Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su zakoni o potvrđivanju ugovora o garancijama koji su već potpisani.
Dakle, ukoliko ih ne potvrdimo, sami sebi bi priredili mali skandal i pokazali da ova država nema kontinuitet i da je neozbiljna. Posebno je važan ugovor o potvrđivanju garancija o "Železnici", o rehabilitaciji pruga, s obzirom na kvalitet naših puteva i pruga.
Svaku vlast treba ceniti prema onome što ostavi iza sebe.
Dakle, i bivši režim treba ceniti i kvalitetno vrednovati po onome što su ostavili iza sebe, što su ostavili u proizvodnji, po onome što su ostavili u trgovinama, bankarstvu, putevima. Ovde valja reći da smo po kvalitetu puteva 132 u svetu, a po kvalitetu železnica smo 135.
Znači, sam kvalitet pruga i "Železnice" govori dovoljno onima koji su vršili vlast i koji su bili vladajuća većina u ovom parlamentu pre nas.
Bez obzira što su oni potpisali taj ugovor, smatram da tu garanciju treba potvrditi, pre svega, zbog ozbiljnosti države.
O kvalitetu naših pruga već je neko govorio, jer prosečna brzina naših vozova je 25 km na sat, a mislim da je na divljem Zapadu brže išla ona divižansa, a da su sa naših vozova poodavno točkovi spali, i da otprilike naši vozovi idu onim brzim prugama brzinom puža, pa je neophodna da se te pruge rehabilituju.
Hoću da kažem da je "Železnica Srbije" gubitaš i da te gubitke treba kontrolisati, s obzirom da je to preduzeće sa državnim kapitalom, odnosno pod kontrolom države.
Da li je neko ranije kontrolisao to preduzeće? Indikativno je da, recimo, dobijaju 16 milijardi subvencija, a da su im gubici godišnji na nivou od 17 milijardi, što gubici godišnji, što subvencije, to je ukupno 33 milijarde dinara. To je otprilike bilo 330 miliona evra. U Železnici radi 18500 ljudi. Od one 33 milijarde moglo se isplatiti oko 80 hiljada neto ličnih dohodaka. Za mene su to preveliki gubici. Što je rekao ministar finansija, izgleda da kao i kod "Sartida", izgleda je bolje da ih platimo da ništa ne rade, nego što im dajemo subvencije da rade i pritom se oni gotovo ne bave prevozom roba i usluga. Uglavnom se bave ubiranjem subvencija od države, isplatom ličnih dohodaka, koje su daleko manje od polovine subvencija koje dobijaju od države i još naprave 17 milijardi gubitaka.
Ukupan akumulirani gubitak u Železnici je negde oko 1,5 milijardi evra. To je ono što je ostalo, što smo zatekli, neefikasnu Železnicu, već sam rekao sa kakvim prugama, sa kakvim kvalitetom prevoza putnika i roba. Sem toga, ostao nam je taj akumulirani dug od 1,5 milijardi evra i naravno, s obzirom železnica nigde u svetu nije privatizovana, ne verujem da će tu biti nekog javnog privatnog partnerstva. Naravno da će taj dug ostati državi koja će to morati da plati, a ukupna vrednost naše železnice, knjigovodstvena, kako je procenjeno, čini mi se da je negde oko 2,5 milijardi. Koliko znam, uvek se to malo preceni. Bojim se da su akumulirani gubici u Železnici, u koju treba uložiti ne znam koliko još milijardi evra, gotovo ravni imovini, odnosno vrednosti imovine sadašnje železnice.
Treba ostaviti takođe iluziju po strani da će Železnica vraćati neki dug samim tim što je gubitaš, samim tim što ima ovaj akumuliran gubitak. Opravdano verujem da će dug po garanciji koji sada potvrđujemo, da ćemo taj dug plaćati kao država. S obzirom da država nije zgrada Skupštine, s obzirom da država nije zgrada Predsedništva, s obzirom da država nije zgrada Vlade, hoću da kažem da to što će biti predmet vraćanja države, da će to biti predmet vraćanja građanima Srbije.
