkim nesuglasicama, građanima Srbije nije najjasnije u kom pravcu se krećemo, kada 56% ljudi, prema istraživanjima „Irija“ smatra da je Vlada na pogrešnom putu.
Prvo, imamo prvo fazu vrlo hladnih odnosa sa Ruskom Federacijom, onda fazu otopljavanja odnosa sa Ruskom Federacijom. Zbunjujemo i građane, a i svi smo pomalo zbunjeni, tako da ovo svakako ne može da bude, bar za predstavnike SRS, tehnička stvar. Jedan ovakav sporazum nastaje kao rezultat bilateralnih odnosa. Ovakav sporazum nastaje kao rezultat odnosa između dve države.
Bilo bi sramotno da se o odnosima Ruske Federacije i države Srbije govori u kontekstu ovakvog sporazuma samo sa tehničkog aspekta. Ono na šta je opozicija danas pokušala da skrene pažnju jeste još jedan dodatni argument, a to je totalno ignorisanje od strane izvršne vlasti ovog parlamenta, tako da s stiče utisak, i to je naše političko uverenje, a i legitimno je da se polemiše sa političkim uverenjima, da jednostavno iza izvršne vlasti postoji prava vlast, ali u senci, i da umesto gospodina Cvetkovića, gospodin Boris Tadić je pravi i realni premijer srpske Vlade.
To je naše uverenje, a čini mi se da je sve jače uverenje i građana Srbije, a svakodnevno dobijamo potvrdu kroz odnos Vlade prema ovom parlamentu i ovako značajnim temama.
Tako da za SRS ova stvar ne može da bude tehničko pitanje. Ova stvar pokreće niz drugih pitanja na koja nismo dobili odgovor, premda smo koristili poslaničku mogućnost da zatražimo i dobijemo konkretne odgovore, pogotovo vezano za sramotnu činjenicu, a jeste učešće dvojice visokih oficira u komandnom centru NATO-a, pri manevrima na samoj granici sa Ruskom Federacijom.
Ono što smo imali prilike da čujemo, vrlo zvanično, jeste oštar protest od strane predsednika Ruske Federacije gospodina Medvedeva, takođe vrlo oštar protest od strane gospodina Rogozina, vrlo nemušte odgovore i to uglavnom kroz pisanje medija predstavnika resornih ministarstava.
Ali, postoji činjenica da je Vlada u nekom momentu donela zaključak da dvojica oficira Vojske Jugoslavije učestvuju u NATO manevrima na ruskoj granici.
To je najsramotnija činjenica i to je bilo pre šest meseci. Bez obzira kada je bilo, ukoliko računamo na podršku jedne sile, mi smo rusofili, to ne krijemo, mislimo da je to put našeg oporavka, ni to ne krijem i to je naš koncept. Ovde u ovom parlamentu redovno imamo sukob dve dogme i dva koncepta, jedan koji govori da je saradnja između istoka i zapada, što je nemoguće, jer je zapad porušio mostove sa istokom. Jedan od poslednjih dokaza su manevri na samoj granici sa Ruskom Federacijom od strane NATO alijanse, veći prst u oko nije mogao da se desi.
Voleli bismo da čujemo – na koji način izvršna vlast misli da na pravi nešto što je nespojivo. Uostalom, da zapad hoće zaista dobre odnose sa istokom, ne bi Srbiji bilo potrebno da bude most te saradnje. Očigledno da je nekima Srbija potrebna samo kao koridor odlaska na istočno tržište, recimo na teritoriju Ruske Federacije kada je reč o automobilskoj industriji, pa smo tu imali vrlo drastično reagovanje gospodina Sergeja Šojgua, koji je odbio prisustvo Fijatovih automobila na teritoriji Rusije, baš iz ovog razloga.
Naše je legitimno pravo da o ovakvom sporazumu ne možemo da govorimo samo kao o tehničkoj stvari, zato što je izuzetno značajno, tu delimično mogu da se složim sa već rečenim od strane prethodnih govornika, da je vrlo značajno da se iz ovog parlamenta kao zaključak podnese jednostrano glasanje za ovakvu vrstu sporazuma, baš kada je reč o konkretnom istorijskom i političkom momentu.
Ali, u vezi s tim, dozvolićete, neprimereno je da tu ne sede predstavnici predlagača koji je trebalo da iznesu bar početak priče o kojoj pokušavamo argumentovano da razgovaramo.
