Gospodine Orliću, sve bi to bilo u redu da niste pobrkali ovaj zakon sa izgrađenim stanovima za mlade istraživače u Kragujevcu. Naime, a to gospođa ministar vrlo dobro zna, to nikakve veze nema sa zakonom koji je usvojen u maju prošle godine. U pitanju su stanovi koji su građeni sredstvima Vlade Republike Srbije i kredita Evropske banke za obnovu i razvoj i Fondacije kragujevačkog univerziteta. Dužna sam i zbog Rektorata kragujevačkog univerziteta i 12 fakulteta grada iz kojeg dolazim da kažem istinu.

Tačno je, gospođa Brnabić je bila, fotografije koje ste pokazali su uručivanje ključeva od stanova, 210 stanova u naselju Stara radnička kolonija, a za mogućnost da posle pet godina ti mladi istraživači i članovi njihovih porodica, uglavnom se vodilo računa kada su se prijavljivali na konkurs da to budu bračni parovi, jer zaista ima dosta naučnih saradnika na našim univerzitetima koji su vrsni istraživači, mogu da uđu u otkup tih stanova, čija je sada cena iznajmljivanja od 130 do 150 evra. To uopšte nisu bili stanovi koji su obećani od strane Vučića i gospođe Mihajlović u oktobru, 18. oktobra prošle godine, i 15-og, o čemu je govorila gospođa Radeta i, vidite, na njen rođendan se obećala takva gradnja, a prevara, ništa.

Dakle, ne samo da je sada nastao problem. Naravno, mi svi sugrađani smo se obradovali i ja lično poznajem decu nekih svojih prijatelja istraživača, mladih parova koji su tamo dobili ključeve tih stanova, uglavnom sa Medicinskog fakulteta, ali je sada problem što je prvobitno bio dogovor da cenu rentiranja tih stanova određuje Vlada u dogovoru sa univerzitetom, a da taj novac bude uplaćivan na račun kragujevačkog univerziteta.

Ako se sećate, gospodine Marinkoviću, kada sam pričala o Zakonu o naučno-istraživačkoj oblasti, upravo to sam pitanje potencirala. Zašto se sada oduzela mogućnost kragujevačkom rektoratu i fakultetima da dobijaju deo tih sredstava? Sad se postavlja pitanje – ko će da vodi računa o održavanju tih stanova? Tek posle pet godina ti mladi bračni parovi mogu da se eventualno odluče i opredele da uđu u otkup, a sav novac koji se sada dobija od iznajmljivanja se sliva na račun Ministarstva finansija, čak ne i Ministarstva nauke, bez mogućnosti da kragujevački univerzitet koji, opet ponavljam, učestvovao sa svojom Fondacijom, Vlada Republike Srbije, Evropska banka za obnovu i razvoj, i to je cela istina oko tih stanova, a o ovima iz ovih zakona, gospođo Mihajlović.

Hvala.

Danas na dnevnom redu, zbog građana koji tek sad možda prate ili se uključuju u prenos sednice, imamo izmene i dopune Zakona o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti.

Da ne bi bilo zabune, za sve ljude koji nas prate u Srbiji u direktnom prenosu, ovde se ne radi ni o kakvom poklonu, već o izgradnji stanova pod uslovima koje je Vlada odredila i za njihovu kupovinu, za prijavu na konkurs i sa cenom koja treba da bude maksimalno 500 evra. Negirali ste, gospođo Mihajlović, da je bilo ko i bilo kada pominjao raspon cena sa striktno utvrđenom cenom, recimo, za Vranje. Svi mediji su prošle godine 18. oktobra objavili da će cena kvadratnog metra stana za pripadnike snaga bezbednosti da bude 320 evra, vi ste danas rekli 400 evra.

Međutim, ovde se postavlja jedno drugo pitanje – zašto vi od radno sposobnih ljudi, vidim da je to sad ovde apsolutno prihvaćeno, kao što su pripadnici vojske, BIA, policije i svih drugih snaga bezbednosti, pravite na neki način socijalnu kategoriju? Vi njih uvođenjem na ovakav način u ovaj zakon svrstavate u one koji ne mogu svojim radom da obezbede da kupe stanove po cenama koje nisu visoko profitabilne i da ne bude i nekakve zabune, jer ovo prate i ljudi koji ovog trenutka malterišu kuću, koji stavljaju krov, koji ređaju cigle, ljudi koji se bave gradnjom u svim gradovima u Srbiji, ima takvih i poslanika u sali koji to znaju, cena gradnje, normalne gradnje, bez nekakvih pompeznih stvari, počev od pločica, sanitarija i svega, ne može ni da bude viša od 300 evra, ako to ljudi rade na svom imanju. Šta je onda tu spektakularno u ovom zakonu ako je to ta cena, maksimalno 350 evra?

Evo, obećala je BK kompanija, kako se zove, „Tesla grad“, Bogoljub Karić, da će oni da prave stanove za cenu od 400 evra, pa pitajte bilo kog seljaka u selu koliko to košta, pitajte i ove koji se bave gradnjom. Dakle, normalnije je bilo da ovaj zakon obuhvati sve ove kategorije ljudi, ali na način da ima se da, da mogućnost imaju i da na svojim placevima koje poseduju u dvorištu gde žive njihovi roditelji naprave za sebe novu kuću, da im grad u kome žive, a ne samo ovi nabrojani gradovi, nego u Paraćinu, u Ćićevcu, u Novoj Varoši, u Priboju, jel tako, Milanka, svuda omoguće da za tu cenu dobiju mogućnost da podignu kredit u banci, da taj kredit se zna u kojoj banci se podiže, koja je kamatna stopa, a ne odredili smo i sad ćemo, što reče koleginica Radeta, na izvestan način da vršimo neku getoizaciju.

