Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam pažljivo pročitao ovaj amandman, ali i prethodni amandman. Ja se bojim da se stranka bivšeg režima ponovo pocepala i da sada neće ni kako oni hoće.
Naime, na član 11. imate amandman koji su predložili kolege narodni poslanici, uključujući i vojvodu maldivskog, gde piše – član 11. briše se. Sledeći amandman je član 23. uvaženih kolega narodnih poslanika, drugog dela stranke bivšeg režima, treći deo otišao, gde piše da se član menja. Ako idemo redosledom, i ako prihvatimo njihove amandmane, ja vas pitam – kako je tehnički moguće da jedan član izbrišemo, po njihovoj želji, a onda posle brisanja, kada izglasamo to, onda smo ga izbrisali, kako je moguće glasanjem, naravno, u demokratskoj proceduri, kako je moguće onda promeniti član koji je izbrisan?
Ja bih voleo da se pripadnici vlade iz senke, kako ih je nazvao Babić – vlada na suncu, ja mislim da oni svoje mesto pod suncem traže iz senke i hladovine, tako da će malo teže da ga nađu, ja bih voleo da se oni dogovore sami sa sobom, da li oni žele da mi izbrišemo ovaj član ili da ga menjamo? Da li su prvi predlagači trebali da povuku taj amandman da bi mi udovoljili želju ovih drugih predlagača? Jednostavno, ja bih voleo da oni te svoje razlike međusobno reše, da nas ne dovode u tehničke nedoumice vezano za našu želju da prihvatimo i izglasamo njihove amandmane.
Tako se to ne radi, kako su oni rekli. Jednostavno se opredelite za jedno rešenje, ali Bože moj. Svaki narodni poslanik ima pravo da predloži različit amandman, da ima mišljenje, da u tom sukobu mišljenja zajedničkih, suprotnih ideja tražimo zajednička rešenja i da u danu za glasanje utvrdimo političku istinu, a prigovori o promeni zakona, zakoni se donose za ljude, oni se menjaju za ljude, menjaju se za društvene grupe, za one na koje se odnose. Vlada pokušava, kao i svaka druga Vlada, da maksimalno izađe u susret većini koja želi te promene i da se na takav način ponaša, ja tako doživljavam i apel premijera.
Svaka Vlada želi da donese onakve odluke koje odgovaraju većini građana ili većini iz te društvene grupe, a da izbegne ono što odgovara samo manjini i ova Vlada upravo to radi.
Da bi mi došli do zajedničkog rešenja, da bi našli mesto pod suncem, mi treba naporno da radimo. U ovom trenutku nas gledaju ili će nas gledati otpušteni, siromašni i slabo plaćeni, oni koji su to postali krivicom stranke bivšeg režima i bilo bi dobro da udružimo snage, da se ujedinimo i da probamo merdevinama uspeha u svim segmentima društva da se popnemo stepenicu po stepenicu i da ne doživljavamo te merdevine uspeha kao lift i da pokušamo da kao stranka bivšeg režima da do nekog rezultata dođemo sa rukama u džepovima. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gosti, ja sam predlagače amandmana razumeo, malo mi nedostaje ovaj jedan, kako beše, vojvoda maldivski, ali bez obzira na to, razumeo sam predlagača da teži očuvanju kulturne baštine. To sam razumeo od predlagača amandmana. Kako kada član 25a, odnosno član 12. koji glasi da se dodaje član 25a u osnovni zakon, da Republika Srbija, AP Vojvodina, pokrajina samo, odnosno jedinica lokalne samouprave imaju obavezu između ostalog i čuvanja umetničkog nasleđa, kao i domaćeg kulturnog i umetničkog savremenog stvaralaštva.
Ako se neko zalaže za čuvanje baštine, a traži da se ovo briše, meni onda nije jasno kako se to neko zalaže za našu baštinu. Možda je njima tuđe slađe, ali ja verujem da umetničko nasleđe, da kultura i umetnost našeg naroda, da ono što su oni rekli što su nam ostavili preci, da mi celu državu, uključujući i kulturu i umetnost, moramo makar u istom stanju da ostavimo svojim potomcima u odnosu na ono kako su nama ostavili naši preci državu, kulturu, umetnost. Mi imamo obavezu, što ovde i piše, da svojim radom čuvamo kulturno nasleđe i umetnost našeg naroda i ove države.
