Dame i gospodo narodni poslanici, žalosno je što je ministar Šutanovac došao s ovim zakonima pred Narodnu skupštinu a da Srbija nema nacionalnu strategiju bezbednosti, nacionalnu strategiju odbrane i Vojske. To je bio osnov, pa i za svakog polaznika Vojne akademije je to pitanje na koje lako može da da odgovor, da zakon proistekne iz takvih doktrinaranih dokumenata. Ali, njih nema, a nema ih zbog toga što se sistematski urušava naša vojska. To kažu ljudi koji se bave problematikom Vojske, evo, da kažem, posmatrači su sa strane, to nismo mi političari.
Mi, srpski radikali, smatramo da smo izuzetno odgovorni ljudi kada je Vojska Srbije u pitanju i to smo nebrojeno puta pokazali. Uostalom, jedan od najslavnijih srpskih generala je potpredsednik Narodne skupštine, član najužeg rukovodstva naše stranke, general Božidar Delić. Očekujem da se vrati već sutra, posle briljantnog svedočenja u korist odbrane generala Lazarevića u Haškom kazamatu, pa će sutra sam moći da se uključi, pred kraj ove rasprave.
Dakle, takvi ljudi, koji su čitav svoj život posvetili profesiji, zgranuti su nad činjenicom da nemamo vojnu doktrinu, da nemamo strategiju nacionalne bezbednosti, kada smo već dobili jedan zakon koji je, u terminološkom smislu, loše uređen. Može da priča kolega Vlatko Ratković šta god hoće, ali on može sam, kao pravnik, da vidi, kao predsednik Odbora, da je tu dosta stvari koje su nelogične, pravno neutemeljene, a takav je i ovaj član.
Koleginica Vjerica Radeta, kao jedan od veoma dobrih pravnika, žena koja godinama radi na zakonodavnoj aktivnosti Narodne skupštine, čime je dala svoj pečat i u jednom i u drugom odboru, i kroz amandmane i kao poslanik, želela je da pomogne ministru i njegovim savetnicima za pravna pitanja da se ovo bolje uredi. Mi ovako dobijamo jedan potpuno konfuzan član.
Ovo pre toga, pravo da vam kažem, čitao je dr Cvetanović, ne znači ništa. To je odredba iz vojnih udžbenika, nešto što je poznato svakom od vas koji ste služili vojni rok. Postoji kopnena vojska, PVO, vazduhoplovstvo, jaka filozofija. Da pitamo to i devojčice u osnovnoj školi, i one to znaju, a ne dečaci.
Pošto je to izum ministra Šutanovca i pošto je to fantastičan član, s ovom konfuzijom na kraju koju je koleginica Radeta pokušala da ispravi, onda je ovo dobra prilika, opet nema ministra u sali, da vidimo od čega se sastoji danas Vojska Srbije.
Dakle, tačno je da imamo tu kopnenu formaciju Vojske, pa da vidimo šta je od toga ostalo. Dana 5. juna 2006. godine, Vojska je imala 45.180 pripadnika, 11.041 regruta, 11.994 civila, ostali su bili podoficiri, vojnici po ugovoru.
Neko je od uvaženih kolega pitao zašto nema ovih iz G17. Od kada Davinić, njihov lopov, nije na čelu Ministarstva odbrane, oni nemaju više nikakav interes za Vojsku. Pokušali su Dinkić i kompanija da zgrabe 300, 400 miliona evra, ili dolara, i pošto su, što bi naš narod rekao, provaljeni, tj. taj po državu i Vojsku štetan ugovor, oni ga se odrekli na brzinu, navrat-nanos, ovog kriminalca Davinića i sada ih ne zanima više Vojska.
A, tu ste, kolega Albijaniću, vi ste vrsni vojni strateg. Očekujem da ćete sada da se uključite u raspravu o ovom amandmanu koleginice Radete i da mi kažete svoja saznanja o kopnenoj vojsci, o vazduhoplovnom delu i protivvazdušnoj odbrani.
Dakle, gde sam stala? Donet je plan u Ministarstvu odbrane, sa kojim se nikako ne slaže SRS. Sećate se da je general Delić odmah alarmirao, u ovom novom sazivu Skupštine, čitavu javnost, da je to katastrofa, urušavanje Vojske, naše odbrambene moći, onoga što kao država kroz vekove negujemo kao tradiciju, da je Vojska pala na najniže moguće grane s takvim formacijskim snagama. Pre svega, dovedena je u pitanje naša nacionalna bezbednost, jer mi nikada nismo nikoga napadali, a ovde se stalno čuju kojekakve gluposti – mi smo ratovali, pa gubili ratove.
Gde smo mi to ratovali? Mi smo se branili i kroz čitavu istoriju je Srbija vodila samo odbrambene ratove, nikada osvajačke. Morali smo da branimo našu rodnu grudu. Zato i vidim da vam ovde savest i moral nalažu kakva će da bude strategija odbrane u onom prethodnom zakonu.
Zašto se ne držite slova Ustava? Zašto ste bežali od te formulacije? Što ih vi ne upozoriste, gospodine Ratkoviću, nego savest i moral? Da se sada pozivam na savest i moral Šutanovca, Tadića i Ponoša?! Oni, kada pođu od kuće, ne znaju neki put gde im je glava, da li su poneli to što se zove savest i moral, a da li ih imaju uopšte, to je veliko pitanje.
Što se tiče brojnog stanja danas, za godinu dana, pogledajte, ovo su egzaktni podaci, od 45.180 pripadnika, pa sam rekla koliko ih je bilo u civilu, koliko regruta, danas je ostalo 27.000 ljudi. Tu su ljudi iz Ministarstva odbrane.
I vi, gospodine, koji ste, uzgred budi rečeno, gradski odbornik. Da li ste gradski odbornik? Jeste. Da li poznajete Ustav Republike Srbije? Ne možete da budete u izvršnom organu vlasti, a da budete gradski odbornik. To je neverovatno, kako vas ne naučiše prvo to da je tamo trebalo da podnesete ostavku.
Osam hiljada vojnika, četiri hiljade u jedinicama, četiri hiljade u centrima za obuku, a ostali su profesionalni pripadnici Vojske.
Sa čime se mi suočavamo danas? Ne dobih odgovor od ministra Šutanovca. Ako je takva situacija uz administrativnu liniju sa Kosovom i Metohijom, odnosno u Kopnenoj zoni bezbednosti, ako je očigledno da nam fali vojske, onda se postavlja pitanje, iako se u prošlom ili pretprošlom mesecu, hvala Bogu, pokazao pozitivan trend rasta onih koji hoće da idu na služenje vojnog roka, šta je to što danas treba da motiviše mladog regruta? Kako će to da ga pozove ministar odbrane, ili predsednik Republike, ili takav načelnik Generalštaba?