Zašto pripadnik snage bezbednosti mora da živi i da mu je opredeljeno u Kragujevcu da kupuje stan na Deninom brdu, na ovih 20 hektara, a tu će biti u prvoj fazi 216 stanova, 1.029 ukupno? Što niste odredili da to bude u centru? Pominjao je kolega Mirčić, kasarna „Radomir Putnik“, koja je opredeljena od strane odbornika Skupštine grada u sazivu kada nije postojala SNS da se upravo na toj lokaciji, to je centar grada, Ulica kneza Miloša, izgrađuju stanovi upravo i za te ljude. Denino brdo u Kragujevcu, to je treća zona lokacije, periferija, gde inače, evo, pogledala sam na kragujevačkim sajtovima za nekretnine koliko košta plac, i otprilike plac sa kućom za izgradnju gde postoji temelj, pa ništa to nije spektakularno, tih 500 evra koliko će biti maksimalno. Tamo onaj čovek koji gradi na Deninom brdu toliko će da ga košta na svom placu.

Vi nama kažete – da, to je način. Jeste, ali samo prividno, sistemski ne rešavate sve te probleme. Imamo drugu situaciju. Gospođo Mihajlović, da bi se u bilo kom gradu uredila katastarski neka parcela, treba prvo da radi katastar, pa da bude normalan direktor Geodetskog zavoda, što svakako izvesni dr Borko Drašković nije. U pitanju je čovek koji sve zna, samo se ne razume u svoj posao. On zna da kaže – Duing lista, zna da kaže – IT sektor, sistematizacija, da naručuje satelitske mape, a on je pod vašom ingerencijom, od kompanija koje se kasnije ispostave kao neupotrebljive, pa je doveo tako na desetine hiljada ljudi, njegov katastar u situaciju da i one kuće koje su izgradili, koje su legalizovali po ovim zakonima ne mogu da uknjiže, jer katastar radi, ne radi, izdaju se potpuno pogrešna rešenja, sa promašenim imenima i prezimenima. Takav čovek je do sada trebao da bude smenjen, a plus sve ove malverzacije, ispumpavanje para koje on radi i šikanira ljude. Sve normalne ljude koji znaju nešto o tom poslu najurio je odatle. Kako onda očekujete da će planove i regulativu i katastarske parcele moći da se urade za buduće projekte?

Imamo još jednu situaciju koju niko danas ovde nije pomenuo, evo ja ću, kolege srpski radikali će svakako i po amandmanima, tiče se jedne zaboravljene kategorije, a to su ljudi koji su tzv. vojni beskućnici. Njih je 2.600 i nešto porodica koje su na ulici. Vi ćete reći – pa ne baš na ulici, jer oni imaju nekakav privremeni smeštaj u kasarnama, školama, raznim skladištima, čak im je kada je Siniša Mali bio gradonačelnik Beograda dodeljeno na 135 lokacija da oni mogu tu da stanuju, ali nema mokrog čvora, nema ničega pristojnog gde bi oni mogli, a neki čak imaju samo pet kvadrata po članu domaćinstva. Da li je to normalno u 21. veku? Upravo u ovoj kasarni, a to je nastavak te kasarne „Radomir Putnik“ o kojoj govorim sam sama više puta obilazila te tzv. vojne beskućnike. Ljudi koji su najviši oficiri vojske tadašnje SFRJ koji su branili do poslednjeg daha u poslednjem otadžbinskom ratu i Republiku Srpsku i Republiku Srpsku Krajinu, kasnije i Srbiju u ratu sa šiptarskim teroristima i sa NATO paktom na ulici su, bez igde ičega. Kada ćemo da imamo zakon koji će da reši njihovo pitanje?

Rekao je malopre kolega Orlić, evo, sada je izašao, kaže – nije niko do sada to pitanje rešavao osim Vučića. Ma nemojte, molim vas. Šta smo mi radili u Vladi 1998. godine kada je napravljeno Univerzitetsko naselje kod Instituta za fiziku, kada su useljeni potpuno besplatno dobili stanove, bez ovoga da oni kupuju preko nepoznate banke i po još uvek nepoznatim uslovima mladi naučnici i kragujevački naučnici? Pa gde ste vi živeli, gospodo? Gde su vaši roditelji dobili stanove? Rekao je kolega Đokić da je ostao bez stana, ali njegove kolege su dobile mogućnost. Znači, i moj otac i majka i drugi očevi i kasnije su ti stanovi otkupljeni. Pa nije sve počelo sa ovom erom od prošle godine izgradnje ovih stanova koji treba da se plate po ceni od 500 evra. Dakle, nemojmo da obmanjujemo javnost i da govorimo o nečemu što će da bude toliko povoljno.

Postavlja se najpre pitanje, evo završavam, vidim da gledate na sat, koja će to biti banka. Rekao je kolega Marković – Poštanska štedionica. To nigde nije zvanično. Pustite vi to što oni to reklamiraju. Za sve vas pitanje – da li će svaki pripadnik snaga bezbednosti baš u bilo kojoj banci koja bude za to opredeljena bez ikakvih problema da dobije taj kredit? Da li postoji mogućnost da mu se iz raznih problema do kojih može da dođe taj kredit ne odobri? Da ne dovodite možda ljude u zabludu, koji će da dođu i konkursna se prijava popuni i dođu u tu banku, banka kaže – treba ti to, treba ti to itd.

Kakva će da bude disproporcija, to je za vas pitanje od dinarskih i onih kredita u evrima, kakve će dalje da budu naknade koje su potrebne i da mi kažete, gospođo Mihajlović do kada će Borko Drašković da bude na čelu Republičkog geodetskog zavoda, koji odgovorno tvrdim, a i vidi se, postavljali smo i ta poslanička pitanja i kolega Jojić i ja, ne radi svoj posao kako treba i građani imaju na desetine hiljada problema. Ne mogu da uknjiže svoje stanove, svoje kuće, ne mogu da vrše ostavinske rasprave zbog toga i ne mogu da osiguraju budućnost svojoj deci.

Prvo ću gospođi Mihajlović, nisam zadovoljna odgovorom gospođo Mihajlović, funkcija ministra, potpredsednika Vlade je da daje takve odgovore da kada poslanik izrazi sumnju u nešto što je predmet rasprave, odgovori budu jasni, precizni, argumentovani. Ništa od toga niste uspeli. Rekli ste – vi poklanjajte. Da, mi ćemo dolaskom na vlast da zbrinemo sve takozvane vojne beskućnike.

(Veroljub Arsić: Po Poslovniku.)