Ako neko predloži da se ovo briše, onda ja razumem da mu je tuđe slađe i onda to otprilike glasi onako – ne ostajte ovde, sunce srpskog neba neće vas grijat ko što maldivsko grije. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja predlažem, naravno, da odbijemo ove amandmane, s obzirom da bi se ova tačka 13. znatno izmenila, a po pitanju likovne primenjene umetnosti i dizajna, koje su predložili, govoriću malo kasnije i zato predlažem da se, u skladu sa onim što je Vlada napisala, ovaj amandman odbije.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, pošto se ovde radi o primenjenoj vizuelnoj umetnosti, želeći da kažem zašto treba odbiti ovaj amandman, ja ću da dokumentujem. Meni je ta kultura malo strana, ali, recimo, ne znam koja je ovo vrsta vizuelne umetnosti. Ja ne znam, za mene ovo nije umetnost, ali čovek koji je na fotografiji je meni spočitavao na kulturi. Dakle, ne znam da li je osoba devojčica, trbušna plesačica, da li je punoletna, ali …

Gospodine predsedavajući, ako ste pročitali pažljivo član 55a, radi se o primenjenoj vizuelnoj umetnosti i dizajnu umetničke fotografije. Za mene, ja govorim, ovo i nije neka umetnost. Zašto to kažem? Zato što je za vreme vladavine stranke bivšeg režima i ovo smatrano umetnošću, kada devojke posluže kao poslužavnik. Ja ne znam da li je to ta vizuelna umetnost o kojoj oni govore, ali recimo rashlade se devojke i onda se na zabavama za pravosuđe služi hrana na njima kao na poslužavniku. To je ta vizuelna i umetnička fotografija koja izgleda ovako. Ja ne znam šta to nije jasno. Za mene ovo nije neka vizuelna umetnost i ne znam čemu težnja predlagača amandmana. Dakle, to se dešavalo pre leta 2012. godine. Znači, ukoliko neko rashladi devojke i ovo zove umetničkim sadržajem i ovo brani kao umetnički sadržaj, za mene, možda sam ja previše patrijarhalan, to nije neka umetnost, tim pre što ovo nije za mene kulturno. Ovo derogira celokupan ženski rod. Dakle, ukoliko neko služi…

Ja ne znam zašto vi mene opominjete, kada ovaj član 55a…

Gospodine predsedavajući, predlažem da se amandman odbije, ali sam prikazao i ulogu stranke bivšeg režima i načina na koji oni vide umetničku, vizuelnu umetnost itd. Ja jesam pomalo moderan čovek, ali ovo ne mogu da shvatim, tim pre što je ovaj čovek na fotografiji meni spočitavao o kulturi. Očigledno da ja o kulturi znam više od njega. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da pripadnici stranaka bivšeg režima ne moraju da brinu zbog ovoga, jer ja verujem da po pitanju sredstava u budžetima lokalnih samouprava i AP Vojvodine neće oni odlučivati. Verujem, ako je napravljena neka šteta, da je vladajuća većina napravila sama sebi, jer je nesumnjivo da posle izbora vlada vojvođanskog vlastelina neće vladati Vojvodinom, a bogami, verujem, ni lokalnim samoupravama, ne zato što ja samo verujem u to, već veruju građani Republike Srbije, a posebno građani AP Vojvodine i lokalnih samouprava, posebno sa teritorije AP Vojvodine.
Mislim da ima dovoljno sredstava u budžetu AP Vojvodine. Mislim da ima dovoljno sredstava u budžetima lokalne samouprave, a posebno verujem da vredi više finansirati kulturu iz budžeta AP Vojvodine, nego, recimo, firme koje se bave proizvodnjom pogrebne opreme.
Dakle, ako ima u budžetu, a do sada kod vojvođanskog vlastelina je tako bilo, para koje se poklanjaju firmi za proizvodnju pogrebne opreme koja ta sredstva treba da vrati vojvođanskim pokrajinskim ustanovama i organizacijama u svojim proizvodima. Ako ima para za takvu vrstu poslova u budžetu AP Vojvodine, verujem da je korisnije da buduća vlast to uradi na kvalitetniji način i umesto da finansira proizvođače pogrebne opreme da finansira kulturu, da ne finansira javne kuhinje. Ko nas je doveo do javnih kuhinja? Nego da probamo da napravimo posla, hleba i kulture za sve naše građane. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja moram da dokažem da pripadnici iste izborne liste predlažu dva različita amandmana na član 39. Opet ono tehnički nemoguće. Jedni predlažu da izbrišemo ceo član, a drugi onda predlažu da se taj član izmeni. Dakle, ili je jedno ili je drugo ili je došlo do razdruživanja, a teško od jedne dlake napraviti dve.
Ja verujem ministru da su oni dodelili gospodinu Cepteru nagradu. Ne znam da li se ona zvala „zlatna šerpa“, ali verujem da će posle izbora neki dobiti klasičnu od naroda i građana Srbije. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih prvo da zahvalim onima koji su pokušali da me uvrede. Nije prvi put da mi spočitavaju pravo da govorim o amandmanima bilo koje vrste, a posebno mi prigovaraju na mojoj obavezi i ustavnom pravu da predlažem, tumačim akte, amandmane, ispravke, sve što Narodna skupština ovde treba da odluči i da razmatra. O kvalitetu i ovog amandmana i drugih amandmana najbolje govori prisustvo onih koji su amandmane podneli. Ni sami ne veruju u ono što su napisali. Pogledajte koliko prisustvo je njihovih kolega, u želji da podrže tako kvalitetne amandmane, kako oni smatraju da su podneti.
