Gospođo predsedavajuća, gospodine Bradiću, gospođo iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, a iznad svega i pre svih građani Srbije, drago mi je što su nam u poseti dame i gospoda koje ste nabrojali, s obzirom da mi je namera da pričam o uplivu nemačkog kapitala u srpski medijski prostor.
Kada govorimo o prozornosti medijske scene i o svemu onome što se u poslednje vreme pominje, a vezuje se za Vučićev zakon o informisanju iz 1998. godine, zaista bi trebalo otvoreno da pričamo o tome ko zaista kreira medijski prostor u državi Srbiji, čiji se interesi ovde provode i na koji način, gospodine Bradiću, mislite da zaštitite srpske interese kada je reč o medijskom prostoru.
Dakle, kada govorimo o svemu onome što bi trebalo da bude paralela sa današnjim vremenom, trebalo bi pomenuti čuveno slušanje koje se desilo 99. godine, takođe se tiče gospodina Bajdena koji nam je vrlo prepoznatljiv, istaknut po tome da se vrlo često borio direktno protiv interesa srpskog naroda.
Mislim da Srbija treba da zna kako je izgledalo to slušanje 29. jula 99. godine, kada je, između ostalog, rečeno da je 16,5 miliona dolara došlo u Srbiju u okviru programa podrške demokratizaciji Srbije.
Takođe, tada je govorio i gospodin Džejms Pardju i svedočio o tome na koji način američki nacionalni interesi se štite na teritoriji države Srbije i na koji način se rušio tzv. totalitarni sistem Slobodana Miloševića. S obzirom da drugi ne žele o tome da pričamo, SRS sasvim sigurno hoće kroz konkretne činjenice i konkretne podatke.
Dakle, između ostalog, citiram, gospodin Pardju je svedočio – mi radimo kroz nevladine organizacije, uspostavili smo obruč oko Srbije koji koristi međunarodne frekvencije, ali smo takođe ponudili te frekvencije nezavisnim glasilima u Srbiji. Tadašnjem senatoru Bajdenu to nije bilo dovoljno, pa je postavio sledeće pitanje – mi možemo da obezbedimo stanice, da li smo spremni da zatvorimo stanice koje šire propagandu?
Gelbard, koji je takođe bio prisutan na ovom slušanju, branio je politiku američke vlade, ističući da su tokom prošlogodišnjeg rata protiv Jugoslavije, SAD zatvorile RTS tako što su je bombardovale. Senator Bajden ga je tada prekinuo i rekao – ma ne, to već znam, hoću da znam šta nameravate da uradite ubuduće? Gelbard je na to odgovorio – koliko znam, RTS je još uvek isključena sa Eutelsata, a pobrinuli smo se da ih sprečimo svaki put kada su pokušali da se ponovo uključe.
Gelbard je takođe svedočio da su SAD raspodelile novac u Jugoslaviju kroz organizaciju po imenu "Nacionalna zadužbina za demokratiju". Ova organizacija je stvorena 83. godine da reši jedan veliki problem, a to je da zapravo zameni Centralnu obaveštajnu agenciju.
Dakle, svojom velikim sumama novca ova organizacija i njene satelitske organizacije su regrutovale demokratske mirovne aktiviste, nezavisne ekonomiste u zemljama žrtvama. Takođe, oni su regrutovali novinare u istim zemljama, koji su takođe uživali sve blagodeti međunarodnih donacija, koje ih misteriozno pretvaraju u nezavisne novinare.
Oni zatim preuzimaju postojeće novine, radio i televizijske stanice ili uspostavljaju nove. Kada demokratske aktiviste kritikuju kao strane plaćenike, što oni stvarno jesu, ti nezavisni novinari odmah napadaju ovaj atak na demokratiju od strane korumpiranih interesa koji se kriju iza nacionalizama.
Pokušaću samo kroz nekoliko slika da obojim zapravo šta je medijski prostor u Srbiji. Ono što takođe jeste činjenica i to se ne skriva, zato što ove organizacije bahate po svojoj poziciji moći o tome vrlo otvoreno pišu i pričaju, a o tome je zabranjeno govoriti u Srbiji.
Dakle, Nacionalna zadužbina za demokratiju pomaže i dalje programe za izgradnju tzv. demokratije u bivšoj Jugoslaviji od 1988. godine, zajedno sa Soroš fondacijom. Nacionalna zadužbina za demokratiju je omogućila novinama, radio i televizijskim stanicama da kupe opremu i potrepštine, uključujući štamparsku opremu i radio odašiljače.
Među dobitnicima tih sredstava su bile nekada novine "Naša borba", "Vreme", "Danas", Televizija Negotin, Novinska agencija BETA, Radio B 92, Asocijacija nezavisnih elektronskih medija, da vas podsetim, gospodine Bradiću, ANEM je pokrivao u Miloševićevom totalitarnom režimu 70% medijskog prostora.
Takođe, idemo dalje. Sredstva ove organizacije, dakle Nacionalne zadužbine za demokratiju, korišćena su kako bi se mladi, talentovani novinari iz SFRJ doveli u SAD na profesionalno usavršavanje. Ostale grupe koje su finansirane su Centar za humanitarno pravo, Fondacija centra za demokratiju, Beogradski centar za ljudska prava, Evropski pokret Srbije i G17.
Idemo dalje. Ono što je takođe vrlo značajno, juče smo pomenuli, ovo je samo paralela sa nekim vremenom, koje je očigledno vrlo totalitarno i autoritarno, dozvolilo da, recimo, preko Budimpešte uđe 19 miliona dolara od strane nemačkih centara moći koji su direktno oblikovali ono što se desilo 2000. godine pa naovamo.
Hajte da vidimo u kolikom procentu ovde u medijskom prostoru postoji američko-nemački kapital, a onda se dovodi u pitanje na koji način vi mislite da u državi Srbiji mediji štite srpske nacionalne interese ili da obrnem pitanje na sledeći način – čije interese štite mediji u državi Srbiji, onda da vam ponovim pitanje – sa kojim novinarima ste razgovarali kada ste pripremali Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o informisanju?
Kada budete pomenuli određena imena, vrlo verovatno ćemo pretpostaviti da se radi o medijima koji su uglavnom u većinskom prostoru strani mediji. Takođe, još jedno od pitanja, koje je vrlo aktuelno u medijskom prostoru domaćih medija, jeste i sledeće – kome ste bili namenili pomoć od 60 miliona, kojim medijima? Ne bismo voleli da čujemo da ste namenili od poreskih obveznika u državi Srbiji stranim medijima da prežive. Ovde bi trebalo da za ovu raspravu sedi direktor BIA, da njemu postavimo određena pitanja i onda ćemo znati ko je pravi vlasnik medija u Srbiji, na koji način su u sprezi sa onima koji sede u izvršnoj vlasti i na koji način se zapravo kreira javno mnjenje u Srbiji, šta je to što nam dolazi na jesen, a jeste medijski mrak.
Takođe bih vrlo rado volela da slušam gospodina Bebu Popovića, recimo, da priča o onome što je bilo vrlo aktuelno 2003. godine i kako ga je Vilijam Montgomeri izbacio iz Kancelarije za saradnju sa medijima, zato što je napadao gospodina Verana Matića.
Ili da ga pitamo kako je Mišković obustavio distribuciju lista broja "Status" samo zato što taj intervju nije bio po njegovoj volji. Takođe bismo voleli da čujemo gospodina Popovića kojih 100 poslanika se nalazi na platnom spisku gospodina Peconija? Sa druge strane, takođe bismo voleli da čujemo i gospodina Verana Matića, na koji način je uradio privatizaciju B 92 i ko je pravi vlasnik televizije B 92?
Gospodine Bradiću, sve su ovo aktuelna pitanja o kojima bi trebalo da se priča tokom javne rasprave koja je trebalo da bude pretpostavka ovakvog predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, da se u Srbiji, ukoliko vam je cilj zaštita srpskih medijskih i nacionalnih interesa, jer je to u direktnoj vezi, otvori prava rasprava, pa da vidimo koliko Đilas i Šaper utiču na kreiranje javnog mnjenja u Srbiji, na koji način PR agencije prekrajaju sve bitne političke događaje i da li se zapravo izbori dešavaju u državi Srbiji ili živimo u potpuno paralelnoj realnosti?
To je prava medijska priča i to je ono što je trebalo da bude prioritet na vašoj agendi, gospodine Bradiću. Time biste zaslužili poštovanje svih nas i vrlo moguće da oštrica opozicije ne bi bila ovakva da ste pokrenuli makar jedno od tih pitanja.
Bojimo se da to nećete uraditi, zato što je to put kojim se ređe ide, zato što su ti pritisci izraženi u stotinama hiljada evra i u onim centrima moći koji su van granica ove zemlje, koji se često nalaze za nekim lepim stolovima, vinarijama u Francuskoj i u društvu Caneta Subotića, nekih drugih ljudi koji su direktno upleteni u sve ovo što se zove poremećaj na političkoj sceni Srbije. Verujem, s obzirom da moram da privedem kraju ovu moju diskusiju, da ćemo tokom rasprave u pojedinostima, u nastavku koji smo obećali još sinoć, postaviti sva bitna pitanja i nadam se čuti one najvažnije odgovore. Hvala na pažnji.

Dame i gospodo, gospodine ministre, predstavnici ministarstva, posebno kad je reč o vama, gospodine Bradiću, zaista mi je neizmerno drago što ste prisutni, i mislim da ćemo u narednom periodu, nadam se, čuti neke odgovore koji nas muče već izvesno vreme.
Pre nego što pređem na konkretizaciju zaista kritike ovog predloga zakona o izmenama Zakona o javnom informisanju, a o tome ću više pričati, pošto će moje kolege da govore o Predlogu zakona o kulturi, moram prvo da pitam naravno i kolegu koji je malopre izlagao, i da se osvrnem na sve ove njegove filozofske figure, a vas posebno da pitam, zar vam ne liči ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju na pravi reformski „udbaški“ zakon?
Kolegama iz DS, takođe, žao mi je što neki od vas koji sede su sad pogli glave i vrlo verovatno da vam je neko pričao pre nekoliko godina ne biste poverovali u situaciju da ćemo mi da raspravljamo o ovakvom predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, koji suštinski sankcionišu slobodu javnog izražavanja, i to je naš politički stav.
Pre svega, pre nego što uđemo u samu srž otvaranja polemike za koju moramo da vam obećamo, gospodine ministre, da će biti polemika vrlo jasna, vrlo otvorena, sa skinutim rukavicama, ali vrlo pristojna i nadam se vrlo argumentovana.
Nama će biti izuzetno drago da u toj interaktivnoj diskusiji sa svima nama vi nas ili demantujete ili tišinom, kako je inače to vaš običaj, potvrdite sve ovo o čemu će SRS da priča.
SRS ima nameru da iznese na samu površinu sve ono što postoji u medijima i što utiče na donošenje političkih odluka u Srbiji, koja jeste definitivno pod okupacijom, pa će tako SRS, za razliku od prethodnog kolege koji je govorio o centrima moći da, recimo, govori, gospodine ministre, o Canetu Subotiću i o onom što je nas zaprepastilo, da vi niste sankcionisali vlasnika najveće distributerske mreže za izuzetna dugovanja domaćim medijima. Da vi niste sankcionisali za njegov uticaj na domaće medije i na medijski prostor, a da vas podsetim, to je lice sa poternice.
Takođe, SRS će govoriti i o gospodi Miškoviću, gospodinu Beku, o prodoru nemačkog i američkog kapitala u medije, o novinama i novinarima koji su na platnom spisku i o pozadini onoga što se nalazi zapravo iza ovog, moram reći, najčudovišnijeg predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju.
Pokušaću da ovo što sam sada kvalifikovala argumentujem. Da napravim paralelu, pre izvesnog vremena smo slušali šefa Beogradske filharmonije g. Tasovca. Ne znam kojoj političkoj opciji inklinira taj čovek, apsolutno me ne interesuju njegova politička ubeđenja. Vrlo dobro znam da ga svi iz struke izuzetno cene.
Zbog nemogućnosti da podigne nivo Beogradske filharmonije na onaj zavidan nivo koji članovima Beogradske filharmonije odgovora, taj čovek je javno izašao i rekao, obznanio svoju sramotu i rekao da ne može da se nosi sa onim što je trebalo, gospodine ministre, vi da mu obezbedite. To je zaista bio jedino vaš posao.
Ono što je, takođe, nečuveno, a mi smo o tome pokušavali da pričamo u ovom prestižnom zdanju, makar bi po definiciji trebalo da bude, jeste zajedno s gospodinom Tasovcem i zaista teška umetnička imena su takođe podnela ostavke na svoje funkcije iz istog razloga, zato što nisu hteli dalje da saučestvuju u definitivnom ubijanju srpske kulture.
Gospodine ministre, poslanik sam koji je vama javno postavila pitanje, kako vas nije sramota da kao čovek iz te oblasti i dalje budete ministar na tom mestu. Odgovor koji sam dobila je odgovor koji je deo vašeg političkog stila. Mislila sam čak da sam vas naljutila i ako to jesam, izvinjavam se, nije mi bila namera.
Meni lično kao čoveku bi zaista bilo izuzetno teško da ljudi koji su svojim umećem potvrdili svoje karijere i šetaju iz kuće koju treba da predstavljam i da sa ponosom i dalje predstavljam kuću koja se urušila. Zaista bih se sramila. Osećaj srama jeste ličan čin, ali priznaćete nadam se, i deo profesionalnog morala. To je bio razlog zašto sam vam javno uputila to pitanje.
Mislila sam da se jednostavno desilo, da su problemi u kulturi takvi da ne možete da se nosite sa svim tim.
Očekivala jesam, zbog one nade koju treba svi da dodirnemo u Srbiji, koja je urušena, a sad se baca na kolena, da vi date neki nagoveštaj da će sa srpskom kulturom i da će u srpskoj kulturi i kulturnoj misli i delatnosti ipak da se uvedu određeni kriterijumi i da postoji bolje sutra za tako važnu i osetljivu oblast, a posebno za srpsku naciju.
Odgovor na to dali ste ovim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju. Sad moram da vam kažem, ja se vas bojim. Jer, ono što se predviđa za Srbiju ovakvim predlozima zakona ne da nema veze sa demokratijom, sa hrišćanskim normama, nego je totalni mrak.
Mi sad ovo možemo da variramo na više načina, možemo da pretpostavimo situaciju iz 2003. godine, da li se to Srbiji sprema neki značajan politički događaj. Hoće li to u Srbiji da se ispinuje događaj koji će biti uvertira za vanredno stanje? Dopustite, sve ono što se dešavalo SRS u poslednjih nekoliko godina daje nam potpuno pravo i argumente da razmišljamo i na ovaj način.
Ako ovako i ovim sredstvima, ovakvom kaznom politikom pokušavate da uvedete red u medije, odmah ću vas demantovati. Vi pokušavate da uvedete medijski mrak.
Tu će se izvući svi oni koji su zapravo sva ova lica sa poternica, koja su i te kako uvezana sa nekim bivšim i sadašnjim predsednicima susednih republika i u velike poslove koji su na ivici zakona, oni će dobro proći. Oni mediji koji daju prostora drukčijoj misli i drugim argumentima, mi zaista argumentovano verujemo i to ćemo dokazati tokom ove rasprave, ti mediji će najteže proći. Onda bih volela da vas vidim, kako ćete nekim generacijama koje dolaze posle svih nas vi izaći i govoriti o prekidu kontinuiteta sa totalitarnim sistemom i o demokratiji u kojoj ste vi bili jedan od nosilaca ovakvih zakonskih rešenja.
S obzirom da mi zaista mislimo da su ovi dani u Srbiji, u ovom vremenu koje nam je dato, dani koji se tiču direktno opstanka srpske nacije, gospodine Bradiću rasprava koju ćete imati prilike da čujete neće biti nimalo laka, biće vrlo teška za sve nas, ta rasprava će razgoliti ono što je SRS najavljivala, a ima nameru da prikaže srpskoj javnosti, bez obzira što ste obustavili direktan prenos, mi ćemo naći odgovor i za to bez ijednog ostatka.
Konačno, da potpuno demaskiramo šta je motivisalo hitan postupak ovakvih predloga zakonskih rešenja za ono što se zove slobodno novinarstvo ili bi makar to trebalo da bude.
Dokazaćemo tu vezu različitih krugova moći u vladajućoj koaliciji sa monopolistima, koji i te kako očigledno na platnom spisku imaju vas iz izvršne vlasti, a onda će narodu u Srbiji biti vrlo jasno šta se zapravo u Srbiji dešava, ko Srbijom direktno upravlja i kakva je to budućnost koja očekuje sve nas.
Pre svega toga, pošto vidim da pomno pratite i drago mi je zbog toga, želela bih da čujem od vas ko je od novinara i novinarskih udruženja učestvovao u izradi ovog predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, jer onda bismo vrlo lako razumeli sve te napise u sredstvima javnih informisanja o kojima ste vi govorili.
Nije nam jasno, a želeli bismo da čujemo odgovore od vas – zašto je struka ovaj put mimoiđena, jer struka se očigledno pobunila? Zašto su strukovna udruženja mimoiđena, jer se oni takođe jesu pobunili? Zašto hitan postupak ovog predloga zakona?
S obzirom da već vidim negodovanja prisutnih predstavnika resora, ono što ću se drznuti da pročitam su upravo te reakcije o kojima govorim, a tiče se ovih predloga zakona. Čini mi se da ste vi pomenuli Asocijaciju nezavisnih elektronskih medija, pa između ostalog se u njihovom saopštenju kaže da vas je pozvala da još jednom razmotrite pojedina rešenja iz Predloga izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju i da se uvaže primedbe novinarskih medijskih udruženja.
U saopštenju je ANEM ocenio da neki predlozi koje Vlada nudi u izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju promašuju cilj i predstavljaju opasnost po slobodu izražavanja u Srbiji, kao i da je nova rešenja trebalo tražiti u poreskim i krivičnim propisima.
U Vladinom predlogu zakona ANEM smatra neprihvatljivim da se kazne za povredu pretpostavke nevinosti vezuju isključivo za vrednost prodatog oglasnog prostora, odnosno tiraža, bez uzimanja u obzir okolnosti svakog pojedinačnog slučaja. To je ANEM.
Između ostalog, Udruženje novinara Srbije takođe poziva Vladu da povuče iz skupštinske procedure predložene izmene Zakona o javnom informisanju. Ministarstvo kulture saopštava da će svi konstruktivni predlozi biti razmatrani, ali da se suština Predloga zakona neće menjati.
Ono što je takođe bio deo saopštenje Udruženja novinara Srbije jeste zato što nije bilo javne rasprave o tom aktu, a kako kažu malo je vremena da se tekst popravi amandmanima. "Zakoni o informisanju ne smeju se menjati ni hitno, ni u tajnosti, a stavljanje ovog zakona za 1. tačku dnevnog reda vanrednog zasedanja Skupštine Srbije upućuje na nameru predlagača da baš tako i postupi", naveli su iz Udruženja novinara Srbije.
U saopštenju, takođe i ovo je vrlo značajno, s obzirom da smo imali prilike da čujemo i potpredsednika Vlade Srbije u jednoj emisiji, gospodina Božidara Đelića, navodi se i osporava tvrdnja njegova da su esnafska udruženja konsultovana pre utvrđivanja izmene zakona, pa se kaže: "Prvu informaciju o tome da se propisuju drakonske kazne za medije dobili smo tek kada je Vlada utvrdila Predlog zakona i uputila ga Skupštini na usvajanje".
To takođe mogu lično da potvrdim, jer sam u stalnoj komunikaciji sa mnogim urednicima uglednih dnevnih i nedeljnih listova.
Idemo dalje. Nezavisno društvo novinara Vojvodine takođe je saopštilo da se protivi Predlogu izmena zakona o informisanju, jer u njihovom kreiranju nije konsultovana struka, jer će oštrica tih izmena biti uperena protiv ono malo preostalih čestitih medija u Srbiji, a ne protiv opskurnih tabloida.
Ovo su konkretne činjenice, gospodine Bradiću, i čini mi se da se razlikuju, ako sam vas dobro slušala u uvodnom izlaganju, od onoga što ste vi rekli. Biće prilike, pa ćete me demantovati. Reći ćete koji su to ljudi učestvovali u izradi ovakvog Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju. Imali smo prilike da čujemo urednika B 92, takođe advokata te televizijske stanice. Takođe smo imali prilike da čujemo mnoge druge urednike javno.
Istini za volju, ono što me je takođe motivisalo da dobro porazmislim na koji način prići, a da ostanemo na nivou profesionalne i argumentovane kritike, jeste i otvoreno pismo koje ste vi dobili putem jednog medija od urednika lista "Svedok", koji je pokušao da skrene pažnju na aktuelnu situaciju u tom medijskom prostoru i na one probleme koje javna glasila svakodnevno imaju, a radi se o monopolistima koji im duguju novce za one prodate primerke koje su oni uspeli da prodaju. Direktno se radi o odnosu domaćih štampanih medija i Caneta Subotića, vlasnika "Future plus".
Između ostalog, gospodin Dinić, koji je urednik "Svedoka", u tom pismu kaže da, to je ono što imamo prilike da čujemo i od ostalih urednika i ostalih strukovnih udruženja, ono što se očekivalo od vas, a nekako i priča o izmenama Zakona o informisanju tako je i potekla, jeste na prvom mestu da stvorite uslove da medijske kuće od distributera i prodavaca na vreme i prema postojećim ugovorima naplaćuju svoju prodatu robu; onda da stvorite uslove da prodajni lanci koji ne plaćaju preuzetu prodatu robu na to budu primorani prisilnim putem, kao što se recimo naplaćuje porez na dodatu vrednost.
Od vas je takođe očekivano da ne delite medije na naše, tuđe, moje, njihove, podobne i nepodobne. Takođe se od vas očekivalo da ne dajte ishitrene izjave koje se tumače ovako i onako, jer to samo unosi zabunu i zlu krv na ionako prljavom tržištu štampe.
Od vas se takođe očekivalo da samo primenjujete zakon, a ne i da slobodno tumačite odredbe tog zakona. Od vas se takođe očekivalo da se državni oglasi daju na tender, da se sve redakcije ravnopravno uključuju u trku za oglasima, a ne da se oglasi dele kao do sada, po ćefu ili iz ličnog interesa. Da ste to uradili, mi bi svi bili uvereni da vi želite da uredite medijski prostor.
Zašto sam ovo pročitala? Zato što, između ostalog, članovi koje ste vi predvideli ovde, koji bi trebalo da sankcionišu vlasnike javnih glasova, govore o tome da osnovni kapital ne sme da se spusti ispod određenog nivoa, jer sledi obustava rada u suprotnom, kao što obustava rada sledi u svakom drugom slučaju u smislu nemogućnosti li nelikvidnosti medija.
Sada vas pitam – šta je sa "Futurom", koja desetine hiljada evra duguje štampanim medijima i koje štampani mediji ne mogu da naplate, a to je novac koji su oni zaradili? Šta je sa situacijom da Cane Subotić ili svojevremeno Mišković obustavi distribuciju glasila zato što je objavljen intervju koji nije po njihovoj volji?
Da ste to predvideli izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, mi bismo poverovali u vašu nameru da uredite medijski prostor.
Ovako vi ste nas demantovali. Vi zapravo ovim predlogom zakona definitivno dovodite u situaciju da će prvo retko koji medij moći da deponuju 50, 100 ili 150 hiljada evra osmog dana od stupanja na snagu ovih izmena i dopuna Zakona.
Takođe, ono što je i te kako značajno jeste da baš u ovom momentu finansijske krize, kada se mediji bore za likvidnost, kada novinari preživljavaju, vlasnici, urednici, vi pokušavate, a mi smo se bavili i tom računicom, da negde napunite budžet Republike Srbije sa oko 20 miliona evra.
A možda biste taj budžet mnogo bolje punili od tajkuna, da samo provodite slovo zakona i da ono što oni duguju naplatite prinudno. SRS je, pošto, naravno, neću koristiti, a već sam i premašila vreme, ali dobro, nema veze, nadam se da ću imati prilike i dalje da učestvujem u diskusiji s vama, i da čujem neke vrlo važne odgovore koji su nam preko potrebni za dalji rad po ovoj temi, neće glasati za ovaj predlog zakona, zato što ga smatra potpuno nedemokratskim, a uvek smo na strani slobode izražavanja, ali i odgovornosti.
SRS je podnela devet amandmana, za koje se nada da će predlagač imati sluha, makar da porazmisli šta je ovim predlogom zakona zaista hteo da napravi u medijskom prostoru Srbije.

