Gospođo ministre, vi ste odbili amandman koji sam podnela u ime Poslaničke grupe SRS. Međutim, on je zaista precizniji od ovoga što ste vi stavili u tački 15).
Ne znam da li vi posećujete sportske manifestacije, da li ste, kao neki od nas, nekada bili aktivni učesnik u sportu ili se bavili nekim sportom u mladosti, ili bilo kada, ali jasno je da sportska priredba i manifestacija mora da bude održana ako učestvuje više sportista, pa vam je ova reč „više“ apsolutno nepotrebna. Mi smo mislili da je to preciznije.
Uostalom, govorile su i kolege gospodin Mijaljević i Prelić, sam zakon je dosta neprecizan, obiman i suštinski nije uspeo da definiše oblast sporta na način na koji su to mnoge druge zemlje bolje uradile, iako je zakon pripreman tri godine.
Ono što hoću sada da vas pitam, da iskoristim priliku kada govorimo o ovom amandmanu, u vezi je sa slučajem proslavljenih srpskih sportista, kao što su gospodin Žarko Olarević, gospodin Tatović, gospodin Sava Paunović, Kurčubić i mnogi drugi koji su bili članovi amaterske reprezentacije Jugoslavije tada i osvojili medalju na Evropskom prvenstvu. Naime, oni su vam se, gospođo ministre, više puta obraćali sa namerom, a to je njihovo pravo koje proizilazi iz njihove sportske aktivnosti, pre svega gospodin Olarević, da im izdate potvrdu na osnovu zakona, koju su oni tražili, po osnovu dobijanja penzija. Gospodin Sava Paunović je dobio tu potvrdu.
Želim samo da kažem da SRS smatra da kategorija nacionalnih penzija ne treba da postoji, ali ako ona i dalje postoji, po bilo kom osnovu, i ako su ih i drugi kroz političku selekciju dobijali, zašto ih onda, na uporno insistiranje gospodina Olarevića, koji je proslavljeni sportista, koji je igrao i u francuskom „Marseju“, u kragujevačkom „Radničkom“, u „Partizanu“, kao i druge ljude koje sam navela, lišavate njihovog prava? Još jednom apelujem na vas, da oni ne bi obijali prag vašeg ministarstva, da vi to uradite. Zakon je zakon, on mora za sve da se poštuje.
Što se tiče samog termina „sportske manifestacije“, moram, gospođo ministre, da vam kažem da ja, kao i svaki srpski patriota i svi srpski radikali, izražavam ogromno zadovoljstvo zbog činjenice da ovaj natovski evropski put Srbije ne nailazi na podršku ljudi koji dolaze na tribine i posećuju sportske priredbe. To ste mogli da vidite i sinoć, znate, glas naroda i glas navijača koji šalju jasne poruke, počev od toga da skandiraju proslavljenom generalu Ratku Mladiću, da su protiv zlikovačkog Haškog tribunala, da su već ispevali za ovih devet godina tamnovanja mnogo pesama o srpskom junaku, našem predsedniku dr Vojislavu Šešelju, i da svaka takva manifestacija počinje i završava se rečima – Kosovo je srce Srbije. Hvala.

Gospođo Samardžić, uopšte nisam govorila o pojedincima, niti sam apostrofirala sport. O tome bismo mogli da otvorimo temu. Rekla sam da je to kategorija, zato smo mi protiv toga, u kojoj je moguća svaka vrsta manipulacije. Ne odnosi se samo na vas. Znate, od kada je sveta i veka, još od doba socijalističkog upravljanja, komunizma, pa i kasnije, ovih „neokomunista“ na vlasti od 2000. godine, svačega je bilo u svim segmentima društvenog života.
Naravno, vrhunske sportiste i one ljude koji su se ostvarili i doprineli promociji države, i one bivše države, mi svakako poštujemo, ali mi niste konkretno odgovorili kada su ovi ljudi u pitanju. Razumem da ste vi sa njima razgovarali. Vrlo konkretno pitanje sam vam postavila. Kada je već tako i kada ste vi procenili, kroz te kriterijume, da oni ne spadaju u tu grupu kao ovi drugi koji su to pravo ostvarili, samo mi konkretno odgovorite zašto Žarku Olareviću niste dali potvrdu zbog čega je odbijen? Znači, gospodin Sava Paunović je dobio potvrdu zbog čega je odbijen, a vi ste sada rekli da ste imali te kriterijume. Samo mi to recite, da bi čovek znao. Razgovarali smo, ti ljudi su dolazili i pre nekoliko godina, primali smo ih mi iz Srpske radikalne stranke. To je tako jednostavan odgovor, jedna potvrda, pa neka on dalje traži i ostvaruje svoja prava po osnovu onoga što može da ostvari i što smatra da treba.

Kratko ću, gospođo ministre, samo da vas obavestim – kao što je rekao maločas gospodin Krasić u izlaganju, ne samo da se neguje taj sportski duh i rekreativni sport među narodnim poslanicima, možda je teško selektoru, gospodinu Stojanoviću, o tome da vam priča, ali prošle godine, kada je reprezentacija Narodne skupštine Republike Srbije učestvovala na međunarodnom takmičenju koje su organizovali naši prijatelji i braća u Ruskoj Federaciji, naša skupštinska reprezentacija je osvojila srebrnu medalju. Lepo je što je zlato pripalo našim prijateljima iz Rusije.
Koliko je teško da uopšte dođemo, ne samo ovde, nego i u svakom gradu, vi to verovatno kao ministar pratite, do širenja i do mogućnosti da se ljudi, od najmanjeg deteta do starijih ljudi, bave rekreativnim sportom navešću kroz primer grada Kragujevca.
Naime, prošle godine je za vreme trajanja Svetskog prvenstva u fudbalu organizovan, verovatno ste upoznati, za osnovce Šumadijskog okruga „Mundijal u malom“. To je zaista bila jedna lepa manifestacija. Ovom prilikom, a i zbog činjenice da su nam izašli u susret kada je naša skupštinska reprezentacija odlazila u Moskvu, moram da se zahvalim ljudima iz Fudbalskog saveza Srbije, jer da njih nije bilo, nismo imali na koja druga vrata da pokucamo, ni naši skupštinski reprezentativci ne bi otišli u dresovima sa našom nacionalnom trobojkom. Isto tako, ni ovi mladi ljudi, koji su imali dresove apsolutno identične dresovima svih reprezentacija koje su učestvovale na Svetskom prvenstvu, ne bi imali te dresove.
Moram da najavim još jednu manifestaciju koja će se održati takođe u Kragujevcu da bi se promovisao sport za decu i omladinu za čitav Šumadijski okrug, a to je Liga šampiona za decu tog uzrasta, koja sledi,
Što se tiče onoga o čemu je gospodin Krasić govorio malopre, kada je u pitanju naš proslavljeni Novak Đoković, samo da budem preciznija, iako vi to znate i čitava javnost – tzv. Srpska napredna stranka je svojom hajkom i kampanjom koju je organizovala protiv Novaka Đokovića i njegove porodice doprinela tome da „Femili sport“, kompanija našeg Noleta, odustane od onog kompleksa koji je bio vredan više od četrnaest miliona evra i koji je trebalo da se gradi Kragujevcu. Hvala.