Zbrinućemo vojne beskućnike, decu palih boraca, invalide proteklih otadžbinskih ratova. Predlagali smo izmenu i dopunu zakona za te ljude, više puta u tok u redovnog zasedanja. Još nema zakona o njihovom zbrinjavanju i to je zaista žalosno u jednoj zemlji u kojoj svako može od izdajnika koji vršljaju ovde po medijima, poput ove nakaze Čongradin i ostalih….

Pa, zašto ne tako. Znate šta, vi treba da reagujete gospodine Marinkoviću na činjenicu, vi da ste, ako ste čitali format tih novina koji inače retko ko čita ili niko, vi ste trebali da kao potpredsednik Skupštine, pa lepo, bio je mislim utorak baš ujutru ili kao poslanik Vladimir Marinković, pa da se javite da postavite pitanje i da kažete, kako je jedna takva mogla da kaže da je u Srebrenici bio genocid.

Ne odavde, mogli ste tog dana kada je ta nakaza to rekla, ponoviću vam, nakaza i bruka za Srbiju da neko takav postoji, a vi sad možete kako god hoćete.

Hajde pusti me, nećeš dobiti packu od Evropske komisije, ili bilo koga, ne sekiraj se.

(Predsedavajući: Mene baš briga, vi to vrlo dobro znate.)

Što se tiče ovih izgradnja stanova, pa da vi ste potvrdili ono što sam ja iznela u svojoj diskusiji. Dakle, da je to ta cena, plus PDV. Da li je tako? To naselje Jugović, u Novom Sadu? Onda je to oko 600 evra, ili kako god, to je cena koja je cena koštanja za svakoga ko gradi.

Ja sam vam rekla, pa nemojte da odmahujete i da sada tražite pomoć svoje saradnice u tome. Ja vam govorim da svako ko danas uzme ciglu, malter, sve što je potrebno, može po toj ceni na svojoj uređenoj zemlji, kuća pored, da napravi kvadratni metar stambenog prostora. To je jednostavna računica.

Zašto vi onemogućavate da pripadnik snage bezbednosti u bilo kom delu grada gde će se napraviti više lokacija, to uradi? Vi govorite da je kod nas to opredeljeno za toliki broj ljudi. Jednostavno, omogućite ljudima i u centru, pa u drugim zonama grada, isto je takva mogućnost u Zemunu, Beograda, Novom Sadu, takve su mogućnosti i u Nišu i svuda.

Ono što je najvažnije od svega, o čemu ćemo govoriti po amandmanima, je da nisu druge kategorije zaposlenih obuhvaćene ovim zakonom. Čak i u državama te vaše EU, u koju Srbija nikada neće ući, daju se mogućnosti da po najpovoljnijim cenama otkupljuju stanove, upravo pripadnici njihovih snaga bezbednosti, zaposlenih u državnoj upravi, a to u Srbiji više nije moguće.

Da li ćemo mi da delimo i kako smo gradili, to najbolje znaju ljudi koji su i za vreme onih najtežih sankcija dobili stanove i žive sa svojom porodicom, upravo zato što im je to omogućila tada odgovorna vlast.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovana ministarko sa saradnicima, kolege narodni poslanici, ovo je bio dug i naporan dan. Na samom kraju mogu da kažem da uvek me raduje kad ministarka Mihajlović dođe u Skupštinu, jer to znači da započinje nešto novo, kapitalno. Ili su putevi u pitanju ili su pruge, ovog puta su stanovi.

Mi se zaista radujemo tom uspehu, jer to nije samo uspeh ministarke Mihajlović, naše Vlade, nego je to i uspeh svih nas.

Što se tiče vremena koje su prošla, ona se nikad neće vratiti, ali ono što je bitno jeste da sada država brine o ljudima koji su i koji i dalje brinu o njoj. Većina stanova je započeta i biće završena neki u 2020, neki 2021. godine, ali je važno da većina porodica će dobiti prvi stan i na to mogu da imaju povraćaj PDV.

Ovo je zaista veliki projekat koji upošljava domaću privredu i ujedno obezbeđuje osnovnu egzistenciju ljudima koji su vrlo važni za zemlju, a neki su i živote dali da bi njihove porodice i naslednici imali pravo na ove stanove.

Stanovi su prosečne kvadrature oko 55 kvadratnih metara, od garsonjera do troiposobnih stanova, a najviše će biti jednoiposobnih i dvosobnih.

Na kraju mogu da kažem da bez mira, sigurnosti i bezbednosti nema ni temelja za sveukupno napredak zemlje. Ovde govorimo o ljudima čiji je upravo posao da to i obezbede građanima Srbije.

Inicijativa predsednika Srbije Aleksandra Vučića je upravo to da se tim ljudima obezbedi krov nad glavom i to nije ništa luksuzno, ali je normalno u 21. veku da svako ko vredno radi ima pravo i na normalan život.

Mnogi kritikuju, ponovo bez predloga, ja im poručujem i kao jedan zaključak na kraju ovog dugog dana - gram akcije je vredniji od tone teorije. Hvala.

Ovaj amandman nije možda razumeo profesor Stojmirović, ali on je u drugom kontekstu napisan, da se precizira nešto što može da bude velika opasnost.

U prethodnom članu, juče smo govorili o tome, kolega Jojić, kada se govori o nadležnosti tržišne inspekcije, prilikom utvrđivanja nepravilnosti, gospodine ministre, dat je rok od najviše šest meseci da se otkloni nepravilnost.

Sada imate situaciju da to može da bude i mač sa dve oštrice. Neko će da kaže - aha, dobro, mnogo su velike nepravilnosti, pa taman mi je dobro da otklonim taj rok, a juče smo baš koleginica Radeta i ja pričale šta, ne daj bože, nekome se nešto desi, pa baš tog dana kada ističe tih šest meseci on ne može iz nekih objektivnih razloga.

Besmisleno je da se vezuje nešto za takav rok. Ako je zapisnikom bilo koji od inspektora utvrdio neku nepravilnost u objektu koji je predmet neke vrste trgovine, onda kroz navođenje preciznih nepravilnosti koje su definisane zakonom daje se i rok kada bi to moglo da se otkloni, što iziskuje i mogućnost žalbe, ali ne u tako u nedogled.

