Uvaženi gospodine predsedavajući, gospodine ministre, poštovane kolege, pred nama su zakonska rešenja koja dotiču ne tako mali broj privrednih subjekata. Tačan broj mislim da ni sada ne znamo, ni onih u restrukturiranju, niti onih koji su predmet promene vlasničke strukture ili privatizacije, ali dobro, usaglasićemo se oko broja. Ne znamo možda ni tačan broj zaposlenih, ali nije mali. Svi ti ljudi danas sa pažnjom iščekuju ovo.
Kad kažem sa pažnjom iščekuju, nisam rekao očekuju, jer su ovi gotovo deceniju i po u stanju iščekivanja. Stanje iščekivanja dovodi do demobilizacije, dezorijentisanosti i suprotno od onog što je stanje jednog normalnog očekivanja, što bi bila normalna mobilizacija, normalna privredna aktivnost.
Ova preduzeća trenutno su po strani. Ona su u nekoj privrednoj zoni sumraka i nadam se da ćemo ovim zakonskim rešenjima pokušati da ih vratimo.
Slušao sam pažljivo gospodina ministra. Pomoglo mi je i izlaganje uvažene koleginice. Stekao sam punu sliku o ovim zakonskim rešenjima. Nešto malo sam pročitao i pratio i mogu da izrazim uverenje da će ovo biti pomak u rešenju ovog, rekao bih, velikog problema.
Jedno novo zakonsko rešenje govori o prodaju imovine ovih preduzeća i kažu novo zakonsko. Podsetio bih vas samo, gospodine ministre, možda ćete se složiti samnom, da je način privatizacije u Srbiji uglavnom išao u tom pravcu da se kupovala imovina preduzeća i upravo zato što se kupovala imovina preduzeća, naš bruto društveni proizvod danas jedva doseže 60% onoga iz 1989. godine.
Zarađivačka sposobnost preduzeća bila je u drugom planu. Sposobnost tih preduzeća da rade, da zarađuju bila je nebitna. Ovo je bitno zbog gledalaca koji nas prate. Uglavnom su ljudi kupovali i ranije samo imovinu preduzeća. Bilo je interesantno ono koje ima poslovnu zgradu koja može da se sruši i tu ćemo da sazidamo 100 ili 200 hiljada kvadrata koje danas ne možemo da prodamo. Prema tome, ovo zakonsko rešenje, samo nešto ozakonjava, što je inače bila praksa.
Uvaženi profesor Jovan Ranković je to definisao. Kaže, kupovala se imovina preduzeća, dugovi su ostajali državi, a radnici su dobijali socijalni program, što znači put pod noge.
Nadam se da će ovim zakonskim rešenjima ova agonija u kojoj se nalaze ovi privredni subjekti biti završena. Mi nemamo više vremena. Nemamo vremena da čekamo 15 i još 15 godina da bi tih stotinak hiljada ljudi, ovde mislim i na preduzeća u restrukturiranju, definitivno znali gde su.
Berlinski zid je pao davno. Iluzije da će svi biti bogati su srušene, ali i one poslednje, da će zadržati radna mesta. Izgleda da će i ona biti srušena.
Prema tome, ako ova zakonska rešenja, koja smatram da su dobra, okasnela ali dobra, primenimo, e sad, dolazimo upravo do te reči – primene, i najbolja zakonska rešenja ovde su uvek bila problem, ne ona kao takva, nego upravo njihova primena.
Koliko su u stanju subjekti na koje se odnose ta zakonska rešenja, mislim na državne organe, da se to u praksi realizuje, to će pokazati vreme. Tu je obaveza na vama, gospodine ministre, na agenciji, na svim ljudima.
Ono što je dobro u ovome svemu to je ta oročenost vremenska. Jednostavno, stavili smo reper do kada i kada to moramo da završimo. Do sada to nije bio slučaj.
Što se tiče tih stečaja, jasno je kako su se odvijali, na koji način, u kojim rokovima. Sve smo mi to znali. Ova Skupština je usvajala zakonska rešenja. Ovde su sedeli ljudi i svaki put su svi bili veoma zadovoljni tim novim zakonskim rešenjima. Ona su bila najbolja moguća. Da li su bila, govore 24 sporne privatizacije. Ne bih se bavio njima da li su sporne ili nesporne, za mene je mnogo bitnije kao za nekog ko se bavi privredom da li su bile uspešne ili neuspešne. Ovde je najmanje bitno ko će biti vlasnik. Bitno je da li ćemo uspeti neke od tih privrednih subjekata da stavimo na noge, da li ćemo ih uključiti u sistem, da li će ona početi da privređuju, da li će ti ljudi moći da ostvare svoje zarade, a budžet Srbije da bude adekvatno punjen. To je poenta.
Sve ovo što mi radimo je jedno sredstvo. Osnovni cilj je ovo – pokretanje privredne aktivnosti. Pred nama je taj ključni i bitni cilj.
Mislim da niko u ovoj sali neće biti protiv ovakvih rešenja. Naravno, očekujemo i amandmane na pojedine stvari koji će u znatnoj meri doprineti. Mislim da treba da ih prihvatimo tamo gde god postoji argumentovano obrazloženje da nešto može da se popravi, jer nam je zajednički cilj da ovaj posao privedemo kraju.
Ovo nije politički poen ni jedne političke partije, niti treba da bude. To je ostatak nečeg, stoji nam tu i mi to moramo da rešimo što je pre moguće.
Ne bih dužio. Poslanička grupa PUPS u danu za glasanje daće podršku ovim zakonskim rešenjima. Pomno će pratiti kako se ona u praksi sprovode.
Na kraju ponovo taj apel. Apelujem na vas, na vaše saradnike, na određene institucije da nije dovoljno da to izglasamo. Najmanje je to bitno. Bitno je, naravno, ali kako ćemo to u praksi realizovati, tu moramo da uložimo celokupnu energiju. Hvala vam.

Cilj jedne korporacije ili kompanije je da bude profitabilna, da raste i razvija se, da investira i da bude društveno odgovorna prema zaposlenima i svom okruženju.
Ovo mi je jedinstvena prilika da me građani Srbije čuju, da razbijemo neke zablude. „Pošta“ nije monopolista, „Pošta“ je tržišno pozicionirano preduzeće. „Pošta“ je profitabilna. Tu je kolega Ćirić koji ovo sve može da potvrdi. Neto dobit, poštovani prijatelji, iz 2012. godine od 11 miliona evra uvećana je u 2013. godini na preko 25 miliona evra, investicije od 45 miliona evra sopstvenih sredstava i izmirene sve obaveze prema zaposlenima.
Danas smo imali Nadzorni odbor i mogu da vas obavestim da je poslovni dobitak, ovo je veoma bitno i za građane Srbije, ove kuće za šest meseci veći za 60%, poslovni dobitak u odnosu na prethodnu godinu.
Cilj ove Vlade, ne samo ove Vlade, nego svih nas ovde su rezultati i odgovornost. To su ciljevi sa kojima možemo da napravimo pomake. Da li će neko biti direktor javnog preduzeća ili neće, odlučiće Vlada Srbije, ali poštovaće te rezultate.
Što se tiče mene i poslaničke grupe, naša podrška je principijelna, naša podrška je jedan koncept koji je utemeljen u ovoj Skupštini, izložen od strane premijer i ona je suviše krupna da bi se vezivala za jednu takvu sitnu stvar, kao što je direktor javnog preduzeća. Za mene je to čast i odgovornost.

Gospodine predsedavajući, uvažena gospodo ministri, poštovani narodni poslanici, građani Srbije koji pratite ovaj prenos, danas ovde pred nama su izmene i dopune veoma dva bitna zakona. Iz prethodnih diskusija uglavnom je bilo reči da se radi o nekim dopunama i izmenama koje nisu tako bitne. Dozvolimo da nisu bitne, a ako nisu bitne, očekujem da nas upravo u narednim danima, mesecima ovde čeka novi Zakon o radu i novi Zakon o PIO. Naravno, kada ga budemo radili i ako ga budemo radili, to zahteva, rekao bih pun konsenzus svih socijalnih partnera.
Da li su ovim izmenama i dopunama uzeli učešće svi, nemam razloga da sumnjam. Razgovarao sam sa predstavnicima sindikata, vidim da su njihove neke primedbe prihvaćene, neke nisu. Primedbe poslodavaca su neke prihvaćene, a neke nisu. Čujem, interesantno, da su neki učesnici eksterni, da tako kažem, spoljni na našem tržištu takođe dali svoje mišljenje o Zakonu o radu. Dobro, voleo bih da ovako bitni zakoni koji se tiču ovako bitnih oblasti budu produkt našeg saglasja, našeg domaćeg saglasja, da uvažimo sve bitne sugestije svih bitnih činilaca kojih se to tiče.
Naravno, ekonomija, neću upotrebljavati neke grublje termine, nije u nekom uzletu. Budžetski deficit je evidentan. Pred nama je fiskalna konsolidacija, ali od toga je mnogo bitnije pokretanje privredne aktivnosti.