Član 27. Gospodine predsedavajući, samo da vas upozorim da obratite pažnju, ne radi se ni o kakvoj vici, kao što ste vi to pokušali da predstavite. Ja se, sticajem okolnosti, zbog amandmana koje imam u ime Poslaničke grupe SRS, ne nalazim pored vas. Vi znate da vas ja uvek pristojno i lepo usmerim kada ne pratite da obratite pažnju na poslanike koji reaguju na bilo koji način. Meni je žao stvarno što ste sada dekoncentrisani zbog toga što nisam tu prisutna, ali vas molim da ubuduće obratite pažnju i da vodite sednicu onako kako vam član 27. nalaže.

Gospođo ministre, nama ne smeta uopšte, mi volimo komunikaciju sa vama i da pojasnimo neke stvari. Jer, ne radi se samo o našoj pukoj nameri da pišemo amandmane zato što smo opoziciona stranka, nego zaista želimo da kroz ovaj vid intervencija poboljšamo i razjasnimo neke stvari.
Da se vratim na ovo o čemu je govorio kolega Avramović. On je potpuno u pravu. U članu 3. tačka 10) vi ste definisali šta je vrhunski sportista i kako se taj rang dobija. Izvinite, ovim brisanjem stava 2, što je predložio kolega Avramović, kao i drugi narodni poslanici, mi dovodimo u mogućnost tog vrhunskog sportistu... Objašnjeno je kako se dolazi do tih rezultata i kako se on rangira, mi tu nismo intervenisali, u skladu sa Nacionalnom kategorizacijom, u kategoriju vrhunskih sportista. Lišavate ih mogućnosti, jer vi niste rekli u članu 3. tačka 10) da su to samo oni koji mogu sami sebi to da obezbede.
Kolega Avramović vas lepo pita, šta će da uradi onaj ko je vrhunski sportista, a nije preduzetnik, nije u mogućnosti...? Jer, kada pravite kategorizaciju i kada mu dajete ta priznanja vi polazite od toga da su to lica kao što je pomenuta Nađa Higl, ili Milorad Čavić, sportisti koji nemaju mogućnosti da sami sebi to obezbede, već se nalaze u situaciji da im se sada takva mogućnost... Ili je neka zabuna u pitanju, ili je neprecizno, jer nemoguće je, znate, da nisu potrebni poseban prostor, oprema i kadrovi. To je hteo kolega Avramović da vam kaže i verujem da je to bila namera ostalih kolega koji su podneli istovetni amandman.

Gospođo ministre, sada ipak dolazimo u jednu situaciju, i složićete se sa ovom mojom argumentacijom, da nedostaje nešto u članu 22. Naime, vi ste rekli kako je sve počelo, kada ste izrađivali zakon to su tražili od vas, i obrazložili zbog čega. To sada prvi put čujem, jer ste odgovarali, a onda ste u međuvremenu pribegli nekom kompromisu, ne znam zašto, da prihvatite amandman, ne SRS, jer su vezani (zato sam i zamolila kolega Novakovića da ovu priču, ovu celinu, završimo), kolege Bojana Mladenovića i kasnije kolege Srđana Mijaljevića.
Znači, mi stavljamo fakultativnu odredbu. Mi smo to imali kao nameru, znate. Mogu, a i ne moraju. Evo, priznaćete da su se dešavale takve situacije u prošlosti. Mogu da se dese u budućnosti. Naši vrhunski sportisti koji igraju u trofejnim klubovima širom Evrope su takođe istinske srpske patriote i može da se desi da ih selektor fudbalske reprezentacije, recimo, gospodina Nemanju Vidića, pozove da igraju za reprezentaciju na bilo kom takmičenju ili na prijateljskoj utakmici. Mi sada ovde, prihvatanjem ovog amandmana, uopšte nemamo kategoriju pripreme. Videli ste i sami, sada je nekako ovo ostalo prazno. Mogli ste to da preformulišete, pa da od ova dva koja mi imamo to stavite. Kasnije ćete sigurno kroz izmene i dopune... Videćete, reakcije ovih granskih organizacija će biti upravo takve. Znači, ne moraju, ali mogu.
Kao što rekoh, selektor može da ga pozove; on ima važne utakmice u trofejnom klubu gde igra (ili neko drugi) i ne priključi se pripremama reprezentacije, to se ranije dešavalo, ali ima odličnu fizičku i svaku drugu spremnost i može da dođe dan pred kraj ili na samu utakmicu, to je opet odluka selektora.
Sada, po ovome ovde, uopšte nemamo pripreme, jer brisanjem ovog prvog stava priprema ne postoji, već samo učestvovanje u utakmici, odnosno sportskom događaju.
Ono što hoću, evo, sada završavam, da iskoristim, pošto ste pre izvesnog vremena bili u Kragujevcu, želim oštro da negodujem, kao poslanik i odbornik Skupštine grada Kragujevca, zbog toga što nije prihvaćen projekat za istočnu tribinu stadiona „Čika Dača“. Vi ste došli da pogledate kako teku pripreme i radovi oko zatvorenog bazena. Međutim, moram da vam kažem, vaša stranka je deo koalicione vlasti, zajedno sa gospodinom Stevanovićem, u Kragujevcu, veliko je negodovanje mojih sugrađana zbog toga, jer su i svlačionice i reflektori i pomoćni stadion u 21. veku, koji je od šljunka, u užasnom stanju. Trebalo je taj projekat da prihvatite, da država učestvuje sa 50, a grad sa 50%, kao što ste uradili i za zatvoreni bazen.
Mislim da to nije u redu, s obzirom na to da je taj stadion počeo pre nekoliko godina da se obnavlja, znate kada je izgrađen, a ova slika danas tamo je ružna, a projekat je bio... Bez obzira na to što smo najoštrija opozicija Stevanovićevoj vlasti, naša Srpska radikalna stranka ipak želi dobro i za to sportsko društvo i uopšte za čitav grad. I, ne znam iz kojih razloga, verovatno zbog toga što je sa vama u koaliciji, pa mora da ćuti. Mi iz Srpske radikalne stranke ne moramo. Sada vam otvoreno kažem da su Kragujevčani jako nezadovoljni zbog toga. Koji su razlozi, da li finansijska sredstva ili o čemu se već radi, ali ipak, to je veliki grad i u pitanju je jedan ozbiljan projekat, koji jednom mora da se završi.
Kasnije ćemo, kada dođemo do nekih drugih članova, da razgovaramo i o rekonstrukciji i obnavljanju stadiona u Beogradu. Hvala.

Moram da vam repliciram, gospođo ministre, zbog toga što je obećanje koalicije na vlasti u Kragujevcu, gospodina Stevanovića i vaše stranke, bilo oba – i zatvoreni bazen i stadion „Čika Dača“. Grad je inače prezadužen, u vezi s tim ste dobro informisani, i za neke projekte i za trošenje budžetskih sredstava koje ne ide u prilog građanima Kragujevca.
