Zahvaljujem, predsedavajući.

Kada god na dnevnom redu imamo izbor sudija ili tužilaca, ne mogu a da se ne prisetim čistke u pravosuđu koju su 2009. godine sproveli DS i njeni tadašnji satrapi. Ne mogu da se ne prisetim da je odlukom ljudi koji danas kao lideri jednog dela opozicije obećavaju sve samo zarad povratka na vlast, srpsko pravosuđe ostalo bez više od 1.000 ljudi u čije znanje i iskustvo je ulagano decenijama.

Više od 1.000 čestitih sudija i tužilaca su javno osramoćeni i žigosani kao nestručni, nesposobni, korumpirani i nedostojni vršenja sudske ili tužilačke funkcije samo iz jednog razloga, jer nisu pristali da budu slepi poslušnici tadašnje vlasti. Niko od onih koji danas u Savezu sa Srbiju obećavaju sve zarad mrvice vlasti nije se tada pobunio i niko nije spomenuo ni vladavinu prava, ni nezavisno sudstvo, ni dostojanstvo tih ljudi, pošto im je bio bitan samo lični interes. Niko od njih se nije pobunio videvši da blate i ponižavaju čestite ljude. Nikome, ali bukvalno nikome od sadašnjih lidera Saveza za Srbiju nije palo napamet da kaže bar jednu reč i da pokuša da zaustavi to ludilo i besramni linč i progon.

Ne da je samo tada izvršena sramna i nezakonita čistka u pravosuđu, već je napravljena mreža sudova koja je bila potpuno nefunkcionalna i koja nije imala nikakve veze sa realnošću. Rezultat svega toga jeste da su celokupno pravosuđe unazadili bar 50 godina, a da su državi Srbiji i njenim građanima pričinili štetu od preko 30 miliona evra. Toliko je ovu državu koštalo i toliko će koštati njihova bahatost i oholost.

Ne znam da li je potrebno da preračunam koliko se vrtića i škola moglo izgraditi za taj novac, koliko je dečijih dodataka, koliko stipendija za đake, studente i mlade naučnike moglo biti isplaćeno, koliko je dece moglo da se leči i izleči za taj novac.

Znajući da je srpskom pravosuđu potreban oporavak, zbog svega ovoga što sam naveo, zajedno sa svojim kolegama iz poslaničkog kluba svesrdno ću podržati izbor novih sudija koji se prvi put biraju na ovu funkciju, kao i izbor zamenika javnog tužioca. Mi imamo poverenje u predloge koji su stigli, verujući da je to ono najkvalitetnije što je u ovom trenutku moglo biti predloženo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, cenjeni ministre sa saradnicama, uvažene kolege poslanici, ja ću se u svojoj diskusiji osvrnuti na Predlog zakona o potvrđivanju okvirnog sporazuma o zajmu između Banke za razvoj Saveta Evrope, Republike Srbije, za projektni zajam za izgradnju nove Univerzitetske dečje klinike „Tiršova 2“ u Beogradu, a moje kolege iz poslaničkog kluba će kasnije govoriti o ostalim zakonskim predlozima.

Postojeća zgrada UDK „Tiršova“ građena je 1936. godine za usluge pedijatrijske nege, da bi prvi put bila renovirana pre nekih 60 godina, a drugi put pre nekih 30 godina.

7/3 VS/MT

Jedan od osnovnih problema za funkcionisanje sadašnje bolnice jeste nedostatak prostornih kapaciteta, zastareli i neefikasni sistem za grejanje, ventilaciju i klimatizaciju, slaba zaštita od požara, zastarelo i neefikasno grejanje, previše bolesnika i članova njihovih porodica u neodgovarajućim hodnicima i premalim sobama.

Uz nedostatak prostora i odsustva posebnih bolničkih i elektro-mehaničkih sistema, sve navedeno upućuje na jedino rešenje i izgradnju nove bolničke zgrade i otklanjanje svih ovih nedostataka.

