Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
| 08.03.2024. | Odluka o izboru predsednika Narodne skupštine |
usvojen
|
Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, uvažene kolege narodni poslanici, ministri u Vladi, poštovani građani Srbije, narodni poslanik je postavio jedno pitanje koje, bez obzira što resorno nije u nadležnosti ministarstva koje predstavljam i na čijem sam čelu, ali smatram izuzetno važnim kao neko ko se u Republici Srbiji bavi politikom, i ne samo u Republici Srbiji već mogu slobodno da kažem da sam prisutan na čitavom srpskom etničkom prostoru, a to je pitanje Zakona o državljanstvu.
Koliko se tu suočavamo sa jednom vrstom, mogu slobodno da kažem, duboke države sa kojom do danas ni jedan jedini ministar unutrašnjih poslova nije uspeo da se izbori, daću vam jedan konkretan primer.
Dakle, negde mislim da je bila u pitanju 2015. ili 2016. godina, kada mi se obratila jedna osoba koja je inače studirala na fakultetu na kojem sam svojevremeno radio kao nastavnik, reč je o osobi koja je bila student generacije, koja se lično nacionalno izjašnjavanja kao srpkinja muslimanske veroispovesti, rodom i poreklom iz jedne bivše jugoslovenske republike, i koja nije ostvarila pravo na prijem u državljanstvo Republike Srbije zato što joj je iz Ministarstva unutrašnjih poslova tražen dokaz o srpskoj nacionalnoj pripadnosti. Ta osoba mislim da do dan danas nije ostvarila to pravo.
Daću vam drugi primer. U Republici Albaniji, u okolini grada Fijera živi zajednica Srba, dakle srpska manjina u Albaniji. Reč je o ljudima srpske nacionalnosti i islamske veroispovesti. Tim ljudima su službenici našeg Ministarstva unutrašnjih poslova kao dokaz srpske nacionalne pripadnosti tražili krštenice. Kada su oni odgovorili i rekli – mi nismo pravoslavni, ne možemo da vam podnesemo krštenicu, mi smo Muslimani, onda im je iz našeg Ministarstva tada, u to vreme, odgovoreno – ne može Musliman da bude Srbin.
Ja sam naveo ova dva primera koja govore o tome, a ja koliko znam, narodni poslanik koji je postavio ovo pitanje dolazi iz stranke čiji je predsednik i osnivač svojevremeno bio ministar unutrašnjih poslova i ni on sam nije uspeo da reši ovaj
36/2 JD/LjL
problem naše duboke države. Ako imam pravo da iznesem svoj lični i politički stav, apsolutno sam saglasan sa vama. Republika Srbija po Ustavu je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive. Srpski narod je državotvorni faktor ove države koji je i stvorio, ali su svi građani drugih nacionalnih pripadnosti ravnopravni po našem Ustavu i našim zakonima.
Neverovatno je kako to da u našem okruženju svaka država koja je matična država nekoga naroda daje pravo i mogućnost svojim sunarodnicima koji nisu rođeni na njenoj teritoriji već negde u rasejanju ili u država gde su pripadnici nacionalnih manjina da ostvare pravo na državljanstvo matične države, a Srbiji se to uskraćuje. Daću vam jedan konkretan primer.
Na delu naše teritorije, na Kosovu i Metohiji, mi već godinama unazad imamo deljenje državljanstva, u ovom konkretnom slučaju Republike Bugarske, koja je sa samozvanim vlastima u Prištini potpisala čak i ugovor o statusu bugarske nacionalne manjine na KiM, koja nikada u istoriji tamo postojala nije. I kada se pitate ko je to tretiran kao bugarska manjina, onda ćete prvo videti da su to naša braća Goranci, koji se tako nikada nisu ni izjašnjavali, nikada nisu ni osećali, niti tako postupali. Dakle, reč je o ljudima koji svog srpskog porekla nisu hteli ni pod najgorim turskim zulumom da se odreknu. A posle Gore prešli su u Kosovsko Pomoravlje, pa sad i u Kosovskom Pomoravlju pokazuju i pričaju o tome da postoji njihova manjina. Naravno, ne sme nikome da padne napamet da kaže da u Bugarskoj nemamo srpsku manjinu, jer tamo ne postoji po njihovom ustavnom i zakonskom režimu, koji je prihvatila EU, tamo ne postoje nacionalne manjine, nema prava te vrste.