Što se tiče studije o izvodljivosti, nikada je pred sobom nisam imala kao gradski odbornik, a niko nije vršio anketiranja. Kao što i sami znate, ne možete da anketirate 100% građana Kragujevca. Mogla bih sada da uđem, ali ne želim da to sužavam na lokalnu priču... U pitanju je ipak jedan veliki sportski objekat, a to je gradski stadion, da ne govorim o ovim drugim koji su u užasnom stanju. U svakom slučaju, građani su prevareni. Očekivali su i jedno i drugo. U smislu opredeljivanja, ne znam da je tako nešto postojalo. Tamo živim, svakodnevno sam u kontaktu sa mojim sugrađanima i sa onima koji su očekivali da se ispuni predizborno i posle toga svako drugo dato obećanje od strane gradonačelnika i koalicije koja je na vlasti.

Gospođo Đukić Dejanović, žao mi je što gospođa ministar nije tu. Nema problema, vi ćete da me saslušate. U svakom slučaju, smatram da nije bilo zgoreg da prihvatite ovaj amandman, iako se slažem sa vama. U obrazloženju ste rekli da je ova oblast, koju je gospodin Jeremić predložio, a to je da se prilikom izdavanja dozvola za sezonu na nacionalnim ligaškim sportskim takmičenjima i profesionalnim sportskim takmičenjima uzme u obzir i oblast bezbednosti, pa da to bude, pored ispunjenosti sportskih, infrastrukturnih, personalnih, pravnih i finansijskih kriterijuma, tačka 6) - i bezbednost...
Tačno je da u članu 157. zakona regulišete sektor bezbednosti na samom događaju, kada se već dešava sportska manifestacija. To je i moralo da se inkorporiše u ovaj zakon zbog drugog zakona koji imamo, Zakona o sprečavanju nereda na sportskim priredbama i manifestacijama. Mi srpski radikali mislimo da je ovde trebalo da stoji da je i to jedan od faktora koji treba da se uzmu u obzir prilikom izdavanja dozvole.
Veliki sportski klubovi u našoj zemlji, sportska društva „Partizan“, „Zvezda“, „Radnički“ itd., svi oni imaju osobe koje brinu o bezbednosti, a to su komesari za bezbednost na tim stadionima i u tim objektima. Obično su to lica koja su bila ranije zaposlena i imaju činove u MUP-u.
Vi ste ovde u sledećem stavu rekli da sportska organizacija treba da ima jedno lice koje je angažovano, ali za bezbednost učesnika sportskog takmičenja, a to su dve odvojene stvari. Ovi komesari za bezbednost, kako se zovu ta lica, da ne govorim imena pojedinih, iako znam za pomenute klubove, nemaju samo odgovornost prema učesnicima takmičenja, već i prema svima koji su tu prisutni. Ne samo to, oni se staraju o kompletnom redu, od dolaska navijača, prilaska, oni su ti koji su šefovi redarskih službi na tim manifestacijama. Oni vode računa o učesnicima sportskih takmičenja, odnosno igračima u klubovima, ne samo kada se održavaju sportski događaji na domaćem terenu, već putuju sa njima, komesar za bezbednost i ljudi koje on izabere.
Prema tome, mislimo da je bilo mesta za to ovde, jer tačno se i lepo nadovezuje ovaj sledeći stav koji govori o bezbednosti učesnika. Jednostavno, ne vidimo zašto se nije prihvatio amandman Srpske radikalne stranke, jer on baš jeste u korelaciji sa članom 157, koji reguliše precizno šta treba da se dešava, po ovom drugom zakonu koji sam malopre pomenula. Hvala.

Gospođo Đukić Dejanović, gospođo ministre, meni je zaista žao što nismo u direktnom televizijskom prenosu, ali se nadam, kad god da bude ovo, da će građani da gledaju, pre svega ljudi koji će biti učesnici u postupku privatizacije sportskih klubova.
U ime Poslaničke grupe SRS tražila sam da se član 176. briše zbog toga što smatramo da je ova oblast već regulisana postojećim zakonom. Za nas je apsolutno neprihvatljivo da u materiji privatizacije i prodaje kapitala, kako ste vi ovde predložili, učešće ima bilo koji predstavnik Ministarstva.
Ja sada moram da otvorim jednu temu; da li ćete vi meni da odgovorite ili ne, to je na vama, međutim, moram zbog javnosti i zbog činjeničnog stanja. Cela Srbija zna da smo mi u rukama tajkuna, pre svega dvojice tajkuna, Miškovića i Beka, i da je njihov najveći interes, kao i onih za čiji interes oni rade, da se što pre i na brzinu privatizuju dva najveća sportska društva.
Veoma je poznata činjenica da Miroslav Mišković i te kako želi da kupi „Crvenu zvezdu“ i da je uveliko „pustio pipke“ da to uradi, da bi mogao da ostvaruje svoje interese. S druge strane, o tome je dosta govorila i u posebnim obraćanjima medijima gospođa Verica Barać, ali to su činjenice, Mišković i Beko su na području Autokomande, gde će umesto autobuske stanice graditi nekakav svoj tržni centar, direktna konkurencija sportskim društvima „Partizan“ i „Crvena zvezda“. Objasniću vam kako, mada vi to znate.
Naime, oni su za bagatelu, što bi se reklo, i gospođa Barać je više puta iznosila konkretne podatke, kupili to zemljište. S druge strane, radnici preduzeća kome to pripada nalaze se u nezavidnom položaju jer njihova sudbina je u pitanju.
Sada dolazimo u situaciju, gospođo ministre, a vi ste žena koja je mnogo proputovala od kada je ministar sporta i omladine, i videli ste kako izgledaju novi multifunkcionalni stadioni velikih klubova širom sveta, da će u budućnosti dva najveća stadiona, stadion „Partizana“ i stadion „Crvene zvezde“ očigledno imati samo namenu za održavanje sportskih priredbi, a neće imati tu tzv. multifunkcionalnost. Ko to sprečava? Pa, upravo ova dvojica koja zaustavljaju, do trenutka dok se za njih povoljan zakon ne izglasa, proces privatizacije da bi sve prigrabili za sebe.
Ako jedno sportsko društvo kao što su „Partizan“ i „Crvena zvezda“ treba u budućnosti, kakav god model da bude i kako god proces privatizacije da se završi... Da je to normalno kao u svim zemljama, kao što rekoh, onda bi ti novoizgrađeni objekti imali sve druge prateće sadržaje, pored igrališta i svih pratećih terena: i tržni centar, i restorane i sve ono što je potrebno da bi novi vlasnik mogao da se izdržava.
Videćemo kako će taj proces da se završi. Ja vas samo upozoravam, u ime SRS, iako smo mi već dvadeset godina, od kada pričamo ovde u parlamentu, za privatizaciju velikih sportskih društava, da to ne uradite na brzinu. Vi nećete puno tu da se pitate. Oni koji su u vrhu državne vlasti, koji su povezani sa Miškovićem i Bekom i sa ostalim tajkunima i te kako će imati interesa da to urade. Ne vi lično, kao ministar omladine i sporta. Zaista, moram da alarmiram sada ovim putem sve one ljude koji mogu da dignu svoj glas posle usvajanja ovog zakona da se tako nešto ne uradi. Što se nas tiče, mi ćemo konkretne podatke, kao što su ovi o mafijaškoj delatnosti ove dvojice koju sam pominjala, oko Autokomande, da iznosimo u javnost.