Ako ne uradimo bitne stvari koje će dovesti do pokretanja te privredne aktivnosti, i ovaj zakon i neki drugi neće imati nekakav efekat. Nama nikad zakoni nisu bili problem. Mi smo ih donosili, menjali, popravljali, osporavali. Problem se uvek pojavljivao kada smo trebali da ih primenimo. Ne znam kakva će biti primena ovih zakona.
Voleo bih da tu pojačamo disciplinu, da neke odredbe Zakona o radu koje su sračunate na to da pokrenu privrednu aktivnost upravo budu striktno primenljive u praksi. Samo tako one mogu da daju određen rezultat.
Čuo sam nedavno da je površna jedna kontrola, čuli ste i vi, koliko sinoć na Egzitu, od 108. kontrolisanih privrednih subjekata čak trećina, da budem grub u nekoj sivoj zoni, 18 je pred zatvaranjem.
Znači, siva ekonomija uzima maha, gotovo trećina naše ekonomije je u sivoj zoni, gospodo. Kako je prevesti iza te magične zavese, da ona uđe u regalne tokove, da li će ova zakonska rešenja ići tome u prilog? Ja želim da verujem da će ići. Želim da verujem da će pomoći zapošljavanje novih ljudi, jer samo puna zaposlenost, otvaranje novih radnih mesta, uplaćivanje novih poreza i doprinosa omogućava punjenje budžeta, onda indirektno i penzionog fonda.
Dva su razloga zašto će poslanička grupa PUPS-a podržati ove izmene i dopune.
Jedan je, da kažem subjektivni, na ovim izmenama i dopunama radili su uvažena gospoda ministri, koji su inače provereni borci za zaštitu radničkih prava. Ja subjektivno verujem da oni čvrsto stoje na toj barijeri. Nemam razloga da sumnjam, jer oni se sutradan moraju pojaviti na nekim izborima, moraju polagati račune onima koji su glasali za njih. Dobro, to je moj subjektivni osećaj.
Postoji nešto što je ekonomski opipljivo, opravdano i sada nas gledaju uglavnom, u najvećem broju slučajeva penzioneri. Ovo je bitno za njih.
Poštovani prijatelji, izmene i dopune ovih zakona, ni u jednom delu ne dotiču se sudbine sadašnjih penzionera. Oni su otišli u penziju sa godinama staža koje su imali, bilo muškarci ili žene i sve što žele to je da im penzija bude redovna i da im bude sigurna. Sa povećanjem broja zaposlenih ljudi, ponavljam, budžet se puni a i sama garancija za isplatu tih penzija je više nego sigurna. To je taj ekonomski, ključni razlog koji nas iz PUPS-a opredeljuje da ne ulazimo dublje u polemiku u vezi sa ovim izmenama i dopunama.
Naravno, gospodin ministar je u drugom delu svog izlaganja dotakao i ovaj drugi zakon, zapravo izmene i dopune i taj njegov koncept u nekoliko rečenica koji je izneo je prihvatljiv za najveći broj penzionera Srbije. Naravno da oni žele da im penzije budu redovne, sigurne i od države garantovane.
Svaki drugi koncept je neozbiljan. Može biti politički koristan, može biti ekonomski opravdan, ali egzistencijalno štetan. Milion i 700 hiljada penzionera čeka te penzije, oni sede i ne razmišljaju mnogo ko je potrošio pare i da li ih nije potrošio.
Oni znaju da su radili, da su uplaćivali i znaju da država Srbija garantuje za to.
Neka rešenja koja se tiču upravnog odbora fonda, gde se svodi na sedam članova, gde će država imati dominantnu poziciju, upravo vidim kao garanciju da država Srbija nudi tim ljudima. Slabe su garancije ove ili one, političke partije.
Svedoci smo da one nastaju, nestaju, da se dele, da se umnožavaju, a samim tim i te njihove garancije.
Ko se seća nekih garancija danas? Mi smo u Srbiji čuli sve i na levoj i na desnoj strani, čuli smo i one u centru. Danas ne znamo ko je levo, a ko je desno, a ko je u centru i to je dobro, ofanzivna taktika, svi igramo sve, ali država Srbija je iznad svega i zato, penzionerima Srbije je izuzetno bitna ta garancija da će te penzije jako male biti redovne i biti sigurne.
Na nama je da učinimo sve, gospodo kolege, prijatelji, da ne budu manje, da pokrenemo privrednu aktivnost, da tamo gde radimo, učinimo sve da možemo da idemo napred. Mene raduje i ohrabruje ovaj aplauz, ja to tako shvatam i tamo gde radim, to nastojim u praksi da sprovedem.
Nećemo se zadovoljiti konceptom dobro plaćenih knjigovođa, koji nam kažu vešto, konsolidovaćemo budžet, izvršićemo fiskalnu konsolidaciju sa ovim ili onim procentom.
Evo, ja im večeras ili danas zahvaljujem, zahvaljujem na tome. Ne trebaju nam njihovi procenti, odokativne procene, hajde gospodo da uradimo sve, da pokrenemo privrednu aktivnost, da dobijemo investitore, da krenemo u zapošljavanje ljudi, da krenemo sa mrtve tačke. Tu i samo na taj način ovaj budžet može biti puniji, a uključujući i penzionere i sve one koji su socijalno ugroženi, mogu imati bolju budućnost.
Da li su investicije strane, domaće, u ovom momentu je nebitno. U ovom momentu je najbitnije da Srbija radi i to je prvi korak.
Oni koji se bave privredom, vrlo dobro znaju da to nije dovoljno, potrebno je da Srbija radi, ali je potrebno i da Srbija zaradi.
Hajde od ovog početnog koraka da Srbija radi, da omogućavamo ulazak stranim investitorima po veoma povoljnim okolnostima, da postepeno ulazimo u stadijum kada Srbija treba i da zarađuje, kada će profit da ostaje u ovoj zemlji i ovde da se investira.
Moje zaključno razmatranje je u načelu, ono što smo mogli da čujemo danas, što smo čuli u štampi, u nekim razgovorima, a imali smo razgovore i sa ljudima iz ministarstva, obavestili su nas, moramo da budemo korektni, smatramo da ove izmene i dopune oba zakona ni u čemu ne odudaraju od osnovne misije PUPS-a, te će stoga poslanička grupa PUPS u danu za glasanje glasati za.
Naravno, prihvatićemo i glasati za svaki dobar i koristan amandman koji ide u prilog svima, ne pojedinoj poslaničkoj grupi. Hajde da se izdignemo i da uradimo jedan pametan amandman i da kažemo – iza njega stojimo svi, koristan je, prihvatićemo ga.
Hvala vam.

Gospođo Gojković, gospodine predsedniče Vlade, uvaženi ministri, poštovani narodni poslanici, forma poslaničkih pitanja, bar na današnjoj sednici, po meni ima i onu konstruktivnu stranu koja bi možda mogla i da postane praksa. Ali, moramo da budemo i realni i u ovoj formi moramo da dozvolimo i treba da dozvolimo različita mišljenja i mišljenja koja, ubeđen sam, bar u ovoj sali, a i u ovoj zemlji nisu zlonamerna. Želim da verujem da nisu zlonamerna.
Naravno, pokušaću da budem konkretan. Moje pitanje će biti i obrazloženo sa određenom vrstom predloga. Javna preduzeća u Srbiji, uzeću samo tri velika, „Železnicu“, EPS i „Poštu“, broje, nećete verovati, 70.000 zaposlenih ljudi. Samo u „Pošti“, po evidenciji koju imam, već 300 ljudi se prijavilo koji su pretrpeli manja ili veća oštećenja. Pretpostavljam da je taj broj u EPS-u veći, a i u „Železnici“ takođe.
Zašto ovo govorim? Mi smo pratili sve ovo što se događalo i uzimali smo učešće koliko smo mogli. Čuli smo da je jedno, drugo, treće ili četvrto javno preduzeće dalo donaciju određenih sredstava, ali ono što je bitno za ovo moje izlaganje, odnosno za predlog, jeste da na poziciji sponzorstava i donacija javna preduzeća u Srbiji imaju, gospodo poštovani prijatelji, velike pare. Voleo bih da čujem i od ministra privrede ili ministra finansija kolika su to sredstva. Pretpostavljam slobodnom procenom da bi gospodin ministar Stefanović bio zadovoljan kad bi sad mogli odmah da kupimo jedan helikopter od 10 miliona evra.
Stoga, moj predlog ide u pravcu da predsednik Vlade pokrene inicijativu, da zajedno sa svojim timom definiše mogućnost, ali ja bih rekao više obavezu uređenu određenom regulativom, da se ta sredstva koja sad stoje u programima poslovanja na pozicijama sponzorstava i donacija usmere prevashodno na rešavanje gorućih potreba zaposlenih u tim preduzećima, a ostatak sredstava da se iskoristi da država može da odgovori svojim obavezama. Ovo je nešto što predstavlja opipljiva novčana sredstva…

Završavam pitanjem i sugestijom i očekujem da gospodin premijer pokrene inicijativu u vezi ovih stvari.