A što se vašeg pitanja tiče, to pitanje je potpuno na mestu. Apsolutno sam mišljenja kao političar, nezavisno od funkcije da li jesam ili nisam na njoj, da mi moramo da donesemo zakon o državljanstvu. Ili, ne moramo čak ni da menjamo zakon.
Znate, ja sam kao diplomirani pravnik mišljenja da zakon uvek treba pokušati primeniti na ispravan način. Ovaj naš Zakon o državljanstvu, on poznaje mogućnost da pripadnici srpskog naroda steknu pravo na državljanstvo po osnovu svog srpskog etničkog porekla ali ako pogledate šta se dešava sa Srbima u Crnoj Gori gde pravo na dvojno državljanstvo imaju i Hrvati i Albanci i većina Bošnjaka, jedini koga nema to su Srbi.
Znate kako je to rešeno? Oni su vas sa većinom ovih država potpisivali međudržavne ugovore koji imaju jaču pravnu snagu od zakona i onda se ispostavilo na kraju da se na Srbe primenjuje zakon, a na sve druge se primenjuje međudržavni ugovori.
Naravno, mi se sad tu nalazimo u još jednoj situaciji, a to je da je nekim mozgovima koji su u stanju sve živo da izokrenu u sopstvenu suprotnost palo napamet da uoči izbora pričaju o tome kako se izborni inženjering vrži kroz prijem u državljanstvo. Naravno, neće da kažu da kada su oni bili na vlasti da je u državljanstvu Srbije primljeno, ako se ne varam i do pet puta više ljudi nego što je u periodu od 2012. godine do danas ali i to može vrlo jednostavno da se reši.
Pravo na državljanstvo ne znači automatski pravo glasa, postoje modeli u Evropi i svetu kako to može da se uradi. Činjenica jeste da mi to pitanje efektivno, ne zakonski, nego efektivno nismo rešili, jer ako imate službenika koji osobi islamske veroispovesti kojoj se kaže oseća kao Srbin.
Možete zamisliti kakvi su to naši sunarodnici koji su prošli kroz decenije diktature Envera Hodže i ostali pripadnici srpskog naroda gde su i menjana imena, menjana prezimena, gde nisu imali pravo da govore na sopstvenom jeziku i oni su ostali verni svome rodu i svome poreklu.
37/1 GD/JG 17.05 – 17.15
Bilo je pokušaja mešetarenja iz Srbije da ih ubeđuju da su oni nešto drugo. Ne, oni su rekli – mi smo došli iz Srbije negde u, mislim da je bilo reči o osmoj ili o devetoj deceniji 19. veka, doselili se u okolinu Fjera dok je to bila Otomanska imperija, sačuvali svest o svom srpskom poreklu, to smo i danas i zamislite službenika koji kaže – dostavite mi krštenicu.
I, da završim priču onako kao što sam počeo, ta osoba, taj student koji je bio izuzetno uspešan student, koji se deklarisao kao pripadnik srpskog naroda, islamske veroispovesti, na kraju je dostavio i krštenicu, ali od našeg ministarstva nije dobio pravo da postane državljanin Srbije. Hvala vam na pažnji.
Hvala, uvažena gospođo predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, pa osvrnuo bih se na pitanje, je l', nije pitanje postavljeno, nego je izneta konstatacija koja je apsolutno netačna. Dakle, prvo, mi nikome ništa nismo poklonili, a ponajmanje poklonili zemlju Kušnerovima ili kako već rekoste. Ako mislite na poklanjanje, onda se obratite onima koji su 2005. godine poklonili, dakle dali ispod tržišne cene u pravo svojine, u stalno vlasništvo, vremenski neograničeno, područje dve kulturno-istorijske celine pod zaštitom.
39/1 AL/MO 17.25 – 17.35
Jedna je kasarna „Dedinje“, druga je dvorski kompleks na Dedinju. Otrgli deo dve parcele zaštićene zakonom na kojima se nalazila ruševina Maršalata i dali je za stalno ispod svake procenjene tržišne vrednosti koja je u tom trenutku urađena.