S druge strane, moram da vam kažem da je sudbina SD „Partizan“ i te kako bila ugrožena pre nekoliko godina kada je generalni sekretar bio Slavko Zečević, koji je vrli prijatelj Tomislava Nikolića, koji je ukrao mandate SRS i osnovao stranku. Vi znate da je on svojim mafijaškim potezima hteo da uradi isto što i Mišković namerava u „Crvenoj zvezdi“. Na svu sreću, on je oteran iz Sportskog društva „Partizan“ i to je zaustavljeno. Međutim, opasnost sada vreba od drugih tajkuna sa kojima su on i mnogi drugi povezani.
Jednostavno, moramo to da govorimo građanima. Srbija je tako podeljena što se tiče onih koji vole jedan ili drugi klub, ali svakako građani Srbije ne bi voleli da u ruke takvih, u pravom smislu reči, institucionalnih kriminalaca, koje vrh državne vlasti štiti, koji ne plaćaju porez državi, poput Miškovića, koji otpuštaju radnike, koji se bahato ponašaju svuda, gde god su kupili sve za male pare, dođe jedan ili oba naša najveća kluba.
Što se tiče ovog dela koji je vezan za tretiranje već izgrađenih objekata na građevinskom zemljištu, što posebno ne tretira ovaj zakon, ali to je činjenično stanje, prilikom rasprave o drugom zakonu smo imali mogućnosti da o tome govorimo, to je zaista još jedna besmislica, jer ne može jedan prostor, jedna parcela da se tretira kao građevinsko zemljište ako tu postoje objekti, kakvi god da su i u kakvom god da su stanju.
Moram još da vas podsetim i na to da je grad Beograd tendenciozno, upravo zbog takvih tajkuna, godinama stopirao, a to rade i dan-danas, kažu da se čeka proces privatizacije, izgradnju novog stadiona tamo gde je sadašnji stadion „Partizana“. Bio je to „projekat Švajcarac“ (to je bilo pre vašeg mandata), koji je propao upravo zbog toga što su oni kojima odgovara da za male pare kupe ove velike klubove to stopirali. Hvala.

Gospođo predsedniče, ovo je isto jedan važan amandman, koji se tiče budućeg procesa privatizacije i opasnosti koje slede, o kojima sam malopre govorila. Mi smo dodali tačku 7) - fizičko lice koje je imalo ili ima status svedoka saradnika ne može da učestvuje u procesu privatizacije.
Ja ću da vam navedem najočigledniji primer bahatosti Ljubiše Buhe Čumeta, koji je zaštićeni svedok, koga u ovom momentu čuva 47 policajaca MUP-a Republike Srbije zato što ima taj status, a on u ovom trenutku najveće poslove dobija i završava. Znači, kao svedok saradnik Ljubiša Buha Čume stiče ogroman kapital, ima zaštitu države, ima zaštitu policije. Znate, 47 policajaca dnevno, pa da je to samo 47.000 dnevno, pomnožite sa brojem dana u mesecu, sa brojem dana u godini, koliko je to mogućnosti da se kupi oprema za policiju koja je potrebna, koliko mogućnosti da se da nekome kome je život ugrožen? Njemu svakako nije, jer vidite da nesmetano sve to radi.
Upravo zbog toga smo predložili da takva lica, koja stiču ogroman kapital i koja su na kriminogeni način došla do kapitala, ne mogu da učestvuju u procesu privatizacije.
Mi ćemo imati na narednoj sednici Odbora za odbranu i bezbednost raspravu o tome, o tim licima koja su zaštićeni svedoci, međutim, o tome ne mogu da govorim zato što je taj izveštaj označen kao državna tajna. Ono što svakako u budućnosti mora da bude intencija države jeste da svi oni koji su sarađujući sa državom dobili mogućnost da sebe zaštite, a da okrive one iz kriminalnih klanova sa kojima su i te kako imali veze, budu i da mogu da budu krivično gonjeni i procesuirani. Da je pravde u ovoj državi i da postoji uvid u sve to što je neko radio, jedan takav čovek ne bi mogao da dobije takav status i ne bi mogao i dalje nesmetano da radi…

Gospođo predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Ljajiću, u okviru ovog amandmana prof. dr Gordane Paunović Milosavljević moram da tretiram jedno pitanje koje je uznemirilo kragujevačku javnost, radnike, invalide rada iz Kragujevca, koji su ostali bez posla u okviru dogovora Vlade Republike Srbije, prilikom stvaranja nove fabrike i otpuštanja.
Kada se ta drama završila, 30. decembra prošle godine, Vlada Republike Srbije je obećala invalidima rada da će dobiti adekvatna mesta i da će biti premešteni u tzv. zaštitne radionice, koje nikada nisu osnovane, u okviru fabrike „Zastava automobili“. Oni se danas se nalaze u bezizlaznom položaju.
Mediji sa nacionalnom frekvencijom i dnevna štampa su izveštavali o tome ovih dana. Vi dobro znate, vama je takođe poslat taj dopis, kao resornom ministru, da 16 invalida rada kragujevačke fabrike „Zastava automobili“ nisu prihvatili sporazumno premeštanje u novo preduzeće „Zastava INPRO“, zato što im po ugovoru kojim im prestaje radni odnos u „Zastava automobilima“ i prelaskom u „Zastava INPRO“ novo preduzeće ne garantuje sve ono što bi trebalo da imaju kao zaštitu po osnovu invaliditeta i radnog odnosa.
O čemu se radi? To moram da kažem zbog javnosti Srbije, a ponavljam, mediji su pisali o tome. Radnici su rekli da će početi štrajk glađu ispred Fabrike automobila ili ispred Skupštine grada Kragujevca. Sa tim je upoznat i gradonačelnik Kragujevca, kao i njegov zamenik, koji je bio jedan od onih koji su bili garanti potpisivanja memoranduma i novog ugovora sa „Zastavom“. Prelaskom u „Zastava INPRO“ oni nemaju mogućnost da ostvare ono što im pripada po zakonu, a to je renta od oko 10.000 dinara, koja je, morate priznati, u današnje vreme veoma veliki iznos za egzistenciju takvih ljudi, kao ni sva druga stečena prava koja im po osnovu njihovog invaliditeta pripadaju na osnovu Zakona o radu.
Da ironija bude veća, gospodine Ljajiću, one koji su morali pod velikim pritiskom da potpišu takav neuslovan ugovor, sa velikim oštećenjima koja su zadobili na radu, godinama radeći u fabrici „Zastava automobili“, direktor preduzeća „Zastava INPRO“ gospodin Veljović je rasporedio da rade na poslovima koji su za zdrave radnike. Tako su ljudi koji nažalost nemaju nekoliko prstiju na rukama ili imaju teške povrede ruku, ramena itd., čije motorne funkcije više nisu kao što su nekada bile, a povredili su se u nekadašnjoj fabrici automobila koja je proizvodila domaći program, u preduzeću „Zastava INPRO“ sada prinuđeni da rade na presi, što je jedan od najtežih poslova.