Zašto je takođe značajno da narod u Srbiji shvati da ova priča ne može da ima tehnički karakter, jeste i sledeća činjenica. Nažalost, gospodin Batić nije tu, ali bih se samo nadovezala na ono što je rekao – Ruska Federacija, to je zvanični stav Ruske Federacije, bar prema istupanjima gospodina Čurkina u SB jeste sledeći – Ruska Federacija se zalaže za reviziju i preispitivanje svih odluka Haškog tribunala.
Da je tu nadležni ministar prisutan, vrlo verovatno bi ovu činjenicu potvrdio. Postoje stenogrami sa sednica SB, to zaista može svako da vidi, da se uveri u to.
Ono što je bilo neizostavno jeste da mi čujemo, ono što smo očekivali jeste izvestan pregled odnosa između Ruske Federacije i Srbije, takođe da čujemo važnost dobre saradnje sa Ruskom Federacijom u kontekstu značajnih odluka pred međunarodnim institucijama, kao što je Međunarodni sud pravde.
Takođe smo očekivali da čujemo koji su najznačajniji i najskorašnjiji zaključci iz mnogih diplomatskih poseta i pregovora, ali nažalost, uskraćeni smo za takvu vrstu rasprave i zaista jedini logički zaključak koji se nameće ovom prilikom je taj da izvršna vlast nema interesa bar za ovakvu priču.
Imali smo određene teme ovih dana koje nisu bile tehničke prirode, pa određena resorna ministarstva, odnosno njihovi predstavnici nisu bili prisutni. Gospođo Čomić, zaista se nadam da će se ta praksa promeniti i da ćemo konačno imati zasedanja koja će zaista ličiti na ispunjenje prirode same funkcije parlamenta, makar na osnovu Ustava države Srbije.
Da se konačno vratim na temu, a sve ovo jeste širi kontekst ove teme, ono što je značajno za građane Srbije jeste da je u nalogu od 4. februara ove godine, objavljenom na sajtu Ruske Vlade, Ministarstvu inostranih poslova naloženo da se u ime Vlade potpiše sporazum između Vlade Ruske Federacije i Vlade Republike Srbije o uslovima uzajamnog putovanja državljana Ruske Federacije i Republike Srbije, nakon postizanja sporazuma sa srpskom stranom.
Uz nalog je takođe priloženi tekst sporazuma, u kome se ističe da strane potpisuju sporazum vođene željom da se razvijaju prijateljski odnosi između dve zemlje i težnjom da se uprosti način putovanja državljana Rusije i Srbije. Ukoliko govorimo o samom tekstu sporazuma, za koji građani Srbije moraju da znaju o čemu je reč, takođe vidimo da ovo ne može da bude samo tehničko pitanje, već vrlo značajna rasprava, pogotovo što očekujemo od Ruske Federacije zaista značajnu pomoć.
U članu 1. ovog sporazuma ističe se da državljani jedne strane ulaze, izlaze i nalaze se u tranzitu i borave na teritoriji druge strane na osnovu važećih dokumenata bez vize – složićete se da je ovo takođe vrlo značajno za građane Srbije, uz uslov da dužina njihovog neprekidnog boravka na teritoriji druge države ne prelazi 30 dana od dana ulaska.
Izuzetak predstavljaju državljani sa diplomatskim ili službenim pasošima, za koje bezvizni režim važi za neprekidni boravak do 90 dana.
Takođe, državljani upućeni na rad u diplomatska i konzularna predstavništva ili predstavništva pri međunarodnim organizacijama, kao i članovi njihovih porodica koji sa njima žive, sa diplomatskim ili službenim pasošima, mogu da ulaze, izlaze, budu u tranzitu i borave u drugoj zemlji bez viza tokom celog perioda važenja njihove akreditacije.
Vize neće biti potrebne, a verujem da je ovo zaista od izuzetnog značaja za sve državljane Republike Srbije koji se spremaju da putuju put ruske, bratske nam, federacije, a na osnovu diskusija koje smo imali prilike da čujemo ili samo tehničkog potvrđivanja sporazuma, oni to ne bi, sasvim sigurno, mogli da znaju, dakle, vize neće biti potrebne građanima nijedne strane potpisnice koje imaju dozvolu za privremeni boravak na teritoriji druge strane ili dokument kojim se potvrđuje pravo stranog građanina ili lica bez državljanstva na stalni boravak u Rusiji i pravo na bezvizni ulazak na rusku teritoriju.