Kada je reč o prostoru na kojem se nalaze ruševine Generalštaba i Ministarstva odbrane postojala je mogućnost da se to područje da na korišćene na 99 godina uz pravo Republike Srbije kao titulara prava svojine da na godišnjem nivou dobije 22,5% dobiti. Dakle, to nije nikakvo poklanjanje. Ako mislite da je normalno da u centru glavnog grada, 27 godina nakon ratnih zbivanja, stoje ruševine, ruglo, apsolutno ruglo koje je neko proglasio za kulturno dobro da bi zabašurio i zaklonio svoju aferu kada je državnu zemlju dao u bescenje stranoj državi u trajno vlasništvo, mislim da to nije normalno. Kao što nije bilo normalno tada toj istoj Vladi, koja je to radila da bi prikrila svoje nepočinstvo oko Maršalata, da ruševinu proglasi za kulturno dobro i da u tom aktu, kojim je to učinila, u potpunosti ignoriše činjenicu da je reč o ruševini, već u samom aktu piše da je to netaknuta cela zgrada. To verovatno nije bilo poznato onome ko je ovako nešto govorio.
Dakle, niko ništa nije poklanjao. Postojala je mogućnost da dođe u Srbiju ozbiljan investitor, da na mestu tih ruševina podigne jedan ozbiljan kompleks u okviru koga bi se nalazio i memorijalni centar posvećen žrtvama NATO agresije, ali je nekome bio interes da to spreči. Kako, zašto zbog čega, nadam se da će se jednog dana utvrditi. Ako su nekome lepše te ruševine i ako će neko da se lažno predstavlja kao dušebrižnik i zaštitnik srpskog kulturnog nasleđa, a da mu ne smeta kada nam prokišnjava Mileševa, kada nam prokišnjava Ravanica, da mu ne smeta kada Karađorđevu crkvu ili crkvu u Topoli, ili crkvu Svetog Nikole u Starom Slankamenu, jednu od najstarijih spomenika kulture, vlasništvo Srpske pravoslavne crkve na teritoriji Srema. Malopre je pominjan Srem pa zbog toga govorim, a očekujem da ćemo ubrzo krenuti u sanaciju, očekujemo još mišljenje i saglasnost Ministarstva finansija da to uradimo, nego će da dođe i da vam jadikuje i da kuka nad ruševinom Ministarstva odbrane i Generalštaba, a da pojma nema da se na tom mestu nalazio Srpski kraljevski đeneralštab, da je na tom mestu stolovao Vojvoda Putnik, da je preko puta gde su ruševine Ministarstva odbrane bila Vojna akademija koju su završili i Putnik, i Stepanović, i Mišić i Bojović, koju su srušili isti ti komunisti koji su podigli ovo što je srušeno 1999. godine.
Hvala vama što danas svedočite ozbiljnost kolikoj tolikoj, pa ste kao poslanik opozicije došli da postavljate pitanja Vladi. To je valjda neka suština, neki smisao da najpre poslanici opozicije postavljaju nama iz vlasti pitanja. Vama hvala na tom pitanju i na prilici da odgovorim i da se čuje ono što je istina. Ja ću tu istinu svedočiti svugde i na svakom mestu, jer smisao svega toga što je rađeno, a vezano za tzv. aferu Generalštab je rušenje predsednika Vučića. kako, ako me pitate? Tako što treba kriminalizovati vlast, pokazati da smo mi svi korumpirani kriminalci.
Kada pokažete nekima iz opozicije fotografije gde tadašnji gradonačelnici, ministri nazdravljaju sa čašom šampanjca na ruševinama Maršalata, gde je sada Ambasada Sjedinjenih Američkih Država. Trajno izgubljeno vlasništvo države Srbije nad jednom od najkvalitetnijih i najreprezentativnijih mesta u prestonici. To nije važno. To je puj-pike, ne važi. A ovde gde trebalo dati na 99 godina jednu ruševinu, ubirati godišnji prihod 22,5% dobiti; 22,5% dobiti država Srbija bi 99 godina imala pravo…
(Aleksandar Jovanović dobacuje.)