Pored činjenice da je zbog svih nedostataka navedenih, još davne 1989. godine na nivou nekadašnje države postojao konsenzus, da je neophodna izgradnja nove dečije klinike, taj projekat do danas nikada nije ni započet, a još manje realizovan.

Do sada je završena izrada studije izvodljivosti i trenutno se razrađuje idejno rešenje i radi se urbanistički projekat, a nakon usvajanja urbanističkog projekta, odmah će se otpočeti sa poslovima projektovanja nove zgrade, a potom i sa njenom izgradnjom, tako da sada, više nego sa sigurnošću, možemo potvrditi da će za par meseci početi izgradnja preko 33.000 kvadrata nove i pola veka očekivane dečije bolnice.

Planirani rok izgradnje bolnice je oko dve godine posle čega sledi instaliranje opreme i finalizacija svih ostalih radova. Ali, najvažnije jeste činjenica da će ova bolnica rešiti pitanje zbrinjavanja i nege malih pacijenata za sledećih 30 do 40 godina.

Da bi obezbedila potrebna sredstva Republika Srbija je uputila zahtev Banci za razvoj Saveta Evrope za odobrenje delimičnog finansiranja izgradnje nove Univerzitetske dečije klinike u iznosu od 54 miliona evra, od čega je zaradila predviđeno 30 miliona evra, a za nabavku neophodne opreme 24 miliona evra i adminstrativni savet banke odobrio je zahtev 5. jula prošle godine.

Ukupna vrednost projektne investicije, a procenjuje se na 75 miliona evra, uključujući procenjenu vrednost zemljišta namenjenog za novi objekat. Finansijsko učešće banke obezbediće pokriće troškova do 72% ukupne vrednosti projekta, dok se za razliku do pune vrednosti sredstva obezbeđivati iz sopstvenih izvora.

U budućem znanju Univerzitetske klinike Tiršova 2 najmlađi pacijenti će se lečiti po najnovijim svetskim standardima, a lekari će imati mogućnost da se uz pomoć telemedicine konsultuju sa najpoznatijim stručnjacima iz celog sveta.

To praktično znači da će npr. najbolji svetski hirurzi iz Amerike, Japana ili Australije moći da budu uključeni u konsultacije ili možda da čak direktno upravlja instrumentima na nekoj od operacija u Beogradu. To je budućnost medicine, a Republika Srbija će se potruditi da sve to već za par godina postane dostupno svim pacijentima klinike Tiršova 2.

Bolnica Tiršova 2 ne predstavlja samo novu zgradu i opremu, već i potpuno novi pristup lečenju dece u jednoj modernoj bolnici, kao što imaju njihovi vršnjaci u najsavremenijim zemljama sveta. U skladu sa iskustvima i uz upravo tih najprestižnijih svetskih bolnica, deca će u ovoj novoj bolnici terapiju primati u dnevnim bolnicama nalik igraonicama, dok će najteža bolesna deca ostajati u opremljenim sobama sa svojim roditeljima.

Za razliku od dosadašnje prakse u bolnicama, sve sobe će biti isključivo jednokrevetne i dvokrevetne. Bolnicu će odlikovati velika fleksibilnost, tj. fluidnost odeljenja, tako što će se cela bolnica prilagođavati trenutnoj potrebi, pa tako, recimo, odeljenje ortopedije neće, da tako kažem, zvrjati prazno, dok je gužva npr. na kardiologiji i obrnuto, već će delovi zgrade lako i brzo menjati namenu prema unutrašnjoj dinamici pojedinih situacija.

Ako se ima u vidu da je u periodu od 2015. do 2018. godine postojeća dečija klinika u „Tiršovoj“ imala preko 170.000 ambulantnih konsultacija i blizu 75.000 dana hospitalizacije u bolničkim jedinicama, izlišno je govoriti o značaju ovog projekta, ne samo za Republiku Srbiju, već i za celokupan region.