Zahvalan sam na prihvatanju predloga i moram da istaknem da sam potpuno saglasan, da je neplaćanje štetno, koncept neplaćanja nije dobar. Koncept podizanja cena, takođe nije dobar. Dodatnih opterećenja, isto nije dobar. Narod je osiromašio i teško može da izdvaja dalje.
Ono što je bitno u ovome svemu, kada smo malopre pričali o setu ovih ekonomskih zakona, govorio je predsednik Vlade, predložio bih da se uzme u ozbiljno razmatranje i tri ključna zakona, Zakon o privrednim društvima, Zakon o javnim preduzećima i Zakon o javnim nabavkama. Mislim da je proteklo već dosta vremena gde mogu da se uoče prvi rezultati, rekao bih pre određeni nedostaci vezani za ove zakone. Bilo bi krajnje uputno, ako to možemo da uradimo u jednoj ubrzanoj proceduri, pogotovo kod Zakona o javnim nabavkama, da iskonsultujemo ljude koji rade u javnim preduzećima, da vidimo neposredno šta su to kameni spoticanja, gde su uska grla, gde ne realizujemo planove, gde možemo da imamo dodatne uštede.
Mislim da set ovih zakona međusobno je povezan i uslovljen i u narednom periodu on bi predstavljao, po meni, jedan bitan doprinos pokretanju privredne aktivnosti u celini, a samim tim i otvaranju novih radnih mesta.
Na kraju pozdravio bih optimizam premijera. On nije čovek koji je olako optimista, bez pokrića. Mislim da je sad postao optimista, tamo gde je baš neophodno, a to je u pokretanju privredne aktivnosti, jer nema preduzetničkog duha bez optimizma. Zaista, ova nesreća je izrodila i određeni talas optimizma i vere da možemo nešto da uradimo. Bilo bi veoma uputno i korisno da ne napravimo ni jedan gest, da ne izazovemo bilo kakvu sumnju u bilo čemu što bi narušilo taj početni optimizam. Ponavljam, da ga kanališemo u pokretanju privredne aktivnosti i otvaranju novih radnih mesta.

Gospodine ministre, uvaženi narodni poslanici, građani Srbije koji pratite ovaj naš današnji rad, pred nama su izmene i dopune dva zakona. Gospodin ministar je bio veoma koncizan, ja bih rekao operativno koncizan i nema svrhe da ja sada budem mnogo nepristojan i da budem opširniji od njega. Naravno, ništa epohalno, ali i korisno u ovom momentu.
Pratio sam radio i zapažanja Fiskalnog saveta. Mogu to da definišem. Ovaj predlog izmena i dopuna ne može da škodi. Da li će da da adekvatne prave rezultate, ostaje da vidimo u narednom periodu. Imali smo mi neka slična rešenja, ali red je da damo šansu, da pokušamo da vidimo. Ponavljam, ne može da škodi. Neka rešenja Fiskalnog saveta nisam siguran da bi baš bila u punoj meri korisna, da ne bi dovela u pitanje celovitost funkcionisanja sistema.
Osvrnuo bih se na ove mere koje treba da idu u prilog zapošljavanju. Ja sam cele prošle godine, gospodo narodni poslanici, zastupao tezu da u Srbiji nema viška zaposlenih, nego manjka posla. Naravno, ne bukvalno i ne, naravno, na svakom mestu. U celini, mi kao zemlja imamo izuzetno malo zaposlenih i sve snage, rekao bih, i ove administrativne, i one u sferi finansija, a rekao bih i u sferi nečeg što treba da bude pozitivna energija u celokupnom stanovništvu, moramo da usmerimo ka povećanju zapošljavanja.
Šta ćemo sa ljudima, čuo sam, onda smo diskutovali, da ih ima negde, ne zna niko precizno, oko 50.000 u preduzećima u restrukturiranju? Naravno, mnogi od njih će ostati bez posla. Dobro je ovo što je skinut ovaj vremenski okvir, starosni. Očekujem da će poslodavci, bavim se poslom, vodim posao i znam, primiti ljude samo onda kada su im neophodni. Primiće ljude koji mogu da im odrade određene poslove. Nikada ih neće primiti tek tako.
Trošak zaposlenih. Pazite, psihologija socijalizma i kapitalizma je različita. Zarade zaposlenih su trošak poslovanja, a osnovni ekonomski princip, princip ekonomičnosti kaže da moramo da smanjimo troškove. Nemojmo od poslodavca očekivati da iz nekog altruizma prima nove ljude i da ih drži. On tačno zna koliko će mu biti potrebno ljudi.
Ponavljam, očekujem da će neki poslodavci upravo iz ove velike armije ljudi koji budu ostali bez posla pokušati da nađu stručne, kvalifikovane ljude koji mu nedostaju. Evo sada u građevinskoj operativi, ona sada mora da krene, moramo da imamo limare, tesare, zidare. To ne može da radi neko sa 18 ili 19 godina, ko nikada ništa nije radio. Potrebni su nam pravi stručni ljudi.
Naravno, to je mogućnost. Da li će to u praksi biti tako, ne znam, ne mogu da tvrdim i ne mogu da budem prorok, ali ova mera sigurno ide u prilog tome da kažemo da činimo nešto čime ćemo omogućiti povećanje zaposlenosti.
Naravno, uz ovu, rekao bih, administrativnu meru, koja je u sferi fiskalnog, moraju da se povuku i neke prave, ključne ekonomske mere. Hajde da ne nabrajamo. Danas ratifikujemo ovde neke ugovore, pa se na drugoj strani kaže da postoji razvojni fond jedne države koji nama daje milijardu. Hajde da vidimo Razvojnu banku Srbije koja će moći da finansira prave projekte, koja će moći da pomogne svakog čoveka koji ima dobru ideju, ali ne sa kamatnom stopom od 15, 16, 17, nego sa onom koja se približava nuli. To su pravi podsticajni krediti, ali mi danas, nažalost, još toga nemamo.
U svemu ovome osvrnuo bih se i na penzioni i zdravstveni fond. Često se u Skupštini dotičemo penzionog fonda. Tu je gospodin ministar kao dobar poznavalac te problematike. Često čujemo ovako usput, svi to vole da kažu – e, kada bi penzioni fond bio investicioni. Ja mogu ovde da im kažem da su to čiste gluposti, bez uvrede. Gospodo, morate da znate šta je tržište kapitala, šta su tržišni igrači, šta su akcionarska društva, šta je berza, šta je kastodi banka, šta su investicioni fondovo. Penzioni fondovi su specijalizovane organizacije finansijske koje, ako hoćete to što ste mislili, kupuju akcije od investicionih fondova da bi smanjili izbegli rizik.
Da li je tako, gospodine ministre? To su poznate stvari. Mi danas imamo penzioni fond u Srbiji koji je protočni bojler. Ja bih bio najsrećniji kada bi on postao pravi penzioni fond, ali dug je put od protočnog bojlera do pravog investicionog fonda.
Ponavljam, prvo tržište kapitala, svi igrači na tom tržištu, detaljna regulativa, jaka akcionarska društva i onda pravimo pravi penzioni fond. Do tada, a zašto sam za ovaj zakon, za izmene i dopune, egoistično, jer samo otvaranje novih radnih mesta, ova zemlja može da ide napred. Drugi vid egoizma je upravo penzioni fond, a bavim se pre svega zaštitom penzionera, može da se puni i da bude siguran samo ako imamo novozaposlene. Prema tome, od životnog interesa je da ova zemlja otvara nova radna mesta.
Ovo je dobar pokušaj, kao i vi, pozitivno gledam na ovo i sa interesovanjem čekam prve rezultate. Vama želim uspeh u ovom radu. Poslanička grupa PUPS i ja lično daću punu podršku ovim izmenama i dopunama. Hvala.

Uvaženi gospodine predsedavajući, gospodine Pastor, cenjeni narodni poslanici, građani Srbije, mi danas ovde ne usvajamo Statut Vojvodine, da ne bi bilo zabune, gledaju nas građani Srbije, danas ćemo samo doneti odluku o davanju saglasnosti na prethodni postupak.
Gospodine Pastor, slušao sam vas veoma pažljivo, sjajno ste izložili, bilo je tu i emocija, dosta reakcija i na jednom mestu sam primetio, potencirali ste oktroisanost svega ovoga. Sjajno ste to rekli, ali, ako mogu da vas utešim, mi Srbi smo navikli u svojoj političkoj istoriji da imamo i oktroisane ustave. Trajali su i po jedan dan, pa su sklanjani. To nije ništa čudno.
