Gospodine Arsiću, gospodo ministri, ovaj Zakon o turizmu ću da potenciram u svojoj diskusiji, zato što ste objedinili raspravu, ovoliko tačaka dnevnog reda, i spojili nespojivo, što reče koleginica, i zaista devet minuta koliko ću otprilike da govorim je malo da sve probleme koje imamo u ovoj strateškoj privrednoj grani nabrojim.

Zakon koji donosite po direktivi EU, na pragu nove turističke sezone je zapravo samo izgovor za potpuni debakl u ovoj oblasti, veliku prevaru građana Srbije koja se pod patronatom Rasima Ljajića, odbeglog sada u Maroko, sutra će da ode u Katar, jer on trguje nekretninama, u Sočiju je gradio silne zgrade, bavi se svojim biznisom.

Dakle, problemi su toliko nagomilani, gospodine Nedimoviću, gospodine Ružiću, da je neverovatno da Vlada Republike Srbije zbog nije najpre smenila nesrećnog Ljajića, a tek onda je izašlo na videlo celokupna ova narkodilerska, odnosno narkobosovska afera.

Ali, ja ću da krenem od onoga što je važno za sve ljude koji rade u oblasti turizma, koji slušaju za mnoge vredne ljude po čitavoj Srbiji, za čelnike mnogih turističkih organizacija koje maksimalno daju svoj doprinos, svoje iskustvo, svoje znanje da promovišu tu turističku destinaciju, da dovedu što veći broj turista, bez nekada velike pomoći države.

Tu imamo mnogo svetlih primera, pa ne bih da nešto izostavim i zato neću da nabrajam i lično sam mnogima od njih, eto profesionalno se i čujem i na kraju krajeva, sarađujem, dali su mi svoje primedbe na ovakav Zakon o turizmu i zato ću da potenciram nekoliko stvari.

Najpre, prenesite, ako se uopšte Rasim Ljajić vrati, gospodine Nedimoviću, da je skandalozno, da on sebi članom 61. Predloga zakona propisuje ovakva ovlašćenja.

Zar vi zaista mislite kao ministar, porodičan čovek, potencijalni putnik, evo i gospodin Ružić koji voli da putuje i dosta toga je prošao u životu, da će za pet meseci, kada će biti u jeku turistička sezona, taj i takav ministar da reši pitanje razvrstavanja preko 500 turističkih agencija, kako vi rekoste gospodine Nedimoviću, kako je predloženo ovde u zakonu, na osnovu svog ovlašćenja u određene kategorije A, B, C, recimo one koje se bave organizovanim putanjem i one koje se ne bave organizovanim putovanjem, da on odredi kolika će da bude visina depozita, da on odredi koje su sposobne da to rade.

To je neverovatno i nemoguće iz razloga što je upravo on odgovoran što turistička inspekcija nije te velike srpske agencije, kao što su juče pominjane Fly Fly, SAB, pa imate i zaboravljene United Travel onog Egipćanina koji je došao ovde, naravno, po zakonu registrovao svoju agenciju, pokupio pare i onda se vratio u Egipat. Dakle, sve su to prevare za koje je lično odgovoran i Rasim Ljajić kao ministar i Vlada Republike Srbije, jer vi ste trebali momentalno da obeštetite sve te ljude.

Ovaj i ovakav posao neće moći da se uradi jer se sa time kasni. Do početka turističke sezone, asocijacija turističkih agencija YUTA takođe neće biti u stanju da na svom sajtu obelodani koje su to agencije koje treba da rade taj posao.

Kad budemo krenuli sa pričom o amandmanima kolege radikali će predložiti konkretna rešenja za podsticaje u turizmu. Videćete da dragulji srpskog turizma propadaju, da tu nema investicije gde treba da ima, da nema visokog stepena zaštite što se tiče nacionalnih parkova, zaštićenih područja i da mnogo para trošite na raznorazne gluposti, a tamo gde može da se vrati, jer nije nikakva tajna da jedan dinar ili evro uložen u turizam se trostruko vraća pametnom raspodelom, dobrim marketingom i dobrim kadrovima, što vi naravno nemate dok je takav čovek na čelu tog ministarstva.

Gospodine ministre, možda će to tim da radi u Ministarstvu koje još uvek predvodi Rasim Ljajić. Nadamo se da on više neće biti tu, ali nije suština u tome da li će to da radi on personalno ili neki drugi ministar, već da se sagleda sveukupna situacija. Sa prethodnikom se uopšte ne slažem po tom pitanju kako da dovedemo u red tu oblast da se svako ne bavi tim poslom.