Ipak, ono što je najvažnije, čime ću završiti ovu svoju diskusiju, jeste činjenica da će zahvaljujući Tiršovoj 2, državni budžetski fond koji se koristi za lečenje dece u inostranstvu, biti značajno rasterećen, da će se smanjiti potreba za javnim pozivima za sakupljanje para za lečenje pojedine dece, jer ćemo mnoge od tih pacijenata lečiti upravo ovde u Beogradu.

Do sada, za neka stanja, iako smo imali obučen kadar, slali smo decu u inostranstvo jer nisu postojali uslovi za potrebne aparate. Izgradnjom Tiršove 2, to viće neće biti slučaj. To se odnosi, pre svega, na najmlađe pacijente sa karcinomima, ali i retkim bolestima i drugim životno ugrožavajućim stanjima.

Na kraju, ostaje mi još samo da kažem da će poslanička grupa Pokreta socijalista - Narodne seljačke - Ujedinjene seljačke stranke, podržati kako ovaj tako i ostale zakonske predloge u Danu za glasanje. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, cenjena potpredsednice Vlade sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, iako predložene izmene Zakona o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti nisu obimni i odnose u suštini na povećanje maksimalne spratnosti objekta. Smatram da je pre svega zbog građana neophodno reći koju reč o samom zakonu kao i pitanjima koja se tako rešavaju.

Pomenutim zakonom se ne samo obezbeđuje krov nad glavom pripadnicima snaga bezbednosti, koje nemaju rešeno stambeno pitanje, već rešavanje ovog pitanja je od velike važnosti za samo jačanje celokupnog sistema nacionalne bezbednosti.

Imajući u vidu značaj i odgovornost posla koje pripadnici snaga bezbednosti obavljaju i njihov značaj za bezbednost čitave države, kao i pre svega ljudsku i moralnu obavezu prema svima koji su tokom ratnih dejstava 90-ih godina prošlog veka dali značajan doprinos odbrani suvereniteta, nezavisnost i teritorijalne celokupnosti države, a polazeći od toga da najveći broj nerešenih stambenih potreba zaposlenih u državnim organima upravo među pripadnicima snaga bezbednosti moram da konstatujem da je sramno po državu Srbiju, pre svega po one koji su od 2000. godine do 2012. godine, činili republičku i u velikoj meri lokalnu vlast one koje danas poput Dragana Đilasa obećavaju kule i gradove kako bi se vratili na vlast, što ti ljudi nemaju trajno rešeno stambeno pitanje.

Kako su mogli da imaju rešeno stambeno pitanje, kada je cilj Dragana Đilasa bio da se obogati i postane bogatiji čak i od samog grada, čiji je bio gradonačelnik, a ne da rešava probleme, kako građana Beograda, tako i svih ostalih građana.

Aktuelna republička Vlada je posle više od decenije tokom koje su snage bezbednosti, a pre svega Vojska Srbije, degradirane i ponižavane maksimalno odgovorno pristupila sistemskom rešavanju svih problema, kako samih snaga bezbednosti, tako i njenih pripadnika.

Poslednjih godina Vlada je stavila akcenat na značajno opremanje i naoružavanja snaga bezbednosti, u skladu sa potrebama povećanja njihove borbene gotovosti, a simi tim i stepena bezbednosti države i građana, kao i poboljšavanje uslova rada njenih pripadnika, poboljšanje njihovog socijalnog statusa, kroz povećanje zarada, a evo, kao što vidimo i kroz rešavanje stambenog pitanja. Samo odluka da država otpočne sa gradnjom stanova za pripadnike snaga bezbednosti upravo je doneta na osnovu brojnih potreba pripadnika tih snaga.