Pokušavam da shvatim vašu poziciju, da shvatim i poslanika iz vaše poslaničke grupe koji je upotrebio jednu reč, rekao je da je položaj i pozicija Vojvodine neuspeh aktera političke scene Srbije u dužem periodu. Da li je to na mestu i da li to stoji? Ja bih se složio sa njim. Upravo ovo što danas činimo je i deo tog neuspeha. Ovim činom mi na neki način prihvatamo da u ovoj zemlji postoje institucije, da postoji Ustani sud i polako pokušavamo da poštujemo određena rešenja, bez obzira na to da li nam se sviđala ili nam se ne sviđala. Naravno, imaćete saglasnost poslaničke grupe PUPS na ovaj postupak izglasavanja.
Izrekli ste neke stvari i ja u svemu tome osećam da vi u budućnosti očekujete novo definisanje pozicije i položaja AP Vojvodine. Mislim da ovaj parlament to treba da shvati na takav način. Naravno, ustavna materija je živa materija i ona mora da se prilagođava, ali ne treba uvek i svagda da bude rezultat političkog kompromisa. Politički kompromis moramo da ostavimo po drugoj strani, a da se posvetimo, u najvećem delu svog izlaganja vi ste upravo govorili o suštini, upravo toj pravoj suštini, da idemo u susret događajima, da ih dogovorno rešavamo, a ne da, post festum, na kraju konstatujemo da nekim formalnim radnjama dovodimo u sklad ono što je moralo biti dovedeno. Zahvaljujem.

Gospođo predsednice, uvaženi gospodine ministre, poštovane kolege, poštovani građani Srbije koji pratite danas naš rad, naravno da ovaj predlog zakona ili bolje reći određene izmene i dopune već postojećeg zakona su došle upravo u momentu kad su i morale da dođu. Tu nema ničeg čudnog, nema ničeg neobičnog, 164 preduzeća, da li je baš precizno 164, nalaze se u takvoj situaciji. Njihov menadžment je u suženom manevarskom prostoru i jedna ovakva odluka, odnosno Predlog zakona, odnosno Predlog izmena i dopuna je nužan da im omogući nesmetan rad. Kada kažem – nesmetan, daleko je to od nesmetanog rada, da im omogućimo koliko-toliko da pokušaju da se saberu i da u narednom periodu nađu adekvatna rešenja. Teško je ta rešenja naći.
Malopre sam čuo, ne mislim da polemišem, uz puno uvažavanje, gde je privatizacija rađena sa motivima očuvanja socijalnog mira, punjenja budžeta, ali ovo su ekonomska pitanja. Ovde je u pitanju jedan proizvodno-poslovni sistem ili 164 takva sistema. Svojinska transformacija ovde pre svega mora da ide u pravcu ekonomske efikasnosti tih sistema, podizanje profitabilnosti, a onda na indirektan način ti sistemi će rešiti ono što zovemo, eventualno socijalnim mirom, ako budu produktivni, ako budu profitabilni, oni će i adekvatno puniti budžet, a onda možemo govoriti i o toj komponenti koju vidimo u privatizaciji.
Naravno, analizirati danas proces privatizacije koji traje gotovo više od dve decenije je iluzorno. Model, složio bih se s uvaženim profesorom Jovanom Jankovićem, je jednostavan. Kupovala se, poštovani prijatelji, uglavnom imovina preduzeća. Oni koji to znaju vrlo dobro znaju šta je to. Dugovi su po pravilu na ovaj ili onaj način ostajali državi. Država će da spoji radni staž, država će na kraju da uplati ovo ili ono, i treća komponenta, to je taj socijalni program koji je negde bio uspešan, negde nije a negde je izazivao puno nezadovoljstvo. Naravno, to je preovlađujući model, ali on je iza nas i o njemu ne vredi mnogo pričati.
Dao bih nekoliko sugestija naravno dobronamernih. Svako od ovih preduzeća je proizvodno-poslovni sistem za sebe. Zahteva da se u njega uđe i kod konstituisanja nove Vlade skretao pažnju. Hajde da promovišemo terenski rad, hajde da ljudi iz Vlade, iz ministarstava uđu u ta preduzeća zajedno sa predstavnicima lokalne samouprave, da potisnemo u drugi plan taj kabinetski način rada, da vidimo imamo li mi menadžere u tim firmama. Kad govorimo o menadžerima, malopre sam čuo – raspišimo konkurse doći će nam strani menadžeri. Nemojmo da budemo smešni. Ko će iz inostranstva danas doći da vodi jedno propalo preduzeće u Srbiji i daćemo mu 50.000 ili 60.000. To su prazne priče.
Moramo da odemo u Kruševac, Kragujevac. Odlazio sam i ovo govorim iz onoga što mi ljudi govore. Hajde da pronađemo ljude koji su nekada vodili ta preduzeća, da pronađemo te inženjere koji još postoje, da pronađemo majstore koji su umeli da pokrenu brusilicu, glodalicu, koji su uspeli da ih postave, da čujemo šta oni kažu, koji deo tog preduzeća može da radi, koji ne može. Da čujemo šta realni i normalni ljudi koji su zainteresovani kažu. To je neka moja, rekao bih, dobronamerna sugestija da pokušamo da spasimo ono što se spasiti može. Ne gajim velike iluzije. Tržišna konkurencija je žestoka i više mesta za slabe, neuke i one koji ne mogu da se bore nema, ali tim ljudima dugujemo da pokušamo ovo da uradimo.
Zašto im dugujemo? Zato što će se oni, gospodine ministre, pojaviti na vratima šaltera lokalnih samouprava i budžeta Srbije i tražiti nekakva socijalna davanja. Dajte da pokušamo da sada učinimo da se što manje njih pojavi na tim šalterima, da im vratimo dostojanstvo, da im vratimo veru, da kažemo da možemo zajedno sa njima da pokušamo nešto da pokrenemo. Nekada ste to uspevali, zašto ne bismo pokušali danas?
Potreban nam je pozitivan pristup, pozitivna energija.
Što se tiče ovog predloga, promena i izmena, mislim da su konkretne i jasne, da su ostvarive i moje lično zapažanje je da ne mislim da je neki nedostatak što gospodin ministar za privredu danas nije ovde. Raspravljamo o jednom konceptu koji nije čisto ekonomski. Više formalno-pravno. Ovo potpuno zadovoljava.
Što se tiče poslaničke grupe PUPS i mene lično glasaćemo za ovaj predlog. Ne verujem da će iko u Srbiji reći – ne i da dovedemo te ljude u situaciju da više ne mogu da pokušavaju da rade. Ovo je jedan dobronameran stav. Hvala.

Gospođo Gojković, gospodine Vučiću, uvaženi narodni poslanici, poštovani građani Srbije koji pratite danas naš rad, ekspoze koji smo danas čuli i ciljevi proizilaze iz tog ekspozea zadovoljavaju one osnovne kriterijume. Mislim da su jasni, da su konkretni. Nadam se da će ispuniti onaj neophodni treći elemenat, a to je da budu ostvarljivi. To je na mandataru, to je na budućoj Vladi i to je na nama svima ovde.
Najveći deo ekspozea posvećen je ekonomiji, mislim s pravom. Ekonomska pitanja, pokretanje privredne aktivnosti, to su ključne stvari. Naravno, ali pre tih ekonomskih pitanja okrenuo bih se jednoj bitnoj temi koja se tiče naše partije, koji se tiče velikog broja građana Srbije.
Danas puno ljudi gleda ovaj prenos. Ubeđen sam da, gotovo, 1.700.000 penzionera prati rad ove Skupštine. Sa pravom. Bilo je zebnji. Oni su čekali možda i najavu koja je za njih sudbonosna da će penzije biti smanjene. Trebala je velika hrabrost, poštovana gospodo, da se kaže – smanjujemo ionako male penzije. Ali naravno, za mene je možda čak i veća hrabrost da se kaže – ne, nećemo ih smanjiti. Ostaće takve. Ali ćemo učiniti neke druge stvari. Učinićemo da pokrenemo privrednu aktivnost, učinićemo da onu prihodnu stranu bilansa uvećamo i da svima nama, a onda i tim ljudima koji najteže žive u Srbiji, bude bolje.
Sa tog stanovišta, poslanička grupa PUPS i ja lično, dajemo punu podršku i zahvalni smo mandataru na iskazanoj hrabrosti. Ponavljam, na ovoj hrabrosti koja se tiče ovog drugog dela.
U svom izlaganju upotrebio je jednu reč i apostrofirao je. Rekao je najteže je pokrenuti se, i mislim da je u ovoj zemlji najteže pokrenuti se. I tu treba uključiti sve naše potencijale.
Što se tiče ovog ekonomskog dela programa, u potpunosti podržavam razvoj privatnog sektora, ja ga zovem i realnim sektorom, naravno da javni sektor moramo transformisati, moramo ga dovesti u realne okvire. Imam i neko moralno pravo da progovorim kako danas funkcioniše javni sektor.