Nije prvi put da meni, kao poljoprivredniku, osporavaju da nemam pravo da pričam o kulturi. Taj čuveni praziluk koji je njima stalno nešto na umu, sticajem okolnosti, raste na selu, ne raste na pašnjaku. Na pašnjaku rastu zgrade. Onda oni koji uzgajaju zgrade na pašnjaku spočitavaju meni da nemam pravo da se bavim kulturom. Nisam ja ovo izmislio. To je čovek koji mi je osporio pravo da govorim o kulturi, a pri tome, iz ovoga se vidi da sam treba da razmisli da li je ovo kulturno ili ne, za mene nije. Za mene nije kulturan ni kohiba, dok jadna devojčica igra polugola ili gotovo gola. Za mene nije kulturno da neko dobije zlatnu šerpu, ili kako se zove to priznanje, Filip Cepter. Za mene nije kulturno da neko rashlađuje devojke i na njima poslužuje hranu, da budu ancer, poslužavnik, ili kako se to zove. Oni su to pisali kao kulturni događaj, a ne ja. Ovo je za pravosuđe, gle čuda, zabava za pravosuđe, to je bilo u njihovo vreme.
Danas oni govore o tome da ministar kulture nije bio na sednici Odbora. Kod njih ministar kulture i drugi ministri nisu dolazili na Vladu. Da li se vi sećate da su oni vladali SMS porukama? To je bila SMS Vlada, koja kada je trebalo da se zaduži, oni poste poruku – da li ste za to da se zadužimo 500, 600, 700 miliona evra, da dignemo inflaciju na 10%, veštački dignemo penzije, inflacija to pojede itd? Tako su oni vladali. To nije bilo kulturno ni za vladanje.
Oni pričaju o premijeru. Jednom ga optužuju da treba po pitanju ministra Gašića da nam naredi kako da glasamo, a drugi put mu osporavaju da apeluje na nas da razmislimo o glasanju za neki njegov predlog, pokušaj da nas uvredi. Završavam. Ne može nas uvrediti svako, može pokušati. Nije svako, gospodine Babiću, dostojan naše pažnje. Mudrog čoveka teško je uvrediti i poniziti. Možete samo da me ponizite ako ja to dopustim, a vama sigurno to neću dopustiti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas je sreda, pitanja se postavljaju nekim drugim danima.
Reklamiram članove 106. i 107. Poslovnika. Smatram da se govornik nije držao teme dnevnog reda, pod jedan, a pod broj dva – da je povređeno dostojanstvo Narodne skupštine i svih narodnih poslanika koji čine ovaj saziv Narodne skupštine, pa možda i narodnih poslanika iz prošlog saziva, a bogami, na ovakav način se krnji ugled i poslanika koji će doći posle nas.
Naime, shvatam da je izborna kampanja, sve razumem, ali ako kaže neko da je policija napala selo, ili možda nisam dobro čuo, možda je napala belo, ili je tražila belo pa napala selo, nisam razumeo, ukoliko neko kaže da je policija napala selo, taj širi lažne vesti. Ja kao narodni poslanik nisam upoznat sa tom činjenicom da je policija bilo gde na teritoriji Republike Srbije, posebno ne u poslednjih 12, 13, 14, 15, 16 godina, napala bilo koje selo. Činjenica je da u ova demokratska vremena češće selo napada policiju nego policija selo, odnosno da građani češće nasrću na policiju nego policija što to čini prema građanima.
Razumem tugu i bol za izgubljenom foteljom. Razumem, kada imate fotelju, sve je u redu, ljudska prava su veoma velika, Beograd vam je veoma blizu Novog Pazara, ali kad izgubite fotelju, onda su vam ljudska prava nikakva, onda vam je Beograd daleko, onda vas niko ne razume. Ja razumem tugu i bol za izgubljenom foteljom, ali mislim da je ovo previše.
Tražim da se u Danu za glasanje glasa o ovoj povredi Poslovnika. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, čudan je Poslovnik ovih dana, vrlo čudan. Čudne su liste govornika, pa ću ja, ako dozvolite, nešto i da izjavim po pitanju suda i tužilaštva. Ja i dalje tvrdim da naš trpeljiv narod, pre svega trpeljiv, siromašan, na ivici bede i gladi, ogromna većina živi u bogatoj i plodnoj zemlji, ali siromašni i gotovo gladni više od tog hleba žele pravdu. Oni žele da se kazne, oni kao gubitnici tranzicije, čekaju i uporno čekaju da se kazne dobitnici tranzicije. Ne oni koji su to stekli svojim umećem, svojim biznisom, svojim kapitalom, već pre svega oni koji su to stekli kriminalom, koji su državu pretvorili u baru kriminala, gde dok nismo ušli u nju nismo znali ni koliko je duboka, a mnogo je duboka. Zato oni više od hleba traže od sudske vlasti da utvrdi istinu, da utvrdi istinu, da kazni krive i zaštiti žrtve, ne samo da bi ih kaznili, već da bi se ubuduće krivična dela ili nedela na takav način sprečila.