39/2 AL/MO
Hajte, ovako. Nisam ja dobacivao, niti sam vikao dok ste vi postavljali pitanje. Da li sam to mogao? Pa jesam. Neću to da radim. Znači, razgovaramo. Imaćete vi priliku opet da odgovorite, pa ću odgovoriti ja.
Hajde samo da izračunaju građani Srbije. Zamislite da je pre 10 ili pre 20 godina napravljen takav dogovor i da smo mi 10 ili 20 godina dobijali 22,5% od dobiti tog investitora, umesto što imamo ovo ruglo i ruševinu u centru grada i da smo 20 ili 10 godina imali memorijalni centar posvećen žrtvama NATO agresije. A znate što ga nismo imali? Pa pre 20 godina oni koji su bili na vlasti, oni koji su dali u bescenje Maršalat i deo dvorskog kompleksa, oni nisu smeli ni da kažu da je 1999. godine izvršena NATO agresija. Oni nisu smeli ni da pomenu one koji su izginuli braneći zemlju 1999. ili 1998. godine. Oni nisu smeli da pomenu ni heroje sa Košara, ni sa Paštrika, ni da obeleže Dan sećanja na njih. Dakle, zato mene ni ne čudi što oni tako nešto nisu dozvolili.
Hoćete da pričamo o drugim stvarima? Kako to da niko nije pomenuo za sve ove godine što nije obnovljena zgrada u kojoj je stradalo 16 ljudi, zaposlenih u Radio televiziji Srbije? Jer vi mislite da je u redu da stoji ruševina od koje otpadaju delovi koji mogu da ugroze kako one koji prolaze, tako i one koji tu rade? U toj zgradi je ubijeno 16 radnika Radio televizije Srbije. Ne, ali to nije interesantno. Ta zgrada je mnogo starija od onih zgrada koje su 1999. srušene na uglu Nemanjine i kneza Miloša.
Hajte, ovako, postavite lepo pitanje. Ja vas ne čujem. Samo čujem šumove kada dobacujete. Lepo se javite.
(Aleksandar Jovanović: Hajde odgovorite.)
Mogu i tri sata, mogu i četiri sata.
Vi ćete imati vremena da postavite pitanje. Ja sam vam samo rekao – nemojte širiti… Ja sam odgovorio na pitanje.
(Aleksandar Jovanović: Hajde odgovorite.)
Nemojte da širite dezinformacije.
(Aleksandar Jovanović: Rekli ste da damo. To ste upravo rekli.)
Niko nikome nije hteo nešto da pokloni.
(Aleksandar Jovanović: Rekli ste da damo. To ste vi rekli.)
Koje davanje? Šta pričate? Šta da damo? Dva puta sam obrazložio o čemu se radi. Dati na korišćenje 99 godina. Je l' vam nije jasno? Dati na korišćenje na 99 godina. Posle 99 godina vraća se na korišćenje državi, ali je vlasništvo sve vreme države Srbije. Pravo svojine je vremenski neograničeno. Ako ga ograničavate na pet, 10, 90 ili 99 godina, to nije pravo svojine, nego pravo korišćenja sa jasno definisanim pravima i obavezama koje imate. A ako nekome nešto date da koristi 99 godina i taj 99 godina ima obavezu da vam isplaćuje 22,5% poslovne dobiti, o čemu pričamo? A da ne govorimo o investiciji koja je procenjena, ako se ne varam, minimum 750 miliona dolara. Znači, građani dobro da razmisle. Sa jedne strane imate ruševinu i ruglo i imate mogućnost da se to ukloni, da se tu izgradi kompleks, da se tu zaposle ljudi koji će ga graditi, da se tu zaposle ljudi koji će raditi njemu, da tu ostavljaju novac oni koji će dolaziti u Beograd, odsedati možda u tom hotelu, ako je reč o hotelu, a da ne govorim o jednom međunarodno-pravnom aspektu koji znači za imidž naše zemlje i za otvaranje vrata na nekim mestima gde su nam decenijama bila zatvorena. Hvala na pažnji.
40/1 MV/CG 17.35 – 17.45
Nema govora na sednicama odbora.