To treba da bude, valjda, čast i ponos za svakog Srbina i svakog drugog građanina, bez obzira na nacionalnu pripadnost, koji priznaje državu Srbiju i koji zna da bez toga nema šta da razmišlja normalno o životu i o budućnosti svoje i tuđe dece.
Što se tiče tog današnjeg brojnog stanja, nažalost, ide se sa mnogo restriktivnijim merama u Vojsci. Plan je da se 2010. godine Vojska svede na ispod 20.000 vojnika, što regruta, što onih koji su aktivno zaposleni, to je uslov ovih NATO zlikovaca i to su nam otvoreno, čak, rekli prošle nedelje.
Postavlja se pitanje, koji je naš cilj, kao države, da se okrećemo njima, odnosno vi to radite, pa i da prihvatamo ''Partnerstvo za mir'' kada su takvi striktni i rigorozni uslovi? Gde nam je savezništvo s onima koji mogu drugačije uslove da postavljaju NATO-u, kao što je bratska i prijateljska Rusija?
Malopre je neko pitao, čini mi se, kolega Zlatan Jovanović, gde je kancelarija ruskog ministarstva odbrane ili kakva je saradnja s njihovim atašeom za odbranu kada su u pitanju ovako rizične situacije za našu državu?
Dakle, mi se ne slažemo, a to hoće da projektuju ovi iz NATO pakta, da 2015. godine imamo od 0,2 do 0,4% pripadnika Vojske, u skladu s brojem stanovnika. Prvo, šta oni uzimaju kao ukupan broj stanovnika kada su nam već oteli Kosovo i Metohiju? U stvari, oni tako razmišljaju. Oni računaju, u NATO paktu, Srbija bez Kosova i Metohije.
Drugo, da li će s ovako urušenom privredom toliki broj vojnika da bude, mi se ne slažemo, mislimo da je to malo i da Srbiji treba više, da li je dovoljno da vojni budžet bude 2,4% od neto društvenog proizvoda Srbije, koliko bude u tom trenutku, 2015. godine?
To su sve neki snovi, neke fantazije, neke izmišljotine i o svemu ovome bismo mogli drugačije da razgovaramo, a sada moramo samo na osnovu sporadičnih izjava ljudi koji operativno rade na tim planskim dokumentima.
Ministar ćuti, ovi njegovi saradnici nemaju pravo reči, a nemamo ova dokumenta na koje se poziva koleginica Radeta.
Sada da vidimo sa čime smo mi to ostali 2007. godine. Brojno stanje ljudi – 27.000. Šta imamo od kopnene vojske?
Od tih formacijskih snaga, imamo četiri mehanizovane pešadijske brigade, jednu mešovitu artiljerijsku brigadu, specijalnu brigadu i gardijsku brigadu. To je ovaj kopneni deo. Od vazduhoplovstva i PVO-a, sastavljeni su od dve vazduhoplovne baze, 204. i 98. raketne brigade i PVO i Centra za vazdušno osmatranje, javljanje i navođenje.
Gde su avioni, gde su ovi MIG-ovi? Neko ih je pominjao danas, mislim, u dva navrata. Ima ih Srbija ukupno pet, pet MIG-ova 29. Dva su na remontu u Rusiji.
Opet vidite, decenijski, sve što imamo u Vojsci je rusko ili je vezano za Rusiju. Fabrika namenskih proizvoda u Kragujevcu, koju je počeo Tadić da uništava, bila je opredeljena, pre svega, na stratešku saradnju s Ruskom federacijom i s nekim drugim zemljama sa kojima sada ne možemo ni da potpisujemo ugovore.
Dakle, čime mi to raspolažemo? Imamo pet MIG-ova 29, dva su na remontu. Rekli su u Rusiji, mi verujemo u njihovu ozbiljnost kada je Vojska u pitanju i sve, uopšte, da će biti vraćeni u Srbiju i remontovani do kraja godine. Druga dva treba da se remontuju do marta 2008. godine, a za ovaj peti nema para.
Šta ćemo s ovim što je ostalo u Crnoj Gori i kada će separatisti to da nam vrate? Koliko je aviona ''galeb 4'', to su oni avioni za obuku, nosivosti 1.800 kilograma, ostalo u Crnoj Gori, na aerodromu Golubovci ili gde?
Jeste, gospodine Vasiljeviću, da li vas čudi što, kao žena, sve ovo znam? Jednostavno, mene to zanima i želela sam da zaista ozbiljnu raspravu vodim s ministrom ovde. Međutim, njega nema, ili ga to ne zanima.
Jedan avion ovde, drugi onde, šta je po Crnoj Gori? Malopre vam kažem da su tri broda iz rečne flote prodata Republici Srpskoj, tamo nekom privatniku, i sada treba da se lomi led kroz korito Dunava, a mi nemamo čime, da ne govorim o razminiranju svih ovih područja.
Vi znate, kolega Vasiljeviću, svako u ovoj sali zna da ima ko zna koliko još lokacija minskih polja koje su zlikovci ostavili. Nama je Jan Petersen prošle nedelje rekao da je on, kao posrednik za vezu NATO-a i Vojske Jugoslavije, kada smo razgovarali u Briselu, učinio da se potpiše ugovor o saradnji i da se 256 lokacija, od toga je 155 na Kosovu i Metohiji, razminira.
Da vas sada pitam, i ministra, šta je na aerodromu ''Ponikve'', tu je blizu kolega Jovanović, neka nam kaže ministar šta se nalazi ispod betonirane staze na aerodromu ''Ponikve''?
Lako je Velji Iliću da lupeta svašta. On popije jednu-dve, izađe na televiziju ...

On priča o tome kako će to da postane uskoro civilni aerodrom, pa međunarodni, a čovek ne zna da je tu minsko polje i šta se nalazi ispod jedne dužine, ne znam koliko metara, te jedne strane piste u ''Ponikvama''. Sve su to veoma ozbiljne stvari. Vi se igrate sa strpljenjem ljudi i, ne daj bože, sa životima. Da se setimo Paraćina, šta nam se desilo, ili takvih situacija, ko zna koliko ih je već. Ovo su sve ozbiljne stvari o kojima, očigledno, nema ko u Vojsci Srbije da vodi računa. Mi smo tamo otišli i rekli – vi imate ovog Ponoša, on je vaš NATO oficir, za saradnju sa vama, ali taj nikada ničim nije komandovao u životu i, što kaže gospodin Dragan Todorović, da ga neko napadne, ne daj bože, povredio bi se puškom, ne bi znao kako njom da rukuje.

Dame i gospodo narodni poslanici, samo da dam jedno obaveštenje kolegi Baraliću, možda ne zna.