Vodim jedno od velikih javnih preduzeća i moram da vam kažem da ono iz godine u godinu je i profitabilno i investira i daje punu satisfakciju zaposlenima. Neto dobit tog preduzeća, to su Pošte Srbije, prošle godine bila je dva i po puta veća, vi koji se bavite privredom to znate, od prošle godine. U ovoj godini rezultati prva tri meseca su, neto dobit je uvećana za preko 50%. Mislim da spadamo u jedno, dva ili tri javna preduzeća o kojima je mandatar govorio. To ne znači da su sva javna preduzeća uspešna i da funkcionišu na pravi način. Naravno da ovo što ste izneli za mene je bitno. Ja često ističem da stanje iščekivanja nije dobro. Stanje očekivanja je prava stvar.
Definisali ste šta mislite sa EPS-om, definisali ste šta mislite sa Telekomom, definisali ste šta mislite sa većinom javnih preduzeća. Čak ste dali i rokove. I to je dobro. To ostavlja mogućnost menadžmentu tih preduzeća da preduzima adekvatne mere, naravno da se usmerava i da poštuje te rokove.
Ako dozvolite, uz sve ovo dao bih jednu sugestiju. Pored tzv. javnog sektora i realnog privatnog sektora u Zapadnoj Evropi postoji tzv. treći sektor – sektor socijalnog preduzetništva.
Za one koji nisu upućeni u tu materiju razvijene zemlje Zapadne Evrope u sektoru socijalnog preduzetništva ostvaruju do 10% društvenog bruto proizvoda. Slovenija 7,5%. Evo, ovo je moj mali prilog budućoj Vladi da se razmotri mogućnost. Ne moramo 7,5 kao Slovenci, dajmo jedan, dva ili tri, pa tri postotka u okviru nacionalnog društvenog bruto proizvoda nas izvlače iz ovih problema.
Sektor socijalnog preduzetništva je namenjen upravo onim ljudima koji su nekonkurentni na tržištu rada i koji su korisnici i u najvećem broju slučajeva upravo konzumiraju tu socijalnu pomoć i socijalna davanja na nivou Republike i na nivou lokalnih zajednica. Razvojem tog sektora mislim da bismo išli u pravcu pokretanja privredne aktivnosti.
Ima jedna stvar, da ne ispadne da se sve ovde shvata sa nekom dozom pohvala, nešto što me interesuje, nisam možda do kraja dobro shvatio. Najavili ste formiranje jednog fonda investicionog koji će preuzeti loše plasmane od nekih poslovnih banaka. Naravno da to zahteva posebno pojašnjenje.
Poslovne banke u Srbiji su uglavnom u stranom vlasništvu i kao što znate one su u nekoliko prethodnih godina imale neto dobit u ukupnom iznosu od blizu 300 miliona evra. Znači, tu negde, negde malo više, negde malo manje, iz zemlje je izlazilo oko 300 miliona evra. Sad vidim da su one u problemu.
Ako sam vas dobro pratio, 20% plasmana tih banaka su već kritični, bez obzira na ono utvrđivanje rizičnosti, kod stanovništva je to 9%, to je bolja slika. Interesuje me, hajde da budem krajnje otvoren, da li će to poreske obveznike Srbije koštati, ulaganje u taj fond, taj investicioni fond koji će preduzeti te plasmane, ili računate na sredstva koja će biti donirana spolja? Jedno pojašnjenje jer iz onog što sam čuo, imam pravo, a mislim i većina narodnih poslanika da pojasnimo neke stvari.
Što se tiče programa u celini on zahteva punu aktivnost Vlade Srbije, svih njenih članova. Da Vlada deluje kao tim, to je nešto što ćemo svi pozdraviti.
I opet bih imao neku vrstu sugestije. Mi smo imali sastanak sa budućim premijerom, direktori velikih javnih preduzeća, i ja bih ga molio da tu praksu nastavi. On će imati puno obaveza, ali na način kako se sreće sa ministrima bilo bi nužno, uz sve uvažavanje budućeg ministra privrede, da u tim početnim etapama se sreće i sa direktorima javnih preduzeća. Na takav način oni bi apsolutno ušli da tako kažemo, u određen red, a ovo izvlačenje iz ministarstava znači i novi način funkcionisanja tih preduzeća.
Ja sam tada dao neke sugestije za rad tih javnih preduzeća i mislim da su one upotrebljive, vi ste ih i izneli i imate svoje viđenje, ali ta koordinacija ne da se svodi na to da direktori javnih preduzeća popunjavaju obrasce.
To smo imali slučaj prethodnog ministra koji se nije pojavio ni u jednom javnom preduzeću, i to je slučaj, nego je slao obrasce. I slao je da mu popunjavamo i dajemo podatke. Ne moraš sa tim ljudima dnevno da se srećeš, moraš da čuješ njihove izveštaje, da im daješ direktive i na onom sastanku je ono bilo posebno, što mi se svidelo, evo otkriću i za javnost, o kej ljudi, radite u javnom sektoru, kažite koliko će to preduzeće na kontu godine dati u budžet Republike Srbije.
Mislim da su to neki novi pravci uz ova pojašnjenja. Poslanička grupa PUPS će podržati ovaj program bez ikakvih uslovljavanja, jednostavno smatramo da je ona ključna, opredeljujuća misija koju mi imamo, a to je zaštita penzionera u ovom slučaju je u potpunosti sprovedena.
Što se tiče Zakona o radu, biću otvoren, ne želim da uzimam na sebe prerogative kolega iz SDP i Socijalističke partije, oni su tu i uvek će dati prava rešenja koja se tiču Zakona o radu.
Vama gospodine budući premijeru, članovima Vlade, želim zaista puno sreće, neko će reći da će vam i trebati, ali ljudi su kovači sami svoje sreće. Želim vam pun uspeh. Živeli.

Gospodine predsedniče, uvaženi članovi Vlade, poštovani narodni poslanici, hajde malo da prekinemo ovu divnu kamernu atmosferu.
Gospodo ministri, gospodo budući ministri, pažljivo sam gledao juče vaša lica, a gledam ih i danas. Nemojte se ljutiti, ali ne vidim nešto mnogo optimizma, ali ni živahnosti. Molio bih vas da građanima Srbije uputimo jedan osmeh, jer vi ste deo pobedničke ekipe, pobedničke ekipe za koju će glasati skupštinska većina levo od mene a desno od vas.
Nemojte mnogo obraćati pažnju na levu stranu, ili moju desnu. To je opozicija i njihov glas, evo već vidim osmeh kod Krstića, neće vas učiniti ministrima. Oni vam neće dati ni hladne vode, udeliće vam šarmantan osmeh.
Ono što me čudi svih ovih dana je upornost, trošenje vremena, trošenje energije vladajuće većine da stekne naklonost opozicije. Biću precizan, dr Vojislav Koštunica tri-četiri dana unazad reče – u srpskom parlamentu imamo suštinsku i imamo formalnu opoziciju. On se neće ljutiti, ja ću to dopuniti, imamo i omiljenu konstruktivnu opoziciju. Ovo je poseban izum srpskog parlamenta. Gospodo iz vladajuće većine, izgleda da imamo manir da se upravo udvaramo omiljenoj konstruktivnoj opoziciji.
Danas sam čuo gospodina Mijatovića, sjajno izlaganje, izuzetno. Ukazao je na bitna pitanja, a nisam čuo odgovore ni premijera ni vice premijera. Zato sam juče čuo brilijantne odgovore na pitanja koja su stigla iz redova konstruktivne i omiljene opozicije.
Gospodo ministri, vi polažete račun za rad ovom parlamentu, ovoj skupštinskoj većini i građanima Srbije. Kada opozicija ne bude opozicija, kada bude vlast, siguran sam da će neki novi ministri tu sedeti, ili se ja možda varam, ili možda nisam dobro upućen, ili postoje neka buduća koaliciona, lukrativna očekivanja.
Da se vratimo na ekspoze. Dobar, jasan, konkretan i nadam se da ćemo ga ostvariti.
Ono što bih posebno istakao, a tiče se budućih ministara ekonomije i finansija. Proteklih dana imao sam susrete sa predstavnicima najjačih sindikalnih centrala u Srbiji: samostalnog sindikata gospodina Orbovića, sindikata Nezavisnost gospodina Čanka i Konfederacije slobodnih sindikata.
Molim vas da me pažljivo saslušate. Ti sastanci su definisali neke konkretne stavove koji su veoma bitni za veliki broj zaposlenih. Govorim ih uprošćeno. To su da nema viška zaposlenih u Srbiji, nego manjka posla, da je jeftinije zadržati postojeće radno mesto nego otvarati novo. Investicije da, ali investicije koje predstavljaju dopunu ili se uklapaju u novu ekonomsku politiku ove vlade. Ono posebno, što je isticao gospodin Mijatović, socijalni dijalog i zahtev da svako stečeno pravo, tiče se radnika i penzionera, ne sme biti ukinuto, jer, poštovani prijatelji, jednom ukinuto pravo više nikada nećemo vratiti.