Kada sam počinjala da radim, neću da pravim ovde reklamu, u jednoj i dan danas od najvećih tur operatera na području naše zemlje, postojalo je sedam ili osam organizatora putovanja u Srbiji. Da li je tako, gospodine Nestoroviću? To je bilo 20 i više godina, a danas ima 560 registrovanih turističkih agencija i preko 200 organizatora putovanja. To ne može svako da radi. To nigde u svetu ne postoji. Taj

Ta oblast mora da se uredi tako da onaj ko na sebe preuzima odgovornost, da nečiju decu, da stručne ljude, da bilo koje putnike bilo gde šalje, kako u zemlji i u svetu, mora da položi veliki odnosno visok depozit, ne na osnovu toga kako oni to hoće u ministarstvu da urade, na osnovu broja putnika, to varira, jedne godine će da ima više, druge godine manje, već da taj depozit bude zaista jako visok i da onaj ko se bavi organizovanjem putovanja i avioprevozom i na daljim destinacijama, ima i polisu osiguranja od najmanje milion evra. Jel to po vama u redu, gospodine ministre? Onda neće biti nikakvih problema.

Ovi drugi, postavlja se pitanje - šta će da rade? Znate, svako može tu da se pronađe, onda će da se bavi promovisanjem ovih o kojima sam govorila u prvom delu svog izlaganja, lokalnih turističkih destinacija kao što je Leskovac koji je zaista još uvek neiskorišćen potencijal, iako je, tu prisutan, gospodin Nestorović sve uradio i njegov naslednik, ali oni nemaju novca da reše pitanje Vučja, Suve planine itd. Ovi u istočnom delu Srbije na Staroj planini, sela koja još nisu iskorišćena, u Surdulici, Vlasini i čitavog područja i mnogo je mnogo takvih primera.

Da vam kažem, gospodine Nedimoviću, pošto ste vi ovde, ja to zaista detaljno pratim svake godine, više ste vi i vaše ministarstvo uradili za turizam, da ne ispada da vas hvalim, nego ovo Ljajićevo zbog toga što ste davali podsticaje za ruralni turizam i prepoznajete kolika je to vrednost i koliko novca može da zaradi i da ostane u… (Isključen mikrofon.)

Gospođo Gojković, dame i gospodo narodni poslanici, donošenjem Ustava Republike Srbije je odmah posle toga donet i novi Zakon o državljanstvu republike Srbije. Od tog perioda je prošlo 12 godina i Srbi iz Republike Srpske, Srbi iz Crne Gore imaju problem zbog činjenice da jedan član zakona, koji mi tražimo da se promeni ovom izmenom i dopunom zakona, im onemogućava da državljanstvo Srbije, koje toliko žele, a kojim smo im dali mogućnost da ga steknu priznanjem Srbije kao zemlje svoje matice, to državljanstvo se čeka za Srbe iz Republike Srpske od godinu i po do dve godine dana, a negde čak i više.

Period od 2013. godine do današnjeg dana, preko 50 hiljada Srba iz Republike Srpske je zatražilo državljanstvo Srbije. Pretežno su to mladi ljudi. Zbog čega oni to rade? Najpre, i to je osnovni razlog, zbog ogromne ljubavi prema svojoj matičnoj državi Srbiji, jer sve što se dešava u Beogradu, u našoj prestonici ovde, sve što tretira Srbija kao svoja ključna pitanja, a pre svega očuvanje KiM i sve drugo sa čime se suočavamo, Srbi iz Republike Srpske preživljavaju i doživljavaju da se to dešava njima, njihovoj zemlji, iako su oni još uvek entitet u BiH, ali sa željom da jednoga dana postanu deo jedinstvene srpske države. Zbog toga nema potreba da, dame i gospodo, ovaj zakon onemogućava njih da oni to državljanstvo steknu u najkraćem mogućem roku.

Mi smatramo da je za donošenje pravosnažnog rešenja od strane MUP Republike Srbije, da se izvrše sve promene za onoga ko je podnosilac zahteva za državljanstvo Srbije, a Srbin je iz Republike Srpske, iz Crne Gore ili Srbin iz dijaspore i drugih bivših jugoslovenskih republika, koji priznaju Srbiju kao svoju matičnu zemlju, kako to naš zakon nalaže, dovoljno šest meseci.