Dame i gospodo, građani Srbije, čini mi se da moram, pre svega, da se zahvalim gospodinu Škundriću, jer ste vi, gospodine ministre, upravo rekli ono o čemu mi pričamo već izvestan broj meseci, ako ne i godinu dana, da se zaista radi o svim naporima SAD da ova vlada posredno prizna nezavisnost Kosova i Metohije.
Dakle, ne radujemo se zbog te činjenice. Mi shvatamo i razumemo da je Vlada u vrlo teškom položaju, ali isto tako najčešće nemamo informacije šta se to konkretno čini da se zaista odupru izuzetnom utisku zbog toga što se jedna sila, naravno, na međunarodnoj sceni, popela na noge i sa obe noge kročila na teritoriju Srbije, a to jeste Ruska Federacija, čini mi se da je bila i skorašnja poseta Džozefa Bajdena Srbiji i čini mi se da je SAD vrlo nervozan zbog toga šta se dešava na teritoriji države Srbije.
Ali, mi ćemo se i dalje truditi da pravovremeno obaveštavamo javnost države Srbije o svemu onome o čemu mi nismo zvanično obavešteni, ali saznamo u realnom vremenu na osnovu svojih insajderskih izvora.
Moram da izrazim vrlo veliko žaljenje što gospodin Jeremić najčešće kada treba nije tu, a učestvuje u lokalnim izborima, recimo, pojavljujući se na određenim tribinama kada je reč o opštini Zemun.
Recimo da je trebalo da bude tu i da daje određene odgovore kada je reč o žustroj diplomatskoj aktivnosti, pa bismo mi znali kakav je referentan okvir i kakav je zaista odnos ove vlade prema tako osetljivom pitanju.
Mi smo, naravno, frustrirani kratkoćom vremena i trajanja ovakve sednice koja se dešava svakog poslednjeg četvrtka u mesecu.
Ono što moramo da kažemo jeste da je SRS pre izvesnog vremena pokrenula dugoročnu kampanju "Stop diskriminaciji. I oni imaju pravo na život dostojan čoveka". Ovo je uvertira, gospodine Čipliću, za vas.
Mislim da ću vas ovaj put opteretiti ogromnim brojem pitanja. Jer, kada građani u državi Srbiji nemaju više poverenja u institucije koje bi trebalo da budu servisi njihovih osnovnih potreba, kome mogu da se obrate? Nažalost, samo ministarstvu za zaštitu i unapređenje ljudskih prava.
Ono odakle bi vrlo verovatno trebalo da počnem je da sam možda bila i uskraćena za mogućnost da, recimo, neki iz vašeg ministarstva budu sa mnom, makar posredno, da vide kako zaista žive ljudi i kako izgleda realnost u Srbiji. Počesto i pokatkad mi se čini da predstavnici vlasti žive u nekoj paralelnoj realnosti, govore o životu koji se dešava nekima drugima, ali ne većinskoj populaciji u državi Srbiji.
Mi ćemo biti sasvim slobodni da sve ono što smo detektovali kao flagrantno kršenje osnovnih ljudskih prava uputimo vašem resornom ministarstvu.
Ovaj put ću pokrenuti samo nekoliko primera sa konkretnim podacima, želeći samo da vidim na koji način vi mislite da popravite izveštaje kada je reč o zaštiti i unapređenju ljudskih prava na teritoriji Srbije, a tiče se… (Predsednik: Gospođo Raguš, tri minuta je prošlo.) …Vidite, to je ono o čemu govorim, zaista jeste frustracija ograničenja vremena.
Ne znam kako ćete mi odgovoriti sada na ovo.

Naravno, ovo je bila uvertira za onu malo širu vremensku dimenziju, od tih pet minuta.
Dakle, svakako ćete dobiti podnesak koji bi trebalo da se tiče negde oko 20.000 građana, ako ne i više. Sticajem okolnosti sam, tokom ove predizborne kampanje, imala prilike da se na terenu uverim kako žive ljudi u 2009. godini, da su njima direktno ugrožena osnovna ljudska prava, od prava na život dostojan čoveka, zato što žive kao u periodu neolita.
Da li je problem infrastrukture - sada sam u problemu i zato sam to uputila vama kao pitanje - da li je problem komunalnog opremanja, da li je problem pružanja zdravstvenih usluga, da li je problem telefonskog priključka ili legalizacije, ali svakako vidim, recimo, potrebu za međuresorskom saradnjom, da se u centralnoj beogradskoj opštini tim ljudima pruži život dostojan čoveka.
Istraživala sam, naravno, vaš sajt, pa sam, između ostalog, u Sektoru za unapređenje i zaštitu ljudskih prava upravo našla smernice koje se tiču svega ovoga, a tiče se građana Beograda i građana Srbije, jer oni više nemaju, gospodine Čipliću, kome da se obrate. Oni su se obraćali svima, i lokalnoj vlasti i centralnoj vlasti, i nikada nisu dobili odgovor na to. A da vam ne govorim da su svojevremeno, nemajući mogućnost da institucije rade za njih, jer to je trebalo da bude tako, jer ste svi vi samo servis interesa građana Srbije, ništa više i ništa manje...
Sada vam se u njihovo ime obraćam, a poslaćemo podnesak. Recimo, govorim o Dekadi Roma, čitala sam vaš akcioni plan za ovu godinu, reč je o romskom naselju Rakovica selo. Tu određeni niz godina, više od deceniju, živi preko 300 ljudi bez svega, bez struje, bez vode, bez mogućnosti da budu evidentirani i tako zarađuju za svoj hleb. Pitanje jeste šta sa tim ljudima.
A to je tek jedno od romskih naselja koje je tu, koje svako poseti, to smo čuli na terenu i snimili. Svako obeća život dostojan čoveka i ta obećanja su uglavnom u okviru predizbornih kampanja. Mi sada želimo i konkretan podatak koliko je sredstava došlo za unapređenje života, recimo, romske populacije.
A mi u Srbiji imamo sve više i više ugroženih grupa, da li je reč o samohranim majkama, o izbeglim i raseljenim licima... Većinski deo populacije postaje polako ali sigurno ogromna ugrožena grupa u državi Srbiji, grupa građana koji imaju svoje ime i prezime, koji nemaju kome da se obrate, jer su se nadležne institucije oglušile o njihove zahteve.
Ono što je vrlo frapantno i što se takođe uočilo u ovom periodu kampanje, dajem jedan primer, mi smo posetili vrtić kako bismo na licu mesta pokazali da vrtić nema kapacitete, da roditelji koji šalju svoju decu ne mogu da budu spokojni da su deca na bezbednom mestu, zato što ne postoji ograda. Tako smo snimali nekoliko vrtića čija, recimo, dvorišta preko večeri postaju stecišta skitnica, lutalica i narkomana. Novinarske ekipe sa nama su snimile špriceve, recimo.
Svi ti ljudi su svojevremeno, pošto je reč o podavalskom delu, svoja sredstva ulagali da njihova deca imaju život i odrastanje kakvo treba da imaju. Žalili su se svima mogućima i niko nije prstom mrdnuo.
Ali, pošto smo mi (upravo zato što najčešće od predstavnika vlasti dobijamo nepotpune odgovore, govorite u opštim kategorijama, niste konkretni) snimili na licu mesta kako to izgleda, da li znate šta se dešava sada, gospodine Čipliću? Direktori tih vrtića su u strahu od lokalne demokratske vlasti i nas mole da više ne dolazimo na te lokacije zato što se plaše za svoje radno mesto.
Recite mi šta je onda sa njihovim ljudskim pravima. To je država Srbija. Mi živimo u toj realnosti. U državi Srbiji ljudi se plaše da javno govore, još uvek, nego se nama obraćaju i pogledajte, ovo su sve uglavnom pisma građana, koje ću vam ja ovde samo delimično predstaviti. Plaše se zato što se plaše za svoju egzistenciju, jer znaju da su, ako izgube posao, a taj strah je jači od straha za sopstveni život, izgubili u državi Srbiji sve. Dakle, stanje ljudskih prava u državi Srbiji je onakvo kakvo bi trebalo da bude zaista poziv na uzbunu vašeg resora na prvom mestu.

Pretpostavljam da vi nikada niste bili u romskom naselju Rakovica selo. To romsko naselje postoji više od 20 godina. Grupa Roma je raseljena zbog izgradnje Medakovića i getoizirana u Rakovici selu. Okolni meštani ne dozvoljavaju da se ti ljudi kreću van naselja, a oni nemaju dovoljan broj kontejnera i žive, gospodine Čipliću, na jednoj ogromnoj deponiji. Priča se da će izgradnja obilaznice u tom delu da razruši to naselje i da će oni ostati bez krova nad glavom, a sada ih je već oko 300.
Pokušavali su (naravno, priznajem, obrazovanje jeste veliki problem u ovom slučaju kada je reč o inkluziji) onako kako su znali i umeli, preko svojih organizacija (koje su, očigledno, čast izuzecima, najčešće tu da pokupe određene poene) da dobiju odgovor makar na jedno svoje pitanje i nisu uspeli. Nadam se da ćete u periodu koji dolazi biti u prilici da, kada vidite specifikaciju svih problema tih ljudi, zaista i lično posetite to naselje.
Dakle, njima ne samo da su životi ugroženi zato što žive na ogromnoj deponiji i u taj geto se retko zalazi, već je ugroženo sve ono što dalje proističe odatle. Kako se problemi, gospodine Čipliću, rešavaju u državi Srbiji, pa imali ste skoro situaciju sa prvim čovekom grada Beograda. Bili smo prvi koji smo insistirali da se, bez obzira što je rađeno po zakonu, ti ljudi tretiraju ljudi, jer čovek mora da bude iznad svakog zakona, pa smo rekli - ne đonom, kako je gospodin Đilas hteo, da vrati sve one koji su došli u Beograd tamo odakle su došli, pa ste vi reagovali posle toga. E tako reaguju institucije u državi Srbiji.
Idemo dalje, pokušavam sada da predstavim sve primere, u ova naredna četiri minuta, koji na plastičan način odražavaju sliku nivoa ljudskih prava i kakav odnos institucije imaju prema građanima Srbije. Bili ste prisutni kada smo govorili o diskriminaciji naširoko i nadugačko. Dakle, pred očima celokupne javnosti se dešava užasna diskriminacija u odnosu na političke neistomišljenike i u odnosu na novinare koji pokrenu škakljiva pitanja. Ti ljudi su najčešće prepušteni pravom medijskom linču, a onda i uvredi ugleda i časti, i najčešće moraju da napuštaju gradove ili oblasti u kojima su.
Jedan od skorašnjih primera jeste jedna beogradska televizija, koja sasvim sigurno nije naklonjena SRS-u, koja je pokrenula u okviru jedne emisije vrlo značajna pitanja, a tiču se tajkunizacije Srbije, i konačno napravila link koji smo mi dugo čekali između zaista velikih para, medija i organizovanog kriminala, dakle povezanosti sa vrhom vlasti. Onda su dobili direktne pretnje od strane advokata Luke Beograd, koji su se setili da se posle tolikog perioda oglase, na način koji je potpuno neprihvatljiv. Advokati Luke Beograd su pismo upozorenja poslali čak i Savetu za borbu protiv korupcije. (Smeje se.) Smejem se, jer bih plakala inače, i ovo je dobar odbrambeni mehanizam. Znači, to se dešava u državi Srbiji.
Imamo i slučaj novinarke Milijane Baletić, koja je dovedena u situaciju javnog linča zato što je bila ratni reporter, i to je sva istina. Svojevremeno je jedan novosadski list pisao o njoj kako je dobila na poklon izvestan stan. Vrhovni sud Srbije je presudio da tu nije bilo nikakvog spora, ali je njoj bio potpuno derogiran ugled, povređena čast i bila je u situaciji linča usred Novog Sada zbog toga. Znači, cela ta medijska hajka je bila napravljena da bi se ta žena naterala da napusti Novi Sad, kako joj je i preporučeno.
A slušajte šta je u jednoj presudi rečeno, ovo je nečuveno. Dakle, između ostalog, ako je povređena čast, kaže, s obzirom da je nesporno da je tužilja otkupila stan po utvrđenoj kupoprodajnoj ceni, da je naslov koncipiran tako da izazove pažnju, vrednosni sud je obrazovan tako da pojača utisak koji treba da proizvede, čime je tužilji povređena čast.
Takođe, sud je stao na stanovište da tužilji navedenim tekstom nije povređen ugled, i sad slušajte ovo, jer i ako je eventualno imala neke neprijatnosti, one nisu proizvod objavljenog teksta, već nekog ranijeg perioda njenog delovanja.
Ovo je nečuveno, da sud kaže da osoba nema ugleda, drugim rečima. Zbog ovoga Milijani Baletić (Predsednik: Zahvaljujem, prošlo je pet minuta. Završite rečenicu, molim vas.) preti zaista progon kakav Srbija nije videla.