Ulazak državljana koji na teritoriju druge zemlje dolaze zbog posla ili pohađanja nastave ostvaruje se po vizama koje se izdaju u skladu sa zakonodavstvom zemlje u koju se dolazi. Maloletnici putuju na osnovu važećih dokumenata ili važećih dokumenata njihovih roditelja sa kojima putuju. Sve ovo smo očekivali da čujemo od strane predstavnika predlagača, ali nažalost nismo.
Sporazum ne ograničava pravo nadležnih organa svake od strana da spreče ulazak ili boravak građana i građanima iz razloga državne bezbednosti, očuvanja javnog poretka ili zaštite zdravlja stanovništva u skladu sa zakonodavstvom svoje zemlje.
Svaka od strana može iz istih razloga i da suspenduje primenu sporazuma, u potpunosti ili delimično, o čemu se druga strana mora obavestiti pisanim putem, diplomatskim kanalima, najkasnije 48 sati do suspenzije.
U poslednjem članu navodi se da ovaj sporazum stupa na snagu 30 dana od dana uručivanja diplomatskim kanalima poslednjeg pisanog obaveštenja da su strane ispunile potrebne procedure neophodno za njegovo stupanje na snagu. Tog dana prestaće da važi aktuelni sporazum između vlada SSSR i SFRJ o uzajamnom putovanju građana, potpisan u Moskvi 31. oktobra 1989. godine.
S obzirom da smo pretpostavili da će rasprava teći u ovakvom toku, da nažalost nećemo sve ovo, što je bilo potrebno, da čujemo od strane predlagača, mi smo pripremili za građane Srbije koje ova tačka dnevnog reda interesuje, pogotovo za sve one građane koji ostvaruju svoj hleb radeći na teritoriji Ruske Federacije.
Ono što smo mogli da nađemo na sajtu Ambasade Ruske Federacije u Beogradu jeste saopštenje za štampu od 20. februara 2009. godine, da su u Moskvi ministri spoljnih poslova Ruske Federacije i Republike Srbije, gospodin Lavrov i gospodin Jeremić, potpisali novi sporazum.
Navedeni sporazum stupa na snagu 30 dana od datuma prijema poslednjeg pisanog obaveštenja. Od trenutka stupanja na snagu sporazuma, srpski državljani mogu da ulaze, izlaze, putuju u tranzitu i borave na teritoriji Rusije bez viza, pod uslovom da period njihovog neprekidnog boravka nije duži od 30 dana.
Uz to, što je vrlo značajno, treba imati u vidu da državljani Srbije mogu da putuju u Rusiju bez viza samo na osnovu novih, crvenih srpskih pasoša.
Za one koji poseduju stare pasoše SRJ, biće potrebne vize.
Za osobe, ruske i srpske državljane, koje putuju radi zapošljavanja ili školovanja, na snazi će ostati vizni režim, odnosno neophodnost dobijanja odgovarajućih viza u skladu sa zakonodavstvom države ulaska.
Ambasada Rusije u Beogradu izražava uverenje da će primena ovog sporazuma znatno olakšati kontakte između građana Ruske Federacije i Republike Srbije, takođe doprineti daljem unapređenju bilateralnih odnosa i razvoju uzajamno korisne saradnje u svim oblastima.
Upravo zbog ovog izraženog uverenja, mi ćemo se potruditi da u nastavku izlaganja i tokom ove rasprave koja se tiče vrlo značajnog sporazuma za ove dve države, dotaknemo oblasti saradnje za koje mislimo da je dragoceno da upoznamo građane države Srbije na kom nivou i na kom stepenu su odnosi između Ruske Federacije i države Srbije.
Na prvom mestu, ono što je značajno pomenuti, jeste da smo mi dobili, upravo za ovakav pristup ovakvim temama, a da ne sme da bude tehničkog karaktera, a jeste poboljšanje odnosa između Ruske Federacije i Srbije, mandat od preko milion glasova birača koji su izašli na majskim izborima 2008. godine, očekujući ekonomski opravljenu Srbiju, ali na prvom mestu uz pomoć Ruske Federacije.