Molim vas, kao narodni poslanik iz Kragujevca i kao odbornik Skupštine grada, u ime Srpske radikalne stranke, jer oni su se nekoliko puta nama obraćali, dolazili, sa njima smo razgovarali, da se ne bi desio neki, ne daj bože, tragičan ishod, da ljudi ne bi žrtvovali svoje zdravlje i tako bolesni i ojađeni zbog nebrige države ušli u štrajk ili uradili nešto drugo, molim vas da učinite sve, jer zakon je na njihovoj strani, da im obezbedite (u pitanju je 16 invalida rada) da se njihova prava poštuju i da prelaskom u to novo preduzeće dobiju sve ono što im po zakonu pripada. Hvala.

Hvala vam, gospođo predsedniče. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman se odnosi na takozvani domski smeštaj i na korisnike domskog smeštaja. Mi smo kao poslanička grupa amandmanom tražili da se deca do tri godine obavezno prihvataju u domski smeštaj. Vi ste odgovorili neprihvatanjem amandmana, da je to moguće samo u izuzetnim slučajevima, kada zdravstveni i drugi razlozi to nalažu, tako da je taj amandman odbijen.
Mislim da ne možemo prava dece koja nemaju roditeljsko staranje, gospodine Ljajiću, a složiće se i predsednica sa mnom, pošto je na čelu Radne grupe za prava deteta, da regulišemo potpuno ovim zakonom. Mi moramo tu oblast da uredimo i da je pravno regulišemo, takozvane hraniteljske porodice i smeštaj te dece u budućnosti, posebnim zakonom. Kako ćemo da ga nazovemo i koji će on okvir sve da obuhvata, videćemo, verujem, u toku ove godine, kada budemo intenzivno radili na setu tih zakona koji se tiču prava dece.
Ono što ja danas u ovom zaista kratkom vremenu hoću da otvorim kao temu jesu upravo hraniteljske porodice. Po onoj evidenciji, odnosno po podacima koje sam našla, u ovom trenutku preko 4.000 mališana u Srbiji je bez roditeljskog staranja, a možda ih sada ima i više, a samo u Beogradu dom za nezbrinutu decu može da primi oko 300 mališana.
Sada se tu postavlja pitanje zašto država ne reaguje? Zašto, pre svega, predstavnici medija ne posvećuju pažnju ovom problemu koji je izuzetan u našoj zemlji? Jer, sami znate i vidite po novinskim naslovima da se to dešava ne samo zbog nasilja u porodici, zbog nebrige roditelja, nego su tu razni socijalni i drugi faktori, da ne ulazim u ono što je struka gospođe Đukić Dejanović, zbog čega ta deca više ne mogu da ostanu u porodici i jednostavno se zovu deca bez roditeljskog staranja.
Moram danas da pomenem jednu od akcija koje su bile vredne pažnje u Srbiji prošle godine, koju je pokrenuo naš proslavljeni plivač Milorad Čavić; on je organizovao akciju za decu bez roditeljskog staranja pod sloganom „Veruj u sebe“.
Međutim, ni ona nije imala neki veći odjek u javnosti, u pozitivnom smislu, zato što se niti vlast, a pre svega ni mediji u dovoljnoj meri ne interesuju za taj problem. Više možete da nađete, gospodine Ljajiću, po takozvanim društvenim mrežama, Fejsbuku i Tviteru, razna udruženja koja apeluju za pomoć deci bez roditeljskog staranja, nego što ćete to da vidite, kao ministar i kao građanin Srbije, u nekom mediju, zato što to nije stvar koja je komercijalnog karaktera, nego jedan ozbiljan problem u našem društvu, koji su mnoge druge države koje teže tom modelu države blagostanja na izuzetan način rešile.
Prema tome, danas ne mogu da nađem nikoga od narodnih poslanika u sali, ako se nisu posebno interesovali za ovaj problem, ko će da navede ime jedne žene ili bračnog para iz Srbije koji su odgajali i prihvatili u zagrljaj, u svoje krilo tu decu koja nemaju roditeljsko staranje, a verujte da u Srbiji ima mnogo primera. Neću sada ovom prilikom, nemam vremena, da apostrofiram mnoge porodice koje su se prihvatile tog humanog posla. Međutim, oni jednostavno nisu, ponavljam, regulisani u pravnom sistemu zemlje. S druge strane, oni nemaju mogućnost da ostvare starateljstvo nad tom decom, što u mnogim drugim državama postoji kao mogućnost posle izvesnog perioda kada se vidi da njima ta porodica odgovara, da su se socijalizovali, da prihvataju to okruženje, da imaju normalno odrastanje i normalno školovanje.
Ali, verujem da ćemo u ovoj godini, u narednom periodu, bar što se Srpske radikalne stranke tiče, to je deo našeg programa, kada su u pitanju deca i njihova socijalna i zdravstvena zaštita, ozbiljno posvetiti punu pažnju ovom problemu, koji je veliki problem u Srbiji uopšte. Hvala.

Gospođo predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, u okviru ove tačke dnevnog reda i ovih imenovanja pažnju ću usmeriti na ono u čemu sami učestvujemo, a to je rad srpske delegacije u Parlamentarnoj skupštini SE. S obzirom na to da je javnost bila u toku januara meseca upoznata sa problemom koji je Srbija imala i koji je gospođa Radeta spomenula u uvodnom izlaganju, pokušaću da ostalim kolegama, koji očigledno ne znaju pravu istinu o tome, a i srpskoj javnosti, pokažem svu neozbiljnost države Srbije, pre svega Demokratske stranke i predsednika Odbora za inostrane poslove, koji se predstavlja kao šef delegacije Srbije u SE, a u situaciji u kojoj se to naziva tehničkim problemom.
Za mene kao pripadnicu, uslovno rečeno, slabijeg pola, kao i za sve prisutne dame ovde u Skupštini, a verujem i u celoj Srbiji, više je nego uvredljivo – s obzirom na to da se, kao što smo rekli u uvodnom izlaganju, zalažete za ravnopravnost u političkom sistemu i u društvenom životu oba pola, i onog koji je manje zastupljen, u ovom slučaju su to žene – da se to naziva tehničkim problemom.
Mi ovde ne govorimo o zamenicima članova delegacije Srbije. Srbija ima sedam članova i sedam zamenika i, kao što je koleginica Radeta rekla, četiri žene iz četiri poslaničke grupe. Dakle, to smo gospođa Radeta, moja malenkost, gospođica Elvira Kovač i gospođica Nataša Vučković, učesnici u radu Parlamentarne skupštine SE; mi od 2007. godine, a mislim i pomenute koleginice od istog perioda.
Desio se jedan neviđeni skandal. Dakle, Srbija obiluje skandalima na unutrašnjoj političkoj sceni. Verujte mi da će i ovaj „zipovani“ Cvetkovićev kabinet i te kako da bude podložan raznim skandalima, iako se predstavlja već dva dana kao spasilačko rešenje za Srbiju. Ali, ovo ne samo da je zaista ponizilo nas kao predstavnike naše zemlje u tom telu, koje je osnovano davne 1949. godine posle UN i koje za osnov ima bavljenje ljudskim pravima, jer osnovna Konvencija o ljudskim pravima je osnovni dokument Parlamentarne skupštine SE, čiji je SRJ član od 2003. godine, već to pokazuje svu bahatost i osionost aktuelne vlasti u Srbiji.