Razumećete da je šest meseci dug period ako neki od inspektora to zloupotrebi, jer neko može da kaže - tolike su nepravilnosti, pa da se ponovo vrati, pa da kaže dopunite dokumentaciju. Znate i sami.

Najviše su zaista, ja sam izričito protiv toga, kao i svaki poslanik SRS, zloupotrebe kod kršenja, to je vaš resor, prava zaposlenih u tim maloprodajnim objektima u ovim velikim sistemima.

Pričali smo mi još pre deset godina, kada je još jedan veliki lanac marketa preuzeo od ovog drugog maloprodaju, pa kažu nam i ove žene što rade na kasi, pa i oni tamo što pakuju voće i povrće da se ne zna ni red, ni poredak, puno se radi, niko ne poštuje Zakon o radu. Dakle, to mora striktno da se poštuje, ali nemojte onda da i tržišni inspektori, a znate i u tome, imali ste i vi akcije hapšenja i njih, moguća je korupcija i zloupotreba službenog položaja i da nekoga ucenjuje, pa onda rok od šest meseci može tom nekome da uskrati mogućnost da izdržava porodicu

Gospodine ministre, inspekcijski nadzor i Zakon o inspekcijskom nadzoru su usvojeni, izmene tog zakona, prošle godine u Narodnoj skupštini i mi smo dobili fantomske inspektore, ja to ovako žargonski kažem, ili inspektore duhove, nazovite ih kako hoćete. Uglavnom, to su sada službena lica koja inkognito dolaze u kafiće, restorane, u prodavnice, gledaju, raspituju se, kažu obaveštavaju, snimaju, sad stvarno nemam vremena da vam citiram te članove tog zakona, i na osnovu toga oni u sledećem svom potezu, kada im se učini neka nepravilnost, dolaze do toga da se, predstavljajući se, tek tada kao nadležni državni inspekcijski organ, sa svojom punom legitimacijom, zatvaraju taj objekat.

Srpska radikalna stranka je bila protiv usvajanja tog zakona, protiv takvih ovlašćenja i takvog metoda rada inspektora i mi smo vas upozorili da će doći do mnogobrojnih zloupotreba. To je teško dokazivo. Znate, kad vi jednom službenom licu koje predstavlja ministarstvo i vrši inspekcijski nadzor date legitimitet da to radi, normalno da će da kaže da je u vek u pravu, a u praksi se pokazalo, a i kasnije u određenim sudskim sporovima, koje su pojedina pravna lica povela protiv takvih, sa takvim ovlašćenjima, kod kojih takođe postoji određeni stepen korupcije, da oni nisu bili u pravu, ali kakva vajda kada je, recimo, na Kopaoniku početkom, u jeku turističke sezone zatvoreno 19 objekata.

Mi smo za to da se izdaju, naravno, fiskalni računi, da svako radi u skladu sa zakonom, ali mi smo izričito protiv toga da se za takav vid prekršaja zatvaraju objekti. Kazne koje ste propisali ovde, kod mene je amandman na jedan stav, kasnije će kolege da govore o drugim, višim nivoima kazni, ali ovaj raspon je potpuno, ne neprihvatljiv, nego teško i naplativ.

Obično ti preduzetnici i ta pravna lica, koja dođu u ovakvu situaciju, sad imaju po tom Zakonu o prekršajima, koji je izmenjen takođe, i koji je u funkciji sklapanja sporazuma sa Poreskom upravom i sa sudijom za prekršaje, da se to plaća na neke rate, itd. Dakle, u mnogim slučajevima u Srbiji, evo budite sigurni, takav je slučaj i u Kragujevcu u kome ja živim i u Novom Sadu, Beogradu…

(Predsedavajući: Zahvaljujem, koleginice.)

Evo, završiću.

S obzirom na to, gospodine Milićeviću, da ste bili tolerantni…

(Predsedavajući: Uvek sam tolerantan.)

…kada su određene replike trajale po sedam, osam minuta, ja govorim o veoma važnom pitanju za ljude koji danas od toga žive, dakle, gledaju večeras koliki im je pazar, da li deci mogu da kupe hleb da jedu, da ih školuju, itd…

(Predsedavajući: Uvek sam tolerantan. Izvolite.)

… dozvolite da završim.

Dakle, gospodine ministre, pored toga što ste im uveli da vode tzv. robno knjigovodstvo, to je novina po setu finansijskih zakona Siniše Malog i mi smo i na to stavili primedbu, dakle, te male radnje sada vode knjigovodstvo kao d.o.o. Ne baš, ali slično. Vi ste propisali kazne koje ne možete da naplatite, jer on će pre da zatvori to trajno, takvi su slučajevi veoma česti i po selima i po gradovima, nego da plati ovakvu kaznu.

Bolje je bilo da prihvatite amandman SRS, efikasnije bi bilo i za državu, a i za te ljude. Naravno, da im se omogući da ulože prigovor na eventualnu bahatost inspektora i po rešenju koje dobiju, da to mogu da plate na određene rate i da omogućite samim tim liberalniji nekako pristup njima koji započinju taj posao da rade, ne da krše zakon. Znači, prijava radnika, to je zaista nešto što mora da bude obavezno, kao i izdavanje fiskalnih računa, ali način na koji će svaki inspektor to da uradi, složićete se sa mnom, može da dovede do mnogobrojnih zloupotreba.

Ako je u Kragujevcu jedan restoran, nije bitno koji, zatvoren zbog neslaganja 300 grama mlevenog plazma keksa koji se koristi u svrhu pravljenja šejkova, koji su osvežavajući napitak, i zatvori se jedan takav objekat u jednom trenutku na 15 dana, sledeći put opet tako, treći put, uvek se nađe nešto tako… Dajte nešto krupnije. Pri tome, jedan takav objekat, recimo, ima 18 prijavljenih radnika, ali se pronašao metod. Fali jedna limenka koka kole, sad da ne banalizujem dalje, ali mnogo je takvih primera – jedna kifla, prženica, itd.

Nemojte, molim vas, da dovodite u situaciju ljude da se tresu pri tome kad stavljaju ključ da otvore tu radnju, kada kreću u taj posao i kada se uopšte odvaže da nešto privatno rade, kad već ne mogu da dobiju čuveni državni posao.