Mislim da se gospodin Nikolić prvi javio. Nemam ništa protiv toga da on bude pre mene, ali nastaviću.

Ono što je uobičajena praksa Srpske radikalne stranke jeste da najčešće ne ulazi u lična rešenja kada su ovakve tačke dnevnog reda u radu plenarnog zasedanja Skupštine Srbije, ali svakako, ovo je jedna od najznačajnijih tema koje su plan i program političke akcije SRS. Nadam se da nećete zameriti, posebno srpska javnost, što ćemo mi u vremenu koje je predviđeno za Poslaničku grupu SRS govoriti o onome što jeste, u najširem dijapazonu te reči, korupcija.

Srpska radikalna stranka smatra da je jedan od najvećih problema u državi Srbiji, kada je reč o bilo kojoj oblasti života, upravo sistemska korupcija. Pokušaćemo da dokažemo na osnovu konkretnih podataka da, nažalost, vladajuća koalicija, odnosno, na prvom mestu, ono što jesu stranke koje su nekada bile DOS, nije imala nameru da uđe u ozbiljnu borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije.

U našem današnjem izlaganju prioritet će imati zloupotreba budžetskih sredstava, izveštaji Saveta za borbu protiv korupcije. Dotaći ćemo oblasti koje su vrlo značajne, pa samim tim i vrlo bolne teme, kada je reč o zdravstvu, školstvu i o svemu onome što bi trebalo da čini svakodnevni život građana Srbije, koji se sveo, nažalost, na preživljavanje.

Ukoliko smo mi uspeli samo na osnovu javno dostupnih podataka da dođemo do određenih zaključaka i da ponudimo određena konkretna rešenja, a na osnovu izveštaja budžetske komisije, onda je zaista nejasno zašto se vlast u Srbiji nije obračunala sa korupcijom i organizovanim kriminalom.

Nejasno je zašto su sva predizborna obećanja, koja su se temeljila na konačnom obračunu sa sistemskom korupcijom, stavljena ad akta onog momenta kada su preuzete poluge moći. Potpuno je nejasna slika Srbije koja treba da preživi efekte svetske finansijske krize ove godine i narednih tri do pet godina.

Mislim da jedan od imperativa za SRS, a čini mi se i za sve one koji jesu stanovnici ovoga prestižnog zdanja, ili zdanja koje bi makar trebalo da pretenduje da bude prestižno, jeste da na jedan vrlo transparentan način govorimo o onome što izjeda srpsko društvo i što potpisuje samo nekolicina ljudi koja je u direktnoj sprezi sa vlašću. Jer, da to nije tako, oni ne bi mogli da sprovode ono što se zove najbrutalnija moguća korupcija.

Posebno nam je drago, a čini mi se da beležimo jednu od suštinskih pobeda upravo zbog toga što istrajavamo na transparentnosti kriminalnih tendencija u srpskom društvu, što sve veći broj građana i sve veći broj pripadnika određenih, čak i vrlo osetljivih, institucija upućuje određene podneske i određene informacije Poslaničkom klubu SRS.

Dame i gospodo, građani Srbije, u Srbiji je počelo vrlo otvoreno da se govori o tome, o pojavama kao što su gomilanje kapitala u rukama nekolicine porodica, svih onih prezimena koja su bila meta napada 2000. godine kada ste proveli petooktobarsku revoluciju, a dopustili ste im da ostvare potpuni monopol u tzv. demokratskoj Srbiji. Danas ćemo govoriti i o gospodinu Beku, Miškoviću, Matiću, Filipu Cepteru, o svima onima koji su bili predmet istraživanja Saveta za borbu protiv korupcije.

Nažalost, pojavljuje se nešto o čemu ćemo takođe govoriti, a to je da su članovi Saveta za borbu protiv korupcije vrlo uplašeni za svoju bezbednost i za svoj život. Zašto je to tako? Zato što je Srbija upala u jedan potpuno mračan period, period tzv. tajkunizacije i niko u vlasti ne želi da se pozabavi time.

Ono što se mora reći, meta i odstojanje antikorupcijskog saveta SRS, i čini mi se da ćemo se time baviti u najvećoj mogućoj meri, jeste da glasno izgovorimo svako ime koje potkrada život dostojan čoveka u Srbiji. Umesto revizora, mi ćemo da pokrenemo određena pitanja koja će nam dati odgovore zašto reforme u Srbiji nisu sprovedene, zašto građani Srbije preživljavaju, zašto građani Srbije ne mogu da rade normalne poslove u državi Srbiji i zašto prednost imaju samo oni koji su bliski vlasti, zašto je dostojanstvo građana Srbije ubijeno na najsramotniji način, zašto ljudi moraju da se odriču svoje struke i profesije i ulaze u političke stranke koje su na vlasti ne bi li tako zaradili nasušni hleb, a iznad svega, zašto su neki, samo zato što su se našli na putu obračuna sa tajkunima, morali da se pokupe i napuste Srbiju, čuvajući tako svoju glavu.

Građani Srbije od nas očekuju, kao i mnogi koji su nam pisali, koji su imali dovoljno hrabrosti da se sa svojim titulama, imenom i prezimenom potpišu ispod informacija koje ćete imati prilike da čujete prvi put... Te informacije su ne toliko sramotne koliko brutalne za nešto što pretenduje da bude demokratsko društvo, a zapravo je društvo koje je pod okupacijom, na prvom mestu ekonomskom, a danas smo svedoci – potpunom vašingtonskom okupacijom. Danas smo svedoci najsramotnijeg čina – danas je grad Beograd blokiran zbog toga što je "Gaj Julije Cezar" sa svojom pretorijom došao da pohodi ono što je uništio nekoliko godina pre.

Trudićemo se da u vremenu predviđenom za Poslaničku grupu SRS potpišemo svako ime koje nas je unazadilo i vratilo u tamni srednji vek.

Takođe, da izgovorimo svako ime i instituciju koja je štitila te ljude i koja nas je vratila na crnu listu svih svetskih i međunarodnih institucija koje kažu da je u Srbiji najveći problem sistemska korupcija i organizovani kriminal. Onda će građani Srbije da shvate zašto se MUP-u oduzimaju sredstva umesto da se dodaju; onda će građani Srbije imati prilike da shvate da su službena lica zapravo potencijalne mete, jer svakog momenta, ukoliko krenu da hvataju lopova, postaju žrtve. To je svakodnevica u državi Srbiji.

Ukoliko pripadnici MUP-a nemaju dovoljno visoku nadnicu za strah i nadnicu za život, postoji poslanička grupa koja će o tome otvoreno i javno da govori, bez obzira na posledice. Neko time konačno mora na ozbiljan način da počne da se bavi. Hvala.

Dame i gospodo, građani Srbije, skoro da je nečuveno da mi na ovom mestu i na ovakav način govorimo o korupciji. Govorimo godinama o nečemu što je svakodnevnica, a za šta apsolutno vlast nema niti sluha, niti želje da se pozabavi time. Nekoliko dokaza postoji. Najčešće su mediji pokretali određene afere tako što su se očigledno u nekom momentu, pred izbore, sukobili titulari užasno velikog kapitala u državi Srbiji, upravo oni ljudi koji određuju politički život u Srbiji i utiču na donošenje političkih odluka.

Posle svih tih medijskih afera apsolutno nismo imali prilike da čujemo šta se posle toga dešava, ali su napravljene vrlo ozbiljne analize, koje svedoče o postojanju sistemske korupcije, o postojanju organizovanog kriminala.

Ono što Srbija danas može samo da detektuje jeste da nema mehanizme, niti postoji volja, niti će imati koju silu da pokrene da se uhvati u koštac sa protagonistima kriminalnih aktivnosti. Koji policajac će rizikovati svoj život i hapsiti toliko jako ime koje je definitivno u vezi sa najvišim krugovima vlasti u Srbiji? Zar nismo svakodnevno svedoci da, bez ikakvih problema, bez ikakvih sankcija, policajci bivaju pokošeni na ulicama grada Beograda ili bilo gde u Srbiji?

Zar nismo svi svakodnevno svedoci da se govori o najužasnijim mogućim poslovnim kombinacijama, uzurpacijama najbrutalnijeg mogućeg vida i da pri tome nikome dlaka sa glave ne fali?

Zar nismo ovde govorili više puta o zloupotrebi budžetskih sredstava, a sa druge strane imamo revizora koji svaki dan upućuje da u perspektivi neće moći da uradi dobro posao, jer nema sredstava, nema materijalno-tehničkih pretpostavki, nema resursa, što je najgore, nema ljudi koji su voljni da rizikuju svoju bezbednost u državi Srbiji tako što će utvrditi zloupotrebe budžetskih sredstava.

Na drugim nivoima vlasti više puta je Srpska radikalna stranka govorila vrlo jasno o nenamenskom trošenju sredstava budžeta. Šta smo dobili zauzvrat? Najprljaviju moguću medijsku kampanju i užasan stepen represije. U Srbiji više niko nije lud da poveruje u neku drugu priču, osim u jednu jedinu – da u Srbiji ne sme da se čuje istina. Šta rade institucije? Zar nismo doskora imali primere uticaja izvršne vlasti na sudstvo, zastrašivanja najgore moguće vrste? Zar nismo, takođe, imali primere da se u određenim medijskim emisijama čuju javne ispovesti državnih funkcionera na koje su vršeni pritisci i nikome dlaka sa glave nije falila?

Ono što je bila kritika Demokratske stranke, nekog totalitarnog režima, moram da vam kažem, dame i gospodo, da ste prevazišli definiciju totalitarnog režima, zato što jedan čovek može sve i jedna partija vlada Srbijom, zato što u Srbiji niko ko je nezavisan ne može da uđe u bilo kakvu poslovnu kombinaciju ako nije blizak tom čoveku i toj partiji. Da li je to onakva demokratija o kakvoj ste vi obmanuli građane 1999. godine kritikujući Miloševića, koji je za vas mala beba?

U državi Srbiji mi i dan-danas ne znamo koliko invalida ima, na primer. U državi Srbiji mi i dan-danas ne znamo koliko je samohranih majki i očeva, koliko je dece bez roditeljskog staranja, koji deo najstarije populacije neminovno treba pomoć, ali i te kako znamo koja su to jaka imena koja rade najjače poslove u Srbiji. Za ta imena država Srbija uvek ima sluha, pažnju i širom otvorena vrata.

Da li vi zaista mislite da u Srbiji postoji lud narod? Da li vi zaista verujete da će taj narod da otrpi više od ove godine kada se bude suočio sa tim da gubi posao, a samim tim gubi sve?

Ono što je neminovno, a jeste refleksija nervoze vladajuće, odnosno jedne, najznačajnije partije u vlasti, jeste da polako ali sigurno gubite tlo pod nogama, iz jednog prostog razloga. Ja ne govorim da je to generalna definicija svih vas u vlasti, ali oni koji su vas ocenili dobro znaju šta rade. Oteli su i najmanju, najčasniju mogućnost građanima Srbije da žive životom dostojnim čoveka. Uzurpirali su ono što su najosnovnije slobode i najosnovnija ljudska prava. Ne mogu da verujem da vi koji ste tu to ne znate i ne želim da verujem da vi koji ste takođe stanovnici Srbije ne želite da se uhvatite u koštac sa tim mangupima u vašim redovima.

Da li je moguće da SRS redovno mora da priča o tome kao opoziciona stranka, bez mogućnosti da nešto može da uradi? Konačno, da li zaista verujete da ćete moći dostojanstveno da pogledate narodu u Srbiji u oči onog momenta kada finansijska kriza bude, do oktobra meseca, uzela svoj danak, kada Srbija više neće imati šta da rasproda da bi popunjavala budžetske rupe? Da li ćete nam ikada odgovoriti na pitanje gde su nestala sredstva iz privatizacionih fondova? Da li ćete ikada moći da odgovorite na pitanje na koji način je Srbija pokradena, kako su radnici obmanuti?

Vi to sve znate, vi to svakodnevno gledate, a ti ljudi koji su žrtve užasne tranzicije, odnosno užasnog i bahatog ponašanja počeli su da jedu delove svog tela, i to je ono što je potpis Srbije, demokratske Srbije, kakvu ste očigledno hteli.

Deveta je godina vladavine stranaka koje su došle baš na krilima kritike totalitarnog sistema, kriminalnog sistema, Arkana i njemu sličnih. Pogledajte sad, to su cifre koje nisu postojale u Miloševićevo vreme, to su takve uzurpacije službenog položaja kakve nikada nisu bile ni na pameti u Miloševićevo vreme, u to totalitarno vreme.

Pogledajte, oni mediji koji su vama dali podršku da dođete na vlast, oni sada govore o korupciji u vašim redovima. To je, može se reći, cinizam svoje vrste. Možda bismo mi mogli o tom cinizmu da pričamo satima da nije jedne činjenice – da u Srbiji vlada glad. U Srbiji roditelji ne mogu da prehrane svoju decu. U Srbiji nam invalidi gladuju, jer nema nikog da ih poseti, jer niko i ne zna koliki je njihov broj. U Srbiji se odlučuje da se rađa posle trideset pete, brakovi se razvode zato što se nema posla, a do posla ne može da se dođe zato što samo nekolicina ima monopol. To je Srbija kakvu ste, nažalost, vi potpisali.

Zašto se, pored svih činjenica koje su skoro javna tajna, nijedna institucija nije dala zaista u onu pravu kampanju (kako obećavate svaki put pred izbore) obračuna sa korupcijom i organizovanim kriminalom? Samo je jedan odgovor – zato što biste morali da pohapsite najznačajnija imena koja čine vlast u Srbiji.

Kada smo govorili o onome što jeste sistemska i najopasnija korupcija, kriminal na kojem počiva vlast u lažnoj državi Kosovo i Metohija, apsolutno niko nije pokrenuo nikakvu inicijativu da se o tome govori i da se preduzmu konkretne akcije. Zašto je to tako?

Da li može da se razume, da li iko u Srbiji može da proguta tu priču, da popije tu priču da trgovina oružjem, trgovina narkoticima, trgovina organima može da prođe neviđeno od strane bilo koje institucije? Ja vam kažem da u Srbiji ne postoji niko ko može da poveruje u tu priču.

Ali, u Srbiji sada postoji jedna generisana snaga, koja do kraja godine neće imati šta da izgubi, jer je do sada sve oteto. Ta snaga, dame i gospodo, građani Srbije, jeste ona snaga koja je istorijski zabeležena kao buđenje Srbije. Tog momenta treba svi da se zapitate šta ste preskočili da uradite u ime tih ljudi koji su hodali ulicama Beograda, lupali o bubnjeve, dakle, na svojim leđima, na svojoj muci, tražeći bolji život i kraj svih ratova i sankcija, doveli vas na vlast da obezbedite život dostojan čoveka.

Deveta je godina, vladate koliko je Milošević vladao. Peti oktobar je pokazao da je revolucija moguća. Tu revoluciju tada su sproveli obespravljeni, gladni, bosi i goloruki, a sledeću revoluciju sprovešće obmanuti, oni koji više nemaju nadu i oni koji su izgubili sve. Tu više neće biti kompromisa. Ovo nije upozorenje, ovo je ono što obećava narod u Srbiji. Srbija je zaključana, zatvorena; rade kladionice, pumpe i banke. Jedino se još u Beogradu radi, a kad sirotinja dođe u Beograd, onda Đilas tera iz Beograda – vratite se tamo odakle ste došli. To je činjenica. Sećate se romskog naselja i sećate se Roma. Srbija je postala deponija praznih demokratskih obećanja, i to je činjenica.

Evo, konačno, i konkretnih podataka. Nadam se da će građani Srbije imati dovoljno strpljenja da odslušaju svako pojedinačno ime i svaku pojedinačnu aferu, zato što će izvor koji je potpisnik ovih podataka biti vrlo značajan, a sasvim sigurno nije izvor Srpske radikalne stranke.

Dakle, Milan Beko i Miroslav Mišković kupovinom preduzeća "Luka Beograd" preuzeli su obavezu da obavljaju lučku delatnost. Međutim, tamo će se na više desetina hektara, a prema izmenama Generalnog urbanističkog plana, graditi luksuzni stambeni kompleksi.

Petar Matić kupio je fabriku "Partizanka" da bi proizvodio čarape. Međutim, na tom mestu, prema izmenama Detaljnog urbanističkog plana, umesto fabrike nalazi se luksuzni stambeni kompleks "Oaza". Nekada najveću štampariju, BIGZ, kupio je da bi štampao knjige, ali, kako je najavljeno, tamo će se graditi stambeni kompleks.

Miroslav Mišković kupio je preduzeće "Autokomanda" da bi se bavio popravkom motornih vozila. Na tom mestu gradiće se, međutim, veliki šoping-mol.

Filip Cepter kupio je Brodogradilište da bi pravio brodove, ali izmenama Generalnog plana i to zemljište pretvara se iz industrijske u građevinsku zonu, tako da će tamo umesto brodova praviti, takođe, stanove.

Godine 2007. preduzeće "Vopeks trejd", koje je registrovano za obavljanje trgovine na malo voćem i povrćem, kupilo je Vunarski kombinat, koji se nalazi u centru Beograda. Osnivač "Vopeksa" je, u stvari, "Lumako" u vlasništvu Luke Beograd, koju su kupili Mišković i Beko.

Njih dvojica su tako, preko preduzeća koje se bavi trgovinom voćem i povrćem, a koje je osnovala Luka Beograd, kupili kombinat koji bi trebalo da proizvodi vunu!

Ovo su tek neka od preduzeća koja su putem privatizacije, preuzimanjem akcija ili kao preduzeće u stečaju prodata biznismenima. Međutim, uglavnom se niko od njih ne bavi onim što je bila osnovna delatnost fabrike. Princip je uglavnom isti – preduzeće ili fabrika se prezaduži, ponekad ode i u stečaj, pa zainteresovani kupac tako kupuje propalo preduzeće po malim cenama. Pošto ih kupoprodajni ugovor čak i u slučaju privatizacije obavezuje da delatnost kupljenog preduzeća ili fabrike zadrže samo tri ili maksimum pet godina, za to vreme pokreću postupak za izmenu plana detaljne regulacije. Skupština grada usvaja plan, pa se industrijska ili privredna zona pretvara u gradsko građevinsko zemljište. Tako su danas na mestima gde su bile fabrike izgrađeni ili se planira izgradnja luksuznih stanova.

Radnici su, dakle, ostali bez posla, jer su zakoni omogućili biznismenima da fabriku ne moraju da kupe da bi oporavili privredu i pokrenuli proizvodnju, već da bi promenom detaljnog ili Generalnog plana u stvari došli do ekskluzivne lokacije.