Na sajtu Sjedinjenih Američkih Država, koje su predvodnica zlikovačke alijanse NATO-a, možete jednostavnim klikom da nađete, evo, kolega Milivojević, koji je poneo ovaj svoj laptop, može sada da vam pronađe nacionalnu strategiju odbrane SAD-a. Dakle, isto je i za sve zemlje u okruženju, za sve zemlje, bez obzira na to da li su članice NATO-a ili nisu. To su dokumenta koja su dostupna javnosti, sa formacijskim snagama koje imamo.
Ja ovde na stolu imam mnogo biltena za sve zemlje članice ''Partnerstva za mir'', o tome čime raspolažu. Dakle, u tom strateškom smislu to nije bitno, bitno je ovo drugo što ste vi rekli, kolega Baraliću, sa čime se apsolutno slažem. Da li su na čelu Vojske i Ministarstva odbrane ljudi koji vode računa o državi i koji su patriote, pre svega?
Složićemo se i vi i ja da nisu, ni Šutanovac, ni Ponoš, ni predsednik države, jer da im je stalo do države Srbije, oni bi odlučno rekli ne onima koji nam kroje kako treba da izgleda Vojska i koji je projektuju za 2015. godinu.

Gospodine Šutanovac, vi ste šteta sami za sebe, a što se tiče nespornog autoriteta...
Molim, šta hoćete? On nije Aligrudić, on je Albijanić, a vi ste u Skupštini, ne možete...

Gospodine Šutanovac, vi niste narodni poslanik, vi ste to bili do 15. maja uveče, pa ste sami za sebe ovde pritiskali dugmiće i glasali i zaboravili ste gde ste. Sada ste vi ovde taj koji mora da bude miran kao bubica, da sedi i da pažljivo sluša, da beleži.

U redu je da gospodin ministar razgovara sa mnom kao komšinica preko plota?!

Vidite da gospodin Šutanovac ne zna kako se prezivate, vidite koliko ste tek vi onda jadni, on ne zna ko ste,  a vi ga branite, stvarno ne razumem šta hoćete.
Što se tiče vas, gospodine Šutanovac, znate da su to ćorava posla. Milion puta ste pokušali sa mnom tako i uvek ste prošli ko bos po trnju. Nemojte nikada sa mnom da se kačite, ni preko klupe, ni ovako, ni onako.
Dakle, bolje vam je da ćutite, a što se tiče ove argumentacije koju sam iznela i ove statistike, moguće je da tu ima odstupanja, ali to sam pronašla na sajtovima vaših saradnika i operativaca koji imaju ugovore s Ministarstvom odbrane i Vojskom. Dakle, moguće je da je tu bilo nekih odstupanja i grešaka.
Što se tiče autoriteta u SRS-u, nesporni autoritet za čitav srpski narod, za celu SRS je genije kakvog ste vi imali prilike da upoznate i koji vam se obraća u skladu s vašim mogućnostima da shvatite njegovo obraćanje s ove govornice, a to je prof. dr Vojislav Šešelj.
Što se tiče autoriteta danas, pošto on nije u Srbiji, a uskoro će da se vrati, najveći autoritet u srpskom biračkom telu, kod pripadnika nacionalnih manjina, kod svih onih koji će da izađu na izbore, bili oni 20. januara ili ne znam kog februara, ima gospodin Tomislav Nikolić; on je predsednik naše poslaničke grupe i mi nemamo ni levu ni desnu stranu.
Mi nemamo ni one koji manje i koji malo više kraduckaju ili kradu, kao vi u DS-u, ni one koji više sarađuju s kriminalcima i tajkunima i one koji se zadovoljavaju da kradu po javnim preduzećima i po lokalnoj samoupravi. To su moralni ljudi, ljudi koji znaju šta je vojska, šta je odbrana države, šta je očuvanje onoga što imamo, a vi ste svoje pokazali svojom politikom, a vi, lično, svojim stavom. Vi ste se i do dolaska na mesto ministra odbrane zalagali za potpunu destrukciju u svim segmentima našeg društva.
I da je tako, gospodine Šutanovac, evo, hoćete li da vam pokažem kakve mi poruke stižu, govori to što ste išli u Paraćin da otvarate neko klizalište, a niste se pobrinuli da tim ljudima bude nadoknađena šteta.
Ovde sedi vaš poslanik kao mumija, žena sedi i gleda. Izađite, gospođo Vesna... (isključen mikrofon)

Dakle, predlažem vam, gospodine ministre, da se uozbiljite. Dala sam vam, kao član Odbora, predlog, mislim da je rok razuman, sutra je petak, u ponedeljak dođite, sa svim ovim što imate kod sebe u kabinetu, što su vam pripremili vaši saradnici, pred Odbor za odbranu i bezbednost.
Nikada nećemo da kafenišemo s vama u Ministarstvu odbrane, ne pada nam na pamet. Ja bih to shvatila kao neku poluprivatnu ili ne znam kakvu posetu. Ozbiljna sam osoba, poslanik najjače poslaničke grupe, stranke koja će uskoro da dođe na vlast i nikada nismo išli kod ministara na kafice, da razmenjujemo mišljenja.
Možda ste imali najbolje namere, možda ste vi, kao predlagač, i vaše kolege imali najbolje namere, ali je loš Predlog zakona. Ne vidim odakle toliki jed, takav bes i takva mržnja, zaista.
Ako govorimo nešto što se ne slaže s vašim zvaničnim podacima, pobogu, gospodine Šutanovac, mi smo civili koji smo predstavnici naroda, vi ste civil, ministar odbrane, a oko vas je Vojska, donesite nam egzaktne podatke i da to ne bude prepucavanje moje s vama, iz klupe. Prvo, ružno je, zato što ste vi nosilac izvršnog organa vlasti, ministar ste odbrane, da se tako ponašate.
Izvolite, dođite u ponedeljak na sednicu Odbora za odbranu i bezbednost, onda ću da dođem i da kažem, po Poslovniku ili po nekoj tački dnevnog reda, gospodin Šutanovac je izašao s tim i tim podacima, mi reagujemo na to.
Što se tiče ovih ''plavih šlemova'', niste me pažljivo slušali. Dakle, to je bilo onako, uzgred budi rečeno, neko naše pitanje oko situacije u Sudanu, odnosno u oblasti Darfur, činjenice da će NATO da ode odatle, iako je to veliko žarište, iako se tamo svakodnevno ljudi međusobno ubijaju. Onda sam, u kontekstu te misije Ujedinjenih nacija, na osnovu našeg gorkog iskustva, rekla da su dobili mandat, da je Republika Srpska Krajina bila zaokružena celina, da je trebalo da štite srpski živalj na području Republike Srpske Krajine, ali da su na jedan signal otišli.
Priznajem, sada je mnogo drugačiji odnos snaga u svetu, u korist Srbije. Sada imamo nedvosmislenu bratsku, prijateljsku podršku Vladimira Putina i Ruske Federacije, Indije, Indonezije, Kine, čitavog arapskog sveta, latinoameričkih zemalja, svih prijateljskih zemalja koje znaju da ne možemo da se odreknemo dela naše teritorije.