Spremni smo da sa novim ministrima tokom narednih dana nastavimo razgovore na ovu temu. Šta znači nema viška zaposlenih? U Srbiji i onako ima malo zaposlenih. Kada bilo koji ministar, kada bilo koji direktor javnog preduzeća dođe i kaže – da, genijalno sam smislio, imam četiri, pet, šest veoma dobro plaćenih knjigovođa koji me savetuju, smanjiću troškove tako što ću otpustiti ljude, daćemo im otpremnine. Onda se pitamo – gde ćemo ih to otpremiti i kako ćemo ih opremiti? Hoćemo li im dati 200 evra po godini? Dvadeset godina radnog staža, šest hiljada evra i opremimo jednog srpskog radnika. Slažem se da on može da se opremi i da liči na pojedine narodne poslanike. Dovoljno mu je šest hiljada evra da liči na njih, ali mu nije dovoljno da živi.
Svaki predlog koji polazi od toga da imamo viška ljudi, da treba otpustiti ljude mora da se razmotri na jedan drugačiji način. Da, predložite, gospodo, novi posao, pronađite novi posao, uposlite ljude, dajte novu viziju, dajte novu ekonomsku politiku, politiku ekonomskog progresa. Ne trebaju nam prazne floskule, priče o reformama. To je prazna stvar. Poziv na reforme u Srbiji je uvek bio poziv na neku novu igrariju. Mladi, veseli momci su se igrali sa nama od 90-ih do danas. Ogroman broj pametnih, umnih ljudi uspeli su da ubede da nisu sposobni da urade ništa, a mi danas imamo – šta? Eksperte, dobro plaćene knjigovođe, nazovi stručnjake i praznu kasu. Na vama je da se ta kasa napuni, ali da se napuni na način da se otvore nova radna mesta.
Kada govorimo o investicijama, tu imam neka različita gledanja na to. Često se spominje paušalno i proizvoljno, PUPS kaže Monetarnom fondu ne. To sjajno zvuči, volim da pojedini poslanici iz ove konstruktivne opozicije ponavljaju, jer oni su naš 13 poslanik. Mnogo su glasniji od ovih naših poslanika. Ne, nismo mi rekli ne Međunarodnom monetarnom fondu, nismo rekli ne Svetskoj banci. Reći ćemo im - da, ali samo ako vaš koncept, gospodo, se uklapa u koncept Vlade Republike Srbije. Onako kako to kaže gospodin Orban u Mađarskoj, a Mađarska je u EU.
Možemo li mi da budemo uspešni? Naravno da možemo. Tri ključne reči buduće srpske politike moraju biti – odgovornost, rezultat i hrabrost. Počinjemo od hrabrosti. Juče je naš premijer ispoljio izuzetnu dozu hrabrosti. Bilo je lepo biti opozicija. Bacio im je rukavicu u lice, izazvao ih je na duel, a umesto toga oni su napustili salu. Nisu imali argumente, nisu imali hrabrosti.
Drago mi je, on zna da sam ja njegov oštar kritičar, pošto sam učestvovao u kampanji zajedno sa njim i Draganom Markovićem, što smo špartali po Srbiji i što ćemo ispuniti obećanja koja smo rekli. To je ta doza hrabrosti.
Odgovornost, ovde se radi o izvođenju odgovornosti do vrha i ovu rekonstrukciju Vlade vidim kao izvođenje odgovornosti do vrha.
Što se tiče rezultata, gospodin Vučić tu prednjači. Rezultat, rezultat, rezultat. Slažem se, to je jedino merilo.
Da iskoristim priliku, kao skroman, tih i neprimetan čovek, da kažem da vodim jedan veliki sistem od 15 hiljada ljudi i da je taj sistem, poštovana gospodo, za prvih šest meseci, po bilansima koji su predati, ostvario neto dobit tri puta veću u odnosu na onu od prošle godine. Sa pet i po miliona evra na 16 miliona evra. Neki se čude, kažu – kako je moguće ostvariti takvu dobit? Naravno, to je vizura gubitnika, vizura onih koji su uništavali srpsku privredu. Neću da upotrebim neku krupniju reč, ali svi vrlo dobro znamo kakva su i kolika lukrativna očekivanja takvih ljudi.
Ovaj sistem, gospodo ministri, bićete upoznati sa rezultatom, ove godine, gospodine Krstiću, ostvariće 40 miliona dolara neto dobiti. Petnaest hiljada ljudi ima platu, dobija deo dobiti, 13 platu. Četrdeset miliona dolara je peti deo novca koji nam nudi Svetska banka. Oni nam nude 200 miliona. Gledao sam prilog na televiziji i bio sam malo zastiđen. Čovek koji predstavlja Svetsku banku sedeo je i tako superiorno obećavao ako naša poštovana Vlada ispuni to, to i to, daće nam 200 miliona dolara. Obećavam 40. Duško Bajatović, ako ga ne budete ljutili dodatno, možda i više i još trojica i imaćete tih 200 miliona dolara. Dajte aplauz.
Govorim o optimizmu koji nam je potreban. Govorim o potrebi da kulturu poniženja, koja vlada u srpskom društvu, zamenimo kulturom nade, da imamo ljude koji imaju viziju, koji mogu da pokrenu.
Ono što je bitno i što ne mogu danas da izostavim, a tiče se najstarijih, milion i 700 hiljada penzionera me danas gleda, subota je, završila „Žikina šarenica“, nema fudbala, divno vreme da im se kažu neke ključne stari. Bez brige gospodo, nije svejedno ko vlada dok vlada ova Vlada, vaše penzije će biti sigurne. Uradili ste sve što ste imali da uradite, platili ste sve što ste imali da platite i to unapred i odrekli ste se svega što ste imali da se odreknete. Čekajte svoje penzije. One moraju biti redovne, moraju biti sigurne. Znam da ste prihvatili moj stav da je bitno da one prate rast zarada u javnom sektoru. Za razumnog čoveka to je dovoljno. Oni ne traže da im penzije skaču ne znam koliko, ali traže elementarno dostojanstvo. To je ono što je bitna poruka za njih.
Poruka za zaposlene u javnom sektoru je jasna, a to je – zahtevi premijeru i zamenika premijera. Zaposleni hoće socijalni dijalog. Taj socijalni dijalog je preduslov da krenemo napred. Samo stvaralačkom energijom tih ljudi, to je najjači resurs, gospodo ministri, ljudski resurs je najjači resurs koji Srbija ima i vi ste deo tog resursa. Time možemo da pokrenemo srpsku privredu.
Investicije, vraćamo se na njih, interesantno, grinfild, okej, krećemo sa ledine. Da li je bilo kakve investicije? Ne. Samo one koji se uklapaju u vaš koncept nove ekonomske politike.
Čuo sam juče neke interesantne stvari koje su me i malo zabrinule. Da li srpski radnik koji ima 50 godina i radi u nekoj fabrici treba da zna engleski jezik? Ja sam za to da u Srbiji je poželjno da znaš srpski jezik. Da li je to dodatni uslov? Da li je to vid neke diskriminacije? Da, gospodo strani investitori, dobro ste došli. Uđite, unesite kapital u koncept koji smo mi definisali. Garantujemo vam povrat dobiti, ali poštujte elementarne stvari koje vladaju u državi Srbiji. Da li ćemo platiti srpskog radnika tako malo da nam se proizvodnja isplati? Da li srpski radnik tako malo vredi? To su pitanja o kojima valja razgovarati na Socijalno-ekonomskom savetu. To su ključna pitanja i ja se ponovo na njih vraćam. Ako ta pitanja ne rešimo i ako ne postignemo konsenzus poslodavaca zaposlenih, nećemo moći da ostvarimo neke stvari.
Ono što je veoma bitno za nas, kao partiju koja se zalaže za socijalno ugrožene, za one koji su u penziji, za one koji će biti u penziji, za one koji su bez posla, jeste da vide izlaz na kraju tunela. Oni to moraju praktično da osete. Kada govorimo o uštedama, shvatam da se stvari banalizuju. Banalizuje se stezanje kaiša. Naravno, razumni smo ljudi, uštede – tamo gde je to moguće. Tamo gde nije – ne.
Mi danas, gospodo, moramo ovde, kao skupštinska većina, da se opredelimo koji je naš koncept – koncept razvoja ili koncept ušteda na teret socijalno ugroženih. To je bitna podale, bitna odrednica koja je za nas važna.
Što se tiče budućih članova Vlade, vi zaslužujete šansu. Zahvaljujem vam na hrabrosti da u ovom momentu uđete u Vladu Srbije. Odgovorni ste, stručni ljudi. Na vama je da pokažete da li ćete biti nejaki Uroši srpske političke scene 21. veka ili retki talenti. Verujem da ste vi ovo drugo i da zajedno, kao jedan tim, u narednom periodu možete da izvedete Srbiju na pravi put.
Što se tiče poslaničke grupe PUPS, podržaćemo ovu Vladu, to je tako normalno da uradimo. Stajaćemo iza vaših poteza i to braniti pred građanima Srbije.