Gospodine ministre, prvo moram kolegi Orliću, pa ću se nadovezati na ovo što ste vi rekli.

Kolega Orliću, nije problem samo u tome što je Dragan Đilas bahat u svom bogaćenju na protivzakonit način. I on i Boško Obradović i Vuk Jeremić, ako bolje pogledate i Živković su destruktivni. Krajnje destruktivne ličnosti. Međutim, ono što je interesantno je da vi, evo govorio je danas više puta gospodin Martinović, pokrenuli smo postupak na koji način se obogatio Dragan Đilas. Da li ste vi pokrenuli postupak da utvrdite na koji način se obogatio i Zoran Živković? Stalno govori o tome Marijan i mi to znamo, da je od jednog tamo prosečnog, lokalnog niškog političara, zapamtite i gradonačelnika u vreme sankcija, koji je pozivao ljude da račune za struju u ono bure koje je tamo zapalio na trgu, bacaju u vatru, a kasnije su ljudi zbog toga imali i te kakve posledice. Dakle, govori se o ljudima koje ste vi trebali da procesuirate, odnosno tužilaštva gospodine ministre koja su nadležna da rade taj posao. Mi smo više puta pokretali i pitali vas to pitanje – da li vi znate gde je Zagorka Dolovac, republički javi tužilac koja je odgovorna za takva dešavanja i ne samo to, nego ti destruktivci su pokušali i državni udar pre dva meseca u Srbiji, ne reaguje uopšte. Ne možete onda da tražite od jednog običnog čoveka u nekom selu, u manjem gradu, u većim gradovima da striktno se tresu i da imaju taj strah od državnih organa i da, opet vam ponavljam niko nikad iz SRS nije se zalagao za to da se ne izdaju računu ili da se ne prijavljuju zaposleni, čak naprotiv, ali smo tražili olakšice od strane države i da se ti ljudi zapošljavaju i da ove kazne koje su propisane budu niže.

Ako pogledate i ovaj moj amandman i amandmani koji slede, mi smo raspon napravili tako da on bude relativno prihvatljiv za današnje tržište i za mogućnost poslovanja tih preduzetničkih radnji. A kada imate u daljem delu ovih kazni odredbu gde je najviša i preko milion dinara, gospodine ministre, to je iznos od sedam cifara. To može da plati ovaj tajkun i lopov Đilas, ali običan čovek i preduzeće koje možda uzima kredite za obrt, koje teško posluje zato što ima i ne naplative neke račune i fakture kod svojih poverilaca, to je zaista teško. Verujte mi, obzirom na to da sam i sa nadležnima i zaposlenima i u Poreskoj upravi u Kragujevcu razgovarala, svake godine preko 3.000 ljudi koji su preduzetnici, vlasnici preduzeća podnose zahtev za reprogram svojih dugova. Nije nenormalan pa da to ne plaća na vreme, a pogotovo sam, zaposlen za sebe da je u mogućnosti, ali ako uđete u taj vrlog i u to vrzino kolo, ovaj duguje ovome, onaj onome, vi nemate mogućnost da to stalno servisirate.

Dajte malo, budite tolerantni. Dakle, neka se poštuje zakon, inspektori da rade svoj posao, ali da ne budu bahati ni u kakvom slučaju, ali vi kažete imate inspekciju, nemate i sami ste rekli vi i ministar Mali i Ružić, dovoljno inspektora da pokriju čitavu teritoriju Srbije za određene poslove inspekcijskog nadzora.

Morate da budete svesni situacije kakvi su sve ugovori tih preduzeća, koliko je zaposlenih u uslužnoj delatnosti, u kafićima, u restoranima, u trgovinama, to je veliki broj ljudi, da vlasnici tih malih preduzeća nekada na uštrb sebe moraju da isplate plate tim zaposlenima i poreze i doprinose, dobit je tek nešto što mogu da vide posle zaista dve ili tri godine početka svog poslovanja i zato smo tražili da ove kazne budu u rasponu od 30.000 do 100.000 dinara, jer je od 50.000 do 200.000 zaista mnogo.

Svaki će vam knjigovođa u svakom gradu koji ima par njih ili su preduzeća ili više desetina njih da vodi knjigovodstva, reći da će pre da naplati država od onoga ko ima i ko naravno napravi takav prekršaj da je manja kazna, nego kod onoga koji će da stavi katanac u vrata, pa će onda tek da duguje, da mu se blokira račun i da ugasi tu radnju ili to preduzeće.

Ovde dolazimo do situacije, gospodine ministre, da se terminološki ovaj zakon o elektronskom poslovanju, odnosno trgovini, pokušava da izjednači sa nečim što već postoji u Zakonu o javnom beležništvu. I to je jedan termin oko kojeg se vodila polemika među advokatima, pravnim stručnjacima, profesorima pravnog fakulteta, da li to nešto, tzv. solemnizacija, treba da stoji uopšte u bilo kom zakonu i tada donetom Zakonu o javnom beležništvu, a mi smo inače protiv javnih beležnika, odnosno tog zakona, jer smatramo da je to bespotrebno, da je Srbija trebala da nastavi onako kao što je decenijama rađeno, da se svi ugovori i sve druge overe vrše kod nadležnih sudova.

Sećam se, bila je jedna emisija na ovom tzv. javnom žutom Bujketovom servisu, gostovao je čak i predsednik ove beogradske advokatske komore, mislim da je bio Šoškić, sad se oni menjaju, i, znate da on nije znao da objasni to tumačenje koje stoji, evo, ja sam zapisala - na sajtu ministarstva piše da je solemnizacija potvrđivanje isprave kod javnog beležnika. I onda se postavlja pitanje - a zašto javna isprava mora da se potvrđuje? Evo ovde pravnika, gospodina Martinovića, kao doktora pravnih nauka, gospođe Radete i, znate, to je jedan pravni nonsens.

