Hvala vam, uvaženi predsedavajući.Evo danas na dnevnom redu imamo predloge odluka koje se odnose na sudijske funkcije. Ja ću na svoj način dati doprinos ovoj raspravi u načelu.
Dame i gospodo narodni poslanici, dozvolićete mi da se na kratko vratim u ne tako daleku prošlost, tačnije u 2003. godinu, jer je potrebno da se setimo kako su sudije dolazile na funkcije, i kako su se to sudije smenjivale.
Tada su zakonodavna, izvršna i sudska vlast bile u međusobnom sukobu, a zbog čega? Zbog toga što su oni koji su bili u izvršnoj vlasti, želeli da zloupotrebe i da iskoriste zakonodavnu vlast, da bi pravosudni sistem apsolutno stavili pod kontrolu političara i politike.
Znate, strašno je kada neko koristi, kada zloupotrebljava vanredno stanje u zemlji, da sa mesta vršioca dužnosti predsednika Srbije, koristi politički položaj da razrešava sudije, da menja pravosudne zakone, da vrši pritisak na sudije Vrhovnog suda da podnose ostavke.
Smenjivali su se čelnici u pravosuđu koji su svojim stavom i svojim argumentima sprečavali nelegitimnu reformu pravosuđa. Trudili su se da sve bude podložno i podređeno političkim uticajima, ucenama i manipulacijama, koje su u to vreme dolazile uglavnom iz jedne stranke.
Na žalost, i u godinama posle 2003. godine, pravosuđe je nastavilo da trpi. Nastavilo je da trpi pritiske, malverzacije, posledice kršenja zakona.
Godine 2008. donose se zakoni koji su zapravo direktno izigrali odredbe Ustava Republike Srbije. Godine 2008. doneti su zakoni koji su direktno prekršili odredbe Ustava, koji su predstavljali zapravo paravan DS, da napravi nezapamćenu čistku među sudijama, koja je u Srbiji ikada zabeležena.
Pri tom, sve se to radilo pod velom reforme pravosuđa, sve se to radilo pod okriljem dobre namere, kako će zaboga naš pravosudni sistem biti bolji i kako će nam pravosuđe biti kvalitetnije, i efikasnije. Ta reforma je zapravo sprovedena sa jednim jedinim ciljem, a to je, stavljanje sudske vlasti pod direktnu kontrolu DS.
Zbog toga je više od 700 sudija, može se reći proterano, izbačeno na ulicu bez ikakvog objašnjenja, bez ikakvog osećaja krivice, što se tada pljunulo na njihove biografije, na njihov ugled, na čast, na dostojanstvo, na njihovo iskustvo i na njihov rad.
Posledice najgore reforme pravosuđa, koja je ikada sprovedena, naravno, odrazile su se i na budžet Republike Srbije. Ukidanje više od 700 odluka o ne reizboru sudija, povratak tih sudija, odštete za povredu ugleda i časti, pretrpljene strahove i sramotu, za izgubljene zarade, koštali su našu državu više od 30 miliona evra.
Sa druge strane, novoizabrane sudije bile su aktivisti DS, koji i da su želeli, verovatno nisu mnogo znali, ni o pravosuđu, a nisu mnogo znali ni da sude i donose takve odluke.
U to vreme, oni su, logično, bili zahvalni partiji koja ih je predložila, čelnicima, visokim funkcionerima DS, bili su lojalni, bili su podložni naravno njihovim uticajima prilikom donošenja odluka, pa se samim tim nisu rukovodili ni zakonima, ni znanjem, već partijskim instrukcijama. Na taj način, oni su prvo doveli do neujednačene sudske prakse, čije posledice i dan danas ispravljamo.
Predmeti u kojima su oni nestručno, neprofesionalno i vrlo često naručeno presuđivali, izazvali su nove troškove za naš budžet, a građani su, naravno, ni krivi ni dužni, uglavnom snosili posledice.
U toj zloglasnoj reformi pravosuđa jedino su bili važni uticajni pojedinci i odbori DS. Znate, kada je neko predsednik skupštinskog Odbora za pravosuđe, pri tom, istaknuti član DS u Nišu, kada je taj isti čovek zadužen za koordinaciju izbora Visokog saveta sudstva, pa kasnije postane član Viskog saveta sudstva, da bi upravo iz redova DS birao sudije, više je nego jasna zloupotreba položaja. Dakle, sad smo na terenu, odnosno u periodu 2008. i 2009. godine.