Upravo s tim u vezi što se dešava na teritoriji Kosovske Mitrovice je vrlo značajno da o ovoj temi ne možemo da govorimo samo kao o tehničkoj stvari, već da o ovoj temi govorimo suštinski, jer mi kao država očekujemo, s obzirom na kampanju priznavanja nezavisnosti KiM, da Ruska Federacija upotrebi ono što jesu prerogativi jedne prave velike i uzdignute sile i pomogne Srbiji da sačuva teritorijalni integritet i suverenitet, odnosno pravo na život svih građana na srpskoj teritoriji Kosova i Metohije.
Dakle, ono što je takođe vrlo značajno znati, a čini se da je uticalo na sliku u srpskom mnjenju, jeste upravo nekoliko faza u razvoj odnosa između Ruske Federacije i države Srbije.
Ono na osnovu čega možemo da govorimo danas jeste upravo pisanje jednog od eksperata i počasnog člana SANU dr Jelene Guskove, koja je bila svedok i ekspert angažovana tokom internacionalizacije jugoslovenske krize. Iz prve ruke je svedočila o jednoj kampanji koja je za cilj imala rušenje nekadašnje Jugoslavije i konačno satiranje srpskog naroda na predkumanovske granice.
Prema onome što gospođa Guskova piše, a tiče se spoljne politike Rusije na Balkanu u savremenim uslovima, Rusija se suočila sa procesom globalizacije rasta aktivnosti njenih subjekata početkom 90-tih godina. Mislim da je ovo značajno za građane Srbije da u jednom kratkom pregledu oslikamo kontekst stvaranja i potpisivanja ovog sporazuma.
To je početak 90-tih godina, u odnosima dve zemlje je zapravo bilo najteže vreme istorije raspada Ruske Federacije. Nije bilo druge želje kod mlade ruske diplomatije u okviru nove ruske države, osim da izgradi sasvim novi oblik odnosa sa zemljama Zapada. Nije bilo druge strategije nego postati ravnopravni član međunarodne zajednice i kao velika zemlja uticati na tok odlučivanja u Evropi. Tada je to bio prioritet tadašnje diplomatije.
Spoljna politika Rusije od početka 90-tih godina prošla je složeni put od neaktivnosti, preko koncentrisanja na pokušaje označavanje nacionalnih interesa ka aktivnom učešću i događajima na Balkanu. Spoljna politika Rusije na balkanskom pravcu od početka zaoštravanja situacije u SFRJ zapravo odvijala se u nekoliko etapa. S obzirom na tadašnju vlast u Ruskoj Federaciji stvorila je određeno javno mnjenje na teritoriji Srbije.
Prvi period je bio od 1991. do početka 1992. godine, vezan je za SSSR, njegovu tradicionalnu spoljnopolitičku orijentaciju u poslednjih godina postojanja Sovjetskog Saveza i u prvih mesecima posle njegovog raspada. Drugi period povezan je sa 1992. godinom, vremenom nastajanja političkih struktura i određivanja orijentira spoljne politike nove države Ruske Federacije.
U ovo vreme nije ni postojala naučna zasnovanost i spoljnopolitička koncepcija ruske države. Zbog toga se politika na određenim pravcima izgrađivala dosta spontano. Upravo je to slučaj i sa balkanskom politikom Rusije. Balkanski problem je nastao tada kada je u zemlji dominirao antikomunistički patos, kada su se negirali svi elementi spoljne politike komunističke prošlosti, uključujući sfere uticaja kada su bili odbačeni svi saveznici bivšeg Sovjetskog Saveza, kao što je nestalo i njegovih protivnika.
Evropa i Amerika sablažnjavale su Rusiju idealima demokratije i ekonomskog blagostanja. Ministar spoljnih poslova je proglasio da Rusija mora da teži u svojstvu velike sile da uđe u porodicu najnaprednijih demokratskih država u tzv. zapadno društvo.
Treći period spoljne politike Rusije na balkanskom pravcu beleži period od 1993. do 1995. godine i povezan je sa pokušajem njenog uključivanja u proces regulisanja krize na teritoriji bivše Jugoslavije u svojstvu ravnopravnog partnera zapadnih država. Rusija se potpuno saglasila s njihovim izborom putem regulisanja.
Osnovna karakteristika tog perioda postala je potpuna nesamostalnost spoljne politike Rusije, diplomatija Rusije ostvarivala je političku aktivnost u granicama koje su joj bile dozvoljene.
Moskva je još pokušavala da iskoristi svoj istorijski uticaj na Balkanu, ali je sve više i više gubila lik pravedne i snažne države koja se stara o ravnoteži i odmerenosti u evropskim međunarodnim odnosima.