Što se tiče tih ''plavih šlemova'' i njihove misije u Republici Srpskoj Krajini, znate kakav je ishod bio. To je bila sinhronizovana akcija neprijatelja srpskog naroda i napad ustaških vojnih snaga na nezaštićene Srbe, pokolj i ubistva tolikog broja naših sunarodnika. Ja se na vašem mestu ne bih tek tako poigravala s tim.
I, niste u pravu kada kažete da smo bili izbačeni iz UN-a. Vlast posle 5. oktobra je tako htela da predstavi naše članstvo, a ono nikada nije bilo u pitanju. Dobijali ste upozorenja sve to vreme, svih tih godina, pre svega, Koštunica i ministar inostranih poslova Goran Svilanović, onaj koji sada radi za Šiptare i lobira za njih. Nikada nismo ni morali da podnosimo poseban zahtev da se učlanimo, jer mi smo, kao država i pravni sledbenici one bivše, Brozovske Jugoslavije, jedni od osnivača UN-a. Hvala.

Gospodine Džudževiću, dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po članu 136. Poslovnika. Naime, formalno postoji ustavni osnov, ali ne postoji osnov u Ustavnom zakonu za sprovođenje Ustava, gospodine ministre, da se ovakav zakon nađe na dnevnom redu, zato što član 3. Zakona za sprovođenje Ustava jasno definiše šta mi danas moramo da imamo na dnevnom redu.
Ovo što imamo je nešto što liči na zakon, ali to nije ono što izvire iz slova Ustava i zakona. Osnove uređenja službi bezbednosti Republike Srbije uopšte ne treba da budu predmet našeg razgovora.
Sada ste iz izlaganja kolege Baralića, naročito sinoć i iz izlaganja predsednika naše poslaničke grupe, videli da mi apsolutno ništa ne možemo ovim zakonom da rešimo. Mnogobrojni su primeri. Evo, ja ću da vam navedem samo neke od njih.
Dakle, da ste vi želeli ozbiljno, a ne pro forme, zbog skorog raspisivanja predsedničkih izbora, da pristupite izradi ovog zakona, mi danas uopšte ne bismo morali da se bavimo ovim nagađanjima. U Srbiji je to veliki problem, jer je međusobna saradnja ove tri službe nedefinisana. Mi to kao članovi Odbora za odbranu i bezbednost najbolje znamo, a to zna i gospodin Dačić, predsednik našeg odbora.
Prvo, prošle godine mi smo, kada je izvršen separatistički referendum u Crnoj Gori, preuzeli nadležnosti bivše savezne države. Mi ne možemo ovim zakonom da uređujemo osnove bezbednosnog sistema, misli se na Vojno-obaveštajnu službu i Vojno-obaveštajnu agenciju, što je bila nadležnost bivše državne zajednice Srbija i Crna Gora.
U ovom trenutku, gospodine Markoviću, mi moramo da imamo jasno definisan zakon. Mi imamo Zakon o BIA, koji reguliše odnos BIA prema Vladi, prema Skupštini, prema predsedniku Republike. Izvinite, a koja su naša prava u nadzoru nad ove dve vojne agencije, odnosno službe? Objasnite mi, da li ćete vi sada, gospodine Markoviću, ili će to da uradi Boris Tadić, dok ne ode sa mesta predsednika Republike, ili Koštunica, da kažete ljudima iz vojnog vrha, odnosno Vojno-obaveštajne agencije i službe - vas će da nazire Narodna skupština Republike Srbije. Oni će da kažu - ne, to ne stoji u zakonu koji reguliše naš rad. Ovaj zakon ne reguliše njihov rad, samo osnove sistema, kako treba sistem bezbednosti da funkcioniše u državi. Možemo mi to da kažemo Radetu Bulatović i on to zna i zato dva puta godišnje dolazi i podnosi nam izveštaj. Ovi to nisu u obavezi da rade.
Evo, na primer, ovaj slučaj o kojem je malopre govorio kolega Vasiljević - da je to tačno, a jeste, da snage okupatorskog KFOR-a, po sporazumu Vuka Draškovića, prolaze kroz Republiku Srbiju. Koja je služba od ove tri koja to zna i kojoj mi da se obratimo da joj postavimo pitanje?
Recite mi, gospodine Markoviću, da li je bilo normalno da direktor, u stvari, načelnik Vojno-obaveštajne agencije za vreme akcije "Sablja" gospodin Aca Tomić bude uhapšen, a da niko ne zna gde je? Znaju ovi iz BIA, ali ovi njegovi ne znaju. Ovi ga negde strpali zato što je uvedeno protivustavno vanredno stanje, pa su kolege iz DSS-a, tada poslanik Jočić i Mamula, njega, Banđura i Radeta Bulatovića tri dana tražili i mislili su ko zna gde su završili, u nekom jarku ili ih pokopali ko zna gde.
Nemoguće je da mi razgovaramo o nečemu što nije predmet i ne treba da bude predmet našeg razgovora. Sve će da ostane isto.
(Predsedavajući: Vreme.)
Evo završavam, gospodine Džudževiću. Dakle, savet, biro za komunikaciju, a u ovom izuzetno osetljivom trenutku po državu i narod, u trenutku kada nam se preti otimanjem Kosova i Metohije, kada mora interventno da zaseda Odbor za odbranu i bezbednost, gospodine ministre, po ovom zakonu niko od vojnih obaveštajnih službi i iz saveta Agencije nije u obavezi da dođe i da podnosi izveštaj pred narodnim poslanicima. Rade Bulatović da, kao direktor BIA, a ovi ljudi ne, jer njih zakon na to ne obavezuje. Do Soluna sto somuna, evo, sada će 10. decembar, događaji idu neverovatnom brzinom, nažalost, sa sve većim pretnjama našem narodu i po bezbednost u okruženju i za jug Srbije, da ne govorim za stanovništvo na Kosovu i Metohiji, a mi ne znamo koga ćemo to da pitamo i kako će ova tri organa da sarađuju.
Znali su iz Vojno-obaveštajne agencije i službe da hapse Perišića jer je Nejboru prodao državnu tajnu, odnosno ono što je znao o našoj vojsci, ali to nisu znali ljudi iz BIA. Eto, to vam dovoljno govori da ne postoji njihova povezanost, ni saradnja i da to ovaj zakon nije regulisao.

Bili smo, kolega Albijaniću, dame i gospodo narodni poslanici, strpljivi, sačekali smo duže nego što je vreme uobičajeno za pauzu i, pošto je pauza prošla, od vas tražim da nam objasnite ko će u ime Vlade Republike Srbije prisustvovati na sednici.