Takođe vrlo značajna jeste i izjava gospođe Ljiljane Čulić, predstavnice radnika bivše fabrike "Ineks - Partizanka", koja govori i svedoči o tome da je "Partizanka"osnovana 1912. godine (a ona je u njoj od 1966. godine) i zaista je nastajala radom radnika "Partizanke". Prodaja industrije čarapa i trikotaže "Ineks - Partizanka" na atraktivnoj beogradskoj lokaciji, u blizini Vukovog spomenika, jedan je od primera kako su radnici ostali bez posla, dok su pojedinci, uz pomoć državnih institucija, ostvarivali veliki profit – prvo je fabrika uvedena u stečaj, pa prodata kao propala fabrika i umesto oporavka i ulaganja u proizvodnju novi kupac je izgradio luksuzni stambeni objekat na mestu fabrike.

Stečaj je uveden 2001. godine. Stečaj u fabriku nije uveden zbog dugovanja preduzeća prema poveriocima, već zbog dugovanja prema radnicima, inače, vlasnicima 44% kapitala, kojima nisu bile isplaćene zarade. Dok su radnici pokušavali da pronađu investitore i kreditore kako bi se pokrenula proizvodnja, stečajni upravnik Milan Đurić apsolutno nije reagovao na ove inicijative i 2002. godine krenuo je u rasprodaju imovine fabrike, i to neposrednom pogodbom 9. maja 2002. godine.

Petar Matić preko svoje firme "City real estate" dostavlja ponudu, koja se ne odnosi na konsolidaciju proizvodnje, već samo na kupoprodaju poslovnog prostora. Ova ponuda je prihvaćena i posle samo 22 dana potpisan je ugovor. Kao prodavac navodi se stečajni upravnik Milan Đurić.

Ono što je takođe vrlo značajno, a zaista je primer još jedne od bahatih privatizacija i bahatog bogaćenja određenih porodica u Srbiji, jeste da je zgrada od osam hiljada kvadrata kod Vukovog spomenika prodata za svega 90.000.000, ali dinara!

Dakle, luksuznu zgradu, popularnu "Oazu", firma Petra Matića sagradila je 2005. godine u okviru zidova Fabrike za proizvodnju čarapa i trikotaže "Ineks - Partizanka". Dakle, čak nije ni srušena, pa ponovo pravljena, već su iskorišćeni postojeći kapaciteti stare fabrike! Kupoprodajni ugovor pokazuje da je 8073 kvadratnih metara plaćeno 90.000.000 dinara, i to u šest mesečnih rata. Na taj način je, u stvari, plaćen 161 evro po kvadratu. Kada su se stanovi prodavali kvadrat je bio 20 puta skuplji. Pored 6000 kvadrata stambenog prostora, tu je 1300 kvadrata poslovnog prostora, 2500 kvadrata podzemnih garaža, sa 87 parking mesta. Stanovi su veličine od 50 do 250 kvadrata.

Dozvolu za gradnju je potpisao tadašnji sekretar za urbanizam Vuk Đurović. Zanimljivo je da su projekat "Oaza" uradili njegov rođeni brat Ognjen Đurović i bivši gradski arhitekta, danas odbornik u Skupštini grada, Đorđe Bobić.

Takođe je vrlo značajno, a tiče se ove priče, kada su gospodinu Bobiću (odnosno, ovo su zapravo stenogrami određene emisije koju mi sada predstavljamo građanima Srbije, jer nemaju priliku da proprate ovo) postavljena pitanja – kako je moguće da vlasnik, odnosno država prodaje fabriku tek tako, da se na mestu fabrike gradi luksuzni poslovni prostor i da se zaista nema interesa da se fabrika izmesti, pokrene proizvodnja i time zaposle radnici, tada je Đorđe Bobić odgovorio – niko od predstavnika nadležnih institucija nema odgovor na pitanje zbog čega država, ukoliko već zna da na nekoj dobroj lokaciji neće ostati fabrika, prodaje propalu fabriku, umesto da fabriku izmesti negde na periferiju, odnosno proda nekom ko zaista želi da pokrene proizvodnju, čime radnici ne bi izgubili posao, pa potom zemljište na kome je bila fabrika da na licitaciju, time se dobija mnogo više novca za budžet.

Znači, ovo je skoro neverovatno! Neverovatno je, teško je poverovati da neko ko je bio funkcioner i ko je učestvovao u ovom poslu faktički potvrđuje sistemsku korupciju. Dakle, na najplastičniji mogući način potvrdio je da su svi učestvovali u potpuno kriminalnom poslu, u preimenovanju namene zemljišta i time uticali na lično bogaćenje pomenute osobe i siromašenje tolike grupe radnika.

Idemo dalje. Radnici, odnosno sindikat radnika bivše fabrike "Ineks - Partizanka" obraćao se kabinetu gradonačelnika gospodina Nenada Bogdanovića sa jednim pitanjem – da li je moguće da se privredno zemljište i fabrika preinači u stambeno? Nenad Bogdanović i njegova ekipa nisu imali vremena da se pozabave ovim problemom, ali je vrlo brzo gospodin Bobić napredovao u glavnog arhitektu grada Beograda.

Takođe je zanimljivo sledeće. Pre nego što je Matić zvanično kupio zgradu "Partizanke", u Urbanistički zavod 22. maja stiže dopis Sekretarijata za urbanizam gde se od Zavoda traži da se ispita mogućnost da se na mestu fabrike gradi zgrada. Dakle, u dopisu se kaže da je investitor "City real estate" zainteresovan i za izmenu Detaljnog urbanističkog plana i da je stav Sekretarijata da ovu ideju treba podržati ukoliko planska dokumenta to dozvoljavaju. Tada je važio Detaljni urbanistički plan iz 1977. godine, koji je definisao da se na tom prostoru nalazi proizvodna delatnost. Mesto gde je bila fabrika postaje prostor za stanove, kroz nekoliko gradskih odluka.

U Urbanističkom zavodu kažu da je Generalni urbanistički plan, koji je već bio u fazi izrade, predviđao je da se promeni namena zemljišta na ovoj lokaciji, a isto je predviđao i prethodni Generalni urbanistički plan, pa je bilo moguće izraditi ove uslove i izaći investitoru u susret.

Ovo je postao plan i program, odnosno šema kako su se fabrike na najgori mogući način gasile, kako se zapravo odigravao pravi rat za najekskluzivniji i najluksuzniji poslovni prostor u metropoli i kako su se bogatili, odnosno kako se ukrupnjavao kapital u rukama određenih pojedinaca bliskih vlasti.

Takođe bi bilo vrlo značajno da čujete i konstataciju od strane struke, gde se između ostalog kaže kako zapravo ceo mehanizam funkcioniše, a to je ono što radnici tih fabrika znaju i to je upravo konstrukcija sa kojom se oni najčešće obraćaju Poslaničkom klubu SRS. To su najčešća pitanja koja postavljaju kada god smo u prilici da gostujemo u određenim emisijama, pogotovo u većim gradovima u Srbiji.

Kao što sam rekla, formula je vrlo jednostavna, ali užasno bolna, zato što je radnike ostavila bez mesečnih prihoda i bez onoga što se zove socijalna i ekonomska sigurnost.

Dakle, prvo se kupi fabrika, onda se naravno plaćaju ljudi da se tu kreću neke dve-tri godine. Za to vreme oni, koji žele da izgrade vrlo skupe kvadrate ekskluzivnog stambenog i poslovnog prostora, naprave mogućnost, dakle, srede promenu urbanističkog plana, nabave projekte i sve ostalo. To je taman toliko vremena koliko treba da se pripremi određeni objekat koji najčešće, u krajnjem zbiru, bude komercijalni, stambeni ili poslovni objekat.

Takođe, ono što je izuzetno značajno, a tiče se privatizacije, nama je bila vrlo zanimljiva izjava gospodina Vlahovića, koji je na pitanje novinara koje se ticalo firme "Eki investment", koja je pobedila na tenderu za "Novi dom", rekao – da, mi smo kupili to preduzeće zato što smatramo, odnosno konzorcijum "Eki investment", odnosno "Nelt kompani", "Ataše" i "Eki investment", koje imaju trećinu akcija u "Novom domu"...

To preduzeće je kupljeno zbog svog potencijala, ne samo zbog osnovne poslovne delatnosti, jer je jasno da je broj kvadrata potpuno predimenzioniran u odnosu na kapacitete koje "Novi dom", ne samo "Novi dom", nego gotovo polovina proizvođača nameštaja u Srbiji, može da ponudi.

Po svemu sudeći, često se dešavalo da se stečaj neke firme namerno pokreće. To je jedna vrlo tužna činjenica, o kojoj se retko govori u vrlo uticajnim medijama i zbog koje se očigledno koče mnogi procesi koji bi trebalo da razreše sistemsku korupciju u državi Srbiji i da razreše mnoge ljude sa dužnosti koje obavljaju.

Dakle, pored toga što su stečajevi namerno pokretani kako bi firma gubila na vrednosti ili imala što manju cenu prilikom prodaje, ono što je takođe vrlo značajno, a tiče se državnog i javnog interesa, jeste da je tom prilikom prodat i veliki državni kapital. Država je, ne vodeći računa ili vodeći računa samo o određenim pojedinačnim ličnim interesima u stečajnim postupcima, sama davala svoju imovinu u bescenje.

Tek 2004. godine u Srbiji je donet Zakon o stečajnom postupku. Prema tom zakonu, stečajnog upravnika postavljalo je stečajno veće Trgovinskog suda. Poverioci, odnosno oni kojima treba da se vrati novac od firme koja je u stečaju, imaju značajnu ulogu u postupku stečaja. Novi zakon predvideo je reorganizaciju u slučajevima kada je oporavak stečajnog dužnika moguć, ali i prodaju imovine, ako je firma prezadužena. Tako je bilo moguće da se imena firmi koje su zvanično u stečaju često pojavljuju na tablama raznih gradilišta kao investitori ili suinvestitori.

Takav je primer jedne od nekad velikih građevinskih firmi koja je završila u stečaju, a to je "Hidrotehnika - Beogradgradnja". Ta firma se tokom devedesetih godina bavila izgradnjom stanova, a i dalje polaže pravo na izgradnju oko 20.000 kvadrata stambenog i poslovnog prostora na jednoj od najatraktivnijih lokacija u centru grada, na Slaviji. U vreme Miloševića, "Hidrotehnika" je dobila nekoliko atraktivnih lokacija: Ulica vojvode Stepe broj 127, Ustanička 244, Ulica Dimitrija Tucovića, blokovi 10 i 11, Slavija. "Hidrotehnika" je sa dugovima, ali i lokacijama na kojima može da se gradi više desetina hiljada kvadrata, prodata za oko milion evra na aukciji 2004. godine. Zvanično, kupac je bio Mirko Rašić, a kako tvrde oni koji su zaista upoznati, kupac je zapravo bio Filip Cepter. Međutim, samo 18 meseci posle kupovine preduzeće je bilo toliko zaduženo da je otišlo u stečaj.

Agencija za privatizaciju raskinula je ugovor sa kupcem, a kao najveći poverioci ostale su velike građevinske firme, banke, ali i lično Filip Cepter koji, prema dokumentima firme, potražuje oko 300.000 evra. Poverioci su za direktora imenovali Vasilija Markovića koji je nekada bio direktor u "Trudbeniku".

Međutim, vrlo brzo upravni odbor poverilaca je odlučio da ga smeni, jer, kako su tvrdili, nisu imali nikakvu kontrolu nad onim što je ovaj čovek radio.

Dakle, pretpostavljam da tek neki od vas prepoznaju navode ovoga što sam sada predstavila građanima Srbije. Potpisnik ovog stenograma je, naravno, emisija "Insajder" televizije B 92.

Ovo nema veze sa izvorima SRS, o ovome govori i televizija koja je dala zaista svesrdnu pomoć u rušenju režima, totalitarnog, ogrezlog u korupciji i kriminalu, Slobodana Miloševića. Devet godina nakon toga ova televizija govori o najbeskrupuloznijoj korupciji, sistemskoj korupciji i organizovanom kriminalu koji seže do vrhova demokratske vlasti. Ove stenograme, autentičnosti radi, možete pronaći na sajtu B 92.

S obzirom na to da smo obećali da ćemo govoriti o onome o čemu se ređe govori, jer smo krenuli putem kojim se ređe ide, zahvaljujući našem antikorupcijskom savetu mi smo došli takođe do značajnih podataka.

Moj manir je najčešće da se pozivam na autentične izvore i mi koristimo zaista zvanične državne izvore, te će tako i biti i ovog puta. Svi koji imaju dovoljno interesovanja i volje mogu da zatraže dokumentaciju od antikorupcijskog saveta SRS. Moram da najavim da će ubrzo nastati "bela knjiga" koja svedoči o (pokušaću da budem politički korektna i vrlo pristojna) osiromašenju Srbije, da ne kažem lopovluku, zloupotrebama službenih položaja i o najplastičnijem primeru sistemske korupcije.

Na kraju ovoga što smo započeli kao kampanju razotkrivanja načina na koji se narod potkrada svakodnevno i dovodi, faktički, do prosjačkog štapa iznećemo konkretna imena onih koji su potpisnici osiromašene i obogaljene Srbije, samo zato što je neko demokratskim promenama, u stvari, želeo promenu političkih elita, samo zato što je neko odlučio da preuzme poluge moći. To je odgovor zašto Srbija nema reforme, zašto se u Srbiji nenamenski troše budžetska sredstva, zašto u demokratskoj Srbiji ne postoji demokratska procedura svih poreskih obveznika da vide na koji način se troše njihova sredstava. Ono što je najgore, to je takođe i potpis da Srbija nema volje i ne želi da se bavi ranjivim kategorijama stanovništva, što će reći da je otpisala celokupan korpus zaštite ljudskih prava onih stanovnika koji nemaju načina da se izbore za ista.

Dakle, kada je reč o izveštaju antikorupcijskog saveta SRS, tiče se nalaza budžetske inspekcije, primera radi, tiče se zloupotreba, odnosno nenamenskog trošenja budžetskih sredstava koje su inspektori budžetske inspekcije pronašli.

Skoro da ne mogu da se opredelim koji ću izveštaj antikorupcijskog saveta prvo da saopštim građanima Beograda, a i celokupne Srbije, koji nas sada prate, ali bilo bi vrlo zanimljivo da vidimo kako izgleda korupcija u zdravstvu – priznaćete da je ovo vrlo osetljiva oblast jer se tiče zdravlja svih nas – zašto je stanje zdravstva takvo kakvo je i zašto ljudi imaju problem da na adekvatan način saniraju svoje zdravstvene probleme, koji su sve veći upravo zbog čoveka koji je danas bez sramote posetio onu zemlju nad kojom je potpisao zločinačku agresiju, a time i zahtevao da se produži bombardovanje osiromašenim uranijumom i potpuno devastira stanje građana Srbije.

Zahvaljujući predanom radu, na prvom mestu, mladog Ivana Ninića, koji se ovim poslom već godinama bavi, pripremajući vrlo ozbiljnu građu za "belu knjigu" SRS, mi smo došli do sledećih podataka. Daćemo vam samo nekoliko primera, i ovo je zaista vrlo važno, na prvom mestu zbog građana Srbije. Radi se, recimo, o beogradskom Domu zdravlja Vračar. Zašto je ovaj dom zdravlja bitan i zašto je ovaj primer korupcije u zdravstvu bitan? Zato što je budžetska inspekcija države pronašla ko je odgovoran za nenamensko trošenje sredstava i zloupotrebu položaja, a ti ljudi nisu odgovarali, već su avanzovali. To je nečuveni primer stimulisanja svega što je loše i primer nagrađivanja korupcije. To je, zapravo, odgovor na sve dileme – država Srbija, vlast je omogućila sistemsku korupciju.

Da se vratimo konkretnom primeru. Tada se na čelu Doma zdravlja Vračar nalazila dr Snežana Stevanović, član Demokratske stranke. Ona je 5. februara 2003. godine imenovana za direktora Doma zdravlja Vračar. Na toj funkciji se zadržala sve do 29. septembra 2006. godine, nakon čega je (dakle, oktobra 2006. godine) imenovana na funkciju gradskog sekretara u Sekretarijatu za zdravstvo grada Beograda.

Ono što je vrlo značajno nalazi se u izveštaju budžetske inspekcije Ministarstva finansija koja je posetila Dom zdravlja Vračar 25. septembra 2006. godine, pa je tako budžetska kontrola poslovanja ove zdravstvene ustanove trajala čak do 10. aprila 2007. godine, kada je sačinjen određeni zapisnik, odnosno nalaz. Broj ovog zapisnika je, ovo govorim s namerom da se vidi da je reč o autentičnom dokumentu, 401/2006-09. Budžetska kontrola je obuhvatala period rukovođenja dr Stevanović, kao i njene naslednice dr Vesne Tešić.

Ono što je vrlo značajno, prema navodima iz nalaza budžetske inspekcije, direktor Doma zdravlja Vračar pravila je astronomske račune za mobilne telefone na teret budžetskih sredstava, pa je tako, primera radi, u avgustu 2005. godine njen račun iznosio skoro 10.000 dinara, a u julu 2006. godine njen račun plaćen je u iznosu od 24.000 dinara. Treba pomenuti da joj ovo zapravo nije dopuštao nijedan unutrašnji akt Doma zdravlja, čime je prekršen Zakon o budžetskom sistemu.

Isto tako, nijednim aktom u Domu zdravlja Vračar nisu bili odobreni niti su pravdani pojedini troškovi seminara za zaposlene koji su 2005. godine koštali 831.000 dinara, u 2006. godini 425.000 dinara. Putovalo se na Zlatibor, u Vrnjačku Banju, u Čanj. Za većinu putovanje nisu izdavani putni nalozi, niti su troškovi pravdani na zakonit način, čime je takođe kršen Zakon o budžetskom sistemu Republike Srbije.

Dakle, pod ovim rukovodstvom... Ono što je inspekcija utvrdila jeste da je Dom zdravlja Vračar u 2005. godini imao troškove nabavke benzina u iznosu od 1,2 miliona dinara, i to bez sprovođenja postupka javne nabavke. Pri tom, bonovi za benzin su trošeni bez vođenja evidencije i to naravno nije pratio nikakav akt o korišćenju službeniih automobila.

Prema podacima budžetske inspekcije, Dom zdravlja Vračar je u martu 2005. godine dobio donacije od grada Beograda u visini od tri miliona dinara za nabavku medicinske opreme za laboratoriju. Druga donacija, u iznosu od 800.000 dinara, u ovu zdravstvenu ustanovu je tokom 2005. godine stigla od opštine Stari grad, u svrhu kupovine aparata za livenje kostomata.