Danas kada potvrdimo ovu garanciju ili u trenutku kada se država zaduži, treba da budemo svesni da građani Srbije moraju da potpišu menicu. Za razliku od klasičnoj jemstva po kreditima, gde privatno nekom želite da budete jemac, vi otprilike birate da li to hoćete ili nećete. Za razliku od tog privatnog jemstva gde vi gledate i kvalitet kredita koji podiže onaj za koga jemčite, u ovom slučaju to nije slučaj. Vi privatno gledate da li će komšija za koga jemčite kupiti traktor, kupiti njivu i iz duga napraviti izvor za vraćanje duga i tek onda mu potpisujete jemstvo.
U ovim slučajevima kada se država zadužuje i kada potvrđujemo garancije, to više nije ta situacija. U ovom trenutku niko građane Srbije ne pita da li žele da budu jemac, znači, to je neka vrsta prisilnog jemstva i oni su samim tim, a to treba da im bude jasno, što su glasali za svoje predstavnike, predstavnici izabrali Vladu, Vlada zadužila državu, Skupština potvrdila, samim svojim glasanjem oni su potvrdili da žele da budu jemci, a i ubuduće treba da vode računa prilikom izbora, da im se ne desi da izaberu neku vlast kojoj smo nedavno videli leđa, s obzirom da je bila neodgovorna, s obzirom da je potrošila budžetskih sredstava od 2000. godine, gotovo ista vlast u kontinuitetu potrošila je negde oko 80 milijardi evra, zadužila javni dug države 18 milijardi evra. Unutrašnji dug je negde oko 15 milijardi evra i za sav taj novac nije napravila ni čestite puteve, ni čestitu železnicu, a o proizvodnji, po industriji, razvoju poljoprivrede i prehrambene industrije gotovo da ne treba govoriti.
Za razliku od klasičnog jemstva, ovde imamo i specifično jemstvo maloletnih osoba, s obzirom da se država zadužila i na po 10 godina. Dakle, i maloletne osobe koje sada imaju osam godina će morati da vraćaju dugove za koje mi izdamo garancije, odnosno za koje se Vlada Republike Srbije, bilo da je povukla kredit ili bilo da je štampala hartije od vrednosti, odnosno državne obveznice.
Ovde je proletos takođe potvrđena jedna garancija. Ne sporim da ovo moramo da potvrdimo. Ono što bih osporio to je garancija koju smo dali za Beogradski most. Nažalost, ta garancija, koliko vidim, za razliku od ovih koje su za Železnicu itd, za neki javni prevoz nije bila bitna garancija. Ta garancija nije potvrđena. Ona je sačekala nas da je potvrdimo. Za razliku od te garancije, garancija za Beogradski most je potvrđena, koliko se sećam, još u rano proleće ove godine. Potvrdio je bivši saziv Skupštine, koji smo mi nasledili. Ta garancija je bila u iznosu od 160 miliona evra i ona je tako brzo i olako potvrđena da me to naprosto čudi od bivše vlasti.
Kad uzmemo da ni taj dug, koji je navodno dug Grada Beograda, najverovatnije neće biti vraćen od onoga ko je povukao ta sredstva i da će i to biti državni dug, voleo bih da i ta garancija nije bila potvrđena i debelo bih razmislio da li da potvrdimo garanciju za most koji će ubuduće izgleda služiti samo njegovom tvorcu, prvom čoveku ovog grada, koji će po tom mostu najverovatnije prevoditi žedne preko vode, jer ne vidim neku njegovu veliku svrhu. Ukoliko želimo dobro ovoj državi, ubuduće za prilazne saobraćajnice oko tog mosta ne treba izdavati nikakve garancije, s obzirom s jedne strane da je Beograd prezadužen, a sa druge strane mislim da je jeftinije da izgradimo još jedan efikasan most od tridesetak miliona evra koji će izlaziti na neke saobraćajnice i time uštedimo možda još nekih 400 miliona evra, koji su nam potrebni da uradimo prilazne saobraćajnice za most preko kojeg u ovom trenutku prelazi veoma mali broj vozila i uglavnom verujem da je visok i dugačak da bi oni koje treba prevesti žedne preko vode bili što žedniji.