Nešto što je već kroz ugovorom dve strane verifikovano, odnosno overeno, kao što ja predlažem ovim amandmanom u ime SRS, sad treba neki notar da solemizuje, jel tako, odnosno da kaže – e, to je nešto što ja potvrđujem da je tačno. A, „solemnizejšn“ izvorno, to sam pogledala malo pre na ovom oksfordskom rečniku, gospodine Martinoviću, znači religijski obred, obično kada je u pitanju venčanje. Zaista, ja ne razumem da se solemnizuje nešto što je već ugovorom overeno. Razumem, ajde, ako ste uveli te notare, da oni legalizuju nečiji potpis. Dođe čovek, valjda smo mi, kažem, protiv toga da to rade oni, već da rade sudovi. Ali, ako je već to solemnizovano, molim vas, objasnite mi što to da postoji u ovom zakonu, jer ovde Vlada je obrazložila i kaže – zbog toga što se usklađuje sa Zakonom o javnom beležništvu.

Mi smatramo da treba ipak da stoji, kako smo mi to rekli, overene, odnosno legalizovane, jer to je zaista dovoljno da se potvrdi. Kad je, ja mislim da je još 2004. godine u Srbiji usvojen zakon, tada smo bili isto poslanici u skupštini, Zakon o elektronskom potpisu, kada je on počeo da se primenjuje kod ugovaranja dve strane.

Dosta je to počelo da funkcioniše. To ljudi, naročito kod tih ugovora na daljinu, evo, ovo je trgovina na daljinu, odnosno trgovina sedam dana u nedelji, 365 dana u godini, 24 sata možete onlajn da poručujete robu. Naravno, i tu treba građani da budu oprezni i da vode računa gde to rade.

Sad kad smo kod te solemnizovane kupovine, pod znacima navoda, odnosno overene i ugovorene, htela sam da pohvalim zaista jedan pozitivan primer, a to je poziv, eto, i za sve druge. Ne moraju da budu ljudi iz dijaspore, ali imamo slučaj u Prijepolju, gde se gospodin Varaklić vratio, kao iseljenik ranije u Kanadu, u svoje rodno mesto i formirao je kompaniju koja zapošljava preko pedesetoro mladih ljudi sa tendencijom da ih bude još više. Na tom prostoru, dakle tu, bave se prodajom onlajn. To je neka mreža slična kao „Amazonu“ ili „Ali-babi“, ali je kanadska mreža za onlajn trgovinu, mlade ljude čiji je čak prosek plate, to treba da bude primer za sve vas koji dovodite strane investitore i dajete im subvencije po 10, 11 hiljada evra. Ovaj čovek je zaposlio te ljude i prosek plate, nećete verovati, gospodine ministre, preko 100.000 dinara. Čak neki imaju i 150, 200 hiljada dinara. To je vrlo ozbiljan posao.

Neko da bude operater, u smislu špedicije onlajn, za poznatu kompaniju u svetu, da radi te, kako bi rekli, „fri lens“ poslove, to je odgovorno. Naši mladi ljudi koji su informatičari, evo tu je kolega Orlić koji je i doktor elektronskih nauka, može da vam kaže da je to nešto što iscrpljujuće, u isto vreme odgovorno, ali i dobro plaćeno. Tako da, mi treba tu da naše ljude edukujemo.

Sad je usvojen ovaj zakon, pa, znate, ni je ni dovoljan procenat, odnosno biće, verovatno, insistiramo da malo više obratite pažnju i u danu za glasanje prihvatite ove amandmane. Nije to još ni toliko zaživelo u onoj meri u kojoj bi trebalo da bi pomogli domaće kompanije koje uspešno posluju, da prodaju onlajn svoju robu.

Ali, onda, stvarno, zašto ovakvi izrazi koji su nepotrebni i ove reči i u ovom zakonu, kao i u Zakonu o javnom beležništvu? Jednostavno, ako želite da jedan ovakav zakon koji treba da bude za moderno poslovanje, jer nema danas ni malog deteta koje ne koristi računar i sve više ljudi i u nekim drugim sredinama, a pomaže zaista našim kompanijama, jer opet ćete podstaći one druge ljude, mlade, inforamatičare, da izrađuju ove onlajn platforme, sajtove za kupovine. Svakako, imaće i država od toga koristi. Tu se nalaze i reklame, ne ove kao Đilasove, monopolske, koje koštaju čitavo bogatstvo i brdo para.

Kad smo kod te solemnizacije, gospodine Arsiću, vi ste čuli da je ovaj nesrećni prozapadnjački i antisrpski Savez za promene napravio nekakav ugovor sa narodom. Ugovor bez naroda. I šta ste, gospodine Martinoviću, malo pre govorili – 100, 200 ljudi? Evo, u subotu ih je u Kragujevcu bilo 15. Znate, oni sve hoće, samo njih narod neće, a mi zahtevamo od vas da uradite vaš posao do kraja kao vlast koja ima tu odgovornost i da procesuira sve njih za njihova nedela, odnosno za pljačku Srbije i državnih resursa.

Gospodine ministre, složićete se sa nama da je ovaj zakon veoma važan za buduće funkcionisanje poljoprivrede u Srbiji, naročito zbog činjenice da robna produktna berza i naša novosadska produktna berza je jedan od lidera u ovom delu Evrope.

Ovaj institucionalni okvir koji treba da nas izvede kao što ste vi rekli u svom uvodnom izlaganju, odnosno naše proizvode i na svetsko tržište je samo zakonski okvir, ali moramo da dođemo do toga, a tu je i kolega Rističević, tu su i mnogi drugi ljudi koji dolaze sa područja Vojvodine, ali i drugih krajeva Srbije koji se suočavaju sa tim da pre nego što svoje proizvode plasiraju putem produktne berze imaju mnogo drugih problema. To su: grad, nedovoljne subvencije koje mi tražimo izmenama i dopunom zakona o Subvencijama za poljoprivredne proizvode, jer evo imate trenutno danas aktuelnu situaciju da je cena pšenice niža nego što je to uobičajeno, možda i niža nego u protekle četiri godine. Ja se sećam 2011. ili 2012. godine, da je ona imala svoj maksimum od 25 čak dinara, a cena brašna je bila skoro 31 dinar. Danas srpski seljak mora da gleda prvo u nebo, pa posle da vidi šta će i kad država da vrati, koje će subvencije da dobije, a onda eventualno da se pojavi.