Time bismo, pre svega, mladim ljudima iz Republike Srpske omogućili da ovde imaju pravo na rad, da mogu da se zaposle, da studiraju, da ostvare sva druga prava koja oni žele da ostvare.

Na kraju, još davne 199. godine tadašnja Savezna skupština je usvojila Zakon o specijalnim paralelnim odnosima između Republike Srbije i Republike Srpske i zaista nema smisla da posle 20 godina oni muku muče. Tada još nisu bila ni rođena ta deca koja danas potražuju državljanstvo Srbije.

S druge strane …

Gospodine ministre, izmena i dopuna Zakona o predškolskom obrazovanju je prilika da razgovaramo o tome kakva je sveukupna situacija u predškolskom obrazovanju u zemlji, sa osvrtom na period kada su ovi iz propalog žutog preduzeća i njihovi sledbenici zapadni plaćenici preuzeli vlast 2000. godine.

Od 2005. godine pa sve do 2011, verovatno ste upoznati sa tim kao ministar, bio je drastičan pad na svakom nivou predškolskog obrazovanja. Počev od toga da nije bilo obnovljenih ustanova predškolskog obrazovanja, preko nedonošenja strategije, preko neprepoznavanja ciljnih grupa u okviru tog uzrasta dece, naročito od tri do pet godina. Kad to kažem, treba da imamo u vidu, to i narod treba da zna i roditelji, da je najveće ulaganje u obrazovanje upravo početkom u predškolskom obrazovanju. Zašto to kažem? Sama činjenica da deca tog uzrasta od tri do pet godina pokazuju izvanredne talente a to je buduće blago Srbije, to su rasadnici različitih talenata iz naučnih oblasti, a da se to ne prepozna i da država ne ulaže u to, to je veliki problem, jer će u kasnijem pokazivanju sveukupnog razvoja obrazovanja to moći da umanji efekat i do, kažu stručnjaci, 17 puta, jer mi smo na Odboru za prava deteta, kroz te grafikone, to videli.

Ono što nas srpske radikale interesuje je to, s obzirom na heterogenost i na geografski položaj pojedinih i ruralnih sredina koje nisu razvijene, šta ćete da preduzmete da se preostali ukupan broj dece koja nisu obuhvaćena predškolskim obrazovanjem uključe u to, kao i marginalizovane grupe? Mislim na romsku decu, pre svega, koja nisu u situaciji da ravnopravno, nažalost, još uvek, sa ostalim građanima Srbije pohađaju predškolske ustanove, jer po onoj strategiji koja je urađena, u koju sam imala uvid još te davne 2011. godine, broj dece 2020. koja neće biti obuhvaćena predškolskim obrazovanjem je čak i 75.000. Pošto imamo još samo godinu dana do tog perioda, šta će Vlada Republike Srbije i vaše ministarstvo da uradi da se to poboljša. Opet ponavljam, to je najvažnije u strategiji obrazovanja da sve počinje od predškolskog obrazovanja, kvalitetnog i pre svega tzv. kratkih programa, gde se deca prepoznaju po izvanrednim talentima.

Gospodine ministre, ono što još želim u ovoj replici da vam sugerišem, a to je u onom delu da možda niste sveobuhvatno tumačili moje prvobitno izlaganje, je podela troškova.

Naime, mi smo svi ovde iz različitih sredina. Ima ovde u poslaničkoj grupi SRS kolega koja dolaze iz nerazvijenih opština. Koje se kategorišu u grupi dva, tri i četiri, pa možda ima čak i peta, jer samo prva grupa u Srbiji, to su razvijene opštine, ima povoljnu infrastrukturu, ima sređenu situaciju, malo bolju na selima itd.

Složićete se, nije isto za dete iz Kuršumlije i dete iz Beograda. Mislim da ne treba da se pravi razlika.

Država treba da izdvoji iz budžeta, to je predlog Srpske radikalne stranke, od 6,5 do 7 miliona evra za ovaj program od tri do četiri sata, da on bude dostupan za svako dete u Srbiji. Jer, kao što i dečiji dodatak i sva druga prava koja proističu iz prava deteta, što i Ustav nalaže, stečena kategorija, tako i mi ne možemo da pravimo selekciju pa da kažemo – e, ta lokalna samouprava nema dovoljno sredstava, pošto oni izdvajaju 80%, 20% ide na teret roditelja. A šta ćemo za one roditelje koji su siromašni i koji nemaju ni za taj skraćeni program?