Niko u zgradi nije primetio Dragana Šutanovca, da li je na nekom logorovanju u Ohaju, gde se nalazi, to zaista ne znam, ali ne možemo bez ovlašćenog predstavnika Vlade da počnemo raspravu o ovoj tački dnevnog reda. Ni ovaj Čovićev bivši kadar, Jovičić, koji ulazi, ne znači ništa. Dakle, koji ministar, ko predstavlja Vladu Republike Srbije?
Zakon o odbrani, Zakon o Vojsci, zakoni su koji ne samo da proističu iz Ustava, već su privukli veliku pažnju javnosti i časnih oficira, kao i onih koji su zbog takvog ministra, takvog bivšeg ministra odbrane Borisa Tadića, i takvog predsednika države, nažalost, iz svoje službe istupili, što voljno, što nevoljno, zbog načina na koji su to uradili oni kojima nije stalo do Vojske, a to su aktuelni vlastodršci - predsednik Republike, ministar odbrane i Ponoš, kao i svi oni koji sistematski urušavaju ugled srpske vojske.
Prema tome, gospodine Albijaniću, mi smo se, poslanici SRS-a, i zbog amandmana i zbog veoma velike važnosti koju svi građani pridaju značaju naše, srpske vojske i odbrani naše zemlje, pripremili za ovu raspravu, ali je to besmisleno, mada znam da ćete vi pažljivo da slušate i da pratite šta ćemo da kažemo i kako su nam čvrsti i jaki argumenti. Želim samo da nam objasnite zašto ste počeli sednicu kada vidite da u sali nema ovlašćenog predstavnika predlagača, odnosno nema predstavnika Vlade? Gospodin Zoran Krasić, čiji amandman je prvi u nizu na zakon o odbrani, kao i svi poslanici, srpski radikali, nemaju adekvatnog sagovornika u sali.
Pro forme radi, misli Dragan Šutanovac da je adekvatan sagovornik zato što je, eto, spletom nesrećnih okolnosti, ministar odbrane, što je strašno i poražavajuće i za oficire i za svakog građanina Srbije. Ali, to bismo morali da prihvatimo kao de fakto stanje, dok se okolnosti ne promene i dok on ne ode sa mesta ministra odbrane.
Ovako, sklon je da pravi diplomatske incidente i skandale. Malopre sam čula za nešto što se desilo pre nekoliko dana u italijanskoj ambasadi, ali, uz sve to, to je bruka i to je odgovornost DS-a.
Kao poslanik, ni ja, niti ijedan srpski radikal, ne možemo da prihvatimo da imamo, navodno, ozbiljnu raspravu o odbrani, o Vojsci, a da nemamo ovde ministra koji će nama da odgovori na pitanja.
Primili smo mišljenje Vlade, možete da nađete tamo, u članu Poslovnika, čak i neku prazninu i da kažete - pa, nije u ovom trenutku potrebno, ili je sprečen, ali to nas ne opravdava pred građanima. Bez obzira na naše suprotstavljene političke stavove, ja sam samo deo onoga, i u političkom, i u stručnom smislu, iznela šta mislim o aktuelnom ministru odbrane Draganu Šutanovcu. Pre nekoliko dana i te kako je javnost pratila, to znam po pozivima koje sam primila, verovatno i vi i ostale kolege srpski radikali, od oficira koji su pratili sednicu, kada smo govorili o zakonu u načelu. Videli ste i sami da se nismo puno zadržavali na pojedinačnim rešenjima, jer, jednostavno, nije bilo vremena.
Sada, kada o tome možemo sasvim otvoreno da razgovaramo, s našim zaista jakim argumentima, treba nam sagovornik iz Vlade Republike Srbije, neko ko će sa nama aktivno da učestvuje u diskusiji, kako bismo mogli da ubedimo one neverne Tome, a njih je malo u Srbiji, da smo mi srpski radikali u pravu i da Vojska i njen ugled mogu da se povrate samo smenom vlasti i izborom pravog predsednika države, kao i promenom na čelu Generalštaba, što će gospodin Nikolić uraditi odmah čim stupi na predsedničku dužnost. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, javljam se po članu 136. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije. Ovaj zakon ne može da opstane u ovoj formi i trebalo bi da ga povučete.
Dakle, prva verzija ovog zakona, ili je to prva i konačna verzija, načinjena je, koliko znam, još krajem juna meseca. Vi ste nas obavestili, našu parlamentarnu delegaciju u Strazburu, da na sajtu Ministarstva inostranih poslova možemo da pogledamo kako to izgleda. Pravo da vam kažem, nisam to želela, s obzirom na to da ono što dođe u skupštinsku proceduru za mene predstavlja zakon o kome treba da razmišljam i da SRS u tom pravcu ulaže amandmane, ali vi ste se ovde, slučajno ili namerno, pozvali samo na jedan član Ustava. Zbog toga reklamiram član 136. Poslovnika, stav 2, po kome ste vi morali u obrazloženju da navedete ustavni osnov, razloge (naveli ste), objašnjenje osnovnih pravnih instituta i pojedinačnih rešenja.
Kako je Srbija država u kojoj, kao što ste čuli od prethodnih govornika, a o tome je govorio i gospodin Mićunović kao predsednik Odbora (doduše, hvaleći zakon), Ustav, na način preplitanja nadležnosti kod Vlade, predsednika Republike i Narodne skupštine, reguliše posao koji se tiče inostranih ili spoljnih poslova, trebalo je da vi, pre svega, u Ustavu, pored člana 97. tačka 1, gde se govori o nadležnostima Republike Srbije i o činjenici da moramo da utvrđujemo međunarodni položaj i odnos sa drugim državama i međunarodnim organizacijama, definišete kakav je odnos predsednika Republike – budućeg izabranog predsednika, vi ćete za nekoliko meseci, ostaćete još neko vreme ministar inostranih poslova, imati gospodina Tomislava Nikolića kao sagovornika i predsednika države na tom poslu – i da uredite odnos Narodne skupštine Republike Srbije.
Jer, mi smo imali situaciju da u više navrata poslanici SRS, članovi Odbora za inostrane poslove, od vaših saradnika traže da se pravno i institucionalno urede članovi zakona na osnovu međunarodno priznatih dokumenata.
Kasnije, kada budem govorila u načelu, a naročito u pojedinostima, videćete, gospodine ministre, da neki pojmovi koje vi unosite u zakon ne postoje ni u Bečkoj konvenciji o konzularnim odnosima, ni u Bečkoj konvenciji o diplomatskim odnosima.
Članovi vašeg ministarstva, vaše kolege, vaši saradnici, došli su na Odbor za inostrane poslove i slagali su narodne poslanike da to tamo negde postoji. Međutim, ja gore na stolu imam (nisam imala do malopre, donela mi je saradnica) Bečku konvenciju o konzularnim odnosima, i uporedila sam sa članom zakona, gde vi potpuno izmišljate nešto što nigde u svetu ne postoji.