Boris Tadić, koji je na sebe preuzeo ulogu faraona, svemoćnog vladara, koji diktira i rad Skupštine, koji „zipuje“ Vladu kako on hoće, određuje resore, spaja ih i razdvaja ih itd., nije se uopšte oglasio povodom ovog pitanja koje je, kako kažem, i ponižavajuće i uvredljivo. A vi ste pribegli sada, gospođo Đukić Dejanović, u nevolji koja je vas lično zadesila kao predsednika parlamenta, jednom kompromisnom rešenju, u dogovoru sa kolegom Čedomirom Jovanovićem, mada je trebalo da se obratite na drugu adresu. Dakle, kako je do tog dogovora došlo, da li je to bio džentlmenski potez Jovanovića, u to ne želim da ulazim, ali vaša adresa je bio Dragoljub Mićunović, koji je napravio ceo problem.
Kako ga je napravio? Pošto čovek hoće da bude i predstavlja se kao šef delegacije... Uzgred budi rečeno, on nikada ne zastupa interese Srbije u Parlamentarnoj skupštini SE na način kako je to potrebno Srbiji. Kao što je sada bio izveštaj Dika Martija, a on je govorio nekakvu filozofsku, uopštenu priču; niti je pominjao zlikovca Tačija, niti je govorio o UČK, niti je govorio o Srbima kojima su vađeni organi, načinu na koji se to odvijalo. Ne, on je u nekom svom filozofskom zanosu pričao tri-četiri minuta i na tome se sve završilo.
Kada je trebalo da nam kaže na vreme da je Srbija u rangu San Marina i doskorašnje srpske Republike Crne Gore, u slučaju da nema predstavnika, u onoj meri u kojoj to Savet Evrope zahteva, pripadnika ženskog pola, jer je to manje zastupljeni pol, koleginica i ja, kao i sve prisutne druge kolege smo to saznale na aerodromu, neposredno pred poletanje aviona za Francusku. To je zaista bezobrazluk, ne znam koju drugu reč da upotrebim, ova je najpristojnija, verujte mi, u kontekstu svih dešavanja.
Ne samo to, činjenica je da smo do poslednjeg trenutka bili u nerešenom, nekom stendbaj statusu da li možemo da učestvujemo u raspravi o Martijevom izveštaju i o drugim temama, u radu komiteta u kojima takođe učestvujemo, a koleginica Elvira Kovač i ja smo članovi Komiteta za ravnopravnost polova u SE. Jednostavno, svojim kasnijim izjavama gospodin Mićunović je pokazao da nije dostojan te funkcije koju obavlja kao šef srpske delegacije. Ne samo to, nego postoji potpuna indolentnost prema krucijalnim problemima koji treba da se tretiraju u tom evropskom parlamentarnom telu, njega to uopšte ne dotiče.
To je nekako sa Dikom Martijem prošlo u tom govoru koji je bio opšteg karaktera. Mnogo su oštrije od njega govorili predstavnici nekih zemalja EU koje su priznale šiptarsku veštačku tvorevinu, a da se on nije setio da žigoše UČK, šiptarske teroriste i njihove zapadne saveznike, one koji su ih finansirali i doveli nas u tu situaciju.
Sutradan kada je bio izveštaj o tzv. zaštićenim svedocima, koji je pred Savetom Evrope podneo poslanik Gardeto iz Monaka, naravno da njega ta tema nije tretirala, iako se tiče direktne povezanosti, takođe, presije i torture koju Haški tribunal vrši nad građanima Srbije u kontekstu ucene od strane istražitelja Haškog tribunala da lažno svedoče, pre svega u slučaju našeg predsednika dr Vojislava Šešelja.
Evo, tu sede ljudi koji su pravni stručnjaci u komitetu koji mu pomaže za odbranu, gospodin Krasić je o tome govorio milion puta, preko 80 svedoka je prošlo kroz proces, a 55 njih je dalo pisane izjave. Mi smo o tome upoznali gospodina Mićunovića kroz specijalno izdanje lista „Velika Srbija“, koji smo specijalno za tu priliku štampali i odneli u SE. Dakle, da je hteo, mogao je kao šef delegacije da se oglasi po tom pitanju. Odštampali smo ga na ruskom, engleskom i francuskom jeziku. On neke od ta tri... valjda razume bar ruski, pouzdano znam da ne govori ni engleski ni francuski jezik. Služi se nemačkim jezikom.
U svakom slučaju, nije mu palo na pamet da na bilo koji način tretira to pitanje koje je važno za jednog građanina Srbije, za predsednika najveće opozicione političke stranke, za čoveka koji je na pravdi boga preko osam godina u haškom kazamatu.
Šta je onda rekao, pošto je napravio ovaj problem? A on ga je napravio i vi to znate, gospođo Đukić Dejanović, vas je o tome ko zna kada obavestio. On nije sposoban da obavlja taj posao šefa delegacije (jer postoji takva funkcija u Savetu Evrope), jer ga nije zanimalo da ide u oktobru mesecu u Antaliju na Stending komitet i da mu lepo kažu da je promenjeno Pravilo 2003 (oni tamo imaju pravilo o postupcima i proceduri za rad, kao i mi naš poslovnik ovde) i da mora da bude ta zastupljenost manje zastupljenog pola u nacionalnim parlamentima.
Bojim se, gospođo Đukić Dejanović, da ste vi zaista napravili jednu lošu uslugu Demokratskoj stranci, da li pod pritiscima, što ste se obratili na adresu Čedomira Jovanovića. Reći ću vam zbog čega. Vaše prvo obraćanje trebalo je da bude prema onome ko je ukrao mandat SRS, a ko ima status člana. Zamislite taj skandal – em je ovde sa ukradenim mandatom, Tomislav Nikolić, i nelegitimni je predstavnik građana, on ima status člana u Savetu Evrope!
Prošle godine, čini mi se u junu mesecu, kada smo razgovarali sa predstavnicima Monitoring komiteta u Savetu Evrope, to sam njima rekla. Rekla sam im – navedite mi, evo, mi smo jedna članica od 47, od 46 zemalja koje su članice Saveta Evrope, da li se desilo da posle održanih izbora neko ukrade mandate, formira neku fantomsku poslaničku grupu i posle svega toga još ga pošalju da bude predstavnik Srbije u takvom telu? To je prva bruka koja nam se desila. Onda je usledilo ovo sa jednim objašnjenjem da je to neka tehnička stvar.
Verujte mi da su konsekvence mnogo veće, ne zbog samog ugleda države Srbije, nego zbog činjenice da odnosi u ovakvom nepostojanju zdrave komunikacije i postavljanja stvari na svoje mesto u Srbiji posle 20 godina parlamentarizma nikada ne mogu da budu dobri.