Dakle, neka se napravi ciljana strategija kako će se pomoći nerazvijenim opštinama i ovo što je potencirala koleginica Radeta, da se u svako selo uvede mogućnost, pa bar ovog skraćenog, od tri do četiri sata. Jer, znate šta, po ovom izveštaju koji ja imam ispred sebe, od 65 do 177 čak hiljada dece živi u ovim opštinama iz grupe dva, tri i četiri. Znači, oni nisu obuhvaćeni, a njima treba pomoći.

Gospodine ministre, urušavanje sistema osnovnog obrazovanja i mnogih osnovnih škola u Srbiji je počelo posle 2000. godine dolaskom ovih dosmanlija na vlast, kada je tačnije 2001. godine tadašnji ministar obrazovanja, Knežević, potpisao odluku kojom će se izvršiti reorganizacija mreža škola u Srbiji.

To je otvorilo mogućnost da lokalne samouprave koje su uglavnom bile pod vlašću tih istih dosmanlija, koje sada govore kako bi oni bolje uredili državu samo da im se da prilika, kako ništa nije dobro, bukvalno su uništili preko, je li to tačno gospodine ministre, preko 30% osnovnih škola u Srbiji. Zatvorili su škole gde su one bile na obeležavanju gotovo jubileja od 100, 150 godina i prava je sreća da jednu takvu nisu uspeli da zatvore i da je unište, a to je osnovna škola „Prota Stevan Popović“ u Čumiću, koja je jedna od najstarijih škola u Srbiji koja obeležava uskoro jubilej 230 godina i koju je i moja mama pohađala, jer je rođena u tom mestu i koja je i posle rata u to vreme, kada je ona išla u školu, bila oglednog karaktera.

Kako je sada moguće, evo vas pitam, da ta škola u selu Čumić, koja je zaista čuvena da u nju dolaze i deca iz Rusije i iz drugih krajeva sveta, da vide kako se to radi, ima etičke, moralne i sve druge standarde koje treba da ima, i pre svega nacionalnu prepoznatljivost. Valjda je to osnov svega, da decu učimo to šta je srpski narod, kao i sve druge građane Srbije u školama koje pohađaju na drugim jezicima, mislim na nacionalne manjine, da imamo takve programe, a ne, znači sve je počelo tada i sada to sa teškom mukom mi treba da ispravljamo.

Zbog toga je potrebno, a to predlažemo mi srpski radikali, da u narednom periodu vaše ministarstvo uradi jednu strategiju koja će da obuhvati sada period od deset godina, jer ovi su sve uništili, sve upropastili, mnoge škole su zatečene u stanju da deca nemaju uređene mokre čvorove koje treba da koriste, da nemaju fiskulturne sale, da su pare pokradene, da su razni projektni koje su oni slali i dobijali pare iz raznih fondova, potrošili nenamenski i sada zbog toga deca u školama trpe nove generacije.

Drugi problem je, pored tog koji se tiče stanja u školskim ustanovama, u osnovnim školama, a tiče se opreme i svega je sam odnos učesnika i nastavnika.

Ono što mi srpski radikali stalno potenciramo je da kroz angažovanje Ministarstva i pre svega nastavnog kadra treba da se vrati ta uloga škole, koja treba da bude pre svega vaspitna. Ona to sada nije. Jer, deca, evo, koleginica je pričala o tome kakvih je bilo skaradnih i skandaloznih ogleda sa decom. Umesto da ta vaspitna uloga bude istovetna onoj kao što je u pravoj porodici gde se deca uče najvišim moralnim vrednostima, mi sad imamo situaciju da u nekim pojedinim školama nastavnici ne mogu da izađu na kraj sa decom ili obrnuto, da se deca žale na nastavnike koji nisu adekvatno obučeni.

Ono što je najvažnije je činjenica, gospodine ministre, a tu treba mnogo rada tek, da posle više od 50 godina od kada je izglasano obavezno osnovno obrazovanje u Srbiji mi imamo osipanje učenika u školama, zbog siromaštva, zbog toga što nisu uključene te marginalizovane grupe, pre svega nacionalna romska manjina, kojoj treba više da se posveti država, deca ometena u razvoju, deca iz siromašnih krajeva Srbije koja još uvek ne završavaju osnovnu školu. Prema popisu koji je urađen pre nekoliko godina, 85% generacije izađe sa obrazovanjem osnovne škole, znači svih osam godina, a 15% ne. To treba da vam bude cilj i da na tome radite u narednom periodu.