Sve tri javne nabavke za koje su utrošena ova sredstva su, prema konstataciji budžetskog inspektora, realizovane u suprotnosti sa odredbama Zakona o javnim nabavkama. Takođe, budžetski inspektori su otkrili da je grad Beograd u martu mesecu 2006. godine izvršio prenos sredstava Domu zdravlja Vračar u iznosu od dva miliona dinara za potrebe remonta pumpe i ventila, međutim, tadašnje rukovodstvo je ovaj novac utrošilo nenamenski, i to na rekonstrukciju toaleta u holu Doma zdravljam, uz kršenje Zakona o javnim nabavkama. Radovi su ugovoreni na iznos od 1.373.500 dinara, plaćen je iznos od skoro 1.810.000 dinara, što je za 440.000 dinara više od cene ugovora, čime su prekršene odredbe Zakona o budžetskom sistemu.

S obzirom na to da neću imati dovoljno vremena da sve primere o kojima se nikada nije govorilo predstavim građanima Srbije, navešću primer korupcije u obrazovanju. Reč je o Pravno-birotehničkoj školi, odnosno Pravno-poslovnoj školi Beograd, sa sedištem u Svetogorskoj ulici broj 48. Radi se o nalazu budžetske inspekcije. Mi smo ovu analizu dobili zahvaljujući predanom radu našeg antikorupcijskog saveta i gospodina Ninića.

Prema ovom dokumentu, u Pravno-poslovnoj školi je za svega dve godine zakon prekršen čak 138 puta. Prvobitno je utvrđeno 7,5 miliona dinara nenamenski potrošenih sredstava, da bi kasnije, nakon žalbenog postupka, ministar Diana Dragutinović svojim rešenjem utvrdila nenamensko trošenje 2,9 miliona dinara i niko nije odgovarao za to.

U svom nalazu budžetski inspektor navodi da je direktor škole nezakonito raspolagao školskim prostorom, odnosno školskom imovinom, nezakonito uvećavao plate pojedinim zaposlenim radnicima, kupovao nameštaj mimo finansijskog plana škole, i to na teret sredstava koja su prikupljena od učenika, krečio školu, takođe mimo finansijskog plana, sebi i svojim pomoćnicima nezakonito uvećavao dnevnice za ekskurzije i to na teret učeničkog novca. Ni za ovo niko nije odgovarao.

Budžetska inspekcija je takođe utvrdila da je ovaj direktor škole trošio školski novac po kafanama i da mu je, sudeći po velikom broju faktura, omiljeni restoran bio "Madera", i da je "Madera" fakturisala školi čak i bakšiš koji je ovaj direktor svojim potpisom odobravao, a škola, odnosno učenici plaćali.

Što se tiče korupcije u javnim nabavkama, Pravno-poslovna škola je, prema inspekcijskim nalazima, kontinuirano kršila Zakon o javnim nabavkama (inače, to je jedan od najčešćih izvora korupcije), i to u slučajevima kada je raspisivan tender za učeničke ekskurzije, tender za profesorski izlet, tender za krečenje škole, tenderi za nabavku računara i računarske opreme itd.

Rešenjem sudije za prekršaje direktor škole je zbog pojedinih finansijskih prekršaja kažnjen sa 83.000 dinara, šef računovodstva sa 50.000 dinara, škola kao pravno lice sa 300.000 dinara, i to zbog nezakonitosti u radu direktora škole.

Povodom ovog slučaja, ministar finansija gospođa Dragutinović je donela rešenje kojim je školi naloženo da u budžet vrati 2,9 miliona dinara nenamenski potrošenih sredstava. Međutim, ono što je dobila kao odgovor na ovo jeste da direktor jednostavno nije želeo da izvrši ovaj nalog.

Istovremeno, školski odbor je, pored svih dokumenata i inspekcijskih nalaza, odbio da raspravlja o smeni direktora jer, prema mišljenju tog organa upravljanja, direktor u konkretnom slučaju nije bio odgovoran ni za šta.

Idemo dalje. Kada je reč o korupciji u lokalnoj samoupravi, SRS se trudi da iz dana u dan barata konkretnim podacima, konkretnim dokazima kao što je nalaz budžetske inspekcije, a da medijski ne "spinuje" i ne spekuliše događajima koji su daleko od istine.

U centralnoj beogradskoj opštini Stari grad budžetska inspekcija je 2004. godine utvrdila da je ova opština u budžetskoj 2003. godini nezakonito trošila novac iz budžeta. Tako su inspektori otkrili da je opštinsko rukovodstvo, umesto da primenjuje osnovicu za isplatu plata i zarada zaposlenih koju je svojom uredbom utvrdila Vlada Srbije, donelo sopstveni pravilnik o platama, dodacima, naknadama i ostalim primanjima službenika i funkcionera u opštinskoj upravi.

Ovakav podzakonski akt u režiji vladajuće stranke je samo poslužio kao paravan za nezakonito trošenje opštinskog novca i stranačko potkusurivanje. Da vidimo koliko je to direktno značilo manje siguran i manje dostojan način života žitelja Starog grada.

Budžet opštine Stari grad u 2003. godini oštećen je za 598.000 dinara jer je opštinska vlast nezakonito vršila isplate troškova mesečnog prevoza službenika u većim iznosima nego što su koštale mesečne pretplatne karte za gradski prevoz. Nalog da se i ova sredstva vrate u opštinsku kasu u roku od šest meseci dat je od strane budžetske inspekcije.

Kada je reč o opštini Novi Beograd, u kontroli trošenja novca u opštini Novi Beograd tokom 2005. i 2006. godine budžetska inspekcija je svoj nalog sastavila u januaru 2007. godine. Prema inspekcijskim nalazima, za svega dve godine budžet opštine Novi Beograd je oštećen za neverovatnih 63,3 miliona dinara i to, i u ovom slučaju, na osnovu nezakonskih obračuna isplata opštinskih plata, pa je opet inspekcija naložila da se ova sredstva u roku od tri meseca vrate u opštinski budžet.

Dakle, demokratsko rukovodstvo opštine Novi Beograd, na čelu sa tadašnjim predsednikom Željkom Ožegovićem (ovo takođe možete da nađete u nalazu budžetske inspekcije, jer se navodi svako ime i prezime) prilikom obračuna i isplata plata za opštinske službenike i funkcionere pravilno je primenilo osnovice za isplatu koje je svojom odredbom i uredbom utvrdila Vlada Srbije. Greška je bila u tome što je opštinsko rukovodstvo na postojeće koeficijente u rešenjima zaposlenih namerno i smišljeno dodalo stimulativne dodatke, koji nisu imali uporište u zakonu. Ovo je citat nalaza budžetske inspekcije.

Osim nezakonitosti u platama, opština Novi Beograd je u 2006. godini izvršila nekoliko nabavki računarske opreme vrednosti čak 3,3 miliona dinara i nameštaja u vrednosti od 3,3 miliona dinara na nezakonit način, po postupku javne nabavke male vrednosti sa tri ponude, iako je morao biti sproveden postupak nabavke velike vrednosti i to sa ponudama u zatvorenim kovertama, čime je grubo prekršen Zakon o javnim nabavkama.

Opština Vračar. Za centralnu beogradsku opštinu Vračar u javnosti se kaže da je to zaista uporište demokratske vlasti u Beogradu. Budžetska inspekcija je u maju 2005. godine sastavila svoj nalaz o finansijskoj kontroli za period 2004. godine.

U pogledu provere zakonitosti obračuna i isplate mesečnih zarada opštinskim službenicima i funkcionerima inspekcija je utvrdila da su kadrovi DS u ovoj opštini primenjivali drugačija pravila od pravila utvrđenih Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama.

Tako su koeficijenti za obračun zarada bili utvrđivani opštinskim Pravilnikom o zvanjima, zanimanjima i platama zaposlenih i postavljenih lica u upravi opštine Vračar, koji je bio u koliziji sa važećom Uredbom Vlade Srbije.

Pored toga, rukovodstvo opštine Vračar je, umesto primene stope od 0,4% za uvećanje zarade po osnovu minulog rada za svaku godinu staža, nezakonito primenilo veću stopu, tačnije stopu od 0,5%, čime je budžet opštine oštećen čak za 1,7 miliona dinara.

Na ova dva načina, uvećanjem koeficijenta minulog rada, opštinskim službenicima i funkcionerima nezakonito su uvećane zarade u različitim iznosima, čime je budžet opštine Vračar u 2004. godini oštećen za ukupno 17,4 miliona dinara. Rok da se ova sredstva vrate u kasu opštine iznosio je šest meseci, a propisan je od strane budžetske inspekcije.

Opština Savski venac. Inspektori su u avgustu 2006. godine izvršili kontrolu finansijskog poslovanja i rada opštinske vlasti, koju je predvodila Demokratska stranka, u 2005. godini. Kontrolom je utvrđeno da su kadrovi Demokratske stranke u ovoj opštini, suprotno važećoj Uredbi o koeficijentima i suprotno Zakonu o budžetskom sistemu i Zakonu o platama u državnim organima, vršili linearnu isplatu izmišljenih stimulativnih dodataka od 30% uz osnovnu zaradu zaposlenih u opštinskoj administraciji. Ovakvim radnjama budžet opštine Savski venac oštećen je za 8,4 miliona dinara, koliko je nezakonito isplaćeno, odnosno preplaćeno tokom 2005. godine, na teret građana ove beogradske opštine.

Pored nezakonitog uvećanja plata, inspekcija je utvrdila da je opštinska vlast nezakonito uvećavala zarade zaposlenima koji su imali visoku stručnu spremu, i to do 20% po osnovu kvaliteta rada ili rezultata rada. Ovakvim isplatama budžet opštine Savski venac je oštećen za dodatnih 1,8 miliona dinara.

Budžetska inspekcija je naložila meru vraćanja 10,2 miliona dinara u budžet opštine Savski venac i to u roku od tri meseca, s obzirom na to da sredstva nisu smela da izađu iz kase na ovakav način.

U pogledu javnih nabavki koje je sprovela opština Savski venac, budžetska inspekcija je otkrila da je opštinska vlast u 2005. godini sprovela tender za javnu nabavku usluga za potrebe, citiram, "rušenja bespravno podignutih objekata i izvedenih radova uklanjanja kioska i komunalnih objekata sa javnih površina". Posao vredan 5,7 miliona dinara je dodeljen preduzeću "Avangarda" iz Beograda. Prema navodima inspektora, utvrđeno je da su tender i sprovedeni ugovor, zaključen na nezakonit način, u suprotnosti sa odredbama Zakona o javnim nabavkama i odredbama Zakona o budžetskom sistemu.

Kontrolom je takođe utvrđeno da je opština Savski venac u 2005. godini koristila usluge fizičko-tehničkog obezbeđenja agencije "Krug" iz Beograda, za čije usluge je plaćeno 3.063.000 dinara. S obzirom na to da usluge fizičko-tehničkog obezbeđenja podležu javnim nabavkama, inspekcija je konstatovala da opština uopšte nije sprovela postupak javnih nabavki u kom bi izabrala najpovoljnijeg ponuđača za pružanje usluga obezbeđenja. Potpuno isti slučaj bio je sa nabavkom kancelarijskog materijala, ukupne vrednosti 2,4 miliona dinara.

Prema navodima iz inspekcijskog nalaza, budžetska inspekcija je utvrdila kršenje Zakona o javnim nabavkama prilikom realizacije tendera za isporuku i montažu privremenih objekata (popularno: kioska) vrednog skoro 40 milijardi dinara, koji je sproveo predsednik opštine Savski venac Tomislav Đorđević. Potpuno isti slučaj kršenja Zakona o javnim nabavkama zabeležen je prilikom izvođenja građevinskih radova u vrednosti od 10,9 miliona dinara.

Opština Zvezdara. Beogradska opština Zvezdara je takođe jedno od uporišta demokratske vlasti. Kako je utvrđeno da je opštinska vlast, na čelu sa predsednikom Milanom Popovićem, oštetila budžet Zvezdare za čak 16,7 miliona dinara, i to nezakonitim naduvavanjem opštinskih plata, inspekcija je naložila da se u roku od tri meseca ova suma vrati u opštinsku kasu. Metod pražnjenja opštinskog budžeta bio je identičan kao i u opštini Stari grad. Jednom oprobani mehanizam uvek je primenjivan.

Pravilnik o zvanjima, zanimanjima i platama zaposlenih i postavljenih lica u opštinskoj upravi – na osnovu ovog pamfleta, mimo zakona, koeficijent za obračun zarada u opštini Zvezdara dodatno je uvećan za 6, 10 ili 15%, pa je tako uvećan koeficijent još jedanput uvećan za 30%. Iste 2004. godine, budžet opštine Zvezdara je, prema inspekcijskom izveštaju, oštećen za dva miliona dinara, koliko je zaposlenima u opštini isplaćeno na ime nekakvog izmišljenog i nezakonitog ostvarivanja prava na zaštitu na radu, odnosno sprečavanja nastupanja štetnih posledica. Budžetska inspekcija je prilikom ovog otkrića kršenja zakona dala isti rok od tri meseca da se nezakonito isplaćena sredstva vrate u opštinski budžet.

Prema nalazu budžetske inspekcije, skoro sve nabavke robe i usluga koje je iz budžeta finansirala opština Zvezdara u 2004. godini izvršene su mimo sprovođenja tendera, bez obzira na to da li je bilo reči o nabavci male ili velike vrednosti. Tako su, primera radi, troškovi očuvanja životne sredine u 2004. godini iznosili 11,9 miliona dinara, pa je inspekcija metodom slučajnog uzorka izvršila uvid u pojedine troškove koje je tim povodom imao opštinski budžet i otkriveno je apsolutno bezakonje i korupcionaško delovanje opštinske vlasti, koja je svesno kršila Zakon o javnim nabavkama.

Budžetska inspekcija je utvrdila da za nabavku kancelarijskog materijala u opštini Zvezdara uopšte nije sproveden postupak javne nabavke velike vrednosti, iako ukupna vrednost godišnje nabavke premašuje milion dinara, koliko je tada Zakonom o budžetu određeno kao limit. Na ovaj način nezakonito je utrošeno 4,7 miliona dinara u 2004. godini.

Posebno zanimljiv slučaj bezakonja u javnim nabavkama koji je proizvela, opet demokratska, vlast na Zvezdari jeste rušenje bespravno podignutih objekata, što je opštinski budžet u 2004. godini koštalo 10,6 miliona dinara. Prema inspekcijskom nalazu, za ove radove opštinska vlast uopšte nije sprovela tender velike vrednosti, na osnovu koga bi izabrala najpovoljnijeg ponuđača u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama.

Dakle, kada bismo sabrali sve ove iznose, bilo bi potpuno jasno da Beograd ne bi imao problem sa vrtićima, kao što je to slučaj na opštini Voždovac, gde smo skoro utvrdili da tri prigradska naselja gravitiraju jednom vrtiću, reč je o 20.000 stanovnika, da je taj vrtić potpuno zapušten, da je u tom vrtiću 500 dece na čekanju, da se uzurpira javna zelena površina oko vrtića "Neven" tako što određeni ljudi izvode građevinske radove, da je srušena ograda i da se tu gde su deca u večernjim satima okupljaju narkomani, da je televizijska ekipa sa nama preskakala špriceve. Opštinska vlast je umesto brige o najmlađima, a to jesu bila predizborna obećanja, gledala da izgradi fontanu, a pri tom je i nenamenski trošila sredstva. Ovo je slika i prilika Beograda.

Hajde da saberemo sve ove iznose i da vidimo da li bi sve te ranjive kategorije stanovništva na teritorijama ovih opština imale problema sa svakodnevnim opstankom. Ja vam garantujem da ne bi. Očigledno je da je vlast prerasla u servis ličnih interesa, ne u servis interesa građana, i to je ono što građani Beograda i građani Srbije treba da imaju na pameti.

Umesto toga, najčešće imamo medijsku kampanju koja, bez ijednog konkretnog dokaza (da ne govorimo da su demokratskoj vlasti bile na raspolaganju sve poluge moći), bez ijednog konkretnog rešenja o krivičnom postupku, radikalsku vlast svrstava u korumpiranu radikalsku vlast. Hajde da vidimo da li postoji nalaz budžetske inspekcije koji govori da su se u opštini Zemun sredstva nenamenski trošila, da je opština Zemun morala da vrati sredstva u kasu i da je na bilo koji način bilo kada izrečena bilo kakva opomena.

Drago mi je što ovde u Poslaničkom klubu SRS sedi nekadašnji predsednik opštine Zemun, koji takođe ove navode može da potvrdi. Nalazi budžetske inspekcije su javno dostupni podaci. Hajde konačno da govorimo o realnim kategorijama. Hajde konačno da govorimo o realnim činjenicama.

Istina jeste, mi nismo rušili kioske, nismo rušili privremene objekte. Znate zašto? Zato što su ti objekti izdržavali nečije porodice, zato što su ti objekti, gospodine Milivojeviću, sa tim osmehom na licu, izdržavali ljude koji su imali problem da prežive jedan dan. Izvinite, nama je ljudski život iznad svega. To je jedino što vi nama spočitavate, da smo od Zemuna napravili kiosk-grad.

Kako je Beograd izgledao tih dana? Iz ratom zahvaćenih područja požurile su porodice bežeći glavom bez obzira. Istina je, mi smo ih primili, parcelisali zemljište, dali im život, vratili im život, dali mogućnost da žive dostojnim životom. Priznajemo, krivi smo zbog toga.

Šta vi radite? Imate situaciju kod Plavog mosta, opština Voždovac. Porušili ste egzistenciju, izvor prihoda određenim ljudima. Šeststo ili sedamsto porodica je živelo od toga. Šestoro je umrlo zbog posledica takve brutalne i bahate vlasti na teritoriji opštine Voždovac, šestoro ljudi je umrlo u Srbiji zato što je neko jednim dekretom rešio da im oduzme prihode.

Mi ovde, kolege, govorimo o nalazima budžetske inspekcije, jer ste vi u opštinama Beograda sebi uvećavali plate. Ta sredstva je trebalo da date invalidima i samohranim majkama, izbeglim i raseljenim licima koja ste strpali u barake određenih fabrika na teritoriji Beograda. Ko od vas je ikada otišao da vidi kako živi petoro ljudi u jednoj maloj prostoriji? Nemaju šanse da izađu iz tog začaranog kruga siromaštva.

Istine radi, neki od eksperata čuvene Grupe 484 su bili na tim lokacijama i nikada nisu mogli da nađu zajednički jezik sa lokalnom vlašću, jer su vas interesovali koeficijenti plata.