Verujem da nove sudije, verujem da promene u tužilaštvu treba da obezbede da se na tom sudu jednom utvrdi istina. Takođe, želim da podstaknem tužioce da u ime naroda tragaju za tom istinom. Da bi sud imao šta da radi i kako da utvrdi istinu, oni zbog naroda moraju da tragaju za tom istinom iz razloga da se kazne krivi, da se zaštite oni koji nisu krivi.
Činjenica je da su partijski sudovi, koji su postojali kao sudovi partije, kao produženi organi određenih stranaka, stranaka bivšeg režima, koalicije, pre svega služili da zaštite svoje partijske moćnike. To su bili sudovi partija. To nisu bili sudovi naroda koji su trebali da utvrde istinu, već su to bili sudovi koji su bili protiv naroda i protiv istine.
Zadatak onih koji danas, kao sveža krv, ulaze u pravosuđe je da u ime toga pristupe rešavanju teških slučajeva. Ja pozdravljam razrešenje sudija u Valjevu, iskreno pozdravljam i snažno pozdravljam, ali ja ne verujem da su drugi sudovi imuni na divljanje sudskih izvršitelja kojim je nedavnom promenom zakona to divljanje sprečeno i ublaženo. Zakon koji je bio na snazi donedavno je sprečavao žrtvu da se uopšte žali. Izvršitelji su divljali, imali su svoje sudije, imaju svoje izvršitelje, svi su bili u kombinaciji, kao da su radili na procenat. Sudovi su lupali pečate kao da su bili šalteri sudskih izvršitelja, a ponekad i nekih advokata i nisi morao pitati – zašto je doneta neka presuda, već pošto je doneta neka presuda.
Naš narod priča, a ja verujem gde ima dima ima i vatre, da se neki novac vraća i prebija u presudama. Kod mene u Inđiji očigledna nepravda. Čovek se spalio u dvorištu svog advokata uz tvrdnju da je advokat bio prvo njegov, pa prešao na protivničku stranu. Pošto nije bio zadovoljan pravdom, on se spalio. To je građanin ove zemlje. Ma koliko bio siromašan, on kao građanin ove zemlje, on kao neko koga mi predstavljamo ovde, ima pravo na zaštitu, bez obzira koliko je bio siromašan. Presuda je bila pravosnažna. Nažalost, nije mu se moglo pomoći. On je svoje muke malo gorom mukom skratio, ali nas je opomenuo da po pitanju izvršenja, što izgleda ovako benigno… Ovde se otprilike debate vode oko toga ko će gde biti koji tužilac, sudija itd. Debate treba sa se vode oko prava, prava građana na istinu i pravdu. Jedno je pravo, drugo je pravda. Sudovi moraju težiti ka istini, težiti da zadovolje one koje treba da štite i da kazne one koji ugrožavaju njihov život, njihovu slobodu, njihovo pravo na posao, pravo na hleb, barem je to moje mišljenje.
O Holokaustu. Kao pripadnik familije koja je u svim ratovima, na sreću, bila među žrtvama, ono Patrijarha Pavla - ako ne možemo da živimo kao ljudi, bolje da nestanemo, da ne živimo kao neljudi, bolje da nestanemo. Otprilike tako. Tako se moja familija ponašala. Nestajali smo, ali smo gledali da ostanemo ljudi. Ja verujem da te naredbe postoje, ali toj nepravdi, koju danas ispravljamo, učinjena je još veća nepravda. Nekom novom naredbom, zločin je zadržati tu imovinu za vreme rata. To je zločin, kriminal, nazovite kako hoćete, veliki kriminal. Neću da govorim o imenima.
Tadašnja okupirana Srbija, bez obzira što je bila okupirana, nije imala pravo da učini to. Učinila je pod pritiskom, postoji naredba. Šta ćemo sa naredbom kojom je ta imovina zadržana u slobodi? Ako je zadržana u ratu, a što je zadržana u slobodi? Ja pitam drugove i drugarice, pitam gospodina Martinovića koji je istoričar, pravnik istoričar, koji to najbolje zna. Posebno je dobar u istoriografiji koja vas zanima, gospodine, koji dobacujete. Verujem da je veoma dobar, ali ja govorim činjenicu.