Gospodine ministre, prvi Zakon o osnovama sistema obrazovanja u Srbiji kada je donet pod dosovskom vlašću 2009. godine otvorio je neka pitanja kao što su decentralizacija u sistemu školstva, autonomija obrazovanih ustanova itd. i onda se u praksi pokazalo da to nije bilo dobro i da svi ti eksperimenti i svi uslovi koji dolaze iz EU urušavaju naš obrazovni školski sistem i da mi treba da se vratimo tradicionalnim vrednostima.

Imamo primer Rusije. Sistem obrazovanja, možda će to znati profesor Atlagić ili neki prisutni u sali sa akademskim zvanjem i obrazovanjem, je postavljen u 18. veku i onda sada imate situaciju, da ne govorim o ovim starim civilizacijama kao što su Kina i druge zemlje gde se to ne menja od prilike do prilike, i sada nam kažu – doći će te i te fabrike u Srbiju, dobiće subvencije za radna mesta 10 ili 11 hiljada evra, i sada nam trebaju samo prodavci za „Lidl“ i mi ćemo ljude da obučavamo, koliko ono, Vjerice, dve godine za sve poslove koji se tamo rade. Ne, to je pogrešno postavljena stvar. Mi moramo da imamo takve osnove sisteme obrazovanja da pre svega društvo ima kolektivnu ulogu u obrazovanju čoveka. Šta to sada znači? Čovek koji apsolutno nije osposobljen ni za kakav rad, završio je neku osnovnu školu, treba da se rukovodi time šta je potrebno u ovom trenutku, pa neće on valjda tako da vaspitava i svoje dete, već da se on opredeli za nešto što je trajna vrednost i treba da bude u Srbiji.

Juče su, uz nas srpske radikale, slavu Sv. Tri Jerarha proslavile i zanatlije, jer je esnafska slava. Pogledajte malo gospodine ministre koliko je mogućnosti, a to treba da bude osnov našeg obrazovanja, evo, tu je prisutan i ministar kulture i saradnici, starih zanata u Srbiji koji mogu da se reafirmišu i koji mogu da imaju svoju ulogu na tržištu rada u Srbiji. Je li tako? Mi imamo čitave krajeve Srbije gde to može na moderniji način da se radi, ali ljudi mogu da žive od tog rada i od tog posla. Naročito zbog toga što u ekspanziji i u razvoju turizma takvi proizvodi sve više pažnju zavređuju. Zašto bi u nekim drugim zemljama proizvodili suvenire gde će da piše Srbija, Beograd, Kragujevac i drugi gradovi, Tara, Stara Planina, a da se to ne radi u Srbiji? To je samo jedan primer. Da ne govorim o situaciji u kojoj sami predmeti u pojedinim školama nisu adekvatni budućem radu tih učenika kada završe i te stručne škole. Dakle, sve su to problemi sa kojima ovo društvo treba da se suoči.

Dakle, poslednji je trenutak da radimo više bilo kakve eksperimente, već da se usredsredimo na budućnost, a budućnost mora da se definiše kroz program sveukupnog privrednog razvoja. Znate šta, ni poljoprivreda, a najveći broj stanovnika u Srbiji je opismenjeno na selu, jer to je najveći broj ljudi koji živi u seoskim sredinama, nije više ista, pa mi smo te ljude, dakle, sa završetkom osnovne škole ili neke srednje škole, pominjao je kolega Mirčić i ono nesrećno vreme Šuvarice i onog usmerenog obrazovanja gde su ljudi izlazili iz škole sa nepotpunim nekim zanimanjem ili nekim zanimanjem koje nisu mogli da primene u praksi.

Dakle, da uradimo ponovo jednu ozbiljnu analizu, odnosno to vi treba da uradite kao Vlada i da se usredsredimo na budućnost i na to šta ćemo da pružimo deci na selu, šta u nerazvijenim područjima i šta sa onima koji su završili te neke škole, a šta sa onima koji su u vakumu, koji su bili odlične zanatlije u fabrikama koje su dosovci uništili, pozatvarali fabrike, evo u Kraljevu 14 fabrika, u Kragujevcu preko 10. Ti ljudi nisu za penziju, bili su na plaćenom, nekom periodu na Nacionalnoj službi za zapošljavanje, jesu kvalifikovani a sada ne mogu da rade. Da ne bi njihova deca doživela tu istu sudbinu, sistem obrazovanja u Srbiji mora pravilno da se postavi.