Još jednom vas molim, poštujte vladajuću većinu, poštujte ove poslanike SNS, poštujte poslanike SPS, PUPS, SDPS, poslanike SPO koji su omogućili i usvajanje zakona, JS. To nije teško. Nije teško, korisno je. Naklonost konstruktivnog omiljenog dela opozicije možete da tražite u večernjim satima na nekim ugodnijim beogradskim mestima. Pustite ih neka rade svoj posao. Konstruktivna, omiljena opozicija će to uraditi i ubeđen sam da će umeti da se uradi.
Naravno, pred nama i pred vama su izazovi. Da li će biti izbora? U ime poslaničke grupe PUPS imam obavezu da kažem i to – mi ih se ne bojimo. Zbog čega bi se bojao neko ko ima čestitu i čistu ideju. Spremni smo za njih, spremni smo uvek i u svako doba, i ja u javnom preduzeću i poslanička grupa PUPS i u ministarstvima, da ustupimo mesto nekom ko misli da je bolji, poželjniji i konstruktivniji. Vama, gospodo ministri, želim uspešan rad. Živeli.

Gospodine Vučiću, vi i ja smo uvek iskreno i otvoreno razgovarali, i kada nije bilo razgovora sa nekim drugim ljudima, ali zadnjih pomisli nije bilo. Uvek je bilo otvoreno, direktno, jasno i ne postoje tu neke ključne ili bitne razlike. Moguće je da kod mene postoji neka doza optimizma koja je malo veća. Ja to nastojim da prenesem na skupštinsku većinu i na Vladu, jer verujem da se stvari menjaju na bolje. Poštujem vaše napore i ciljeve, naravno. Ono nisam istakao slučajno – rezultat, rezultat i rezultat.
Retko repliciram, gotovo nikad. Tačno je da je konkurs za direktora javnih preduzeća, za Bajatovića i mene raspisan po starom zakonu i da smo mi potpuno imenovani u skladu sa zakonom. Gospodin Vučić i gospodin Dačić znaju da je moja ostavka uvek kod njih na stolu. Oni su me imenovali i mogu da me razreše svakog momenta, figurativno govorim, i to se podrazumeva. Pojasniću. Kada smo razgovarali oko koncepcije da Poštanska štedionica preuzme Agrobanku, gospodin Dačić zna moj stav o tome i zna kakav je zaključak bio.
Ne postoji ni jedan razlog, da ako u ovoj zemlji ima neko bolji, ako neko ko može da napravi bolji rezultat, što se mene tiče biće mi veliko zadovoljstvo da mu odmah ustupim mesto direktora Poštanske štedionice.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre Dinkiću pažljivo sam slušao završno izlaganje i mogu da izvučem nekoliko stvari.
Mislim da su svi poslanici o tome govorili. Deficit će biti prepolovljen, 3,6 a stopa rasta projektovana u idućoj godini 2%, smanjićemo izdatke, rast izdataka za kamate i rekli ste jednu rečenicu, uredićemo javne finansije, stabilizovaćemo ih, biće reda, biće reda i discipline, a pretpostavljam da ste zaboravili ono – biće rada.
Ključna stvar koju ste rekli u odnosu na ostale budžete iz prethodnih godina, da je ovo radikalan zaokret.
Po meni je to krupna reč, gledam vas, gledam gospodina Đelića, gospodin Mirko Cvetković trenutno nije ovde, nedostaje gospođa Dragutinović.
Bez malicioznosti, vi ste pripadnici jedne ekonomske škole, funkcionišete po zajedničkom principu, a ja bih rekao da su među vama u pitanju nijanse.
Radikalno zvuči i mislim da u konceptu budžeta za ovu godinu ne bi bilo primereno.
Sam budžet Republike izražen na ovakav način otvara onu stalnu dilemu da li je razvojni ili je socijalni? Naravno, ta dilema u Srbiji ne postoji i najveći optimista, ne verujem da može da se seti da smo nešto posebno razvili, a još veći optimista treba da se pojavi i da kaže da smo nešto u sferi socijalne politike tako nešto korenito uradili i izmenili.
Ako smatramo razvojnim oko šest milijardi ili za četvrtinu veći budžet predviđen za poljoprivredu, ili 4,1 milijardu koju predviđamo za kapitala ulaganja donekle, a ako govorimo o socijalnoj komponenti budžeta i kažemo da smo izdvojili osam milijardi više u odnosu na prethodni budžet, onda se to ne može smatrati socijalnim budžetom. Malo kasnije ću reći da bi za podmirenje nekih osnovnih stvari po jednoj gruboj računici, ovog momenta, to su one dve rate za penziju u narednoj godini za tu trinaestu penziju, izdvajanja za porodilje, to je neko oko sedam milijardi, minimum sredstava bi bilo petnaestak milijardi, a dr Jovan Krkobabić je nedavno izjavio da bi to trebalo da bude i 20 i 30 milijardi.
Mediji su to dočekali i rekli, kaže, Krkobabić traži 30 milijardi. Naravno da ih ne tražim za sebe, traži ih za utemeljenu socijalnu politiku, jer upravo građani ove zemlje zaslužuju jednu takvu politiku.
Naravno, ceo budžet kada se pogleda i ona osnovna tekovina, to je koncept štednje. U redu, neko je za štednju, neko je za potrošnju, a koncept štednje koji su zagovarali liberali je pao. Takav koncept ne funkcioniše. Zna se kada se štedi, gospodo. Štedi se u uzletima ekonomije, kaže Kejns, trebalo bi da mu verujemo. Kada je kriza, onda je nužna potrošnja, nužan je zamajac da bi se privreda pokrenula. Naravno, koncept štednje dovodi nas do povećanja broja otpuštenih ljudi.
Maksima u Srbiji koja kaže – da imamo viška ljudi, ne stoji. Mi iz PUPS smo bili veoma jasni i stojimo na tom stavu. Nema gospodo, dragi moji prijatelji, viška ljudi, ima manjka posla. Posao treba pronaći, posao treba pokrenuti, treba pokrenuti privrednu aktivnost ove zemlje, tako je. Naravno, pokrenućemo je ako taj posao, koji se sad teško nalazi ne dajemo nekom po svojoj želji. O tome ćemo govoriti nekom drugom prilikom kad na dnevni red dođu javna preduzeća, onda ćemo govoriti o tome kako su njima gazdovali i upravljali depolitizovani i departizovani kadrovi. Vratimo se na ovu temu.
Cilj PUPS je izgradnja socijalne države i od toga naravno nećemo odustati. Ja ću naredno izlaganje upravo posvetiti tome. Trinaesta penzija, da ne bude mnogo zablude oko toga, to nije penzija, to je specijalni vid socijalnog davanja, za one koji to ne znaju. Kad smo Dragan Đilas i ja u prethodne četiri godine to razmatrali u Beogradu i pokretali, znali smo u šta ulazimo. Naziv je simboličan, seća te ljude koji su u penziji na tzv. trinaestu platu. Prema tome, ona niti povećava, niti smanjuje penziju, to je vid specijalnog socijalnog davanja, koji ima za cilj da jednu, zaista ugroženu socijalnu grupaciju dovede u koliko toliko ravnopravan položaj.
Naravno, pitanje za vas gospodine ministre, video sam da su predviđena izdvajanja od četiri milijarde i nešto, pretpostavljam da su to za ove dve rate u sledećoj godini, pa me interesuje šta je sa one preostale dve rate? Ključ, okosnica koalicionog dogovora u kome učestvuje PUPS kao deo ove vladajuće većine, je upravo bio da se svim građanima Srbije koji imaju penziju manju od 15.000, dodeli ta specijalna socijalna pomoć u iznosu od 16.000 na godišnjem nivou u četiri jednake rate.
Trenutno u Srbiji 508.000 ljudi koristi to pravo, znači, omogućili smo im. Mi smo im dali, jer mi nikad ne pokušavamo da kažemo da smo nekome nešto dali, omogućuli smo im da ono što njima pripada, do njih i stigne. Naravno, tih, da tako kažem simboličnih, 80 miliona evra će znatno popraviti položaj tih ljudi, povećaće tražnju i da budem krajnje banalan, ti ljudi zaslužuju da mogu da kupe bar jednu čokoladu svojim unucima. Ima ovde ljudi kojima to mnogo ne znači, jedna čokolada, šta je to jedna čokolada, ako posedujem fabriku čokolada?
Ali, ponavljam, pola miliona građana Srbije čeka ovaj odgovor, oni znaju da PUPS insistira na tome i čekaju od vas gospodine ministre da li će u septembru i decembru iduće godine dobiti po tih 4.000 dinara.
Sledeća stvar o kojoj bih rekao je ključni vrednosni stav PUPS, a to je da penzije prate plate. Danas su penzije u Srbiji relativno male, ali ih ima. Nismo u poziciji Grčke, nismo u poziciji Španije, Portugala, naš vrednosni stav da penzije prate plate, znači da ljudi dele sudbinu onih koji su zaposleni u javnom sektoru. Za one koji se bave ekonomijom, znaju da je to i korektivni faktor da zarade u javnom sektoru, ne smeju ići nekontrolisano, jer uporedo sa time povući će uporedo i rast penzija.