Mi smo opoziciona, izričito, politička stranka, koja najoštrije kritikuje Tadićev režim i koja je protivnik Demokratske stranke i njenih koalicionih partnera, ali to ne znači da možete da nas gazite, to ne znači da možete na takav način da se igrate sa izbornom voljom građana, jer i to jedno mesto predstavnika Srbije od ovih sedam koje uzurpira Nikolić kao fantomski poslanik ovde i tamo, naravno pripada Srpskoj radikalnoj stranci po izbornoj volji građana Srbije.
Dolazimo u situaciju da će o tome da se izjašnjava sada, post festum, nadležni komitet na zasedanju koje počinje 11. aprila, ali ne vidim, osim toga što će to nekako da se zabašuri i što će da se napravi ta izmena Jovanovića i gospođe Vučković, da ćemo moći kao delegacija da radimo za dobrobit građana Srbije i za ove krucijalne nacionalne interese u ovom sazivu i na ovakav način kako nas tretira gospodin Mićunović kao šef delegacije.
Ne samo to, gospođo Đukić Dejanović, ovde se sad otvara jedan drugi problem, koji je koliko danas trebalo da bude na dnevnom redu ovog zasedanja, a to je nedolazak na dnevni red inicijative koju smo dobili od strane Ruske Federacije, naše bratske, prijateljske zemlje, koja nam pomaže uvek i u svakoj situaciji, i mi iz SRS smo za još veću saradnju sa Rusijom.
Evo, sledeće nedelje dočekujemo ruskog premijera gospodina Putina. Do dana današnjeg, takođe samovoljom Dragoljuba Mićunovića, meni je žao što nije sada u sali, čitavog dana nisam ga videla na zasedanju... Stavio je negde u fioku poziv od strane Ruske Federacije za članstvo Srbije, odnosno za status posmatrača u Organizaciji dogovora o kolektivnoj bezbednosti, tzv. ODKB, na koji već dugi niz meseci čekamo.
Naime, takođe ste morali da napravite kompromis sa DS, vi lično, gospođo Đukić Dejanović, i vi znate, to je vama teško i bolno, verovatno sa Tadićem i sa Mićunovićem, sa Nadom Kolundžijom, da kao predsednik Skupštine zbog nepostojanja formirane delegacije za ODKB pošaljete neke predstavnike. Išao je gospodin Todorović već dva puta kao predstavnik SRS, ali vi ste to uradili zbog nepostojanja delegacije.
Znate da smo mi pretprošle nedelje bili kod njegove ekselencije gospodina Konuzina, u vezi s dogovorom o radu i funkcionisanju Grupe prijateljstva Ruske Federacije i srpskog parlamenta; prvo pitanje koje je bilo sa te strane je kada ćemo da izglasamo stalnu delegaciju, da dobije status posmatrača za sledeću parlamentarnu skupštinu ODKB, koja će da se održi 24. maja.
Kako da dođemo do toga kada Mićunović svesno to gura u fioku? Jer, on je za saradnju sa NATO paktom, to je očigledno. On je čovek koji se sa mesta predsednika Odbora za inostrane poslove drznuo da se, protivno svim drugim zvaničnicima u Srbiji, prvi pojavi u Dnevniku državne televizije i osuđuje pukovnika Gadafija i da priča o tome kako treba da preispitamo odnose sa Libijom, koja je za nas srpske radikale i srpski patriotski narod prijateljska zemlja. Da ne pominjemo sve ono od sankcija, od 1992. godine, a mogla bih da vam pomenem onaj ček koji je nestao, koji je gospodin Gadafi poslao posle 5. oktobra, pa pošto je došla ova dosovska bulumenta, ovaj konglomerat od 18 stranaka, ne zna se kod koga je ček završio. Gospodin Šešelj, predsednik naše stranke, sve do odlaska u Hag je svaki čas sa govornice pitao – gde je onaj ček koji je poslao Gadafi, ko ga je strpao u džep?
U trenutku kada treba da se osvrnemo ka onim zemljama koje su nam prijatelji, koje ne priznaju šiptarsku tvorevinu tzv. Kosovo, Mićunović ne samo da osuđuje pukovnika Gadafija, ide i dalje – on dovodi u pitanje održavanje samita, konferencije nesvrstanih u septembru mesecu na nivou šefova diplomatija, u situaciji kada se zna da su nam upravo te zemlje pomogle da u Savetu bezbednosti UN, svuda i na svakom mestu branimo suverenitet naše zemlje, a ne ovi prijatelji, odnosno razbijači srpskog nacionalnog prostora iz Amerike i zapadne Evrope, koji nam ne žele ništa dobro.
Ovo će da se završi na izglasavanju novog člana delegacije i te rokade koja će da se napravi. Nikolić, koji je otputovao u Brisel da razgovara o svojoj daljoj poslušničkoj ulozi koju mu je namenila briselska direktiva, kao i Boris Tadić, vratiće se, opet će da sednu u ove klupe, a mi ćemo, gospođo Đukić Dejanović, ipak biti poniženi, iako ćemo ovo (što nije greška, već očigledna namera DS) da ispravimo ovim glasanjem, ali bruka i uniženje Srbije će ostati za sva vremena zbog ovakvog postupka. Hvala.

Gospođo Đukić Dejanović, poštujući Poslovnik obratiću se vama, a javila sam se za repliku na osnovu izlaganja ovog propalog kandidata za ministra. Gospodin Krasić ga je video u ovoj „zipovanoj“ vladi, ali, nažalost, tamo nije bilo mesta za kolegu Milivojevića.
Naime, nisam želela uopšte da govorim o liku i delu Mićunovića kao Mićunovića. Jednom davno, čini mi se 1993. godine, i vi pamtite taj skupštinski dan, a kolega Odalović svakako, Skupština SRJ, kojoj je predsedavao Radoman Božović, o njegovom liku i delu i nekim nečasnim ulogama u posleratnom periodu raspravljala je čitav dan, tako da je to završeno. Gospodine Milivojeviću, izvolite gore u biblioteku, pogledajte stenograme, tamo možete da vidite kakav je epilog svega toga. Najveći pečat svemu tome, dakle u toj diskusiji, dao je naš predsednik dr Vojislav Šešelj, koji će to i da ponovi kada se uskoro vrati u skupštinske klupe.
Što se tiče izopštavanja iz sveta, upravo Demokratska stranka i takve izjave gospodina Mićunovića, koji je politički direktor Demokratske stranke, nas izopštavaju iz sveta. Oni nama prete, i svojim postupcima, takve su im i izjave, da mi ne možemo da sarađujemo sa zemljama koje treba da dođu ovde i obeleže 50 godina postojanja organizacije nesvrstanih, i njihovi šefovi diplomatije u septembru. To dovode u pitanje. Oni su ti koji koče, uoči dolaska Vladimira Putina u Srbiju, da mi postanemo i da formiramo delegaciju... Da vas naučim, gospodine Milivojeviću, to nije nikakva komisija ili nešto tako; kad već ne znate da baratate pojmovima, evo, imate u Poslovniku kako se to tačno zove.