Gospodine ministre, ovo je u vašem mandatu treća izmena ovog zakona i ono što je sada neophodno je da nam kažete – zašto je, amandman koji sam podnela, a koji se odnosi na taj rok, potrebno ministarstvu godinu dana da uskladi podzakonske akte? Naš predlog je da to bude za 90 dana, a evo i zbog čega. Morate da ubrzate sa donošenjem svih akata i sa donošenjem zakona koje ste spomenuli pre sat vremena, o platnim razredima. Sada će da vas razumeju ljudi čiji ste vi nadležni iz prosvete da se to odnosi samo na njih. Ne, Zakon o platnim razredima Vlade Republike Srbije, na čijem čelu je Ana Brnabić, pre toga je bio Vučić, pre toga Ivica Dačić, kada ste nasledili sve od ove propale dosovske vlasti, je trebalo odavno da bude donet. Zbog čega? Zbog toga što su ogromni dispariteti kod istih zanimanja u različitim institucijama i ustanovama kod direktnih i indirektnih budžetskih korisnika. To nije pravično. To nije dobro, jer, kako vi kažete i obećate to, onda i onaj Zlatibor Lončar, koji je katastrofalan ministar zdravstva, čiju smo smenu tražili zbog njegovih malverzacija, čak nije ni obećao da će to da uradi. Zato imamo odliv medicinskog kadra i tehničara i lekara i lekara specijalista. Nemoguće je da se više radi u ovakvim uslovima, da jedno pravilo važi za jedne, a drugo za druge.

Uostalom, šta je tu problem? Jel problem sredstva u budžetu? Znate, kada budete doneli i ako ga budete doneli u ovom sazivu i u ovoj Vladi, Zakon o platnim razredima to će iziskivati određena sredstva više za pojedina zanimanja i pojedine struke. Vi se hvalite kako je sve odlično, kako je u budžetu maltene suficit, kako je standard povećan. Pa dajte onda, nagradite te ljude za svoj rad.

Kada se govori o osnovama sistema obrazovanja u Srbiji i postavlja stvari na svoje mesto, ono što treba sad, pošto je ovo poslednji amandman koji ja imam i kolege iz SRS, da bude poruka je da čitav sistem obrazovanja treba da bude usmeren ka učeniku, ka studentu, ka onome ko se edukuje, a ne prema predmetu i inflaciji tih predmeta, ovde imate i univerzitetske profesore i predavače u osnovnim školama, koja je tolika da na pojedinim, kao što je ovaj gde je Nikolić studirao, odnosno lagao da studira i raznim drugim fantomskim, takva da više ne znate čemu to služi da imate takve nebulozne predmete.

Iako je ovaj amandman prihvaćen, gospođo Gojković, samo želim u nekoliko rečenica, kada govorimo o ovom zakonu, opet da potenciram neophodnost da se donese Zakon o platnim razredima jer se direktno odnosi na zaposlene koji brinu o učeničkom standardu u Srbiji, jer imate primer i to ću navesti kao ilustraciju toga da je to neophodno, da recimo koeficijent u pripremi hrane kuvara koji radi taj posao u nekom od studentskih ili učeničkih domova u Beogradu je 11,6, a u Kragujevcu ili u nekom drugom gradu je za tri indeksa poena niži, odnosno sedam i nešto. To je velika nepravda, jer isti posao rade za manje novca.

Kako bi se pomoglo tim učenicima i studentima kojima je neophodno da imaju sve uredno i čisto i tu su sva druga prateća zanimanja, počev od spremačica, ložača itd. i ako insistiramo na tome da se to uredi jednim zakonom, da se ne prepliću nadležnosti i da se to uradi u koordinaciji Ministarstva zdravstva, Ministarstva prosvete, Ministarstva kulture, Ministarstva za ekonomiju i privredu, odnosno finansije i Ministarstva za rad. Dakle, pet ministarstva morate da uključite da biste ovaj posao uradili kako treba.

Kada je donet zakon prošle godine, mi srpski radikali smo izričito bili protiv toga da se osniva novi direktorat i ono što hoću da se nadovežem na prethodno izlaganje koleginice je da uputim građane Srbije u to da već postoji sektor koji se bavi nuklearnom bezbednošću u Srbiji, tako da taj direktorat čemu će da služi?

Ovaj način preuzimanja od strane direktorata zaposlenih iz Ministarstva za zaštitu živote sredine je potpuno neshvatljiv. Hoćete da kažete da, zato je pre toga donet zakon, Ministarstvo za zaštitu životne sredine nije bilo sposobno da sprovodi taj inspekcijski nadzor?