S druge strane, nacionalni savet za strategiju vođenja spoljne politike, odnos Narodne skupštine i Ministarstva inostranih poslova, Odbora za inostrane poslove... Gospodine ministre, mi ne možemo večito da gledamo, a naročito po inostranim kanalima i agencijama, šta vi izjavljujete, jer ovaj zakon je valjda trebalo da bude sadržajan, sveobuhvatan i da reguliše spoljnu politiku zemlje u ovako osetljivom trenutku, kada razgovaramo o sudbini Kosova i Metohije.
Zašto onda ja treba vas u formalnom ili neformalnom razgovoru da pitam, je l' te, ministre, šta ste mislili kada ste rekli bićemo fleksibilni i velikodušni, i ne znam koje ste već izraze upotrebili dajući intervju za jednu stranu medijsku kuću, kada je u pitanju popuštanje šiptarskoj strani u pregovorima o statusu Kosova i Metohije. Znate, onda mogu da razmišljam da ćete vi sve da im date na izvol'te i da će to da bude iz okvira rezolucije koju je usvojila Narodna skupština Republike Srbije.
Mnogo toga smo se nagledali u proteklih sedam godina, da ministri inostranih poslova, koji su vodili otvorenu antisrpsku politiku, kao što su to radili i Goran Svilanović i Vuk Drašković, zloupotrebljavaju funkciju i nadležnosti iz Ustava Republike Srbije i da Narodna skupština, kao najviše zakonodavno telo, uopšte nema uvid u to što vi radite. Kako vam to nije bio osnovni motiv da, recimo, jedan poseban član ili glavu zakona definišete tako da uredite vaš odnos prema Narodnoj skupštini? Pa, nećete valjda da se pojavljujete samo kada dolazite kao član pregovaračkog tima ili kada predlažete neki zakon?
Dakle, veoma je loš zakon. Uopšte nije uredio tu vrstu odnosa, odnos predsednika Republike u vođenju spoljne politike iz okvira njegove nadležnosti predstavljanja Srbije, Narodne skupštine Republike Srbije koja utvrđuje, odnosno preko Vlade Republike Srbije, smernice za spoljnu politiku.
Najbolje bi bilo da povučete ovaj zakon iz procedure ili da prihvatite sve radikalske amandmane. Čak ni to neće biti dovoljno, jer nedostaju dva nova instituta, a to je nacionalni savet za spoljnu politiku i odnos Vlade Republike Srbije, odnosno Ministarstva, prema Narodnoj skupštini.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što sam rekla jutros kada sam reklamirala član 136. Poslovnika, mi srpski radikali smatramo da je ovaj zakon o spoljnim poslovima trebalo da bude urađen sveobuhvatnije.
Možemo da se sporimo i oko naziva, čula sam od koleginice Čomić da ona ne deli taj pravno sledbenički istorijski aspekt srpske države koji je izneo profesor Žutić, ali dobro. Neka se i zove zakon o spoljnim poslovima, ovaj to nije u pravom smislu reči. Priznali ste i sami, gospođo Kolundžija, da on više uređuje sam rad Ministarstva nego što definiše nešto što smo mi srpski radikali očekivali. Mi ne mislimo da to nije moglo da se uradi ovim zakonom. I te kako je moglo, zato što je ostalo dosta nepoznanica – neke od njih ste i vi sami, koleginice Čomić, priznali – kada je odnos Skupštine i samog ministarstva u pitanju. To je veoma važna karika u definisanju onoga šta je spoljna politika Srbije u osetljivom trenutku, a taj osetljivi trenutak, nažalost, za nas traje već više decenija.
Moram sada da se pozovem na jednog od velikana svetske diplomatije, koji je predstavljao uzor svim diplomatama širom sveta i koji je definisao političku situaciju ovde u Srbiji i na Balkanu, gospodina Henrija Kisindžera. On je još davnih devedesetih godina na jednom skupu u Drezdenu rekao da je Balkan opterećen i bremenit mnogim problemima i da će ovde pojam nacionalnog, nacionalne države, etničkog, istorijskog, kulturnog i svakog aspekta svih naroda i Srba pravoslavne, i muslimanske i katoličke veroispovesti, kako je to govorio i pisao u svojim knjigama i naš predsednik profesor doktor Vojislav Šešelj, imati veoma važnu ulogu u definisanju i zaokruživanju celina u smislu nacionalnih i odnosa tih država prema spoljnom svetu.
Da je Kisindžer bio u pravu, a i dr Vojislav Šešelj, govori i ovo gde mi sada dolazimo i naša kritika na račun srpskih "diplomata", pojedinih, a pre svega oštra kritika zbog antisrpske spoljne politike koju su vodili Goran Svilanović i Vuk Drašković. Jer, u tom periodu mračne dosovske vladavine, od 5. oktobra pa sve do juna meseca, kada smo počeli otvorenije da razgovaramo, i možda sa većim intenzitetom političara koje predstavljaju, ali ne dovoljno, jer još uvek nemamo izveštaj pregovaračkog tima, ali hajde da se osvrnem na jednu, drugu rezoluciju i platformu o Kosovu i Metohiji, da razgovaramo o tome dokle možemo da idemo i dokle treba da idemo u zaštiti državnih i nacionalnih interesa, mi u pravom smislu reči nismo imali ... To ova uvažena gospoda treba da znaju, pošto su to profesionalne diplomate, osim gospodina Gaše Kneževića, za koga zaista ne znam kako je, iz kog bubnja izvučen da bude taj glavni pravni savetnik, pošto je svoje nepravo pokazao kao predstavnik dosovske vlasti od 5. oktobra.
Ali, pošto je tu na tom mestu na kojem jeste, svakako treba da prati šta će dalje da se dešava u procesu rešavanja sudbine Kosova i Metohije.
Ono što nama nedostaje nije samo taj odnos Ministarstva inostranih poslova prema Narodnoj skupštini Republike Srbije. To jeste naša osnovna zamerka, to je trebalo da bude posebno poglavlje u zakonu, koje će jasno da definiše da ministar inostranih poslova treba najmanje dva puta godišnje, a u kakvom vremenu mi živimo i kakva nas iskušenja čekaju i kakvi izazovi i više puta ako treba, i jednom mesečno, na sednici Odbora, da podnosi izveštaj.
Možda ministar Jeremić nije upoznat sa činjenicom da ministar unutrašnjih poslova najmanje dva puta godišnje podnosi izveštaj o svom radu. I, ako je za jednu državu unutrašnja bezbednost i stabilnost važna, i da ministar dođe dva puta pred narodne poslanike (ja sam član Odbora za odbranu i bezbednost, evo već u drugom mandatu sam i u tom odboru), veoma je važno da mi imamo jedan pregled, sveobuhvatan pregled aktivnosti, pa makar to bila i statistika, kakav je nekada Jočićev izveštaj, ali sa mogućnošću da taj odbor traje satima i da mi propitujemo ministra.