Četvrti period, period između 1996. i 1999. godine spoljne politike Rusije mogao bi se nazvati periodom razočarenja u brzu integraciju i zapadni sistem evropskih vrednosti. Rusija je prestala da bude faktor koji određuje tok događaja u balkanskom regionu. Svi smo, kako piše dr Guskova, s nadom očekivali nagli zaokret u spoljnoj politici, povezujući ga sa novim ministrom inostranih poslova gospodinom Primakovim.
Primakov je naznačio nove parametre spoljne politike Rusije, govoreći o njima nenametljivo. To je stvaralo utisak opreznosti. Već u martu 1996. godine on je rekao o aktivnoj politici po svim azimutima, čiji je cilj bio stvoriti najpovoljnije uslove za očuvanje celovitosti Rusije, igrati ulogu kontrabalansa onih negativnih tendencija koje se ispoljavaju u međunarodnim poslovima, pokušati uravnotežiti one nepovoljne momente koji proističu iz dominantne uloge samo jedne države u svetskom međunarodnom procesu pri prelazu od bipolarnog sveta ka unipolarnom. Gasiti one destabilizujuće faktore koji postoje u svetu i aktivno učestvovati u likvidaciji konfliktnih situacija.
Jačanjem pozicije gospodina Primakova i njegova spoljna politička koncepcija postaje preciznija. Diplomatija Rusije pokušavala je da iskaže primere samostalnosti, inicijativnosti i aktivnosti, a što se ispoljilo u iračkoj krizi, pri rešavanju problema Kosova, a isto tako i o osudi Avganistana i Sudana od strane Amerike 20. avgusta 1998. godine. Rusija je, takođe, kategorički odbacila primenu sile NATO pri rešavanju nacionalnih konflikata u julu 1998. godine za vreme zasedanja Kontakt grupe u Londonu, akcenat u ruskom stavu bio je usmeren na to da se ne dozvoli primena sile NATO protiv Jugoslavije.
U septembru 1998. godine gospodin Primakov bio je smenjen sa dužnosti ministra i imenovan za predsednika Vlade. Zaključni i najdramatičniji period razvitka događaja na Kosovu već je bio povezan sa imenom ministra inostranih poslova gospodina Igora Ivanova.
Kada je počelo bombardovanje teritorije Jugoslavije, činilo se da je Rusija zauzela aktivnu poziciju, ali ona nije mogla zadržati kasniji čvrsti kurs. Moramo obratiti pažnju da se tokom samo dva meseca najtežih za Balkan stav Rusije menjao nekoliko puta. Najviše rukovodstvo Ruske Federacije nije bilo sigurno u svoje poteze i kolebalo se.
Najpre je ispoljen, mada nedosledno, pokušaj samostalnosti u granicama poslušnosti, čak plašljiva pretnja silom. Sve se završilo time što je Rusija odigrala ulogu instrumenta za pritisak i zaplašivanje Jugoslavije, baš kao i NATO varijanta.
Postavljanje gospodina Černomirdina za predstavnika predsednika Rusije za regulisanje situacije oko SRJ pokazalo je Americi da se Rusija neće suprotstavljati planovima NATO-a.
Peti period, od 2000. godine naovamo, spoljne politike Rusije povezan je konačno sa imenom novog predsednika države Rusije, gospodina Putina. Suština tadašnjeg viđenja naše politike na Balkanu, kako piše dr Guskova, bi mogla da bude izražena rečima gospodina Putina u junu 2001. godine.
''Strateški značaj jugoistočne Evrope se za Rusiju definiše ne samo geopolitičkim faktorima, već i istorijskim tradicijama, kulturnom, religioznom bliskošću naših naroda, kao i geografskom blizinom ovog regiona i ruske granice. Svoju politiku za balkanski pravac Rusija uklapa u zajednički kontekst stvaranja stabilnog, demokratskog sistema zajedničke evropske bezbednosti.
Glavni zadatak je postizanje u regionu čvrstog, pravičnog mira, sigurne bezbednosti i stabilnosti na bazi fundamentalnih principa međunarodnog prava i, razume se, odluka međunarodne zajednice. Pre svega, imam u vidu Dejtonski sporazum, Rezoluciju Saveta Bezbednosti Organizacije UN 1244.''