S druge strane, ima mnogo, mnogo prijava građana i problema, kao što je slučaj u Lapovu, gde se građani s pravom boje svoje sigurnosti i sumnjaju da se jedan deo otpada, koji ima primese određenog nuklearnog otpada, izmešta i taloži na teritoriji njihove opštine. Ne znaju ljudi uopšte. Kada se ovako nešto kaže, znate, opravdan je strah kod svakoga šta to znači. Da li smo mi ugroženi? Ne, građani Srbije, radi se o tome da jonizirajuće zračenje, ovde ima dosta lekara, pre svega treba da bude zaštićen svako ko radi u toj oblasti, ali, s druge strane, morate da znate da ljudi koji se bave tim visoko opasnim i rizičnim poslovima, veoma često nemaju potpunu i adekvatnu najsavremeniju zaštitu. Imaju je, ali je nemaju u pravom smislu reči na najvišem tehnološkom nivou kao što to imaju savremene zemlje i na tome treba da radite i da se inspekcijski nadzor u tom smislu vrši u onim mestima i područjima, a pre svega kod privatnih kompanija kojima su određeni poslovi povereni, jer toga u Srbiji ima, koji ne vrše dovoljnu zaštitu svojih zaposlenih.

Zato smatramo da sve treba da se vrati u okvire nadležnog ministarstva i dolazimo do toga da kada ste pravili Zakon o Vladi, kada ste kreirali ministarstva po želji koalicionih partnera 2016. godine, morali ste da vodite računa o tome koje su sve oblasti u Srbiji, pa i ova koja je veoma delikatna i za nas koji nismo dovoljno upućeni u naučnom smislu i u smislu kvalifikacije da o tome govorimo da postoji takvo ministarstvo koje će striktno time da se bavi, a ne da se osnivaju nekakve agencije i direktorati.

Gospodine ministre, sad je kraj godine i svi oni koji su obavezni da prijave zaposlene na obavezno socijalno osiguranje mogu da vam kažu da se suočavaju sa određenom vrstom problema.

Ja sam ovih dana dok je trajala, i traje još uvek ova rasprava, obavila razgovor sa više knjigovodstvenih agencija, dakle, vlasnika koje poznajem, i koji se suočavaju baš sa jednim problemom koji vi morate da rešite ili gospođa Kalinović i njen resor.

Znači, nije dovoljno da imate samo aplikaciju, potrebno je da ona funkcioniše. U toku decembra meseca aplikacija nije radila za sve korisnike iz Srbije čitavih deset dana.

Navešću vam primer koji mi je gospođa vlasnik jedne eminentne agencije iz Kragujevca rekla. Čoveku je prestao radni odnos na određeno vreme, recimo, 2. decembra. Imao je povredu 3. decembra. Završio je u Urgentnom centru u Kragujevcu. Pošto nije imao overenu zdravstvenu knjižicu, morao je za to što imao intervenciju da plati 40 hiljada sve iz razloga što aplikacija nije radila i odgovorna lica iz agencije nisu mogla da ga prijave na dalji staž da bi mu se overila zdravstvena knjižica.

Oni postavljaju pitanje da li je onda normalno da, posle nekoliko godina od postojanja registra za obavezno socijalno osiguranje, mi sada gubimo ovde vreme sa ovim tehničkim zakonom, koji to zaista jeste, a problemi su mnogobrojni?

Nemam sada vremena, a sledeći je budžet, mada nema, da vam pričam o tome da ranije umesto šest stavki, sada treba da se popuni sedam stranica za prijavu PDV, pa od toga da on Nove godine za svaku radnju mora da se vodi dvojno knjigovodstvo. Dokle to vodi? Da uništite preduzetnike, a s druge strane, imate i dalje Rasima LJajića … (Isključen mikrofon.)

ospodine Arsiću, javljam se po članu 27.

Zaista vas molim da povremeno uradite ono što smo vam govorili na svim prethodnim sednicama. Dakle, kada krenete da, mi smo u direktnom televizijskom prenosu, da saopštavate da niko ne želi reči, to nije tačno. Mi smo pokušali da vam objasnimo da treba da promenite taj vaš sinopsis, jer to zaista vređa dostojanstvo svih narodnih poslanika koji su podneli amandmane na predlog carinskog zakona. Sada mi ne možemo, ni kolega Šarović, kojeg sada čitate, niti koleginica Radeta, niko od nas, da kažemo ključne stvari vezane za ovaj zakon.