Još jedan primer kako su se tada birale sudije je odbor DS u Vlasotincu. U dokumentu koji je društvo sudija dostavilo politici, jasno se vidi kako su pravljeni spiskovi sudija i na osnovu preporuka, zapravo lokalnog odbora DS i da je, čak uzimano u obzir članstvo supružnika, pa se to karakterisalo kao plus ili minus, pa onda u sledećem nivou su bili oni koji su bili samo simpatizeri, pa su u sledećem nivou bili oni koji su samo pružali stranci pravnu pomoć.
Taj dokument postoji, taj spisak postoji, njega su potpisali tadašnji predsednik opštinskog odbora DS i predsednik skupštine opštine Vlasotince, da bi na taj spisak stavili čak i pečat DS i pečat opštine.
To se kaže za kandidate. Kandidati za sudije, kaže ovako na tom spisku – simpatizer, supruga član DS, desetak godina unazad pruža pravnu pomoć DS. To je veliki plus. Ambiciozan, zaslužuje da napreduje, zainteresovan za sudiju u Nišu, nesporan. Baš je lepo što su mogli i da biraju funkcije, pošto su već bili stavljeni na te spiskove.
Imamo još jednog kandidata za sudiju. Kaže, predsednik suda do 2000. godine, član DS, dugogodišnji, nesporno pozitivan, odnosno dato pozitivno mišljenje da on može biti sudija, ali imate i kandidate koji su okarakterisani kao okoreli neprijatelji DS, upravo zbog smene. Kaže 1996. godine, kao predsednik veća presuđivao izbornu krađu u Vlasotincu, pred penzijom, znači nije ni bitno da se čovek bori da dobije funkciju sudije, nesporno negativan.
Kandidati za javne tužioce takođe su bili diskutabilni. Kaže ovako – pošten, vredan, sa strane posmatrano nekorumpiran. Šta god značilo to sa strane posmatrano nekorumpiran, dugogodišnji simpatizer DS, ali odbacivao sve krivične prijave prema funkcionerima opštinskog odbora DS Vlasotince. To znači, sa strane gledano nekorumpiran, a u stvari odbacivao krivične prijave protiv članova DS. Sin član, zaslužuje pažnju i šansu za napredovanje, zainteresovan za zamenika specijalnog suda ili veće tužilaca.
Imamo još jednog kandidata. Zamenik opštinskog javnog tužioca od osnivanja simpatizer stranke. Siguran glas, pošten, nekorumpiran, upotrebljiv, nesporan za zamenika osnovnog tužioca u Leskovcu. Dakle, njihovi kandidati su bili upotrebljivi za te funkcije koje su im oni na tim spiskovima dodeljivali. Dobro je pa su napisali da nisu korumpirani.
Taj dokument, to pismo društva sudija je potvrdilo i da su tokom reizbora sudija i tužilaca, zapravo Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca koristili podatke koje im je dostavljana Bezbednosno-informativna agencija.
Zaštitnik građana u to vreme Saša Janković, naravno u svom izveštaju o tome da li je postojala tajna policija koja je proveravala kandidate za sudije, izneo je svoje mišljenje i rekao da zapravo, BIA nije dostavljala nikakve podatke, ali demantovala ga je Snežana Malović, tada ministar pravde, pa je u svojoj izjavi navela da Visoki savet sudstva jeste tražio podatke od tužilaštva za neke predmete i da su ti podaci upravo dobijeni od policije i BIA-e. Izgleda da se nisu dogovorili da bar svoje izjave usaglase kad su već štitili, zapravo urušavanje pravosudnog sistema zarad njegovog stavljanja pod šapu DS.
U 2010. godini svi znamo da su skoro svi sudovi bili u v.d. stanju što je nadalje omogućavalo manipulacije, političke uticaje, ucene, malverzacije, putem kojih je DS zapravo dolazila do onakvih presuda kakve je želela preko sudija, odnosno predsednika sudova koji su u v.d. stanju bili na čelu sudova.
Danas se borimo sa ostacima takvih kadrova koji ponovo svoje položaje koriste da bi pod parolom – iznosimo stručna mišljenja, napadali Vladu, pa čak i narodne poslanike koji su se izjasnili da će glasati za predložena rešenja.