Sagledavši sve realne potrebe, Vlada Republike Srbije je donela odluku da prvo otpočne sa izgradnjom stanova u Vranju, Nišu, Kraljevu, Kragujevcu, Novom Sadu i u Sremskoj Mitrovici. U prvoj fazi projekta planirano je da se izgradi ukupno 7.965 stanova na oko 590.000 metara kvadratnih bruto površine u sedam gradova, a to na početku realizacije, odnosno u prvoj fazi iznosi 1530 stanova, od čega je već otpočeto sa izgradnjom 792 stana, dok je u prvoj B fazi planirano da se izgradi još oko 6.500 stanova, što stvarno predstavlja značajan pomak u odnosu na situaciju na pre od deceniju ili čak više.

Tako se u ovom trenutku u Vranju privodi kraju izgradnja 186, dok radovi na izgradnji 190 stanova traju u Nišu i u Kraljevu, gde se gradi 200 stanova, u Kragujevcu 216 stanova, u Novom Sadu 548 stanova, u Sremskoj Mitrovici 190 stanova, s tim što je trenutna realizacija posla u Vranju oko 80%, a na ostalim projektima oko 25%.

Ono što je bitno i jeste činjenica, da je država obezbedila lokalnim samouprava novac za infrastrukturu, kao i što je bitno to da se zgrade nalaze na dobrim lokacijama, sa uređenom infrastrukturom, obdaništima, školama i svim onim što je potrebno da postoji kao sadržaj, kako bi budući stanari mogli da zadovolje životne potrebe i naravno, kao što je izuzetno bitna činjenica da je sam kvalitet gradnje u skladu sa najvišim evropskim standardima. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, cenjeni ministre sa saradnicima, kolege narodni poslanici, i ja ću se u svom izlaganju osvrnuti na neka opšta pitanja vezano za Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi i Sporazumu Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o predaji Peterburškog lista Miroslavljevog jevanđelja Republici Srbiji, slika Nikolajevih Reriha Ruskoj Federaciji, dok će se moje partijske kolege u daljoj diskusiju dotaći određenih pojedinosti vezani kako za ova dva predložena zakona, tako i za Predlog zakona o arhivskoj građi i arhivskoj delatnosti.

Kultura je jedna od najbitnijih karakteristika čoveka i društva uopšte, obzirom da nijedna druga vrsta ne poseduje kulturu.

Država koja vodi računa o sebi i o svom identitetu i svojoj budućnosti, a smatram da je to danas država Srbija, trebalo bi da što više ulaže u kulturu. Govoreći ovo nisam mislio isključivo na materijalno ulaganje, već na sve ostale vidove ulaganja čiji je cilj negovanje pravih vrednosti.

Zakon o kulturi čiji predlog izmena i dopuna se danas nalazi i pred nama je stupio na snagu septembra 2009. godine i bio je prvi akt opšteg karaktera koji je uspostavio sistemske odnose za funkcionisanje sektora kulture u Republici Srbiji. Tokom njegove primene koja je započeta u martu 2010. godine, uočen je međutim niz nedostataka i praktičnih problema, tako da se 2016. godine pristupilo prvim izmenama i dopunama ovog zakona, s ciljem da se svi uočeni nedostaci prvobitnog zakona isprave i da na taj način on postane maksimalno primenljiv.

Imajući u vidu da je Zakon o kulturi po prvi put uspostavio temelje za usaglašeno i ciljano regulisanje kompletnog sistema naše kulture, veoma je bitno da se na osnovama iskustva u njegovoj dosadašnjoj primeni nastavi sa daljim uređenjem u oblasti kulture kroz adekvatnu primenu dobrih zakona i podzakonskih akata, tako da, evo, posle četiri godine od prethodnih izmena i dopuna zakonskog teksta mi ponovo ciljano pristupamo izmenama i dopunama onih delova zakona za koje postoji opravdano mišljenje da zahtevaju drugačiji sistem regulacije od dosadašnjeg.