Međutim, produktna berza nije nažalost napravljena za običnog srpskog seljaka, već za one koji imaju veće komplekse zemlje, a naročito za ove strance koji su uzeli ogromne njive, hektare i na desetine hektara u zakup pod sumnjivim uslovima u vreme još ovih žutih i to tako ide iz godine u godinu za svoje zasada svojih žitarica, a običan onaj poljoprivrednik, jer prosek njiva na koje se seje pšenica u centralnoj, južnoj, zapadnoj, istočnoj Srbiji je veći od dva do tri hektara i to je mnogo, malo je onih kojih na većem polju to seju.

Pre svega, država treba da se zabavi time kako će organizuje da svi ti manji poljoprivredni proizvođači, što uporno SRS zahteva kroz naš program i kroz ideju za poljoprivredu, sve to na jednom mestu da neko otkupi za njih, a onda neka se on pojavljuje na toj robnoj berzi.

Zaista je neverovatno da ljudi iz tih udaljenih ruralnih sredina, naročito iz planinskih predela, pa tamo sve kada pogledate ceo kraj, i užički kraj, i onda krenete putem Zlatibora do Nove Varoši, Priboja, Prijepolja, nemaju mogućnosti da ono što proizvedu na tim manjim posedima daju na robnu berzu.

Drugo pitanje je za vas, kolega Rističeviću, kao predsednik Odbora za poljoprivredu da li ste do sada ustanovili ko je sve vršio za vreme vladavine Rasima Ljajića, koji je ranije bio ministar trgovine i dosovske Vlade, zloupotrebe kod skladištenja pšenice iz robnih rezervi, gde su nestale ogromne količine i ko je bio taj povlašćeni i u Vojvodini pod palicom Bojana Pajtića i njegove prevarantske ekipe u vašoj Inđiji kada je bio Ješić i da ne ređam dalje sve te lopuže i gde je nestala ogromna količina te upravo berzanske robe koja je završila u njihovim džepovima, tih lopova i kriminalaca?

Opet moram da se vratim na ono što već postoji u Srbiji, a to je Produktna berza u Novom Sadu i malopre kolega Despotović je rekao da mi smatramo da je mali ovaj iznos od 50 miliona dinara, jer to berzansko poslovanje ima i rizični aspekt i svako ko predaje robu tamo normalno treba i da se osigura.

Produktna berza u Novom Sadu, koja ima odličnu saradnju sa Republičkom direkcijom za robne rezerve, godišnji otkupi od 100 do 150 hiljada tona pšenice i drugih žitarica. Međutim, sada kada bi se neka nova takva berza osnovala u nekom drugom delu Srbije koja bi, recimo, bila veoma značajna za centralnu Srbiju, za ariljski, valjevski kraj, za jug Srbije, gde se vrši promet, ali između proizvođača i onih koji to otkupljuju, drugih sirovina, odnosno poljoprivrednih proizvoda, to je nešto što bi država trebala da podrži i da se opredelimo za to u kojim krajevima Srbije će da se uspostavi jedno takvo berzansko poslovanje, gde će tačno da se zna i način skladištenja, gde će tačno da se zna i koja su to moguća odstupanja u zaštiti te cene.

Ne možemo mi sada da pustimo niz vodu, ni naše malinare, ni ljude koji se bave proizvodnjom jabuka i drugog voća, a i povrća i da se pravimo da ne postoje te iste cene na, recimo, robnoj berzi u Bolonji. Tamo sam, mislim, u toku tog najvećeg njihovog berzanskog poslovanja, u tom periodu godine, bila dva puta, davno sa ljudima iz Agrozajednice Srbije, i to je tada našim poljoprivrednicima, koji su sa nama putovali, bilo neverovatno da se tamo pojave sa svojim proizvodima, sa svojom stokom i da odmah dobiju najbolju cenu, ali za kvalitet.

Znate, ne može ni na produktnoj, odnosno robnoj berzi da se nađe nešto što nema svoj kvalitet. Da bi se pospešio, dakle svaki taj čovek… Gospodine Đorđeviću, verovatno i vi razmišljate, to je vaš resor za rad i zapošljavanje, da veći broj ljudi, koji to žele, vratimo na srpsko selo, da li je tako, da oživimo srpsko selo, da podignemo nove zasade, da imamo novu proizvodnju. Zato je i ovo poslovanje važno.

Ove naše amandmane koje smo podneli su u funkciji tehničkog poboljšanja zakona. Ima i nekih suštinskih izmena, ali uglavnom takvih da se omogući da u budućnosti to berzansko poslovanje koje je veoma važno za Srbiju bude bolje i da pomogne kod plasmana robe na rusko tržište. To je zaista naša šansa. Sve što proizvedemo u Srbiji, da uzmemo u obzir i da Rusi imaju ogromna žitna polja i da oni imaju ključnu ulogu u diktiranju cena… Znate, kada u Rusiji skoči cena žita odmah se to odrazi na Produktnu berzu u Srbiji, a onda oni donesu odluku, to je zaista jedna toliko organizovana moćna i jaka zemlja i Putin i njegovi saradnici gledaju kretanje na svetskom tržištu, onda subvencionišu prevoz koji ima veoma važnu transport ulogu u otkupu i onda balansiraju i gledaju kako da zaštite i svoju cenu, a da i dobro prođu njihovi poljoprivredni proizvođači.

Kod nas toga nema zaista. Setite se samo prošle godine, imali ste na Vladi taj problem, kada je sada Severna Makedonija uspostavila, pored onih normalnih carinskih odnosa koje imamo, van carinske kvote i tražili su od naših mlinara da se prilagode novo nastaloj odluci njihove Vlade i da se raspakuju džakovi, da se čeka fitosanitarni pregled. Mesec dana je to moglo da traje.

Svedok sam i takvih slučajeva da se kamioni zadržavaju zbog fitosanitarnih pregleda i papira koji dolaze iz Sarajeva i njihove administracije, a ne iz Republike Srpske, nego baš iz Sarajeva, i da naši kamioni na Rači čekaju ko zna koliko dana. To je već povećanje i troškova transporta, a zamislite koliko su uništeni mlinari pre godinu i nešto dana. I onda kaže Rasim Ljajić – videćemo, čekaćemo još koji dan, pa ćemo da uspostavimo kontra mere. Kada se tako nešto desi, uvek Vlada mora da ima spremne mere i da odgovori, jer kako Rusi znaju da zaštite svoje proizvode, pa i mi valjda treba da znamo i da učimo od njih kako da zaštitimo naše i naše tržište.