Gospodine Mali, mi imamo situaciju da mi kao narodni poslanici, a to smo tražili od dr Nebojše Stefanovića, ministra unutrašnjih poslova, ne možemo da dobijemo izveštaj od nadležnih organa da li je Rasim LJajić, kao potpredsednik Vlade… (Isključen mikrofon.)

Hvala.

Što se tiče ovog člana i ovih odredbi zakona, gospodine ministre, ne možemo da kažemo da ova načela nisu primerena za obavezno socijalno osiguranje. Ali, čitav zakon ima neki tehnički karakter, nema suštinski. Ovaj prethodni član o kome smo raspravljali je definisao pojmove.

Mi uporno insistiramo, mi srpski radikali, na drugoj stvari. Pošto nismo u mogućnosti da govorimo o amandmanima na budžet, onda da nam date konkretne odgovore vezano za socijalni položaj naših građana, jer ako se kaže, a jeste, i malopre su i neke kolege iz naprednjačke stranke govorile o tome kao da mi to ne znamo i ne piše ovde šta sadrži sve obavezno socijalno osiguranje.

Postavlja se pitanje koliko ljudi u Srbiji to danas nema? Zašto im ne uplaćuju poslodavci? Koliko su te kaznene odredbe urodile plodom? Šta rade one majke koje rade kod privatnog poslodavca ili buduće majke koje dobijaju otkaz po saznanju poslodavca da one očekuju bebu?

Na koji način se odnose i drugi prema njima, a kakva je situacija tek u javnim preduzećima, gde ljudi posle mnogo godina dobijaju otkaz samo zato što nisu članovi vladajućih stranaka?

Mi imamo jedan paradoks, gospodine Mali, evo, ja moram da podsetim javnost na to da je Rasim LJajić pre nekoliko godina, kao ministar, otvorio fabriku u Novom Pazaru koja radi već više od 10 godina. Jel znate vi za taj slučaj? Samo što, navodno, nisu uplaćivani porezi i doprinosi, ne, nego da bi sebi napravio, kako bi to rekli žargonski, kombinaciju i tu istu fabriku koja je radila prodao njemu, poznatom italijanskom kupcu. Kao što radi, tako treba i da ode i da ga što pre smenite sa mesta potpredsednika i ministra u Vladi.

Ja sam se javila, kolega Marinkoviću, još pre deset minuta posle izglaganja Boška Obradovića.

Naime, vi ste trebali kao jedan, pre svega…

Povredili ste član 27, povredili ste član 107. jer niste zaštitili dostojanstvo Narodne skupštine.

Naime, vi ste bili u obavezi da zaštite vašu koleginicu i potpredsednika Skupštine, gospođu Vjericu Radetu od agresije i rekla bih zaista neuračunljivog ponašanja Boška Obradovića. Vi ste mirno sedeli i ćutali.

Insistiraću da se Skupština izjasni o ovom danu. NJemu to nije prvi put. On je na jednog člana RIK fizički nasrtao, naravno po direktivi Skota i onih koji su napravili veliku prevaru od Boška Obradovića i tog takozvanog pokreta Dveri. Zatim, kroz nasrtanje na predsednika Skupštine, a sada i verbalni nasrtaj na koleginicu Radetu, vi ste to oćutali.

Šta da očekujete od čoveka koji na današnji dan, koji je veliki verski praznik, a zaklinje se da je veliki Srbin i pravoslavac, tako se ponaša prema jednoj ženi?

Šta da očekujete od čoveka koji izmišlja i laže o svojim posetama najvećoj srpskoj svetinji Hilandaru? Da to ne govorim samo ja i SRS, svedoči Miloš Stojković, verski analitičar, koji je više puta u javnosti davao intervjue i rekao da Boško Obradović izmišlja da je prevario SPC i monahe na Hilandaru, pa čak da je i on lično morao iz restorana „Kraljevo“, koji se nalazi prekoputa Pokreta Dveri, da mu donosi novac.

Gledam juče i danas, on kao koordinator svih ovih izdajnika sa kojima se on udruži, pa sada da čujem šta će oni da dobacuju, a oni to jesu, jer su izdali Srbiju. Oni i sada rade po nalogu srpskih neprijatelja, u veoma teškoj situaciju po naš narod na KiM. Šta da očekujete od nekog takvog koji je čitavu svoju platformu pokušaja političkog delovanja zasnovao na lažima?