Često su moram priznati ponekad i sa pravom, kolege poslanici u ovom domu kritikovale neke od tekovina prethodnog socijalističkog sistema, ali kada pričamo o kulturi, moramo priznati da su uslovi za njen razvoj bili mnogo bolji i povoljniji tokom socijalizma nego što su bili tokom prethodne tri decenije.

Hteli mi to priznati ili ne, kultura je tada zauzimala vrlo važno mesto, država se izuzetno brinula o razvoju kulture, finansijska ulaganja su bila na visokom nivou kako ulaganje u kulturnu produkciju tako i u infrastrukturu. U mnogim naročito malim sredinama su u to vreme po privi put otvorene prve biblioteke, galerije, pozorišta, bioskopi, koncertne dvorane, domovi kulture. Ono što je najvažnije, bio je uspostavljen sistem vrednosti kako u kulturi tako i u celokupnom društvu, sistem vrednosti koji je priznavao negovao i podržavao samo kvalitet.

Promena političkog sistema, privredna, ekonomska i politička kriza, koja je zahvatila najveći deo državne zajednice i koja je dovela do međunacionalnih sukoba i građanskog rata, ostavili su duboke tragove u svim društvenim sferama, pa i u kulturi. Blizu tri decenije je trajala agonija u kojoj se Srbija nalazila. Naročito je težak bio od 2000. do 2012. godine, kada su se na čelu države nalazili oni kojima je lični interes i lično bogaćenje bio prioritet i koji su u ime toga sve ostalo uništavali i upropaštavali. Privreda, ekonomija, zdravstvo, poljoprivreda i obrazovanje, naravno i kultura bili su opustošeni, opljačkani, osiromašeni i devastirani.

Promenom bivšeg režima 2012. godine, završen je i taj mračni period i Srbija je napokon ušla u period oporavka koji je istine radi jedan dug i težak proces koji traži puno odricanje i rada, ali ono što je najvažnije jeste da je taj proces moguć. Tako je za razliku od prethodne vlasti, oličene u liku i nedelu Tadića, Đilasa, i Jeremića i njihovih satrapa koji su zatvarali bioskope, muzeje i pozorišta, aktuelne republička vlast samo u poslednje dve godine otvorila renovirani Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti u Beogradu, kao i renovirano pozorište „Bora Stanković“ u Vranju, a ono što je još najvažnije od toga jeste nastavak takve ispravne politike.

Ako ćemo biti iskreni, kultura je oblast prema koja je svaka vlast retko širokogruda, naročito kada su u pitanju izdvajanja iz budžeta, političari uglavnom na kulturu gledaju kao na trošak, a ne kao na investiciju u budućnost. To nije bio i ostao problem samo Srbije nego i najvećeg broja država na svetu.

Kada pominjemo raspoloživa sredstva Ministarstva kulture, u najširem smislu te reči želim da napomenem, a vi ćete me ispraviti ako grešim da je predviđeni procenat izdvajanja u ovoj godini negde oko 1%, što predstavlja pozitivan pomak u odnosu na, recimo, budžete prethodnih godina, pa eto, da na primer uzmemo budžet iz 2011, 2012, 2013. godine. Nije lako pronaći sredstva neophodna za finansiranje kulture u jednom osiromašenom i opljačkanom društvu kako je naše, ali ne treba ni da prestanemo da težimo da ta sredstva budu veća iz godine u godinu.

Uz to, jedan od osnovnih zadataka Ministarstvo kulture jeste iznalaženje načina da sistem finansiranja bude maksimalno efikasan, kako bi, koliko je to moguće nadomestio hroničan nedostatak novca u kulturi.

U tom, kako sam ga već nazvao proces oporavka, na nama je da, tj. na ovom parlamentu, na Vladi Srbije i na vama lično gospodine ministre, tako reći na svima nama je istorijska odgovornost da zaustavimo dalji proces urušavanja pravih kulturnih vrednosti i da sprečimo poplavu primitivizma, vulgarnosti, prostote, jeftinih sadržaja koji se nude građanima, prevashodno putem medija.