Evo, dolazimo do skladištenja robe, koja je predmet berzanskog poslovanja i gospodine ministre, zaista nas srpske radikale, pa bih zamolila gospodina Rističevića da nam to pripremi za sledeću sednicu Odbora za poljoprivredu, zanima koja su to gazdinstva, koje su to sve firme, skladišta, gde se po Zakonu o skladištenju, pre svega pšenice i kukuruza iz robnih rezervi vrši skladištenje.

Opet se vraćam na onu priču od malopre i da vam kažem, ne postoji, ja mislim, na jugu Srbije, tamo kod mene u Šumadiji, to je retkost, evo, imam takav primer i u najbližoj porodici, gde postoji mlin koji je star, mlinska industrija porodična, koja preko 110 godina posluje vrlo uspešno u oblasti Kraljeva i okoline. Ne samo oni, nego i drugi ljudi, nisu imali mogućnost da dobiju taj posao skladištenja, a rade kvalitetno taj posao i normalno odgovorni su ljudi. Već je to otišlo kod ovoga, kod onoga, ko je izdavao te dozvole, ko je sa tim muljao, jednostavno hoćemo da znamo na koji način i ko je taj po kojim kriterijumima se to određuje?

Što je veoma važno, to je da država koja je prošle godine pooštrila uslove za skladištenje ove robe o kojoj je govorila koleginica Radeta, pre svega voća na našim voćarskim područjima u Srbiji, kod novih rešenja i novih uslova za hladnjačare, mora da ima u vidu i to da projektuje budžetom za 2020. godinu, da se iza te hladnjače, po tim novim standardima daju subvencije veće nego što su sada. Zato što su upravo ti ljudi tek tada u mogućnosti, oni koji imaju izvorni proizvod srpski, srpsku jabuku, krušku i sve što se proizvodi, da kroz takvo skladištenje izvoze u Rusiju, što je pre svega prioritet srpskog seljaka, evo Topolski ceo kraj tamo, da ne govorim ovde Grocka i svuda redom gde ima tih otkupnih mesta.

Podneli smo ovaj amandman, gospodine ministre, jer kao i svi amandmani SRS su u funkciji da zakon bude precizniji, da bude u duhu srpskog jezika i da bude razumljiv kako za potrošače tako i za trgovce.

Neverovatno je da je Rasim Ljajić, kao predlagač ovog zakona, i njegovi saradnici koji su preveli očigledno ovaj zakon od neke zemlje Evropske unije i malo ga upodobili ovim našim prilikama, izbegao to da, mada to svako treba da zna, svaki ministar u Vladi, a pogotovo on, da ovaj zakon reguliše trgovinu uopšte, ali i sve oblike trgovine i da je on svakako zakon za unutrašnju trgovinu. Zato smo i podneli amandman, jer ova reč: „način“ ništa ne znači, a oblici trgovine – e, to je nešto drugo.

Dakle, imate maloprodaju, veleprodaju, pijačnu prodaju, itd. i sad dolazimo do toga, evo malopre je Rističević počeo tu priču, kako to da slobodna tržišna utakmica važi za svakog trgovca jednako. U Srbiji je to nemoguće zbog uvozničkog lobija, zbog primene SPP i zbog činjenice da, upravo ti trgovinski lanci pokrivaju 95% našeg tržišta, 20 ih otprilike ima koji su se pozicionirali na tržištu Srbije, od toga je „Deleze“ sa najvećim učešćem od preko 30%. To ništa ne bi bilo sporno da sa druge strane država štiti domaće trgovinske lance, a i proizvođače.

Zaista je to prava istina. Vi ako nemate svoj proizvod, teško da ćete da se probijete na tržištu Srbije i da imate dobru zaradu. Šta rade male trgovine gde su uglavnom zaposleni članovi jednog porodičnog domaćinstva? Rade za maržu, koja mora da bude primerena običnom potrošaču, jer dnevno potrošnja u Srbiji je u trgovini na malo od 200 dinara, do čak, kaže, a to je u idealnim uslovima i to baš gde je urbani deo nekog grada 450 dinara i sada mali trgovac ako nabavlja sve, od povrća i voća, preko proizvoda od „Metroa“ i drugih veletrgovaca, teško da može da opstane.

Vi dobro znate, gospodine ministre, jer vaš resor radi zapošljavanje, da su mnoge takve trgovine, iako ljudi imaju entuzijazam na početku, nažalost posle par godina osuđena na propast, jer ceo taj lanac plaćanja, onda poreze i svega što treba da daju državi je za njih nedostižan, jer nemaju svoj proizvod, a ovi veliki sistemi njih satiru.

Onda je zaista neverovatno da u ovom prvom članu, vi kažete da ovaj zakon treba zabrani nepoštenu tržišnu utakmicu, prevedeno nelojalnu konkurenciju, što je ustaljeni izraz, a sa druge strane, ne znamo ni zbog čega napominjanje toga ovde kada mi imamo Zakon o zaštiti konkurencije.

Ne možete da zaštite naše tržište od nelojalne konkurencije, sve dotle dok se ne uspostave carine da bi se sprečio ovaj uvoznički lobi, da uništava domaću proizvodnju, domaće proizvode, jer mi treba da oporavimo, pre svega, kroz podizanje takvih fabriku u delovima Srbije, gde zaista imamo i vredne ljude i repromaterijal za to, prehrambenu prerađivačku industriju.

U mnogim gradovima gde je zaista u onoj bivšoj Jugoslaviji, pa da kažem i za izvoz u celoj Evropi su se ljudi dičili time da imaju takve fabrike od proizvodnje i prerade voća i povrća, do prerade mesa, evo i u Kragujevcu iz kojeg ja dolazim čuvena „Crvena zvezda“, da ne pričam dalje po Srbiji, toga više danas nema i onda su mali i sitni trgovci osuđeni na propast.