Tako imamo sudiju Apelacionog suda u Beogradu, Miodraga Majića. Ako pogledamo njegovo karijerno napredovanje, videćemo da je njegova karijera vrlo slična sa kadrovima o kojima sam malopre govorila. Sa mesta pripravnika u tužilaštvu, on dolazi u Prvi opštinski sud u Beogradu, da bi posle petooktobarske revolucije, šta? Napredovao.
Zvanje doktora nauka stekao je 2008. godine, a da utisak bude jači, odbrani njegove disertacije prisustvovala je i Snežana Malović, ovaj veliki reformator srpskog pravosuđa i tada ministar pravde. U čuvenoj seči sudija, neistomišljenik DS, ovaj sadašnji sudija, aktuelni sudija Apelacionog suda je, zapravo napredovao i direktno je izabran u Apelacioni sud i to u Odeljenje za ratne zločine.
Dakle, zaključak je da je tada neko ko nije imao dan staža u Okružnom sudu, ili sada Višem sudu, da je neko ko ni jednu jedinu odluku nije doneo u postupku postupanja po žalbi, preskočio mnogo kandidata koji su tada ispunjavali uslove i stigao direktno do Apelacionog suda u Beogradu.
Kad smo već kod toga, 2013. godina ostaće upamćena po sramnoj presudi o kojoj je brujala javnost, kada su i struka i ne stručni deo javnosti negodovali, a građani se razočarali u već poljuljano pravosuđe i već su imali poljuljano poverenje u pravosuđe koje je bilo takvo kakvo je bili prethodnih godina, dakle pre 2013. godine.
Sudija Majić je bio direktni akter donošenja odluke kojom se 11 članova zločinačke grupe oslobodilačke vojske iz Gnjilana pušta na slobodu. Oni su 1999. godine počinili krivično delo – ratni zločin protiv civilnog stanovništva kada je, setićemo se, ubijeno 80 ljudi, a zarobljeno 260. Optužba je obuhvatala mučenja, silovanja, telesna povređivanja, ubistva i pljačkanja imovine. Zverstva su činjena prema Srbima i prema drugom ne albanskom stanovništvu.
Dok smo još uvek na terenu biografije sudije Majića, koja je inače javna, pa o njoj možemo da govorimo, on je predsednik Upravnog odbora jedne nevladine organizacije, tačnije Centra za pravosudna istraživanja. Postavlja se pitanje, spojivosti sudijske funkcije i članstva u udruženju i ako onda dovedemo u pitanje i nezavisnost i ne pristrasnost prilikom odlučivanja, zašto ćemo pogrešiti? Dakle, dovodi se u pitanje nepristrasnost u donošenju odluka. Šta ako se u tom predmetu u kom on mora da sudi nađe advokat sa bilo koje strane koji je zajedno sa njim u tom udruženju, odnosno u toj nevladinoj organizaciji. Naravno, dovodi se u pitanje i nezavisnost, jer niko od nas ne zna ko finansira tu nevladinu organizaciju.
Odredbe zakona o sudijama su po ovom pitanju jasne. Sudija ne može biti član političke stranke, niti politički delovati na drugi način. Baviti se bilo kojim javnim ili privatnim plaćenim poslom, niti pružati pravne usluge, ni davati pravne savete uz naknadu. Sa sudijskom funkcijom ne spojive su i druge službe, poslovi i postupci koji su oprečni dostojanstvu i nezavisnosti sudije ili štete ugledu suda.
Da li ćemo mi biti krivi kao narodni poslanici koji komentarišemo, zapravo nezavisnost ili nepristrasnost jednog sudije Apelacionog suda, koji je sa druge strane želeći da izvrši pritisak na narodne poslanike, na Narodnu skupštinu komentarisao to kako ćemo mi glasati za neke predloge zakona u danu za glasanje.
Pored svega, on je sebi dozvolio da gostuje u emisijama na televiziji kao sudija. Dakle, on je iz ugla sudije komentarisao predmete i davao mišljenje. I ne samo to, on je kritikovao pooštravanje kaznene politike, uvođenje doživotnog zatvora za najmonstruoznija krivična dela.
Naravno, svako ima pravo na svoje mišljenje. Da li će to biti stručno mišljenje ili ne, svako ima pravo da iznese svoje mišljenje. Ali, da li je dozvoljeno sudiji da u emisiji na televiziji komentariše ovakav predlog zakona, odnosno doživotni zatvor za najgnusnija krivična dela?