Sam Zakon o kulturi, kao i ove predložene izmene i dopune Zakona o kulturi samo su osnov za sprovođenje kulturne strategije, očuvanja kulturnog nasleđa, unapređenje kulturne infrastrukture i afirmacije stvarnih kulturnih vrednosti. Zakon je kao što sam to rekao, osnov, a ono što je važno, jeste njegovo sprovođenje od kog će najviše zavisiti budućnost kulture u Srbiji.

Druga tema o kojoj sam danas želeo da kažem koju reč jeste istorijski sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o predaji Peterburškog lista Miroslavljevog jevanđelja Republici Srbiji i slika Nikolaja Velikog Ruskoj Federaciji.

Istorijski sporazum koji se posle 174 godine provedene u tuđini vraća 166 stranica Miroslavljevog jevanđelja, najstarijeg sačuvanog srpskog ilustrovanog ćiriličnog rukopisa. Ovaj vredni dokument srpske kulturne baštine pisan je perom na pergamentu osamdesetih godina 12. veka za Miroslava kneza Humskog, sina Zavidinog, a brata Stefana Nemanje. Dokument je pisan na staroslovenskom jeziku, srpske redakcije i raške ortografije.

Poslednjih meseci u javnosti se u više navrata povela priča o tome da li ovu kako kažu samo jednu stranicu Miroslavljevog jevanđelja treba razmeniti za sedam slika, umetnika Nikolaja Konstantinoviča Reriha koje se čuvaju u našem Narodnom muzeju. O značaju Miroslavljevog jevanđelja dovoljno nam govori činjenica da je ono uz arhiv Nikole Tesle jedini naš dokument među 120 dokumenata iz celog sveta upisanih u svetski registar kulturne dokumentacione baštine pod nazivom Uneskova lista pamćenja.

Miroslavljevo jevanđelje preživelo je burna vremena naše države i našeg naroda, skrivano je, prenošeno i tako do današnjeg dana sačuvano. Iako je napisano na teritoriji Bijelog Polja, udaljenoj oko 300 km od Beograda, prešlo je za sedam i po vekova više od 15.000 km na svom putu od Hilandara do Beograda. Zahvaljujući ovakvom viševekovnom putešestviju, kao nemi svedok srpske istorije, izbeglo je sudbinu mnogih drugih ukradenih spaljenih i uništenih knjiga.

Izuzetno je zanimljiva upravo ta priča o golgoti ovog dokumenta koji je sa državom Srbijom i srpskim narodom preživljavao sve istorijske događaje u 20. veku u pravom smislu te reči. Donet je sa Svete Gore u Srbiju 1896. godine od strane mučeničkog kralja Aleksandra Obrenovića. Miroslavljevo jevanđelje nestaje iz dvorskog sefa tokom Majskog prevrata 1903. godine. Posle 11 godina biva pronađeno pred sam početak Velikog rada, tokom kog prati kretanje srpske vojske od Kruševca do Niša, Kraljeva i Raške, a potom 1915. godine prošavši albansku golgotu otputovalo je do Krfa, a posle oslobođenja vraća se nazad za Beograd.

Preživevši bombardovanje Beograda aprila 1941. godine, Jevanđelje se našlo na meti fašista, pa je pred njima sklonjeno prvo u Užice, a potom je zakopano u oltaru manastira Rača. Manastir je od 1941. godine do 1943. godine nekoliko puta bio pljačkan i paljen, a Miroslavljevo jevanđelje nije pronađeno ni oštećeno.