Malo je vremena i stvarno ću morati... zbog mnogobrojnih kolega srpskih radikala koji će da govore o ovoj veoma ozbiljnoj temi za jednu državu. Nama je posebno važno, jer verujemo da će izabrani predsednik Srbije za dva meseca biti gospodin Tomislav Nikolić, da se definiše spoljna politika zemlje na način na koji će on to moći, kao odgovoran državnik i čovek, da reprezentuje.
Osvrnuću se na onaj deo kada sam jutros govorila da zakon čak nije usklađen sa pravno-normativnim, prepoznatljivim, definisanim rešenjima u postojećim konvencijama. Bečka konvencija o konzularnim odnosima... Najpre sam mislila da ste se pozvali u članu 7. na Bečku konvenciju o diplomatskim odnosima, ali onda ste vi uveli nešto pored ovog saveta, gde savetodavno telo ima počasnu prirodu, pa su vam počasne prirode i Svilanović i svi oni koje je kao takve izabrao Vuk Jeremić da ga nešto savetuju, a u stvari sve gori od goreg, što se tiče odnosa prema srpskom nacionalnom pitanju pre svega.
Mislila sam na član 7. u kome se govori o uspostavljanju nekakve agencije, odnosno mogućnosti da u rangu generalnih konzulata mi imamo konzularnu agenciju. To ne poznaje međunarodna, odnosno diplomatska praksa u svetu. Ako ste se pozvali baš na tu Bečku konvenciju o konzularnim odnosima, videćete da to tamo ne postoji. Ona poznaje u članu 9. samo klasu šefova konzulata i kaže se - šefovi konzulata se dele na četiri klase i te klase su generalni konzul, konzul, vicekonzul i konzularni agent.
Na kraju, završiću time (jer, evo, ističe taj sedmi minut po našem internom dogovoru) kako mi srpski radikali, i verujem milioni građana, vidimo Srbiju u odnosu prema spoljnom svetu i očuvanju, pre svega, Kosova i Metohije i državnih i nacionalnih interesa. Tako što nećemo, za razliku od vas, pre svega iz Demokratske stranke, da ponavljamo - idemo u Evropu, put u Evropu itd. Mi smo odavno u Evropi. Opet da se vratim na jednu drugu čuvenu rečenicu pomenutog Henrija Kisindžera, kada se upitao - koji je telefonski broj Evrope. Naravno, ja to neću da upitam sa skupštinske govornice, jer mi uopšte nije ni važno, važno mi je da odnos zemalja Evrope... Pre svega, Ruska Federacija ima prema Srbiji takav prijateljski, odgovoran odnos u ovom momentu kakav jeste, a onda i sve druge države i velike sile sveta koje su spremne da nas podrže u očuvanju naše države i očuvanju onoga što mi Srbi jesmo, a jesmo miroljubiv, pravdoljubiv narod i narod koji je čitavog života stremio da sarađuje i da neguje prijateljske odnose sa svima onima koji nas poštuju, cene i koji znaju da smo mi oduvek samo branili ono što je naše.

Znate, kolega Radovanoviću, ko gubi ima pravo i da se ljuti; tako vam je to u demokratskom svetu i tako je to kada narod odlučuje šta hoće i šta neće.
Dakle, nije u pitanju nikakav medijski, niti politički, ne znam kakav linč, kako ste vi to hteli da predstavite. Ja celoga dana odgovaram na razna pitanja novinara na tu temu, zato što je to isfabrikovana laž od strane gubitnika, a gubitnici su promoteri antisrpske histerije, preko te pomenute emisije ili, kako kažete, tribine "Peščanika", i pokušali su u dva navrata u jednoj šumadijskoj opštini, u Aranđelovcu, gde inače imamo demokratski izabranog predsednika, radikala, i vrlo široku koaliciju čiji je osnovni stožer Srpska radikalna stranka i ostale političke stranke koje su odlučile da ta opština ide putem napretka; tamo se radi, gradi, izgrađuje, neguju se nacionalne istorijske vrednosti, neguje se princip demokratije.
U situaciji kada 1.000 ljudi dođe da poseti jednu takvu, kako vi kažete, tribinu ili najavljeno snimanje, izvinite, a zašto onda ta gospoda, kojih je bila šačica, nisu ostala da razgovaraju na tu temu? Zbog toga što nisu imali istomišljenike i sagovornike za tu temu, a verovatno je trebalo da sagovornici budu oni koji će da kažu - ne treba nam Kosovo i Metohija, mi Srbi treba da budemo porobljeni, mi treba slepo da slušamo šta nam kažu, mi ćemo, kao ti novinarčići ili kvazinovinarčići, analitičari, da se prodajemo za šačicu ili ne znam za koliko para koje im uplaćuju njihovi mentori Soroš i ostali.
Vidite da to narod neće. Nemate razloga da se ljutite. Izvolite pa ih vi pozovite u sredinu u kojoj vi živite, možda tamo narod hoće, ali čisto sumnjam, jer odavno su građani Srbije, bez obzira da li su Srbi ili predstavnici neke nacionalne manjine, prepoznali takve destruktivne ideje i takve pojedince kojima je samo novac, njihov lični novac i njihov duboki džep važan, a nikako interesi ovog naroda i ove države.
I drugi, i treći i peti put, ne znam koliko puta da se vrate, uvek će imati sagovornike, ali u liku naroda koji je napaćen i koji nije ostrašćen, za razliku od onih koji su došli da tako nešto promovišu, naroda koji ne želi takve ideje i koji ne želi takvu, već drugačiju, bolju, napredniju, pre svega rodoljubivu i patriotsku Srbiju. Hvala vam.

Javljam se kao član Odbora za odbranu i bezbednost, da reagujem na prvi deo izlaganja gospodina Šormaza. Vi ste, kolega Šormaz, pokazali žal za prošlim vremenom i rekli ste jednu neistinu. Rekli ste da je neprijatno to što su sednice Odbora za odbranu i bezbednost na kojima se razmatraju izveštaji BIA javne.
Moram da vas podsetim da je Srpska radikalna stranka bila inicijator toga i da vas podsetim (ne mogu da se setim da li ste vi bili tada član Odbora, mislim da niste, znam da je bio kolega Mamula) kako je to izgledalo pre otvaranja sednica za javnost.
Naime, pučisti su posle 5. oktobra (nadovezaću se na ovo o čemu je govorio predsednik naše poslaničke grupe) na osnovu, rekla bih, izdaje koju je izvršio deo Službe tog dana, kada je vlast predala u ruke onih koji su na ulici krenuli da traže pravdu i demokratiju i dovela do takvog stanja da su na čelu BIA, Službe državne bezbednosti došli ljudi koji su duboko kriminalizovani...