Što se tiče penzionera, njih 1.700.000, ova poslanička grupa postoji ovde upravo da zaštiti ta njihova ključna, egzistencionalna prava. Znači, sigurne su i redovne su.
Osvrnuo bih se i na jedan bitan treći segment. To je segment pokretanja privredne aktivnosti, ali segment vezan upravo za najugroženiju populaciju. Uskoro ćemo krenuti sa prezentovanjem zakona o socijalnom preduzetništvu ovde u ovom domu. To je zakon koji će omogućiti da najveći broj ljudi iz marginalizovanih društvenih grupa dođe do sopstvenog zaposlenja.
Građani Srbije u velikom broju sa nestrpljenjem očekuju ovaj konkretan, konačan pomak. Ja sam malo zabrinut, iz prostog razloga jer ne vidim sredstva izdvojena za tu namenu. Budžet možemo gledati ovako ili onako, ali ako nemamo sredstva koja su izdvojena za tu namenu, teško da možemo nešto uraditi u narednoj godini. Očekujem da ćemo u nekom narednom razmatranju eventualno rebalansa, upravo definisati ta sredstva koja bi omogućila da po tom osnovu, do 1% radno aktivnog stanovništva u Republici Srbiji nađe zaposlenje. To praktično znači da osoba sa invaliditetom, izbeglo i raseljeno lice, osoba muškog ili ženskog pola, koja je prešla 50 godina, a ostala je bez posla, i tržišno je nekonkurentna, može da očekuje zaposlenje, bilo pokretanjem sopstvenog posla ili u okviru odgovarajućih socijalnih preduzeća.
Kompletan zakon je urađen, očekujem podršku gotovo svih poslaničkih grupa u ovom domu. Već postoji sporazum sa DS oko realizacije tog projekta, postoji sporazum i sa strankom gospodina Ljajića, razgovarao sam i sa gospodinom Nenadom Popovićem. Očekujem da proverimo u ovoj sali, ne ko će biti "za" nego da vidimo toga ko će biti "protiv".
(Čedomir Jovanović, sa mesta: Zna se ko će biti protiv.)
Jel se zna? Naravno da građani Srbije znaju ko nije na njihovoj strani, ali to je sada marginalna stvar.
U završetku svog izlaganja, posvetiću se jednoj temi. Idemo sa amandmanom, vrlo bitnim. Ovde je već neko nešto govorio, amandman je ključan, to su izdvajanja za žene koje odlaze na porodiljsko odsustvo. Pazite ovo, zakonodavac je kaznio žene u Srbiji oduzimanjem 35% od zarade. Naš amandman ide u pravcu da one dobijaju punu zaradu. Definisali smo iznos sredstava, ovde čujem različito licitiranje, ali reći ću vam u praksi. U Beogradu smo u prethodne četiri godine vodili takvu politiku, koja je, za rezultat upravo imala ovo o čemu govorimo. Negde se kretala cifra između 7 i 8 miliona evra. Ne možemo nikada da utvrdimo precizno broj tih žena, koliko će meseci biti na održavanju trudnoće ili ne, nekom prostom računicom tri do četiri puta bi trebalo odvojiti više sredstava. Mi smo to zaokružili na neke tri milijarde, i smatramo da će onda sve žene koje odu na održavanje trudnoće u Srbiji, poput Beograda i nekih lokalnih samouprava, biti u poziciji da primaju punu zaradu. Dajemo doprinos natalitetu i uklanjamo sve elemente neravnopravnosti koje u ovom slučaju postoje.
Naravno, ne mogu ovde, kad govorim o socijalnoj politici, da ne izdvojim beogradski model socijalne politike, koji predstavlja nešto što smo mi u kampanji, jer ovo više nije kampanja, često isticali - Beograd danas, Srbija sutra. Srbiji sutra je već danas i taj model socijalne politike treba da bude prihvaćen i nešto na čemu ćemo bazirati dugoročnu socijalnu politiku.
Istovremeno, kada govorim o tom beogradskom modelu, ne trebamo da zaboravimo i taj model razvojne politike. Naravno, o ovome znaju oni koji su učestvovali u radu gradske vlasti, znaju građani Beograda, koji su to na izborima verifikovali, ali gledajte i čuda, neki građani Beograda u velikom broju, nisu dali poverenje nekim ljudima koji su sedeli u prethodnoj gradskoj vladi.
Istančano političko tržište Beograda je reklo da njihov politički proizvod ne valja, pa su išli toliko daleko da čak i na političkoj rasprodaji, a to su ponovljeni izbori, neverifikuje tu politiku, ali zato na Vrškoj Čuki, Babinom Zubu, Staroj Planini ta ideja će sigurno proći.
Predlažem im da nastave ...
(Predsednik: Izvinjavam se, gospodine Krkobabiću, morate govoriti o temi koja je na dnevnom redu.)
Gospodine predsedniče, uvažavam vašu primedbu, ali bih vas zamolio da kada izlažem omogućite elementarni red i da upozorite narodne poslanike koji dobacuju sa strane. To je interakcija. Prema tome, ako ne bi bilo takvih reagovanja, onda ne bi bilo ni ovakvih.
Stav PUPS je jasan. Sa uvredama, sa klevetama, sa podmetačinama je završeno. Princip da ćemo vam okrenuti uvek drugi obraz na to morate da zaboravite. Morate da se okrenete sebi i da razmislite.
Završavam ovu raspravu, očekujući od gospodina Dinkića odgovor na ova dva ključna pitanja, a odnose se na isplatu tzv. trinaeste penzije i na potencijlano izdvajanje sredstava koja bi omogućila pokretanje socijalnog preduzetništva. Zahvaljujem.

Gospodin Jovanović je upotrebio malo jače reči. Rekao je "reket", a svoditi pojam "reketa", u njegovom smislu značenja, u mom je to vezano za Đokovića, naravno, na socijalnu politiku grada Beograda je neumesno. Neumesno zbog tih ljudi koji su obuhvaćeni ovom socijalnom politikom i koji znaju da im je ta politika upravo omogućila da se, u ove prethodne četiri godine, osećaju kao dostojanstveni ljudi.
Naravno, ti ljudi u Beogradu očekuju iz budžeta neka sredstva. Zamolio bih vas, ako nije problem, da vaša dugovanja kao partija izmirite poslovnom prostoru grada Beograda. Daću vam i račun. To je vaš mali doprinos da budžet grada Beograda bude izdašniji. Neću sada iznositi kolika su sredstva, ali su dovoljna da uradimo, recimo, jednu fiskulturnu salu u Pinosavi, ti ljudi nas gledaju, ili da otvorimo jedan novi dom za decu sa smetnjama u razvoju. Apelujem na vaš visoki osećaj odgovornosti, da u što kraćem roku to izmirite.
Što se tiče, vreme mi ističe, jer moram da idem da radim, prvi moj posao u roku 30 dana je bio da vratim jedan posao PTT u iznosu od dva miliona evra. Biću korektan, neću reći kako je otišao. To mi nije manir. PTT je dobio dva miliona evra. Posao "Infostana" vraća se pošti.
Istovremeno, obaveštavam sve one koji žive u iluziji da će da nastave da rade sa ovim sistemom na način kako su mislili. Gde dođe Krkobabić tu ne raste trava za ostale. Znači, neka zaborave, bilans ovog preduzeća je takav da ćemo o njemu javno, transparentno da govorimo i biće znatna dopuna u republičkom budžetu. Još jednom ponavljam…

Ako ne želimo da platimo račun, nije razlog što prozori ne dihtuju, jer zamislite kada bi građani Beograda sada rekli da im je slabo grejanje i da neće da plate ništa ili da im lift ne radi pa da neće da plate ništa i slično.
Vrlo precizno govorim, pokušao sam da budem krajnje korektan, zaista morate da izmirite svoje obaveze. Time dajete pozitivnu poruku ljudima koji vas slede, da ste odgovorni. To je viši stupanj odgovornosti. Na tome insistiram. To očekujem od vas.
Što se tiče podataka koje ste izneli za Beograd, tu su ljudi koji se bave ekonomijom, potpuno su falš i nezaposlenost i sve ostalo. Beograd jeste lokomotiva razvoja ove zemlje. Beograd je nešto na šta se Srbija ugleda, ali ako vi u Beogradu ne participirate trenutno, pa nemojte da ocenjujete kroz tu prizmu. Dobri ste u Tutinu. Zašto? I tamo je dobro.
Iskoristiću vreme ponovo. Gospodine Dinkiću, molim vas da odgovorite na pitanje, ne meni, nego pola miliona ljudi sada čeka odgovor na pitanje – da li će septembra i decembra iduće godine moći da računaju dva puta po 4.000 dinara? To je vrlo bitno pitanje. Ovo je konkretan život. Ti ljudi žive od toga, očekuju to od vas i moram da vam postavim to pitanje.