Krajem 1943. godine je vraćeno i skrivano u Beogradu do oslobođenja, kada prelazi na čuvanje u tadašnji umetnički, a današnji Narodni muzej Beograd, gde se i danas nalazi. Ako ni zbog čega drugog samo zbog ovog Miroslavljevog jevanđelja zaslužuje da napokon posle 174 godine ponovo bude kompletirano jer tako nešto nema cenu. Kao što cenu nema ni prijateljstvo srpskog i ruskog naroda, ali i naših država. Kao što strana 166 Jevanđelja zaslužuje da se posle nepuna dva veka vrati i sjedini sa ostalim stranama, tako i sedam slika umetnika Nikola Reriha zaslužuje da se posle nepunog jednog veka vrati u Rusiju i da zajedno sa velikim brojem drugih Rerihovih umetničkih dela postanu deo stalne postavke muzeja posvećenog ovom umetniku koji će do kraja godine biti otvoren u Moskvi.

Na kraju ove svoje diskusije kao narodni poslanik koji dolazi iz opštine Temerin iskoristiću priliku da zamolim ministra, kao i njegove saradnike da građanima opštine Temerin, tačnije naselja Bački Jarak u skladu sa mogućnostima izađe u susret i pomognu nam da zaštitimo nama bitno kulturno nasleđe.

Naime, ovih dana je Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika iz Novog Sada aplicirao u ministarstvo za sredstva koja su neophodna da se uradi rekonstrukcija izuzetnog dotrajale i oštećene fasade zgrade mesne zajednice u centru Bačkog Jarka, zgrade koja je jedan od najlepših spomenika kulture podunavskih Nemaca. Pošto je pre četiri godine u potpunosti rekonstruisan krov, sada bi uz rekonstrukciju fasade i zamenu spoljne stolarije zgrada bila sačuvana od daljeg propadanja.

Kao što sam na početku govorio i ova zgrada je jedna od onih kulturnih dobara o kojim bivše vlasti nisu vodile računa i nisu ulagale u njihovo održavanje, pa smo došli u situaciju da zbog nemara i nebrige možemo ostati bez još jednog kulturnog dobra. U slučaju u koliko bismo preko ministarstva uspeli da realizujemo sredstva za rekonstrukciju fasade i stolarije, lokalna samouprava bi mogla da za sledeću godinu sama obezbedi sredstva za renoviranje unutrašnjosti zgrade i da na taj način u potpunosti zaštitimo ovaj objekat.

Na kraju, još samo želim da kažem da će poslanička grupa Pokreta socijalista Narodne seljačke stranke i Ujedinjene seljačke stranke u danu za glasanje podržati sva tri zakonska predloga. Zahvaljujem.

Zahvaljujem predsednice.

U istoriji će zauvek ostati zapisano kako je 24. marta 1999. godine bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN i suprotno međunarodnom pravu otpočela agresija najveće i najjače vojne alijanse u istoriji ljudske civilizacije na jednu malu ponosnu i suverenu zemlju.

Ostaće zapisano kako su bez ikakve milosti ubijani oni koji su branili svoja ognjišta, svoje porodice, svoju slobodu, oni koji su tek započeli svoje živote, koji su želeli da žive, oni koje su NATO generali nazivali kolateralnom štetom.

Tokom 78 dana agresije uništena je gotovo celokupna infrastruktura jedne države, ali ono što je teže, ono što je nenadoknadivo u odnosu na mostove, fabrike i stambene zgrade i vojne objekte su životi nevinog stanovništva i hrabrih branilaca.

Nema grada i naselja koje NATO bombe nisu načele. Pod ruševinama su ostale čitave porodice. U Aleksincu porodica Milić stradala je u jednom trenu, otac Dragomir, majka Dragica i njihova ćerka Snežana. Pod bombama je ugašen život i najmlađe žrtve NATO agresije jedanaestomesečne Bojane Tošović i njenog tate Božine iz Merdara kod Kuršumlije. U Novom Pazaru stradali su zajedno dvogodišnji Marko Simić i njegov tata Vladan, a u Batajnici je ubijena trogodišnja Milica Rakić.