Mi smo 2004. godine imali jednu jedinu sednicu u sazivu Odbora, čiji je predsednik bio gospodin Milorad Mirčić, za narodne poslanike, za čitavu javnost, u zgradi koja predstavlja neki tabu; sećam se da je Bogoljub Pejčić, sa spiskom pitanja Danice i Vuka Draškovića, kao član Odbora krenuo u tu zgradu, a u toj zgradi su nas sačekali ljudi, među kojima je bio izvesni Goran Živaljević, koga je Danica Drašković sa svojim mužem, u svojoj maniji gonjenja ili već u svom dobro poznatom maniru, optuživala za sve i svašta. Kada je došao poslanik Čotrić na tu zatvorenu sednicu gde se tako konspirativno govori, on čita mučenik imena svih onih koje optužuju Vuk i Danica Drašković i kaže - na tom spisku je i Goran Živaljević, a ovaj kaže - ja sam taj, ja sam zamenik direktora BIA. To je bila više nego smešna situacija.
Na takvoj, zatvorenoj sednici, gde kao u vreme Ozne i kožnih mantila morate da ostavite i da deponujete vaš privatni mobilni telefon, pa vas gledaju ovako ili onako, maltene vam upere lampu u toj prostoriji, gde mi narodni poslanici treba da kontrolišemo službu na toj zatvorenoj sednici, osim tog bisera Čotrića mi ništa nismo mogli da saznamo, kao ni na svim sednicama posle toga, zbog toga što su frizirani izveštaji.
Niko nije nepatriota, niko nije neodgovoran. Članovi Odbora za odbranu i bezbednost, gospodine Šormaz, bez obzira na to iz koje su stranke, jesu ljudi koje su delegirale poslaničke grupe i svi mi znamo, jer smo ljudi koji vodimo računa o bezbednosti svoje zemlje, naroda, mi srpski radikali smo patriote, i verujem da i drugi poslanici, kolege koje su u Odboru, razmišljaju tako da ne žele da im država bude na izvol'te, ne mogu i nemaju šta ni pred novinarima, kao onomad, da kažu, a da to nije opštepoznata stvar i da nije čak bolje obrađeno u nekim nedeljnim ili nekim tabloidnim časopisima.
Čak i tamo ima više informacija nego u izveštaju Odbora, odnosno BIA. Osim toga, u izveštajima BIA se pojavljuju neistinite stvari, kao što je laž da je general Tolimir uhapšen u Republici Srpskoj, a ne na Bežanijskoj kosi.
Želim da poslanicima koji nisu bili prisutni ispričam jednu više nego smešnu situaciju. Na pitanje kolege Petra Jojića direktoru BIA... A to bi mu isto odgovorio i da je bila zatvorena sednica, kao što postoji mogućnost po članu 17. Zakona, u izuzetnim slučajevima. Dakle, Petar Jojić pita Radeta Bulatovića – izvinite, da li se prisluškuju narodni poslanici? On mu odgovara – koliko ja znam, u ovom trenutku ne. Zaključite sami. Hvala.

Nešto vam je teško da govorite, gospodine Albijaniću, može Milutin da vas zameni. Vidim da jedva govorite, valjda vam je mrsko što se javljamo po Poslovniku, ne znam o čemu se radi, ali Skupština je mesto gde mi treba da sučelimo mišljenja i da odgovorimo jedni drugima na eventualne nesporazume i nedoumice.
Ja sam se javila po članu 46. Poslovnika, opet kao član Odbora za odbranu i bezbednost, da vam kažem, gospodine Šormaz, da je, u vašem dobro poznatom maniru, prva rečenica bila potpuno nekorektna, da ne upotrebim neku drugu reč.
Vi kažete – ja sam se osećao neprijatno, a ja ne znam da li neko dolazi tamo da se slika ili već šta. Ako to spočitavate bilo kom srpskom radikalu, onda ste se grdno prevarili, jer da nije bilo nas, gospodine Šormaz, nikada ne bi mogla javnost da sazna po kom principu i kako radi BIA u onom delu u kome javnost može da sazna.
Drugo, da su te sednice zatvorene, kako vi predlažete, evo, pošto se vi osećate neprijatno, nikada ne bi mogla javnost da vidi iz izveštaja MUP-a i onoga o čemu razgovaramo sa direktorom BIA na koji način ste slagali kada je u pitanju hapšenje slavnog srpskog generala Tolimira.
Što se tiče slikanja ili ne, gospodine Šormaz, ja kao narodni poslanik, kao srpski radikal i kao član Odbora već dugi niz godina čekam odgovore i od BIA, MUP-a na pitanja koja aktivno postavljam na početku svake sednice Odbora.
Prvo, kada ćete da vratite džip koji je vlasništvo Srpske radikalne stranke, koji je oteo vaš prethodnik Dušan Mihajlović, tadašnji ministar unutrašnjih poslova?
Kada ćete prof. dr Vojislavu Šešelju da isplatite nagradu od gotovo milion evra, sada to konvertujte koliko je maraka, za tri otkrivena ubistva koja su se desila u Srbiji u vreme kada je prethodnik... Valjda ste naslednici, govorim vama, jer ste predstavnik vlasti, iz vaše je stranke ministar. To je bilo ubistvo ministra odbrane Pavla Bulatovića i još dva ubistva koja su se desila, Momira Gavrilovića... Ni do dana današnjeg nismo dobili odgovore od ministra unutrašnjih poslova Dragana Jočića, koji ga je nasledio, dokle se stiglo sa tim.
Inače, gospodine Šormaz, koliko su dobre te sednice i koliko upornost znači, kao što znači upornost srpskih radikala, pokazuje to što sam posle dve godine od načelnika policijske stanice Beograd, koji je bio prisutan na sednici i kome je gospodin Bulatović dao reč, dobila odgovor na pitanje da li je Danica Drašković naručila atentat na predsednika SRS profesora doktora Vojislava Šešelja, y čemu je učestvovalo izvesno lice iz Pančeva itd. Naravno da sam dobila potvrdan odgovor, jer srpski radikali, a pogotovo naš predsednik koji uvek o svemu zna... Jer, znate, i njegove knjige, "Laufer mi javlja", koje je pisao o Čoviću i o duvanskoj mafiji itd. i ubistvu ministra odbrane Pavla Bulatovića dovoljno govore o tome da smo i te kako obavešteni, ali dozvolite da javnost Srbije o svim tim kriminalnim radnjama i o svim tim ubistvima treba i te kako da zna, a državnu tajnu i ono što su strogi operativni podaci naravno da će svako da čuva, jer je obavezan i po Ustavu i po zakonu ove zemlje da to radi.