Ja neću govoriti o martovskim sporazumima. Neću govoriti o Velebitu, Đilasu, Koči Popoviću. Neću govoriti o pregovorima u Zagrebu. Evo, neću govoriti. Neću pokazivati ovlašćenje Koči Popoviću da pregovara. Evo, neću govoriti. Ja govorim zašto se u slobodi, koliko je prošlo godina, 70, 40, 50, zašto se u prvih 10 nepravda nije ispravila? Reći ću vam. Zbog braće po žrtvovanju. Romi, Jevreji, Srbi, braća po muci, braća iz gasnih komora, ubijena, zaklana, preklana, kako god hoćete, u Aušvicu, Jasenovcu, Sajmištu, Banjici, gde god hoćete. Oni su bili jednaki i kad je otimana imovina. Ova naredba, koja je sramna, zašto nije ukinuta posle rata? Čak i umnožena. Zašto je u Slavoniji Srbima zabranjen povratak? Kojom naredbom, gospodine ministre? Donesite i nju, da vidimo, biće pravedno.
Kada govorimo o žrtvama holokausta, moramo da se setimo da je jedan narod uz jevrejski procentualno najviše nastradao oslobađajući sebe i druge, živeći kao ljudi, a bilo je među nama i neljudi, živeći kao ljudi u zadnjih sto godina 20. veka izgubili smo tri miliona pripadnika srpskog naroda.
Mislim da su samo Jermeni i Jevreji doživeli goru sudbinu od nas. Mi smo doživeli i zašto to ne reći, kao armatura bivše Jugoslavije da budemo proglašeni isključivim krivcima za zadnju dekadu 20. veka. Zašto to ne reći u ovom parlamentu, zašto ne reći da pripadnicima većinskog naroda takođe nije vraćena imovina? Salaši, njive, objekti, mehanizacije itd.
Pozdravljam ovaj povratak imovine, čak i u situacijama kada nema naslednika, ali mi nismo vratili većinskom narodu imovinu koja je oteta od 1944. godine pa nadalje od ljudi koji su krivi samo zato što su imali. Pobijeno je desetine hiljada ljudi. To nije sigurno uradio pokojni Draža, ni pokojni Hitler. Možemo govoriti o tome.
Ne želim da se bavim podelama, gospodin Martinović je rekao – postoji crna i bela strana, postoje sivi tonovi. Mislim da smo svi u grešci. Dame i gospodo narodni poslanici svi grešimo. Za vreme Drugog svetskog rata bratoubilačkih ratova je bilo samo na teritoriji Srbije, brat na brata. Ovo sve drugo su bili ubilački ratovi, nemoj da lažemo i sebe i druge. Ne valja, ali mi ne smemo da se bavimo crnim i belim tonovima, mi ne treba da se bavimo podelama. Teško ćemo, ma koliko pokušavali u ime svojih ideologija da iskreiramo prošlost, teško možemo urediti prošlost. Ona se ne da urediti, ona se desila. Mi možemo na lepši ili lošiji ili ružan način opisivati jedne, druge ili treće.
Možemo reći da je engleska reprezentacija 1938. godine, fudbalska, pozdravila Hitlera njegovim pozdravom. Ja to ovde ne mogu da imitiram, nepristojno je, ali to se desilo. Mi ne treba time da se bavimo. Previše smo jadan, iscrpljen, mali narod, toliko puta klan, ubijan, vešan, nabijan na kolac, da ne spominjem sve zločine i da ih ne opisujem toliko živopisno. Mi ne možemo iskreirati prošlost, možemo samo jedni drugima prebacivati neke krivice. To narod i na teritoriji bivše Jugoslavije ne radi.
Mi treba ne da pričamo o podelama, mi treba da pričamo o sabiranju. Previše smo mali narod da bismo se više delili. U zadnjih sto godina 20. veka jedino Srbi nisu imali nikakav priraštaj na Balkanu. Grci 35%, Bugari 38%, u Rumuniji 45%, Srbi 0%, Turci 400%, Albanci 700% za sto godina priraštaj. Zato mi nemamo vremena da se bavimo podelama. Mi treba da se bavimo sabiranjem, množenjem, dizanjem ekonomije. Mi moramo da se ujedinimo oko nevolje u koju smo upali. Svu energiju da posvetimo rešavanju, da muka i nevolja bude to što nas je ujedinilo i tako ujedinjeni da napravimo državu, zemlju slobodnih i dom hrabrih. Da ekonomiju podignemo na noge i tada će nas poštovati svi drugi koji su nas podeljene koristili jedne protiv drugih.
Zato je moja poruka za kraj, nemojte dozvoliti da nas dalje dele i da nas koriste jedne protiv drugih, dajte da se ujedinimo i da se mi jednom dozovemo pameti, da napravimo jednu državu po meri naroda, gde će nam narod biti manje bos, manje gladan, manje siromašan, da napravimo snažnu ekonomiju koja može da nosi napredak. Tako ujedinjeni da podignemo, a svedoci smo gospodo sudije, gospodo budući tužioci, da u prethodnih 15 godina ili 30 godina kada su nas prvo spolja ugrožavali, a unutra potkradali pa se obrnulo od 2000. godine su nas unutra više potkradali nego spolja pritiskali. Svedoci smo da nam samo orlove sa grba nisu pokrali. Zato vas pozivam da se ujedinimo, da se ne delimo, već da se saberemo i umnožimo. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, postoje dva poslovnika. Jedan za mene, drugi za opoziciju. Dovoljno je samo reći – vaša stranka, pa da neko dobije pravo na repliku.