Voždovac je jedna ogromna deponija i naša kampanja se zasnivala na mapi puta koju je ostavila demokratska vlast koja 13 godina vlada na Voždovcu. Šta je bio rezultat toga? Gospodin Lukačević je krenuo našim putem i sada, posle 13 godina, čisti deponije, obećava građanima da će i vrtić imati svoju ogradu. Šta je bilo do sada? Jedna od najlepših, najvećih beogradskih opština potpuno je zapostavljena. To je ono što ljudi na Voždovcu znaju, to je njihov način života i nemaju kome da se obrate za to.

Ruše se objekti, a da se ljudi ne obaveštavaju o tome. Gradi u Beogradu ko kako hoće. Zloupotreba vlasti na svakom koraku. Niko nije odgovarao za tako nešto. O čemu onda mi pričamo? Dajte da raspišemo, da poništimo parlament, da poništimo lokalne vlasti i kažemo – Boris Tadić vlada Srbijom, Srbija je pod okupacijom i kraj priče. Jer, na kraju se sve svodi na to. Ako mi kao opozicija nemamo mogućnost da se izborimo, osim što ćemo ovako taksativno navesti svako ime i prezime, izneti problem, rizikujući da budemo pomenuti jer se borimo za svakog čoveka kome je oduzet dostojanstven život, šta je ostalo običnom građaninu?

Šta je ostalo običnom smrtniku koji mora u Srbiji da radi više poslova, krijući se od svojih komšija jer mu je ponos ugrožen, ne bi li svojoj deci obezbedio hleb? Da je to tačno govore takođe i nalazi onoga što smo primili kao pismo... Žao mi je što nisam bila prisutna kada je bilo reči o RRA, ali, između ostalog, svi oni koji su sitni redovno se obraćaju Srpskoj radikalnoj stranci, jer makar znaju da ćemo ih pomenuti i nadaju se da će nekome pasti na pamet, u nekom momentu, samo da radi svoj posao, da tužilac pokrene pravu aktivnost i da određeni ljudi odgovaraju za ovakvo ponašanje.

Između ostalog, dobili smo pismo u kojem su nam se obratili vlasnici i radnici radio i televizijskih stanica kojima uskoro preti zatvaranje zbog bahatosti predsednika i zamenika predsednika RRA. Deo pisma smo pročitali, nećemo ponavljati, ali jedan deo smo ostali dužni baš za ovu raspravu, a to takođe jeste dokaz nenamenskog trošenja sredstava i korupcije. Iskreno, ljudima iz Agencije za borbu protiv korupcije želim svako moguće dobro i sreću, jer će im trebati. Bojim se da neće uspeti glavu da sačuvaju ako se budu bavili ovim problemima.

Između ostalog, ono što su oni ovde postavili kao otvoreno pitanje... Samo da vam kažem, to isto pismo su dobili ministri u ministarstvima, sve poslaničke grupe, članovi Saveta RRA, mediji i sve relevantne strukture društva. Ko je pričao o tome? Oni su ovde postavili, čini mi se, retoričko pitanje, ali žele da skrenu pažnju javnosti na to kako se zapravo radi i živi u Srbiji, pa između ostalog pitaju – da li mi plaćamo da bi rukovodstvo Agencije, u jeku ekonomske krize, zakupilo čitav sprat u zgradi u Ulici Vase Čarapića broj 2, po ceni od 180.000 dinara za 2009. godinu; da li mi plaćamo da se taj sprat opremi skupocenim nameštajem i opremom po ceni od 50.000 evra? Ili možda plaćamo da bi se u Radiodifuznoj agenciji od početka 2008. godine zaposlilo više od 20 novih ljudi, među kojima je više osoba iz Novog Sada, što podrazumeva da se pored visokih plata dodatno isplaćuju dnevnice i putni troškovi?

Takođe su postavili javno pitanje – da li mi plaćamo da zamenik predsednika Saveta Radiodifuzne agencije u 2008. godini potroši preko 10.000 evra na račune u kafanama, na dnevnice i troškove za službena putovanja u zemlji, da bi koristio automobil Agencije kao privatni i da bi zasnovao radni odnos u Agenciji, iako Zakon o radiodifuznoj agenciji zabranjuje da član Saveta bude zaposlen?

Takođe su postavili pitanje, javno pitanje, na javnu sramotu nadležnih institucija – da li plaćamo da bi delegacija Radiodifuzne agencije potrošila blizu 25.000 evra na nepotreban put u Kinu i u Hongkong? Nejasno je kakva iskustva delegacija nezavisnog regulatornog tela Srbije treba da razmenjuje u Kini kada tamo nezavisno regulatorno telo ne postoji.

Jedan od zaključaka ovog pisma ticao se rebalansa budžeta. Vlasnici radio i televizijskih stanica kažu da je panika zahvatila one koji su nadležni u ovoj agenciji, zapravo, predsednika i njegovog zamenika, pa se trude da hitno naplate dugovanja od nas emitera koja dugujemo za poslednjih nekoliko meseci, prouzrokovana činjenicom da su pare koje su zakonski morali već da vrate u budžet uveliko potrošili i grubo prekršili zakon; ili im je samo dovoljna činjenica da uskoro moraju da objasne svojim zabrinutim radnicima da je Agencija bankrotirala. Ovo takođe nije izvor SRS, nego vlasnika radijskih i televizijskih stanica koje se nalaze pred zatvaranjem.

Još jedan izvor, adresa je, naravno, Savet za borbu protiv korupcije, a radi se o predmetu ocene ispravnosti postupaka za dodeljivanje sredstava Nacionalnog investicionog plana za opremanje fizičkih laboratorija. Dana 14. maja 2008. godine, doktor Ljubinko Ignjatović, naučni savetnik Instituta za fiziku, obratio se Republičkom odboru za rešavanje o sukobu interesa ukazujući na moguću zloupotrebu službenog položaja pri raspodeli sredstava Nacionalnog investicionog plana za opremanje fizičkih laboratorija u naučnim institucijama. Raspodelom je rukovodio doktor Zoran Popović, naučni savetnik Instituta za fiziku (a tu dužnost mu je poverila Vlada Republike Srbije), vodeći se isključivo partijskom pripadnošću. Dakle, dr Popović je član G 17 plus.

Isti dokument je poslat i Ministarstvu za nauku Republike Srbije. Savet se oglasio nenadležnim, jer se Zakon o sprečavanju sukoba interesa odnosi na javne funkcionere, a ne na organe u koje su javni funkcioneri izabrani.

U međuvremenu, iz Ministarstva nauke Republike Srbije dr Ljubinko Ignjatović dobio je tačne iznose nabavljene opreme. Upoređujući ih sa službenim spiskom opreme koji je objavljen na sajtu Ministarstva nauke, došao je do rezultata koji su dati u dokumentima koji se nalaze na sajtu Saveta za borbu protiv korupcije. Lako se vidi da je dr Zoran Popović, kao poverenik Vlade RS, raspolagao sredstvima Nacionalnog investicionog plana za 2007. godinu tako što je svom projektu dodelio 1.278.000 evra. Ta svota čini tačno trećinu sredstava za nabavku opreme u celoj Republici Srbiji. U zbiru je veća od sredstava koja su dodeljena celom Institutu Vinča, Fizičkom fakultetu u Beogradu i Astronomskoj opservatoriji u Beogradu. Javno proklamovani kriterijumi za raspodelu sredstava očigledno nisu poštovani. Raspodela je obavljena na krajnje netransparentan način, direktnom pogodbom sa dr Zoranom Popovićem.

Doktor Ljubinko Ignjatović kaže, citiram: "Smatram da je ovakvom raspodelom učinjen težak prekršaj, jer mnoge laboratorije nisu dobile ništa i ostavljene su sa opremom starom više od 50 godina.

Težina prekršaja naročito dolazi do izražaja ako se ima u vidu da ocena naučno-istraživačkog rada koju sprovodi Ministarstvo nauke u potpunosti zavisi od publikovanih radova, što je direktno povezano sa opremljenošću…"

(Predsednik: Gospođo Raguš, vreme. Imate još deset minuta ovlašćenog predstavnika, hoćete li to da spojite?)

Evo, završavam. Da, ako nije problem.

(Predsednik: Izvolite. Moramo ipak da se dogovorimo.)

"… što je direktno povezano sa opremljenošću naučne laboratorije. Pošto je dr Zoran Popović raspodelu sredstava Nacionalnog investicionog plana obavio kao eksponent Ministarstva nauke Republike Srbije, to i samo Ministarstvo treba smatrati odgovornim za svojevrsnu diskriminaciju koja je tom raspodelom sprovedena. Bilo kakvo vrednovanje naučnog rada u uslovima diskriminacije i favorizovanja partijskih, podobnih kadrova postaje potpuno besmisleno, a onda se postavlja pitanje kakva je perspektiva srpske naučne misije?"

Nama je draga ova činjenica da se konačno ljudi koji su prepoznatljivi po intelektualizmu (nisu baš prepoznatljivi po javnom istupanju na ovakav način) sve češće javno obraćaju zbog užasnih diskriminacija i užasnih zloupotreba, vodeći računa samo o tome kakve su perspektive za ono u šta ne treba dirati, kao što je srpska nauka.

Dame i gospodo, građani Srbije, imali ste prilike da čujete zaista nepobitne dokaze za nešto što se zove zloupotreba službenog položaja, zloupotreba i nezakonito trošenje budžetskih sredstava. Tu konačno leži odgovor zašto Srbija, zašto parlament nije dobio reviziju završnog računa budžeta Srbije i javnih preduzeća.

Ono što bi trebalo građani Srbije sada definitivno da znaju – nećemo odustati, ovo je samo početak kampanje koja će doći direktno i konkretno do svakog pojedinačnog imena. To će takođe biti, verujte, građa za nadležne institucije, kada ih bude bilo u Srbiji i kada budu napravljene, jer sada u Srbiji, nažalost, institucije postoje samo na papiru.

Vraćam se na početak, potpuno je besmislena priroda parlamenta i potpuno je besmislena naša funkcija. Mi usvajamo ogroman broj zakona, koji nemaju šansu da budu sprovedeni u praksi. Nemaju šansu, jer ne postoje institucije koje mogu da stoje svojom snagom, reputacijom i, iznad svega, poverenjem da sprovedu ono što bi trebalo Srbiju da stavi u red veličine zemalja kako joj po prirodi sleduje, ono što bi Srbiji trebalo da donese standarde pre statusa, ali ozbiljne, ekonomski jake, nacionalno snažne zemlje, a ne prioritetno članice EU.

Čini mi se da će građani, vrlo verovatno, sada shvatiti potpuni besmisao i videti, naravno, prirodu potpune okupacije.

S jedne strane, ratuju institucije unutar sistema koji se zove Srbija i niko za to ne odgovara. S druge strane, vidite tako očigledne veze između tajkuna i vlasti, i za to apsolutno niko ne odgovara. Iznad svega toga stoji građanin, koji svakim danom sve više gubi i nema nikog da ga zaštiti.

Verujem da je javnosti u Srbiji, bez obzira na to kako se odlučivalo na mnogim izborima koji dolaze, potpuno jasno samo jedno – da ono što je 5. oktobra poželela, devet godina posle toga nije dobila. Nije dobila, zato što su nastale nove ekonomske i političke elite i to je bila jedina suština revolucije koja je došla na talasu zapadnog projekta 1999. godine. Hvala vam.

Gospođo Đukić-Dejanović, dame i gospodo, samo da vas podsetim da, makar mi iz SRS-a, u predviđenom roku nismo dobili još nijedan odgovor od resornih ministara, ministarstava ili predsednika Vlade. Smatramo to nedopustivim.
Iskreno, nije jasno na koji način možemo da urgiramo da samo poštuju ono što je njihova obaveza. Jedino što možemo da uradimo, jeste da posle svake dve nedelje postavimo jedno te isto pitanje.
Ono što se čini vrlo aktuelnim i značajnim za državu Srbiju, a posebno za SRS, očekujemo potpunu informaciju kada je reč o najavljenoj poseti potpredsednika SAD-a, gospodina Džozefa Bajdena, koji je SRS-u i srpskom narodu dobro poznat, čak, vrlo prepoznatljiv. Ono koliko mi saznajemo, nažalost, samo iz medija, jeste da će na dnevnom redu sastanka prevladavati četiri teme vrlo značajne za Srbiju, takođe, vrlo značajne za SRS. Voleli bismo da ministar spoljnih poslova pošalje detaljnu informaciju Poslaničkom klubu SRS-a.
Ono što, takođe, saznajemo iz medija, jeste da će prva tema biti odnos SAD-a prema Prištini i odnos SAD-a prema Beogradu, odnosno kosovsko pitanje. Iskreno, nije nam jasno na koji način sada može da se govori o kosovskom pitanju, s obzirom na to da je gospodin Bajden više nego plastično i vrlo transparentno rekao da je status nezavisnog KiM-a nepovratna činjenica.
Druga tačka, koja je veoma značajna, a nalazi se na dnevnom redu budućeg susreta, jeste očuvanje mira i stabilnosti, zbog procene da Balkan ide sporije prema EU, a što je posledica ekonomske i institucionalne krize u okviru EU. Konačno, istina posle toliko dugog perioda. Dakle, to što je put pridruživanja EU, za koji se opredelila vladajuća koalicija, toliko usporen, nije krivica Parlamenta, SRS-a, opstrukcije opozicije, kako se to predstavljalo u režimskim medijama, već institucionalne krize u okviru same Unije i zaustavljanja procesa pridruživanja.
Treća tema, kako saznajemo iz medija, biće ekonomske teme, koje su, takođe, vrlo značajne za državu Srbiju i srpski narod, ali mi o tome ne znamo ništa. Četvrta tema, koja je, takođe, vrlo značajna za SRS, s obzirom na to da smo pre izvesnog vremena podneli inicijativu za sednicu kojoj će prisustvovati resorni ministri, tiče se učešća države Srbije u mirovnim operacijama po svetu. Dakle, i sada saznajemo iz medija da se kao četvrta tema sastanka u agendi nalazi saradnja u oblasti bezbednosti. Odavno nije tajna da je SAD zainteresovan za doprinos koji Srbija može da pruži učešćem u mirovnim misijama širom sveta.
SRS smatra potpuno politički nekorektnim i nedopustivim da se o ovako važnom sastanku, a čini se da je ova poseta na najvišem mogućem nivou, prva posle toliko godina, koja je usledila posle istupanja, dakle, učešća Srbije, Bogu hvala, iz NATO manevara na ruskoj granici, takođe, posle odlaska šefa Američke diplomatske misije, godinu dana pre isteka roka, i posle očiglednog zahlađivanja odnosa između Ruske Federacije i SAD-a, poslanici Srpskog parlamenta izveštavaju samo na osnovu pisanja medija.
Dakle, očekujemo detaljnu informaciju, nadamo se da će stići pre nego što gospodin Bajden dođe u Srbiju, ali mi ćemo biti uporni i redovno ponavljati ovo pitanje.
Takođe, pitanje koje smo postavili, a nismo dobili odgovor, jedino što možemo sada da uradimo jeste da ponovo postavimo isto pitanje, tiče se stanja nezaposlenosti u državi Srbiji na današnji dan. Ono što nas interesuje je struktura nezaposlenosti i kako ta slika izgleda po gradovima i opštinama u državi Srbiji?

Gospođo Đukić-Dejanović, dame i gospodo,  konačno dobra prilika da se priča o ovako važnoj temi kao što je profesionalna rehabilitacija i zapošljavanje osoba s invaliditetom.

Ne bih se složila da nije političko pitanje, stranke raspravljaju o tome; svako pitanje ovde jeste političko, ali nadam se da ćemo se izdići iznad tih stranačkih razlika i svi raditi u korist grupe prema kojoj se društvo odnosi s određenim predrasudama, koje se graniče sa fobijama.

Kamo lepe sreće da smo ovu informaciju koju je gospođa Plavšić-Stojanović iznela imali pre početka ove rasprave. Sasvim sam sigurna da bi i naše učešće bilo detaljnije i kvalifikovanije.

Nadam se da je ovo početna stepenica odakle ćemo svi da krenemo, ne bi li ti ljudi zaista imali šansu da žive životom dostojnim čoveka, bez obzira na stanje u kom se nalaze.

Međutim, SRS, tj. Poslanički klub SRS-a, pokušao je da se pripremi za ovu temu, konsultujući i dostupne izvore podataka i najčešće koristim ono što su državni izvori i zvanične informacije.

Ono što me je začudilo nalazi se u obrazloženju ovog zakona, nije me iznenadilo, s obzirom na to da znam kakav je odnos društva prema grupama ljudi s ovakvim potrebama i osobama s invaliditetom ili, uopšte, s grupama koje imaju nekakvu posebnost. Stanje svesti je takvo kakvo je i zapanjujuće je da se ništa nije poradilo u smislu da se ta svest malo promeni.

Ono što me je začudilo nalazi se u obrazloženju, odnosno razlozima za donošenje zakona, da sam predlagač zakona priznaje da u državi Srbiji, zapravo, ne postoje konkretni podaci o osobama s invaliditetom.

Između ostalog, na strani 2 se kaže da osobe s invaliditetom imaju ista prava kao i ostali građani, zato moraju imati jednake mogućnosti da ta prava i ostvare. To se tiče svih građana, bez obzira na bilo koju različitost. To je ustavna kategorija koja se, nažalost, ne poštuje u ovim slučajevima.

Strategijom je naglašeno da nijedna institucija u Republici Srbiji ne raspolaže podacima, odnosno bazama podataka o osobama s invaliditetom. Na osnovu izvršenih istraživanja, a tu je Studija izvodljivosti za unapređenje zapošljavanja osoba s invaliditetom u Republici Srbiji, koju je radila Evropska agencija za rekonstrukciju, 2006. godine, smatra se da u Srbiji živi oko 700 hiljada osoba s invaliditetom, od kojih je oko 300 hiljada radnog uzrasta, od 15 do 65 godina. Stopa zaposlenosti osoba s invaliditetom je izuzetno niska i iznosi oko 13%, što znači da je u radnom odnosu samo oko 21 hiljada lica.

Jedan od posebnih ciljeva Strategije jeste obezbeđenje jednakih mogućnosti za rad i zapošljavanje osoba s invaliditetom, uz razvoj i primenu sistemskih rešenja baziranih na potrebama i sposobnostima.

Želela bih od koleginica, posebno iz G17, i ovlašćenog predstavnika, da čujem da li je praksa u skladu s ovim? Možda mi je koncentracija popustila, ali mislim da o tome, gospođo Plavšić, niste pričali. Bojim se da to neće biti, nadalje, praksa, pogotovo u svetlu finansijske krize koja će mnoge ljude ostaviti bez posla.