Kad smo već kod Grada Beograda, treba reći da je ta garancija potvrđena, iako je dug Grada Beograda 820 miliona evra, enormno visok. Procentualno je čak viši nego što je to slučaj sa državnim dugom. Dakle, kad uzmemo tog prvog čoveka Grada Beograda, koji sa jedne strane pravi javni dug koji je u ovom trenutku dostigao 820 miliona evra, onda vidimo dvojne standarde u ponašanju. Njegove dve privatne firme koje ima od 2005. godine i kasnije ona druga od 2008. godine, ukupno su zajedno napravile 930 miliona dolara dohotka. On je zaradio 930 miliona, s tim što je istovremeno javnu funkciju. Sa javnom funkcijom je u dubiozi 820 miliona evra, a u privatnom poslu, koji je paralelno radio sa time, je dobar preko 930 miliona dolara, tako da mi nije jasno da li se tu radilo o presipanju, jer kod mene postoji osnovana sumnja kad ja kao javni funkcioner pravim debeli minus, a privatna firma pravi debeli plus. Verujem, s obzirom da je ministarka tu prisutna, da se na Vladi razgovara i o tom slučaju.
Meni je žao što je danas skinuto potvrđivanje ugovora sa Italijom oko energetike, jer sam hteo da pitam i ministarku energetike i zloupotrebiću njeno prisustvo, pa ću je pitati ko je sve dobio energetske dozvole, odnosno dozvole za "vetro-parkove"? Da li je tačno da su to dobili bivši ministri energetike i njihovi članovi porodice i da je to dobio kralj šećera Miodrag Kostić? U vezi sa tim zakonom koji je skinut sa dnevnog reda postoje u javnosti dokazi da su bivši ministri energetike dobili dozvole za "vetro-parkove" i da je sem njih, dakle, radi se o gospođi Kori Udovički ili njenoj sestri, da se radi o gosodinu Goranu Novakoviću i da se radi o kralju šećera Miodragu Kostiću i da u periodu od 12 godina država mora da otkupljuje tu električnu energiju po pribavljenim cenama i gle čuda, baš od njih, baš od bivših javnih funkcionera, tako da je to još jedan dokaz o javašluku i o Srbiji u kojoj je korupcija gotovo za vreme bivše vlasti bila legalizovana.
Na kraju hoću da pitam i ovu vladu, s obzirom da sam od prošle davno digao ruke još čim je konstituisana, da li ćemo se baviti podizanjem proizvodnje, ukoliko ne rešimo pitanje proizvodnje i ne podignemo poljoprivrednu proizvodnju koja nije visoka uprkos tome što je naš izvoz veliki?
Veliki je zato što smo izgubili preko 400 hiljada stanovnika u poslednjih 20 godina, veliki je zato što se odselilo 400 hiljada stanovnika. Isto toliko je više umrlo nego što se rodilo i stoga je došlo do pada kupovne moći i postali smo povećali izvoz hrane.
Interesuje me da li ćemo mi zavrnuti lokale i pokušati da napravimo jedan ambijent da se poveća poljoprivredna proizvodnja i prehrambena industrija, s obzirom da poljoprivredna proizvodnja, ovakva kakva jeste, učestvuje preterano, sa gotovo 18% BDP, a u proseku Evrope i razvijenim zemljama je 2%? Voleo bih da poljoprivreda još više napreduje, ali da uporedo sa poljoprivrednom, razvijemo prerađivačku industriju i da razvijamo sve prateće delatnosti koje mogu da prate jedno i drugo, da povećanjem društvenog proizvoda izgradimo sebi puteve i pruge i pokušamo da tim putevima i prugama prevozimo našu robu. Sistem bivše vlasti je bio – strane banke, strani trgovinski lanci, strana roba. Postavlja se pitanje, sve da izgradimo ove puteve i pruge, čiju ćemo to robu prevoziti?
Glasaću za ovo, ali hoću da narod zna da je stara vlast novoj vlasti ostavila gotovo 18 milijardi javnog duga, da unutrašnji dug građana i privrede gotovo iznosi 20 milijardi, iza njih su dela i nedela koje će buduće generacije pokušati da otplate.