Ja poštujem tu toleranciju i u ime te tolerancije ne želim da govorim. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče Vlade, gospodo ministri, poštovani gosti, ja ću prvo na početku, ceneći ove neartikulisane zvuke koje je uputio moj kolega poljoprivrednik, ipak se usuditi da nešto izjavim u ovom parlamentu, s obzirom da ga i oni smatraju svetilištem demokratije, ali u praksi to ne mogu da dokažu.
Naime, radi se o ispravci. Predstavnik stranke bivšeg režima je ovde rekao da se slobode u jednoj državi, jednom društvu mogu ceniti po slobodama koje uživa u originalu, citat glasi: „manjina“, u toj državi, u tom društvu, a predstavnik stranke bivšeg režima naravno je plagirao, ali oni su protiv plagijata, i rekao da se slobode u jednom društvu mogu ceniti prema slobodama koje uživaju žene.
Za mene žene nisu manjina. One su i brojčano većina. Ni u moralnom, ni u brojčanom, ni u svakom smislu ja ne smatram žene manjinama. Imam još jedan dokaz o licemerju stranke bivšeg režima i njihovih pripadnika. Ako nisu znali kako ta izreka glasi, mogla je pitati kolegu koji je sto godina kreirao te izreke, koji je sedeo pored nje. On bi sigurno rekao, pamti, sve izreke je doživeo u poslednjih 100 godina, mogla je pitati uvaženog kolegu narodnog poslanika da joj objasni da se ta izreka odnosi na manjine, a ne na žene, jer žene naprosto nisu manjina.
Gospodo poslanici, gospodo iz Vlade, vaspitanje, pristojnost o kojoj ste govorili se dokazuje i ovde. Kada ostanete vaspitani i pristojni prema onima koji su krajnje vulgarni, bezobzirni, naš narod bi rekao i bezobrazni, bahati, kojem viču – đubre, stoko itd, i morate da nađete neku olakšavajuću okolnost za nas ovde koji sve to trpimo i da se na te uvrede, na te prizemnosti plaća porez.
Gospodine predsedniče Vlade, moj kolega poljoprivrednik bi bio najveći poreski obveznik u Srbiji. Mislim da bi nadoknadio i onih 525.000 evra koje je dobio u snalažljivom zauzimanju, kako se to kaže, Fruške Gore, odnosno njenih padina. To bi bilo njegovo vojničko dostignuće, nemerljivo, koje nas je koštalo ne 525.000 evra, to dostignuće nas je koštalo 1.025.000 evra. On to što je dobio je zajedno sa firmom prodao drugoj firmi, tajkunu koji mu je, uzgred budi rečeno, prijatelj, pa to dokazuje njihovu borbu protiv tajkuna. On je to prodao, ali pošto je to zemljište bilo predmet nacionalizacije i predmet restitucije, sada država zemljište ne može više da vrati. Mora da plati negde oko 500.000 evra pravnim sledbenicima porodice Jakšić koji su, Bože moj, bili krivi posle rata samo zato što su imali 50 hektara zemlje. Takve gromade od premijera smo mi imali.
Takođe, gospodine predsedniče Vlade, gospodo ministri, gospodo poslanici, pristojnost mora da bude dvosmerna. Ovo je fotografija na kojoj je Antonela Riha, veliki vođa protesta, koja je rekla, valjda u cilju demokratskog dostignuća stranke bivšeg režima, da su protesti u cilju da se natera predsednik Vlade da on natera poslanike da glasaju za smenu ministra vojnog, baš demokratski.Novinari koji se zalažu za demokratiju dođu da traže od predsednika Vlade da natera poslanike da glasaju za smenu. Ja sam mislio da je demokratija nešto više, ali izgleda da su ovi pristojni malo pametniji.
Ovde pored Antonele Rihe piše, direktno pored nje, sve ove parole su iz jednog štampača, „Gašiću ološu“. Organizator ovog protesta je bio NUNS, UNS, NDNV, Gruhonjić, Sajdinović, Vukašin, od Vranje nema laganje, sto kila Vukašin, dvesta kila laži, a dezinformacije se ne broje.
Takođe, moram da vas upozorim, kada izađemo pred jedan deo novinara, ovo ne govori o svim novinarima, naravno, da mi ne znamo, gospodine predsedniče Vlade, da li smo izašli pred novinare, govorim o delu novinara, ili pred političke protivnike koji su novinarstvom samo zamaskirali svoj politički rad, kupili ne protiv Vlade, ne protiv poslanika većine, već se bojim i protiv države. To je moje mišljenje. Dakle, ne znamo da li od nas traže informaciju ili nam upućuju provokacije. Nikada nismo na čisto.