Da li će poslodavci zaista imati obavezu da zapošljavaju lica s invaliditetom? Kako će se zakon odnositi prema svima onima koji tu obavezu ne poštuju?

S druge strane, znamo da država pokušava da stimuliše otvaranje radnih mesta za pripravnike, određenim konkretnim subvencijama, ali to ne znači i obavezu poslodavca, kada taj rok prođe, da zadrži te ljude. U ovom slučaju, pričamo o licima s invaliditetom.

Dakle, da li postoji plan aktivnosti, u smislu transparentnosti, koliko zaista ima osoba s invaliditetom? Kakva je obrazovna, polna, starosna struktura? Da li država planira da taj svet, koji je, nažalost, zahvaljujući institucijama, potpuno paralelan svetu drugih ljudi, učini transparentnim i vidljivim, jer ako ga učinite vidljivim, onda možete da se bavite njim?

Nažalost, mi imamo vrlo malo podataka, mislim da je tu i problem s medijima, takođe, a opet, država bi trebalo da napravi taj prvi korak. Retki su sadržaji gde, recimo, saznajemo kako zaista žive osobe s invaliditetom, kako izgleda jedan njihov dan, kakvi su problemi s kojima se oni suočavaju, kakav je odnos institucija prema njima.

Kada već govorimo o Predlogu zakona, ono što posebno interesuje SRS, jeste na koji način će predloženi zakon reformisati ovu oblast? Na koji način će biti moguće sprovoditi ga u optimalnoj meri, a pri tom, da budem potpuno korektna, ovo je izvanredna prilika da se priča na ovaj način i da se konačno uredi ovako teška, haotična i izuzetno bolna oblast, pogotovo iz perspektive osoba koje su hendikepirane na bilo koji način, ili se makar tako osećaju, a društvo se vrlo potrudilo da ih odbaci na margine.

Mi bismo voleli da imamo potpunu informaciju o tome šta će u tom smislu da se uradi, da li postoje pretpostavke koje će napraviti dobre baze podataka, pa ćemo moći da znamo, po gradovima i opštinama, kakva je situacija tih ljudi. Zašto ovo govorim? Zato što je to prvi korak ulaska u njihov svet, jer, koliko se meni čini, država ima podatke samo o onim ljudima koji primaju određene nadoknade, a tih je, opet, mali procenat u odnosu na celokupnu populaciju lica s invaliditetom.

Ono na šta bismo želeli posebno da apelujemo, naravno, kako na relevantne odbore i institucije, tako i medije, to je da možda ne bi bilo loše da sektor koji se bavi ovim problemom otpočne medijsku kampanju koja bi trebalo da približi dva sveta, jedan zaseban – lica s invaliditetom, i ovaj drugi svet, svet većinske populacije, u smislu razumevanja svakodnevnih problema s kojima se ovi ljudi, nažalost, susreću. Hvala.

Dakle, ono što je najčešće pitanje, a tiče se i najnovijih istraživanja – jeste da ne samo da su ljudi izgubili poverenje u političare, nego su, na prvom mestu, izgubili poverenje u institucije. To je ono što samo reflektuje nedostatak reformskog kursa i pogubno i pogrešno vođenje politike.

Nepoverenje u institucije bi trebalo da bude dovoljan signal za uzbunu za sve one koji sprovode vlast na bilo kom nivou organizovanja. Nažalost, to nije situacija i mi sada govorimo o zakonu koji bi trebalo da osobama s invaliditetom vrati poverenje u institucije koje se nisu u dovoljnoj meri potrudile da saznaju nešto više o njima.

Ako Nacionalna služba za zapošljavanje misli da će osoba s invaliditetom doći do nje i prijaviti problem koji ima, onda je to potpuno pogrešan pristup, iz više vrlo evidentnih i očiglednih razloga. Dakle, tu očigledno nešto ne štima.

Nadam se da će ovaj predlog zakona makar pokrenuti način razmišljanja da se ovaj težak i bolan problem približi i stavi pred nas; jedino kada se učini vidljivim, može da se razmišlja kako da se unapredi život ovih ljudi.

Međutim, zbog svih onih koji prate ovu raspravu, ili koji će je pratiti, pretpostavljam da ima dosta onih koji su zainteresovani za ovaj zakonski paket, ono do čega je došao SRS su konkretni podaci. Recimo, tiču se grada Niša i tu imamo podatak da oko 1000 invalida čeka posao. Informišemo se na osnovu pisanja sredstava informisanja, pa se, između ostalog, kaže da je za 1000 osoba s invaliditetom, evidentiranih u niškoj filijali Nacionalne službe za zapošljavanje, dobijanje posla pravi ''bingo'', budući da se, prema iskustvu iz invalidskih organizacija, poslodavci retko odlučuju na upošljavanje invalida, uprkos državnoj subvenciji od 120.000 dinara za obezbeđivanje radnog mesta za ove ljude. U gradskoj vlasti najavljuju da, uz organizovanje adekvatnih prekvalifikacija u narednom periodu, osobe s invaliditetom mogu da dobiju posao u gradskoj administraciji ili javnim preduzećima.

Bojimo se da ovo neće biti poštovano, ovo su podaci s kraja 2008. godine, zato što je, kao što čujete, nadovezujem se na ono što sam malopre rekla, u praksi takav tretman osoba s invaliditetom da se čak i uz državne subvencije poslodavci najređe odlučuju da uposle takva lica.

Između ostalog, kaže se, bar kada je reč o gradu Nišu, da u organizacijama osoba s invaliditetom broj njihovih zaposlenih članova procenjuju kao zanemarljiv, mada, nažalost, nema preciznih podataka o procentu ovih ljudi koji rade. Tu se postavlja pitanje da li su postojali projekti koji bi trebalo da, makar kroz start ap projekat, naprave bazu podataka u određenoj lokalnoj zajednici, koja bi skenirala situaciju, odnosno popisala lica s invaliditetom? Nemamo taj podatak. Nadamo se da ćemo ga dobiti.

Takođe, prema izjavama sekretara Udruženja obolelih od cerebralne i dečije paralize, gospodina Ivana Pekovića, zapošljavanje osoba s invaliditetom je izuzetak, postoji svega nekoliko pozitivnih primera zapošljavanja u poslednje vreme.

Uprkos uvreženom mišljenju koje sumnja u radne sposobnosti osoba s invaliditetom, ima toliko poslova koji oni mogu da obavljaju. Mi sve to znamo, ali problem će biti sve veći, s obzirom na to da je sve veći procenat ljudi koji ostaju bez posla, da finansijsku krizu mnogi poslodavci koriste kao izgovor da otpuštaju sve veći broj ljudi, koristeći to kao izgovor za nezapošljavanje osoba s invaliditetom. Voleli bismo da čujemo šta država u tom smislu može da preduzme, da li postoji konkretna strategija ili plan aktivnosti za 2009. godinu, koji, verujem, mora da bude izmenjen s obzirom na novonastale okolnosti, pad ekonomske aktivnosti u državi.

Imamo i situaciju s Kraljevom. Informisani smo iz sredstava informisanja, između ostalog, da Kraljevčani s posebnim potrebama teško dolaze do radnog mesta. Od 700 osoba s invaliditetom u kraljevačkoj opštini, samo je dvoje uspelo da se zaposli kod privatnika. Dakle, tu, takođe, ne pomažu preporuke, zakonske olakšice, a ni fakultetske diplome, i očigledno je da je svest ta koja je najveći problem za uključivanje osoba s invaliditetom u radnu kategoriju stanovništva.

Ono što, takođe, ovde možemo da vidimo, to su izjave magistra Živorada Veljovića. On je predsednik Društva invalida i rukovodilac kraljevačkog ''Hendikep centra''. On odslikava i te prilike u kojima se nalaze Kraljevčani s invaliditetom kada pokušaju da nekog poslodavca umole za radno mesto. Iskustva su vrlo teška, negde i bolna, međutim, ni oni sami sa sobom nisu potpuno načisto da li su u pitanju predrasude ili nešto drugo, ali činjenica je da se ova lica teško ili nikako zapošljavaju.

Prema njegovim izjavama, u Kraljevu živi 700 invalida. Na evidenciji kraljevačkog tržišta rada nalazi se 568 invalida, među kojima se nalaze i osobe sa visokom stručnom spremom. Ono što je neverovatno, to je da se, i pored subvencija i predviđenih kazni za poslodavce, oni redovno oglušuju o nešto što bi trebalo da bude i zakonska obaveza, odnosno odredba pri zapošljavanju osoba s invaliditetom.

Nismo sigurni na koji način će ovaj predlog zakona da natera poslodavce ili nadležne institucije da se više i češće bave potrebama lica s invaliditetom. Voleli bismo da čujemo na koji način mislite da se sprovede zakon, s obzirom na već postojeću praksu, koja nije nimalo sjajna.

Pretpostavljam da imam još vrlo malo vremena za Poslaničku grupu.

Ovom prilikom završavam samo ovim podacima, a tokom rasprave u pojedinostima ću i vama i javnosti izneti, vama verovatno poznate, ali javnosti malo poznate podatke dobijene na osnovu jednog istraživanja koje se bavilo osobama s invaliditetom. Hvala.

Namera SRS-a jeste da se zaista zaštite ranjive kategorije stanovništva. Bojim se samo da će izuzetan procenat radno sposobne populacije u Srbiji polako, ali sigurno, postati ranjiva kategorija, u smislu da država treba da se pozabavi ekonomskom i socijalnom sigurnosti svih onih koji će ostati bez posla.

Međutim, kada govorimo konkretno o ovom amandmanu, ono što nas je ražalostilo jeste da amandman nije prihvaćen. Mi smo tražili da se u članu 40. stav 1, iznos od 50% zameni sa 60%, s ovim obrazloženjem. U vreme globalne ekonomske krize, smatramo da je ova kategorija ljudi jedna od najugroženijih, tako da predloženim amandmanom pokušavamo da invalidi imaju veću socijalnu sigurnost i samostalnost.

Takođe, SRS se zalaže za što veću i širu profesionalnu rehabilitaciju osoba s invaliditetom i za što masovnije zapošljavanje na mestima za koja su profesionalno osposobljeni, kao i da se poštuju prava osoba s invaliditetom. Osuđuju se sve vrste diskriminacija osoba o kojima je reč. Zalažemo se za princip jednakosti.

SRS, takođe, smatra da prilikom procene radne sposobnosti i prilikom mogućnosti zaposlenja postoji mogućnost zloupotrebe, tako da se predloženim amandmanom bori protiv potencijalnih vrsta zloupotreba. Smatramo da je profesionalna rehabilitacija invalida neophodna, a protiv smo diskriminacije i zloupotreba koje mogu da vrše poslodavci, na osnovu iskustava koje imamo.

Ovde najavljujem da ću koristiti preostalo vreme za Poslaničku grupu SRS-a, pretpostavljam da je to koliko minuta.

(Predsedavajuća: Na raspolaganju vam je 11 minuta kao vreme.)

Sveukupno? Hvala puno.

Ostali smo dužni nekoliko informacija. Zaista smo se potrudili da na određeni način učestvujemo u ovoj raspravi, smatrajući da je ovo jedno od vrlo značajnih pitanja. Mislimo da baš ovakvim pristupom doprinesemo onome o čemu govorimo sve vreme, a to je da se podigne svest, da se problem učini vidljivim i da se urede konkretna rešenja, pa da makar govorimo o problemima s kojima se suočavamo, ne bismo li taj svet, paralelni svet ljudi s invaliditetom bilo koje vrste učinili bliskim svima nama i sa margina društva ga uključili u centar društvene akcije i razumevanja.

Ono do čega smo došli jesu podaci na osnovu istraživanja o zapošljavanju i samozapošljavanju osoba s invaliditetom u Srbiji, nama zanimljivi u onom kontekstu koliko se puno pažnje posvetilo te godine. Reč je o periodu od šest godina, između 2000. i 2006. godine. Iskreno, kao osobi koja posmatra određena društvena kretanja i određene društvene pojave, vrlo mi je zanimljivo kako se kreće i živi jedan problem i kako se društvo, država, institucije države odnose prema tom problemu. Na početku i na kraju, to je stepen organizovanosti države, stepen zrelosti i njene jačine.

Ono što je dobijeno kao podatak jeste da je u periodu između 2000. i 2006. godine povećano interesovanje za probleme s kojima se suočavaju svakodnevno osobe s invaliditetom u Srbiji, prevashodno zahvaljujući saradnji na svim poljima, na prvom mestu, s međunarodnom zajednicom. Ono što moram da naglasim, jeste da često posegnemo, kada je reč o ovakvim temama, za primerima koji dolaze iz razvijenog sveta. Onda smo u situaciji da poredimo neuporedive kategorije. Reč je o društvima koja iza sebe imaju dugogodišnju tradiciju, o društvima koja su socijalno stabilna, ekonomski oporavljena, koja nemaju probleme koje ima država Srbija.

Imamo utisak da se u Srbiji samo pokreću određeni problemi sa dna ove reke koja teče već godinama i onda se voda, uglavnom, zamuti, ali rešenja vrlo malo ima. Najčešće pokušavamo da uporednom praksom shvatimo na koji način može da se reši određena situacija, ali do tog rešenja ne dolazi i pokušavamo da shvatimo zašto ne dolazi do rešenja, jer svi mi, bez ovih uporednih primera, znamo kako se pristupa određenim problemima. Nadamo se da ćemo čuti zašto je to tako i kakva su predviđanja posle stupanja na snagu ovog zakona.

Međutim, zbog javnosti, a u kontekstu podizanja svesti, ne bi bilo loše napomenuti da postoje društva koja su se u nekom periodu, gde se sada mi nalazimo, suočila s ovim problemom na sledeći način. Belgija, Holandija i Švedska, recimo, predvidele su mogućnost zamrzavanja prava na period do četiri godine, što znači da ukoliko osoba s invaliditetom ostane bez posla, nastavlja da prima beneficije. Pomenute zemlje to sebi mogu da priušte, zato što su u potpuno drugačijem socijalnom i ekonomskom okruženju.

Situacija sa državom Srbijom nije takva i ne znam da li bi period zamrzavanja prava u slučaju gubitka posla, makar i na godinu, eventualno dve, mogao da znači nešto ovim ljudima i da li bi država Srbija mogla to da isprati.

Takođe, zemlje EU su se od 2003. godine angažovale, ovo je zanimljiv deo i to bi trebalo da imaju na svom dnevnom redu sve organizacije koje se bave ovim problemom, na integraciji ugroženih grupa kroz treninge i obuke. Takođe, daju finansijske stimulacije poslodavcima, kao i start ap kredite za otpočinjanje sopstvenog biznisa. Na ovu populaciju usmeren je najveći deo ukupnih troškova za aktivne mere zapošljavanja, recimo, u Norveškoj – čak 80,3%, Švedskoj – 44, Danskoj – 34%. U Nemačkoj su uspeli da poželjnu kvotu zapošljavanja ispune kroz fleksibilne oblike angažovanja i četvoročasovno radno vreme. U Poljskoj se poslodavac oslobađa jednog dela davanja ukoliko traži usluge, primera radi, računovodstva ili nabavljanja poslova iz tzv. zaštitnih radionica, a u Velikoj Britaniji njihovi proizvodi imaju sopstvenu prepoznatljivu robnu marku.

To su iskustva zemalja, kao što sam rekla malopre, koje su, ipak, mnogo decenija otišle unapred u odnosu na Srbiju, iz prostog razloga što su to ekonomski stabilne zemlje koje sebi mogu da dozvole takav pristup rešavanju problema.

S druge strane, postoje pristupi kroz nevladin sektor, kroz malo pojačaniju ulogu države u smislu približavanja onog što bi trebalo sve nas da zanima. Na početku rasprave na ovu temu jeste kako izgleda jedan dan osobe s invaliditetom, kakva su njena razmišljanja i koji su problemi koji muče te ljude. Ukoliko se to učini vidljivim, čini mi se da će sve institucije odreagovati na pravi način.

Ono što se između redova vidi, kroz uporednu praksu, jeste i sledeći primer, a to je da država probleme, kada ih rešava, ne rešava linearno, nego odredi određene prioritete. Čuli smo tokom diskusije prethodnih kolega i da je vrlo bitno, kada se problem učini vidljivim, da se odrede prioriteti u siromašnoj državi kakva je Srbija i da se, makar u određenim prioritetima, postignu maksimalni efekti. To je primer dobre prakse, koja može da se primeni onda i u drugim situacijama i u drugim primerima. To bi bio dobar znak, dobar signal za sve ostale ranjive i ugrožene kategorije stanovništva da država vodi brigu o njima na određen konkretan i sprovodiv način. Čini mi se da bi to povratilo poverenje u institucije sistema.

S obzirom na to da mi je ostalo malo vremena, a ovo je moje poslednje javljanje u ovom posebnom režimu kada su moje kolege isključene iz ovog redovnog zasedanja, neću imati puno vremena da pročitam sve, nadam se da sam kolege iz SRS-a na dostojan način predstavila tokom ovog zasedanja. Nadam se da će celokupna situacija poslužiti kao dobar podsticaj za razmišljanje da se napravi konstruktivna politička klima, u okviru koje ćemo svi zajedno da radimo na unapređenju života i stvaranju atmosfere u kojoj će svi živeti životom dostojnim čoveka, bez obzira iz koje političke opcije dolazili. Na prvom mestu, nadam se da će, konačno, u Srbiji parlamentarizam da bude na mestu koje mu pripada i da će se poštovati ono što su osnove demokratije, a to su demokratska načela i procedure, i, na prvom mestu, stvaranje dobre političke volje.

Zahvaljujem građanima Srbije što su imali dovoljno strpljenja da, umesto svih mojih kolega, gledaju sve vreme samo mene. Uskoro se i oni vraćaju, nadam se da će konačno Parlament da poprimi onu pravu, i opozicionu i pozicionu, atmosferu, kakvu Srbija zaslužuje. Hvala svima vama.