Sa kojim pravom jedan sudija u emisiji kritikuje poslanike koji će glasati za određene predloge zakona u danu za glasanje? Da li to znači da se na taj način vrši pritisak na narodne poslanike i na Narodnu skupštinu u celini?
Dakle, da se razumemo. Ovde se nije radilo o nekoj javnoj raspravi. Ovde se nije radilo o debati koja se tiče pitanja pravosuđa. Ne možemo da kažemo ni da je, u stvari, u ovoj konkretnoj situaciji da se radi o dijalogu kao osnovi demokratskog društva. Ovde se radilo o gostovanju aktuelnog sudije Apelacionog suda na televiziji i njegovom komentarisanju određenih stvari, vršenju pritiska na Narodnu skupštinu.
Naravno, sada se pokrenula medijska mašinerija koja će od sudije Majića napraviti veliku žrtvu, a u kojoj će Aleksandar Martinović i Maja Gojković biti u stvari dežurni krivci. Zašto? Da vas podsetim. Zato što su ga pomenuli na sednici Narodne skupštine. Aleksandar Martinović ga je samo pitao da mu pojasni zbog čega smatra nečovečnim akt glasanja narodnih poslanika za takav predlog zakona, pošto je on sam komentarisao kako će to biti nečovečno itd, itd. Dakle, Aleksandar Martinović mu je samo postavio prosto pitanje. Maja Gojković ga čak nije ništa ni pitala. Maja Gojković je samo posle izlaganja Martinovića rekla kako u stvari nije znala da je aktuelni sudija Apelacionog suda i kako je zapravo mislila da je on u emisiji gostovao kao predstavnik jedne nevladine organizacije. Ja ništa loše ne vidim ni u pitanju Martinovića, ni u komentaru Maje Gojković.
Ali, zato imamo medije. Zato imamo medijsku mašineriju koja će od sudije Majića napraviti žrtvu. Pa se tako u dnevnom listu „Danas“ to opisuje na sledeći način – Uvrede kojima su poslanici vladajuće stranke zasuli sudiju Majića, dovodeći u pitanje njegov profesionalni integritet, pa se u sledećoj rečenici kaže – poziv na linč i pokušaj da se ovaj sudija ućutka, itd. Šta to znači? Da li to znači da svako ko želi može da pita narodne poslanike šta hoće, može da kritikuje narodne poslanike, može da kritikuje njihov rad u parlamentu ili van parlamenta, može da vrši pritiske na narodne poslanike kako da glasaju za određene predloge zakona, ali kad mi postavimo pitanje, to je odmah linč i odmah ova medijska mašinerija od tih ljudi pravi velike žrtve koje smo mi odavde, zaboga, nešto pitali.
Drugo, niko ne pokušava da diskredituje sudiju Majića na taj način što se govori o njegovoj biografiji. Njega biografija je dostupna javnosti, eno je na internetu i nema razloga da o tome na sednici Narodne skupštine ne sme da se priča. E, sad, ako to smatraju ovi što pišu ovakve tekstove, da njegova biografija zapravo njega diskredituje, to je onda njihov problem, to nije naš problem. Naš problem nije bilo čija biografija.
Dame i gospodo, na kraju bih samo želela da kažem – to su sve tekovine Demokratske stranke. To su ti bahati kadrovi koji misle da su bogom dani da budu sudije, koji misle da su bogom dani da budu na nečijem spisku i da izraze svoju želju koju funkciju žele. To su ti kadrovi koji misle da su jači od prava i od zakona, koji misle da su jači od pravde, koji vrše pritiske onda kada je to u njihovom interesu.
Mnogo je vremena potrebno za naše pravosuđe da se vrati na pravi kolosek, da se oporavi od ovakvih reformi i kadrova. Ali, Srpska napredna stranka je, na kraju krajeva, došavši na vlast, preuzela odgovornost i za pravosudni sistem i sigurna sam da ćemo raditi na tome da svi postupci i sve procedure budu u skladu sa zakonom i da se sprovode u skladu sa zakonom.
Naše pravosuđe nema više vremena, nema više ni snage, da bude podložno političkim uticajima i želim da se nikada više ne ponovi ono što se desilo 2008. i 2009. godine, pod okriljem Demokratske stranke u našem pravosudnom sistemu. Zahvaljujem.