Dakle, mi ne možemo, iako imamo još dovoljno dana za skupštinsko zasedanje, gospođo Đukić Dejanović... Mogli bismo to u petak, je li tako, sazovemo sednicu sa tom jednom tačkom dnevnog reda i obradujemo rusku stranu, obradujemo građane Srbije i kažemo im – ne, mi nećemo i nismo za ovaj pronatovski i EU put koji nudi DS, već postoje ljudi i poslanici koji žele da vide Srbiju u ekonomskom, političkom i u vojnom strateškom savezu sa Ruskom Federacijom.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, trebalo bi sada ozbiljno da razgovaramo o ovom predlogu zakona i ovom zaista više nego suvislom predlogu gospodina Martinovića da se briše ovaj predloženi član 4, ali ne mogu da ne budem pomalo ironična kada je u pitanju ovaj predloženi član zakona, imajući u vidu sve što se dešavalo u proteklom periodu.
Utisak koji postoji među građanima Srbije je ne samo ono što mi tvrdimo ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije, da stari-novi predsednik Vlade Mirko Cvetković nema apsolutno nikakav autoritet, nego, verujte mi, u gradu u kome ja živim, kad god sretnem bilo kojeg pojedinca, čoveka srednjih godina, mlađeg, starijeg, niko ne može da mi kaže da je zapamtio bilo koju rečenicu koju je bilo kada izgovorio predsednik Vlade gospodin Cvetković.
Ali zato su tu sva ona lažna obećanja koja ste davali, mislim pre svega na vas iz DS-a, na njega kao premijera, na sve tada predložene ministre, tokom izloženog ekspozea 2008. godine, i mi se sada nalazimo u jednoj situaciji da vi želite taj od početka nepostojeći autoritet Vlade, koja zapravo nije ni nastala na pravoj izbornoj volji građana, već uz diktat centara moći van Srbije, Vašingtona i Brisela, da povratite tako što ćete najpre da izmenite zakone o Vladi i ministarstvima, a onda uz ovakve neke kodekse, pravila ponašanja, da uverite građane Srbije da će ti ministri biti disciplinovani, da rade u interesu i da sprovode neku politiku koja će, zaboga, da poboljša ovu katastrofalnu situaciju u kojoj se nalazimo.
Znate šta, zaista je lako, to sam i ranije govorila i mislim da će se složiti i građani Srbije sa mnom, gospodinu Siniši Paviću, koji pravi ovu seriju "Bela lađa", čije nove epizode gledamo nedeljom uveče, a nije ni slučajno da su neki kadrovi snimani upravo u ovoj sali, odnosno u Maloj sali Doma Narodne skupštine, jer to je naša tužna slika i stvarnost u Srbiji.
Ako ste vi toliko sigurni i ako Mirko Cvetković tim novim autoritetom, koji nikako ne može da dobije jer sam nije politička ličnost koja to može da sprovede, zašto onda uvodite ovaj član, a pogotovo ovaj stav 2. koji kaže da je odluku Vlade dužan da zastupa u javnosti član Vlade koji je glasao protiv nje ili je bio uzdržan? To nikada do sada nije bilo. Zbog čega vi obavezujete ministre koji su imali drugačije mišljenje ili stav da ga ne iznesu u javnost? I kakva je to onda demokratija među vama?
Evo juče ujutru je, čini mi se na jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom, bio urednik jednog dnevnog lista čitanog u Srbiji. Kao urednik tog lista, začudio se kako je moguće da on ili njegove kolege ubuduće ne mogu od nekog ministra da dobiju stav koji odražava stav njegovog resora ili, na kraju, njegove političke stranke.
Jer, vi ste jedna, priznaćete, čudna koalicija. Disonantnih tonova je bilo od samog početka, ali ste vi odlučili da ovaj član u zakon uvedete i predložite budućim ministrima da budu mirni kao bubice tek onda kada je iz tog vašeg klišea počeo jako nedisciplinovano da iskače Mlađan Dinkić, koji sada više i nije potpredsednik Vlade i ministar za ekonomiju, već je poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Evo ovde u skupštinskim klupama sedi naš kolega uvaženi poslanik gospodin Milorad Buha, koji je i dan-danas predsednik Vlade Republike Srpske Krajine, nažalost u progonstvu. Pitajte čoveka da li mu je tako nešto palo na pamet, da bilo kada Poslovnikom o radu Vlade Republike Srpske Krajine predloži da se uvode ovakvi kodeksi ponašanja, a on će, verujem, kasnije da govori o ovom amandmanu. Naravno, da nije žalosno, bilo bi smešno. Jer, ako je neko nacionalno odgovoran, ako zastupa jedan jedinstven interes, kao što ti ljudi na čelu sa njim i dan-danas rade ovde u Srbiji, u matici, zbog toga što je okupirana zapadna srpska zemlja, onda se postavlja pitanje koje je to nepoverenje.
Znate, ni deca u školi ovo ne bi predložila. Jer, ovo je stvarno toliko neozbiljno, da ne možemo ozbiljno da pričamo o ovome, gospođo Čomić. I lepo vam jer rekao gospodin Krasić prekjuče u onom, kako reče Nada Kolundžija, skeču – pitanje je kako ćete vi dalje da vodite svoju politiku i kojim pravcem ćete da idete.
Ovaj gospodin "stiropor" može i na sever i na jug, i na istok i na zapad, i da prosipa ovde neke parole i floskule, i da se obrazuje u 60. godini. Naravno, to je lik iz Pavićeve serije, ali molim vas, ako govorite o ljudima koji će ubuduće ozbiljno da preuzimaju funkcije ministara, kako vi to nama ovde tvrdite, ako zamajavate građane činjenicom da ćete da uvedete neki grejs period (zamislite to) za njihove kredite, a zaduženi su preko glave, onda će 2013. godine, kada vi zajedno sa ovim "stiroporom" napravite novu koaliciju po nalogu Vašingtona i Brisela, moći da vraćaju redovno svoje kredite i sve račune koje imaju po raznim bankama koje ovde posluju po povoljnim uslovima.
Gospođo Čomić, ovo je neozbiljan predlog zakona. Ovaj član 4, odnosno dodavanje člana 26a, koji gospodin Martinović amandmanskim rešenjem traži da se briše, najveći je smeh i, na kraju krajeva, podozrenje prema namerama Vlade da radi homogeno u interesu građana, izazvao ne samo kod narodnih poslanika, već, kao što vam rekoh, i kod poslenika medija, koji se ovome više nego smeju svih ovih dana, zbog činjenice da mi znamo da će i gospodin Krkobabić i predstavnici G17, koji su kao izašli, ali će, naravno, imati svoje ministre i svoje resore u Vladi kao i drugi koalicioni partneri DS-a i te kako da budu nezadovoljni.
Zbog čega? Pa, zato što im je najvažnija fotelja, da ostanu na vlasti, i svaki ulazak u neki resor, svako mešanje u politiku na način na koji oni to ne prihvataju za njih će biti opomena od strane predsednika Vlade, koji, inače, govori istim tonom, apsolutno, šta god da se radi. Ne daj bože da se desi neki potres, ne znam koliko stepeni Rihterove skale, Mirko Cvetković bi sedeo i istim tonom bi govorio da on ne zna, da se on pita da li je to ovako ili onako.
Takva vlada, sa takvim predsednikom i sa ovakvim merama, za koje nikakve sankcije ne postoje, naravno da neće biti ni dugog veka, niti će doneti ništa bolje građanima Srbije. Hvala.