Gospodin Putin je tada javno nastupio sa inicijativom da se sa zemljama u regionu, ali i među zemljama međusobno zaključe sporazumi o uzajamnom priznavanju suvereniteta i teritorijalnoj celovitosti. Tada je razmišljao o učvršćivanju ruskog ekonomskog prisustva u regionu. Međutim, u tom periodu Balkan nije bio glavni pravac spoljne politike Rusije. Sa novim predsednikom su počela da se projektuju, razvijaju, grade i ostvaruju opšti principi spoljne politike Rusije u 21. veku.
Sve je ovo ono što je trebalo da čujemo od predstavnika predlagača. Nažalost, to nismo u prilici, zato mi sada govorimo o tome. Dakle, počev od 2000. godine, glavni spoljnopolitički zadatak Rusije bilo je aktiviranje ruske diplomatije u svim osnovnim pravcima svetske politike, formiranje realnog spoljnopolitičkog kursa. Takav kurs je morao postati i još više inicijativan i još više dinamičan.
Ostvarenje realnog uticaja na tok događaja u svetu u skladu sa nacionalnim interesima Rusije, proširenje kruga naših partnera i istomišljenika u svetu, rukovodstvo Ruske Federacije je žarko želelo da glas Rusije u svetu ima svoju težinu i preciznost posle toliko godina raspada Sovjetskog Saveza, naročito po pitanju rešavanja kriznih situacija.
Ubrzo je bila sačinjena koncepcija spoljne politike Rusije u kojoj su se po prvi put isticali nacionalni interesi zemlje. Glavni među nacionalnim interesima postaju bezbednost, jačanje ruske državnosti, rast blagostanja naroda, razvoj demokratije i građanskog društva. Za Rusiju je veoma važno organizovanje sistemskog odupiranja međunarodnom terorizmu, organizovanom kriminalu, opasnosti od droge, trgovini ljudima, ilegalnoj i nezakonitoj trgovini oružjem.
Rusija takođe istupa protiv militarizacije kosmičkog prostora, širenja oružja za masovno uništenje i njegovog dospevanja u ruke terorista.
Kao pravnik, gospodin Putin se u svim međunarodnim organizacijama takođe zalaže za princip primata međunarodnog prava, sa oslanjanjem na statut organizacije UN, kao i za rešavanje ključnih svetskih problema na bazi multilateralne saradnje.
Sada nema nijednog krupnog međunarodnog problema, bilo da su to pitanja suprotstavljanja novim pretnjama, regulisanja sukoba i kriza, strateške stabilnosti, ažuriranja procesa globalizacije, u čije rešavanje na najdirektniji način nije bila i neće biti angažovana Ruska Federacija.
Uzimajući u obzir događaje na Balkanu, Rusija se dosledno zalaže za to da organizacija UN ostane centralni organ čitavog sistema međunarodnih odnosa. Pri tome se ne umanjuje značaj različitih međunarodnih institucija koje treba da sačinjavaju sistem međunarodnih odnosa u 21. veku.
Ovaj kratak pregled istorijata odnosa Ruske Federacija prema balkanskom pitanju, a samim tim i prema državi Srbiji, bio je preko potreban da se shvati da se jedna sila, koju su pokušali na silu da uspavaju, probudila, stala na obe noge i stala u zaštitu srpskih nacionalnih interesa.
Mi smo takođe svedoci da se na temelju jugoslovenske krize i kontinuiranog ubijanja srpskog nacionalnog pitanja menja cela arhitektura međunarodnih institucija i postavke sveta kakvu znamo. Ono što će se nadalje dešavati po pitanju kosovskog problema biće zapravo odupiranje neoliberalnoj okupaciji američke i briselske administracije.
Ono što jeste istina, na teritoriji Srbije i preko prostora Srbije sukobiće se konačno dva koncepta, a na nama je da se opredelimo koji će to Srbiji da donese na prvom mestu ekonomski oporavak.
Jedan briselski i vašingtonski, koji definitivno znači neoliberalnu okupaciju, gašenje suvereniteta i oduzimanje teritorijalnog integriteta, i drugi, istočni put Ruske Federacije, koji znači priznavanje teritorijalnog integriteta, suvereniteta, pravo na državnost i ekonomski oporavak države Srbije.
Dakle, ovaj sporazum za građane Srbije, kada je reč o bratskom rusko-slovenskom narodu, nikada nije, niti će biti samo tehničko, već, kao što vidite, suštinsko pitanje. Hvala.