Gospođo Čomić, gospođo Kalanović, dame i gospodo, čini mi se da pomalo svima nama nije baš najjasnije zašto se menja tradicionalni sistem komorskog uređenja, zašto je neophodno da se reorganizuje na način na koji je predlagač zakona to predvideo. Možda je meni u nekom momentu koncentracija popustila, vi ćete me ispraviti ukoliko grešim, ali čini mi se da nismo čuli nijedan jak argument zašto se napušta tradicija stara 150 godina i ulazi u potpuno novo sistemsko rešenje.
Ono što je, takođe, nejasno, ukoliko bi ovo trebalo da stupi na snagu 2013. godine, zašto se sada donosi, s obzirom na to da se, očigledno, celokupna opozicija, kao i dobar deo i vladajuće koalicije, slaže da bi trebalo pokrenuti novu javnu raspravu i dobro razmisliti da li je predloženi koncept taj koji bi trebalo da zameni nešto što traje 150 godina? Da se ne bismo pogrešno razumeli, naravno da SRS nije zadovoljna funkcionisanjem privrednih komora, ali da li je to dovoljan razlog da se naruši tradicija toliko duga i toliko stara? Možda je trebalo prići iz jedne sasvim drugačije perspektive, napraviti određena druga rešenja, a ostaviti postojeći sistem komorskog udruživanja.
Sa druge strane, da li mislite, gospođo Kalanović, da će novi sistem komorskog uređenja napraviti boljitak u odnosu na predstavljanje privrede i rešavanje određenih problema vezanih za privredu a kojima se bavi Komora? To je nešto što bismo eventualno mogli da čujemo tokom današnje rasprave u pojedinostima. SRS izuzetno zanima koje su bile konkretne polazne osnove kada se razmišljalo o ovakvom sistemskom rešenju, šta je to predlagača zakona motivisalo da totalno sistemski reorganizuje komorski sistem?
U javnosti se pojavilo nekoliko spekulacija, možemo da variramo razloge i na temu da tu, pošto imamo najrazličitije primere, može da dođe do zloupotrebe određenih funkcija, do zloupotrebe određenih imovinskih prava zato što komorski sistem u Srbiji raspolaže ogromnom imovinom.
Mislim da je problem na prvom mestu zato što nismo imali dovoljan proces javnih rasprava, ni u javnosti, a na adresu poslaničkih klubova su pristigli materijali koji su čak i ispred vlasti, odnosno vladajuće većine potpuno suprotni. Imamo mišljenje Ministarstva trgovine koje je suprotno, koje nalaže da se dovoljno razmisli i da se povede još jedan krug javne rasprave na temu predloženih izmena i dopuna Zakona.
Ono što nam je nejasno, zašto se žuri sa tim kada je toliko društvenih kritika i određenih relevantnih činilaca koji utiču i participiraju u privrednom životu Srbije, pogotovo u okviru organizacije privrednih komora na današnji dan i u ovoj godini kada privreda ima užasno velike probleme.
Možda bi bilo dobro razmisliti, pretpostavljam da predlagač neće da se rukovodi razmišljanjem da povuče ovaj predlog zakona iz procedure, ali možda bi to bio pozitivan pomak u smislu da vlast razmišlja šta je u najboljem interesu komora, pa da se prolongira usvajanje ovakvog ili da se dopuni ovaj predlog zakona, uzimajući u obzir sve ovo o čemu se vodi rasprava, nažalost, najčešće van Parlamenta i najčešće van institucija koje bi trebalo da budu potpisnici dobrog dijaloga.
Verovatno da ćete se složiti, gospođo Kalanović, ali stiče se utisak da o najvažnijim pitanjima, kao što je komorsko uređenje privrede Srbije, nedostaje dijalog. Onda mi na marginama društva imamo otvaranje polemike koja može da bude jako destruktivna, makar i za one pozitivne pomake koji mogu da se prepoznaju negde kada je reč o predlagaču zakona. Ali, opet ne vidim žurbu, da se taj dijalog preskače, jer 2013. godina je ta kada bi trebalo da ovaj zakon stupi na snagu, a možda bi dijalogom došli do najprihvatljivijeg ili najšireg mogućeg konsenzusa kako bi trebalo komorski sistem u državi Srbiji da funkcioniše, na korist privrede i svih onih koji se naslanjaju na privredu, a to smo svi mi. Hvala unapred.

Samo da eventualno zaokružimo logičnu celinu, a tiče se svih onih koji su se nama obratili i uputili određena mišljenja na adresu poslaničkih klubova, dok je, pretpostavljam, ovaj predlog zakona nastajao, pa tako mi imamo jednu informaciju, koju je potpisao dr Slobodan Milosavljević, upućenu gospodinu Dinkiću, povodom Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o privrednim komorama i bukvalno ću čitati tu informaciju, a koristiću vreme ovlašćenog predstavnika, i ako mi bude trebalo malo, molim vas, samo da koristim i vreme predviđeno za …
Dobro. Hvala.
Između ostalog, pokušaću da budem brza zbog vremenskog ograničenja, gospodin Milosavljević kaže:
– Prema odredbama čl. 2, 5. i 7, kao i u smislu čl. 8, 10. i 11. Nacrta (tada) provodi se u suštini jedinstvena zakonodavna intervencija, i to promena postojećeg pravnog režima organizacije jedinstvenog komorskog sistema, koji je na snazi u skladu sa važećim propisima.
– Dakle, reč je o predlogu zakonskog rešenja kojim se potpuno menja postojeći model komorskog sistema, s obzirom na to da se predviđa pluralitet komora, odnosno komorskih organizacija putem ukidanja obaveznog članstva privrednih subjekata u Privrednoj komori Srbije, odnosno drugim komorama, prema sedištu ili delatnosti subjekta.
– Koncept jedinstvenog komorskog sistema je definisan već u članu 1. važećeg zakona o privrednim komorama, kojim se uređuje pojam privrednih komora, kao interesnih, samostalnih, poslovno-stručnih organizacija koje čine deo jedinstvenog povezivanja privrednih subjekata (iako Nacrt ne sadrži izmene citirane odredbe) i predviđa značajne izmene u pogledu mogućnosti osnivanja paralelnih i nepovezanih komorskih sistema.
Gospodin Milosavljević upućuje na tradiciju dugu 150 godina, na paralelne sisteme, kao što komorski sistem imaju Nemačka, Francuska i Italija. Smatra da je osnovni cilj odredbi Nacrta zakona – promena modela organizacije, necelishodan i da nije u skladu sa interesima privrednih subjekata.
Takođe, bavi se svim ovim argumentima koje smo i gospodin Čolaković, i prethodne kolege, i ja ovde istakli i, između ostalog, pored svih tih primedbi koje je ovo ministarstvo i gospodin Milosavljević dalo, oni predlažu da se povuče ovaj nacrt zakona iz procedure i da se dobro razmisli o svemu što, dakle, tada Nacrt a sada Predlog, zapravo, predviđa, a tiče se sistemskih promena komorskog sistema.
To je, gospođo Kalanović, još jedan od argumenata koje smo mi pokušali da iznesemo pred vas kao činjenicu da možda ne bi bilo loše da se još jednom razmisli, a da je u interesu svih, dakle, kao što smo čuli na osnovu ovog dopisa koji je gospodin Dinkić dobio, ovde vidimo da, ovaj predloženi sistem i reforma komorskog sistema nije u interesu privrednih subjekata.
Mi bismo voleli da znamo koji privredni subjekti žele promenu komorskog sistema, a uputićemo vam informaciju koji su protiv toga, i onda bi, možda, situacija bila jasnija, a opet, još jedan argument više da se eventualno o ovom predlogu zakona još jednom razmisli, napravi još jedna javna rasprava, jer ipak imamo dovoljno vremena, 2013. godina je ta kada bi trebalo sve ovo da stupi na snagu, i da vidimo, da napravimo jedan možda jači konsenzus na temu sistemskih promena. Hvala.

S obzirom na to da ne mogu da pričam o konkretnim amandmanima, ali mislim da je zbog javnosti vrlo značajno, jer pokušavamo da odgonetnemo zašto oni koji su vlasni da daju pravovremeno informacije o stanju naše privrede, a posebno o spoljnotrgovinskom deficitu,  najčešće nisu prisutni kada je to tema dnevnog reda.
Ono što SRS planira da uradi u nekom nastupajućem periodu pokazali smo i predstavili određene naznake tokom rasprave u načelu i pojedinostima. Zaista ćemo isterati na čistac one koji su potpisnici loše ekonomske politike, lošeg predviđanja, loše projekcije, i samim tim, koji su potpisnici sadašnjeg stanja u privredi, u smislu da je neko radio kontra interesima srpske privrede, dokazaćemo to konkretnim podacima koje iznosimo već skoro mesec dana.
Ono što jeste fakat, a to je svetska ekonomska kriza koju zapravo niko nije mogao da predvidi, ali se ovakvo stanje u ovakvoj situaciji u kojoj smo se zatekli i srpska privreda i društvo, pa tako svi mi, uglavnom se predviđa kao "vis major", situacija koju bi trebalo da ublažimo, recimo, sa što boljom privrednom pozicijom, odnosno sa što boljom ekonomijom.
Svetska ekonomska kriza koja se prenela na Srbiju pokazala je da od 2000. godine naovamo zaista nije pokrenut nijedan reformski kurs koji bi mogao na pravilan način da izdrži efekte ovakve krize koja se desila prvi put posle 1929. godine, a za koju sada niko ne može da projekciju da kakva će situacija biti do kraja godine.
Zašto ovoliki uvod? Zato što često dobijamo na adresu poslaničkog kluba zahteve svih radnik koje očigledno ne može niko da zaštiti ili ne zna pravu formulu zaštite njihovih interesa, a koji su žrtve loših privatizacija, onako kako oni to svojim jezikom nazivaju, pljačkanjem nekadašnjih društvenih preduzeća. Tražićemo zvaničan izveštaj države, pretpostavljamo da ga ima, šta je sa privatizovanim firmama, odnosno sa radnicima u njima i na koji način misle da se pozabave užasnim socijalnim problemom koji će se pojaviti krajem ove godine, pretpostavljam možda čak i ranije, gde su sredstva od privatizacije usmerena i na koji način su privatizacioni fondovi korišćeni?! To je obaveza prema našim građanima, a posebno prema našem biračkom telu koje broji taj najsiromašniji deo populacije, koji će, čini mi se, imati problem da preživi jedan mesec.
Ono što javnosti treba reći jesu neki pokazatelji kretanja bar kada je u pitanju taj spoljnotrgovinski bilans, ono što su mediji objavili, a opet je saopštio Republički zavod za statistiku, poređenja radi, u prošloj godini je spoljnotrgovinski deficit Srbije bio 8,2 milijarde evra, što je za 15,2% više nego u 2007. godini. Izvoz u 2008. godini bio je 7,4 milijarde evra, što je za 15,5% više nego u prethodnoj, a uvoz je bio 15,6 milijardi evra, a što je opet za 15,3% više nego u 2007. godini. Ono što je bila nepovoljna karakteristika spoljnotrgovinske razmene u protekloj godini, a iskreno, sada nemamo zvaničan podatak koji bi trebalo da bude naznaka projekcije za ovu godinu, jeste činjenica visokog deficita, a povoljna je činjenica što je izvoz neznatno brže rastao od uvoza, kako je saopštio Republički zavod za statistiku.
Treba posebno istaći da se problemi vezani za svetsku finansijsku krizu reflektuju na prvom mestu na spoljnotrgovinsku razmenu Srbije. Voleli bismo da čujemo kakvo nas vreme i dani očekuju. Da li može da se napravi projekcija u ovom smislu. Smanjenje svetskih porudžbina neminovno je uticalo na naš izvoz, koji je od avgusta prošle godine beležio pad iz meseca u mesec, izuzev decembra kada su uvoz i izvoz uobičajeno veći nego prethodnih meseci. Ovo je zvanično saopštenje Republičkog zavoda za statistiku.
Takođe, treba reći da je uvoz u četvrtom kvartalu, u odnosu na prethodni kvartal 2008. godine, imao pad od 20%. Poređenjem prvih šest meseci ove godine sa drugih šest meseci može se videti da je izvoz porastao za 4%, a uvoz za 2,2%.
Pri tom, kod mnogih odseka je došlo do pada izvoza, pad je najvidljiviji kod odseka gvožđe i čelik 18,5%, obojeni metali 11,3%, koji su činili pretežni deo našeg izvoza u prvoj polovini godine. U drugoj polovini godine uvoza imamo najveći pad kod drumskih vozila od 19,3%. S druge strane, povrće, voće, žitarice i proizvodi od njih imaju povećanje izvoza u drugom delu godine, beleže povećanje od 51,8%, odnosno 59,8%, što kompenzuje pad u izvozu proizvoda crne i obojene metalurgije i što je na kraju uslovilo da je ukupan izvoz u drugoj polovini godine veći od onog u prvoj polovini.
Što se uvoza tiče, i razlog njegovog rasta, u drugoj polovini godine je povećana kupovina energenata, naročito nafte i to za 13,9% više nego u prvoj polovini 2008. godine. Zavod u zvaničnom saopštenju navodi da to koliko će finansijska kriza pogoditi Srbiju zavisi i od toga koliko će potrajati i kakve će se mere ekonomske politike preduzimati u cilju minimiziranja njenih efekata.
Mi smo bili u prilici da tokom rasprave o rebalansu budžeta raspravljamo i o merama ekonomske politike. Imamo budžet kakav je zahtevao MMF, mere ekonomske politike koje je, takođe, zahtevao MMF, na prvom mestu. Nismo sigurni da će te mere ekonomske politike uticati na povećanje ekonomskih aktivnosti. Takođe, nismo sigurni da će mere ekonomske politike zadržati ovaj nivo zaposlenosti građana Srbije, a nismo sigurni da će moći da kompenzuju probleme koji će nastati tokom ove godine, a za koje vidimo da niko ne može sa sigurnošću da prognozira šta će se desiti sa nama pogotovo u periodu od maja do oktobra meseca.
A sa druge strane, vidimo vapaj predstavnika vlasti, gospodin Ljajića izjavljuje, koji očigledno jeste upućen u to kakva je situacija sa radnicima, pogotovo iz privatizovanih preduzeća i onih koji svakodnevno ostaju bez posla, da se osnuje krizni štab koji bi trebalo da otpočne socijalni dijalog, koji mi pokušavamo da iniciramo već mesec dana, ako ne i više, u smislu pronalaženja što boljeg rešenja za ljude koji će ostati bez svojih prihoda.
Ono što nas zatiče svakog dana, a jeste, takođe jedna od vrlo značajnih tema kojom će se antikorupcijski tim SRS baviti, jeste i kompanija „Delta“, monopolizacija od strane ove kompanije, uslovi koji su napravljeni da ova kompanija, recimo, čini oko 15% bruto domaćeg proizvoda. Vidimo da je gospodin Mišković, odnosno „Delta holding“ u velikim problemima i da očekuje pomoć od Vlade Srbije.
Voleli bismo da znamo, pretpostavljam da će gospođa Kalanović eventualno i dati određene odgovore, šta će se desiti ukoliko gospodin Mišković, odnosno „Delta holding“ ne nađe rešenje, s obzirom na to da zapošljava ogroman broj ljudi, a i vrši monopol na određenom delu tržišta, što dalje znači problem i za dobavljače, i za sve one kojima gospodin Mišković duguje zbog krize u koju je zapao.
Naravno, interesuje nas i širi kontekst ove priče.
Činjenica je da država duguje oko 68 milijardi dinara, a to je 719 miliona evra privredi. To je razlog zbog čega mnoga preduzeća u Srbiji imaju problem sa likvidnošću. Mi smo imali prilike da čujemo neke nagoveštaje kako da se ti dugovi, popularno rečeno, prebiju. Nije nam jasno kako će to da profunkcioniše, ali od cifre od 43 milijarde dinara država duguje preko javnih preduzeća više od 10 milijardi preduzećima koja su obavljala poslove iz Nacionalnog investicionog plana, ostatak onim firmama koje su poslovale, recimo, sa policijom, vojskom, prosvetom, zdravstvom i državnom upravom.
Mi imamo ovde takođe izjavu portparola Unije poslodavaca Srbije, gospodina Rajića, koji je rekao da država najviše duguje građevinskim kompanijama, preko javnih preduzeća, a taj dug iznosi, kao što sam rekla, 43 milijarde dinara, posebno su oštećene kompanije od kojih se najviše očekuje u periodu krize, kao što su putari. Samo Javno preduzeće „Putevi Srbije“ im duguje 35 milijardi dinara. Preostalih osam milijardi su dugovanja EPS-a, rudnika uglja „Resavica“, „Kolubara“, kao i „Srbijagasa“ i „Telekoma“.
A ono što je bilo upozorenje, ali očigledno nešto na šta se vlast opet oglušila, jeste da je za produženje rokova naplate u velikoj meri krivac država koja preduzećima preko devet meseci duguje više od 10 milijardi dinara za obavljanje poslova iz Nacionalnog investicionog plana. Da je stvar ozbiljna svedoči podatak da više od 58 hiljada preduzeća u Srbiji ima blokirane račune i to je cifra koja varira, u nedostatku zvaničnog podatka, od 58 hiljada do preko 60 hiljada blokiranih preduzeća. Dakle, najveći dužnici su „Putevi Srbije“, EPS, „Srbijagas“, „Telekom“, a firme kojima država najviše duguje su: „Planum“, „Intermost“, „Energoprojekt“, „Minel hidrogradnja“, „FAP kamioni“, „Interstil“, ''Nitral'', „Energooil“.
Ono što je nečuveno i čini mi se da će se gospođa Kalanović složiti sa tim, jeste opet ta poslovna logika i privredni ambijent. Kako je moguće da država duguje ili kasni sa naplatom? To je nešto što vi ne možete nikome da objasnite, da vi ne uspete da naplatite obavljane poslove po realizaciji projekta, to je nečuveno. Kako mi sada da očekujemo, koje su projekcije, recimo, za privrednike u nekom nastupajućem periodu, koji na vrlo taktičan način pokušavaju da izvuku ono što su zaradili, a ne uspevaju, a i plaše se da neće dobiti poslove, jer zna se na koji način se dobijaju poslovi? Kakve su projekcije za ovu godinu kada očekujemo još veće efekte krize? Šta će biti sa dugovima prema privredi?
To je širi kontekst onoga što jeste današnja tema, ali naravno da koristimo i vaše prisustvo, nadam se da nećete zameriti, kako bismo dobili konkretne odgovore, na sve ovo što mi dobijamo, što kroz poslanički klub, što kroz medije, a eto i prilike da konačno dobijemo zvanični odgovor od predstavnika vlasti.
Dakle, u spoljnotrgovinskom poslovanju šta nas očekuje, u smislu ovog pada koji je konstatovan u odnosu na prethodne godine, šta će država da uradi u tom kontekstu? Na prvom mestu, kako će država da reguliše užasno velika dugovanja? Čujemo da je Nacionalni investicioni plan na vrhu te liste, da zapravo duguje našim domaćim firmama koje su sada u velikom problemu. Pretpostavimo koliko jedna firma ima zaposlenih, pa da pomnožimo to puta tri, puta četiri. Država je sama napravila užasno veliki socijalni i ekonomski problem.
Nadam se, gospođo Kalanović, s obzirom na to da imate manir da odgovarate u realnom vremenu, da ćemo dobiti ove podatke koji interesuju sve one koji prate sa vrlo velikom pažnjom ovu raspravu, jer se tiču svakodnevne egzistencije. Hvala vam.