Ovo mene apsolutno nije iznenadilo, kao ni izjava Ješića, koja je ostala nekažnjena od ovog NUNS-a, UNS-a, njegovog prijatelja Gruhonjića sa kojim je njegov brat delio sponzorske aranžmane u Inđiji, za „Medija grup“. Dakle, ta vrsta uvreda, naravno, ostala je bez izvinjenja, bez kazne, bez ičega. Da bi bilo pristojne, da bi bilo vaspitane Srbije, to mora biti višesmerno, uzajamno, ne možemo mi nekoga poštovati, a on nama uzvraćati neprestano uvredama. Mi smo ljudi od krvi i mesa i nama može da se otme neka prejaka reč, može da bude malo neslana šala, kojom će danas Skupština najverovatnije jednom razrešenom ministru uskratiti poverenje.
Kao žrtva neverovatnih uvreda o pristojnosti moram da kažem da nije pristojno uraditi ovo, ali ne možete ni hladni ostati kada vam pripadnik stranke bivšeg režima, koji je uradio ovo, još uvek nekažnjen, ovde zapreti obračunom, psovkama, batinama itd. Ostao sam pristojan. Vi morate razumeti da smo mi seljaci koji volimo vojsku, za razliku od mog kolege poljoprivrednika, on to baš i nije voleo.
Kada je trebalo državi služiti 1978. godine, kada sam ja bio u hrvatskom Karlovcu, on je vešto izbegao služenje vojnog roka. Kada je trebalo državi služiti, oružje zadužiti, dok sam ja bio pod oružjem u hrvatskom Karlovcu, on je bio minus jedan negativan, nije bio za vojsku. Kasnije, kada je počeo da se služi državom, kada je trebao da služi vojsku, on je rekao zbogom oružju. Bio je mlad, ali je mislio da je Hemingvej. Kada je trebao da služi, nije hteo, ali kada je počeo da se služi državom, onda se 1999. godine, naravno on će to opovrgnuti, ja imam pravo da kažem, ne odgovaram za reči izgovorene ovde, znam da će me možda Ministarstvo demantovati, ali ovo je tačno, uključio u šverc oružja vredan milion i po maraka, koje je lično odneo na Dimitrovgrad za nabavku tenkovske municije prilikom agresije NATO pakta. Niti smo dobili municiju, a pare su nestale, najverovatnije da se moj kolega poljoprivrednik snašao. Ovde ko želi da pogleda imam sve. Da me ne bi demantovali, imam sve brojeve i sve izveštaje SSNO, izveštaje OB sektora itd. od 1999. godine. Mislim da za govornicom ne odgovaram za reči koje sam izgovorio, s obzirom da verujem da je ovo deo neke vojne tajne.
Kada je to prošlo, zbogom oružje, pa je onda rekao – dajte mi oružje. Dobio je dozvolu za nošenje. Ovo ne mogu da objasne ni lekari, ni vidari. Kako neko se ovako brzo transformiše od zbogom oružje, do šverca oružja, pa do dajte mi oružje? Ovo se već dešava kada je počeo državom da se služi.
Dame i gospodo, nemojte nas ceniti po mom kolegi poljoprivredniku…

Ja govorim i o pristojnosti i o vojnim pitanjima, uzajamno. Dakle, svakako je veoma vojno i moram da kažem da smo vrlo rado mi poljoprivrednici služili vojsku i državu. Izbegavali smo da se služimo državom, ali smo je rado služili vekovima.
U mojoj glavi još odjekuje bat koraka one umorne srpske vojske, one umorne seljačke srpske vojske koja ide preko Prokletija, ne želeći da kapitulira. U glavama nas seljaka koji nismo bežali od vojske još uvek odjekuje taj umorni bat koraka srpske vojske koja ide kroz smrznutu zemlju, kroz snegove, močvare da ne bi kapitulirala. To je srpska vojska. Još uvek u mojoj glavi, u glavi svih seljaka, ne ovih sa Vračarskog pašaluka, oni sa tim nemaju veze, odjekuje tutanj vojničkih cokula, francuskih, na nogama srpskih seljaka, tutanj koji je bio brži od francuske konjice, tutanj slobode koji je hteo da oslobodi svoju šljivu, svoju njivu, svoju državu i da slobodno podigne svoju zastavu. Toj vojsci sam pripadao ja sam.
