Dame i gospodo narodni poslanici, prethodni govornik koji je bio ovlašćen govorio je o krivici tadašnjeg rukovodstva. Može da pročita moj govor od 23. marta 1999. godine slobodno, ima na "Otvorenom parlamentu", ima ovde i svedoka. Dakle, sve što sam imao da kažem tada i NATO paktu, kao i našem rukovodstvu, ja sam rekao. Vuk potomak Jeremić nije, on je čuvao naftni izvor. Kada govorim o rukovodstvu, Miško Jeremić, otac Vuka Jeremića, bio je visoki funkcioner i direktor javnog preduzeća. Predsednik Skupštine, njegov partner, bio je Dragan Tomić, koji je pokušao čak i da spreči taj moj govor. Vuk Jeremić se krio u Londonu. NJemu nije bilo bitno ko se bombarduje. Vuk Jeremić posle bombardovanja i otimanja teritorije aktivno je izgrađivao kosovsku nezavisnost. Prvo je kaznio oficire kada je postao savetnik Borisa Tadića, ministra za odbranu, aktivno je učestvovao u penzionisanju oficira koji su učestvovali u odbrani zemlje, čak se time i hvalio SAD, ja sam pokazao taj dokument. On kao fizičar je trebao dati instrukcije svoj poslaniku šta treba da kaže, s obzirom na to da ako je izučio fiziku, a nije znao prvi NJutnov zakon, pa verovatno ne zna ni ovo, trebao je znati koliko je poguban osiromašeni uranijum po stanovništvo i zdravlje ljudi.
Treba reći istinu. Mi smo ovde političari, Amerikanci se ponašaju kao vlasnici planete, to je istina. Oni ne traže partnere, oni traže podanike i vazale. Mi se u to nismo uklopili. Ja sam bio nešto mekši 1999. godine. Možda sam i grešio. Možda sam tražio izlaz kroz malu rupicu koje nije ni bilo. Ja sam tražio da ne idemo u taj rat, ali možda izbora nije bilo, ja to sa sigurnošću ne mogu znati. Ali, ono što sa sigurnošću mogu znati je da mi nismo napali ni jednu članicu NATO saveza, čak ni matična država kosovskih Albanaca – Albanija nije bila članica NATO saveza. Nije bilo nikakvih razloga da NATO bombarduje. Time je od odbrambenog saveza postao agresorski. Gospodin Lazanski će svakako više govoriti o tome.
NATO savez su predvodile SAD. Šta očekivati od države koja je istrebila Indijance, koja je bacila atomsku bombu na starosedeoce, na Hirošimu i Nagasaki? Verovatno je tamo bilo i osiromašenog i aktivnog uranijuma. Prema tome, mi delimo na određen način posledice koje su imali građani Hirošime i Nagasakija i građani Japana. Za 78 dana ispaljeno je 420.000 projektila, bilo je 2.300 preleta. Probaću napamet. Pogođeno je, čini mi se, 16 bolnica, pogođena su 44 mosta, uništeno je 500 km puteva, 595 km pruga, gađane su sem bolnica i škole – 69, obdaništa i vrtići – 19. Dakle, neko u ime ljudskih prava je došao da interveniše i pri tome direktno kršio ljudska prava odmah, a posledice kršenja ljudskih prava osećamo i danas i to svakako Onkologija 1, Onkologija 2, Onkologija 3 i Onkologija 4 treba dobro da provere, oni to najbolje znaju i mogu da dostave verodostojne podatke.
Ne treba jugoslovenski narodi da se raduju zato što je Srbija bombardovana, čak i oni koji su uvek protiv nas, naši istorijski protivnici iz one etape bratstva i jedinstva, ja ni tada nisam verovao. Ti njihovi animoziteti prema nama treba da se smire. Globalno je zagađenje. Osiromašeni uranijum ne zna za granice. Posebno Albanci ne treba da se raduju. Na njihovoj teritoriji bilo je najviše osiromašenog uranijuma. Dve rafinerije su pogođene, ja živim između te dve u Novim Karlovcima. Između Novog Sada i Pančeva kad pogodiš dve rafinerije posledice po prava ljudi su i te kako velike.
LJudi imaju pravo na čist vazduh, ljudi imaju pravo na čistu zemlju, ljudi imaju pravo na čistu vodu. Oni koji intervenišu u ime ljudskih prava, najgrublje su ih kršili i tu moramo biti svi saglasni. Nije u pitanju samo osiromašeni uranijum, kojeg je bilo od dve do 15 tona, ali ljudi kažu da se od toga moglo sagraditi 170 atomskih bombi, taj podatak sam našao, neko kaže deset, dvadeset, a neko i 170 atomskih bombi koje su bačene, već sam rekao, na Hirošimu i na Nagasaki. Mi delimo sudbinu tih građana.
Nisam od onih koji bi se svetio. Mi moramo ubuduće biti i hrabri, ali i mudri. Mi nikada ne možemo dopustiti više i ne smemo dopustiti da se ratovi vode na našoj teritoriji. Ne smemo napadati nikoga drugog, ne želimo, ali ne treba ni da dopustimo, moramo biti mudri da ne dopustimo da se rat vodi na našoj teritoriji. Mi sa Albancima, koji takođe zbog ovog pate, moramo naći neko rešenje, pre ili kasnije, ja savetujem što pre – to bolje.
Što se tiče Amerikanaca, američkom narodu želim sve najbolje, želim bolje rukovodstvo, želim da više Amerika ne proizvodi konflikte da bi bolje prodala ratnu tehniku, već da se baci na privredu, privredne aktivnosti i da u ime ljudskih prava, kao najbogatija zemlja, pomažu siromašne, a ne da na njih bacaju osiromašeni uranijum. Političari i bogataši počinju ratove. Da bi bili obogaćeni, zapadni političari i njihov deo posejali su osiromašeni uranijum. Ima seljačka izreka – kakvo seme poseješ, takav plod treba očekivati.
Ja ne verujem da su bombe pametne. Ako su pametne, neka ih bace sami na sebe, lepi i pametni.
Ja ne verujem, za razliku od nekih, a ovde je nastupao malopre jedan naš i od Amerikanaca, ja ne verujem da je osiromašeni uranijum vitamin. Ako je vitamin, neka ga bace sami na sebe. Ali, bez obzira kakvo seme poseješ, takav plod očekivati, ja Amerikancima ne želim da ih niko zapraši osiromašenim uranijom. Da im niko ne uradi ono što su oni uradili nama, da niko ne baci toliko bombi i eksploziva i osiromašenog uranijuma na njih, ja to njima ne želim.
Ja sam Srbin, nisam Amerikanac. Hvala.