To su naši vojnički ideali, to je tutanj slobode koji se sve jasnije čuje u Srbiji, ali oni su imali drugi tutanj, tutanj preko Fruške gore. Kajmakčalan, šta je to za njih. Vredelo je zauzimati Frušku goru, a uspeli su agresivno da uđu i na Devičanska ostrva, pa vinarija mog kolege poljoprivrednika, kaže …. Devičanska ostrva, sve sa apostolkama . Koji tutanj bežanije. Jedni su za tutanj slobode, ovaj drugi tutanj je tutanj srama. Sa tim tutnjom otišao je i naš novac tako da to nije smešno.
Takođe, putevi vode u šverc protiv državnih organa, pa nestane, u firmi „Presa“ koju je vodio moj kolega poljoprivrednik, 130, netragom naravno, 138.000 flaša vina, ali uvoznog, onog koji treba da konkuriše našem vinu, ne onog koje je on proizveo. Nije proizveo ni za pričest. Samo je konkurisao našem vinu. Vrednost 138.000 flaša vina je vredelo 89 miliona dinara u to vreme, oko 900.000 evra. Imam sve zapisnike iz te firme, koji kažu da je bivši direktor vinodelac, moj kolega poljoprivrednik, netragom odneo 138.000 flaša vina. E to je taj tutanj slobode koji su oni primenjivali. Mi preko Prokletija, oni preko Devičanskih ostrva na Frušku goru, čudna neka putanja.
Gospodine Gašiću, bila je nedelja 6.12, bila je nedelja, kolege zapamtite, bila je nedelja. Mi koji radimo nedeljom, znamo da je bila nedelja, mi koji radimo nedeljom, mada to nije po božijim zapovestima. Ponekad zbog nevremena koji smo i na plugu i na stubu, mi znamo da nedeljom ne bi trebalo raditi, ali mi moramo da radimo zato što drugi nisu radili. Mi znamo da je bila nedelja, greška je bila u nedelju. Vi nikada u nedelju niste radili. Vi niste radili ni subotom, vi ne radite ni radnim danima. Onaj vaš vojvođanski vlastelin, kad hoćeš da ga tražiš, nemoj da ideš bre u izvršno veće i u banovinu, treba da ideš u teretanu, na Brione, tamo možeš da ga nađete. Bila je nedelja.
Mi koji smo služili vojsku to znamo, mi koji nismo bežali od svoje vojske, već su tuđe vojske bežale pred nama, mi znamo da je bila nedelja. Oni ne znaju ništa, oni znaju samo da se provode po kafićima, oni znaju samo da isporučuju uvrede, oni ništa drugo ne znaju da rade.
Mi od njih nismo dobili državu, mi smo dobili državu bez države. I gospodine Gašiću, gospodo ministri, pred nama je čudan put sa kojim Srbiju treba izvući iz krize. Nismo dobili državu. Ima poslovica – kad dobijete limun, ako ste pametni, vi napravite limunadu. Ovi šutnu limun, uzmu kamen i gađaju nas.
Gospodine Gašiću, uzdajte se u tu poruku, u ovom trenutku, život vam je dao limun, ali ako ste pametni, uporni, vi ćete napraviti limunadu i ja u to čvrsto verujem.
Takođe, postoji izreka Dostojevskog – ako idete putem i zastajkujete na svakog psa koji laje na vas, gađate kamenjem, nikada nećete doći do cilja. Nema zastajkivanja. Ma koliko zviždali oni koji će na izborima da fijuknu. Čvrsto verujem da će na izborima da fijuknu. Naš narod zna da ceni rad i zna da kazni nerad.
Dame i gospodo, ministri, mi smo dobili državu bez države, državu koju valjamo izvlačiti iz nevolje. Slava ovih kolega poslanika, uz moju malu pomoć i vas ministara i u tome da je na nas došao red da izvučemo državu iz nevolja u koju su je ovi gurnuli. Ja ću, s tim u vezi, citirati, ja ću reći za mene jednog velikana. Dvanaest godina ovom zemljom vladaju najgori, u Vojvodini 15, dodaću. Dvanaest godina ovom zemljom vlada bruka i sramota, 12 godina nas je stid da budemo građani ove zemlje, posebno nas u Vojvodini. Nemamo razloga. Kad njih sklonimo u potpunosti, ponovo ćemo biti veliki, ponovo ćemo biti ponosni, samo nam malo treba.
Oni su jedna mehanička prepreka, posebno nama u Vojvodini, na našem putu. Zajedničkom snagom sklonićemo iz sa tog puta. Oni za nas više nisu vlast. Oni su jedna banda uzurpatora koja još uvek ne zna da su smenjeni. Ovo je bio citat. Oni su gospodo, vi pored televizora, oni su vas izbrisali sa spiska ljudi koji nisu zaslužni da žive životom, da niste zaslužni da živite životom čoveka. Oni su vas izbrisali, izbrisali vaše plate, vaš posao, vaš hleb.
Dolaze izbori, dame i gospodo građani, seljaci, radnici, vreme ne gumicom već olovkom na izborima da i vi izbrišete njih. Izbrišite njih. Izbrišite njih. Hvala.