Tačan broj poginulih i ranjenih, kako onih koji su branili svoju otadžbinu, tako i civila do današnjeg dana nije utvrđeno. Najveći deo podataka kojim danas raspolažemo utvrđen je tokom prvih godinu dana nakon NATO agresije pošto posle petooktobarskog puča 2000. godine dolazi do nasilne promene vlasti u Srbiji i nova marionetska vlast dodvoravajući se svojim stranim mentorima prestaje sa utvrđivanjem tačnog broja poginulih i ranjenih tokom NATO agresije.

Predstavnici te merionetske vlasti zaboravljaju da utvrde pravi tj. tačan broj žrtvama agresije, ali ne zaboravljaju da iz zatvora oslobode preko 200 najgorih terorista tzv. OVK odgovornih za od najstrašnijih zločina nad civilnim stanovništvom, pripadnicima vojske i policije.

Pozivam sve narodne poslanike da podrže predlog Pokreta socijalista, kako bisom doneli odluku o formiranju komisije koja bi jednom zauvek utvrdila tačan broj poginulih i ranjenih državljana Republike Srbije tokom zločinačke NATO agresije i kako bismo jednom zauvek stavili tačku na ovo pitanje. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Cenjeni ministre Vulin sa saradnicima, gospodo oficiri, kolege narodni poslanici, pred nama se danas uz ostale zakonske predloge nalaze i predlozi dva najviša strateška dokumenta kojima se štite nacionalni interesi države Srbije od najrazličitijih izazova, rizika i pretnji.

Nemoguće je govoriti o bilo čemu što je vezano za Vojsku Srbije, nacionalnu bezbednost i odbranu države, a ne osvrnuti se na golgotu koju je naša vojska preživela tokom poslednje dve decenije, ista ona vojska koja je 78 dana pružala herojski otpor NATO alijansi tokom zločinačke NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine.

Nešto više od godinu dana po okončanju ratnih dejstava oni koji su naredili bombardovanje Srbije i ubijanje njenih građana, preko svojih poslušnika, na dobro oprobani način, kroz paljevinu, rušenje i prebijanje političkih neistomišljenika, uvode petooktobarsku demokratiju u Srbiju. Nakon te nasilne promene vlasti, nova marionetska vlast, dodvoravajući se stranim mentorima, počinje sa sistematskim uništavanjem, razbijanjem i ponižavanjem Vojske i njenih pripadnika.

Prvi potezi su im bili drastično smanjenje broja aktivnih pripadnika Vojske, kao i njenog operativnog sastava. Uporedo sa tim, rashodovana su, uništena i u staro gvožđe bačena značajna ispravna i upotrebljiva borbena sredstva i vojna oprema, a ratni komandanti koji su predvodili herojsku borbu protiv NATO agresora i njihovih saveznika, šiptarskih terorista, ni krivi ni dužni završavaju ili u Haškom tribunalu ili bivaju prinudno penzionisani. Tako je Vojska Srbije od strane tadašnjeg vrha vlasti opljačkana, opustošena i obezglavljena, te dovedena na ivicu propasti.

Promenom vlasti 2012. godine i dolaskom današnjeg predsednika Srbije Aleksandra Vučića na čelo Ministarstva odbrane, Vojska je počela da se oporavlja, država je ponovo počela da ulaže u vojnu tehniku, opremu i infrastrukturu, ali i da podiže životni standard pripadnika i svi mi ovde prisutni znamo da ministar Aleksandar Vulin, Ministarstvo odbrane, a naravno i sama Vojska Srbije ne bi mogla da ostvaruje ovako dobre, štaviše sjajne rezultate da iza njih u potpunosti ne stoji predsednik Republike Srbije i vrhovni komandant Vojske Srbije Aleksandar Vučić.

Kao jedan od rezultata tako kvalitetnog i temeljnog rada, pred nama se danas nalaze dva dokumenta kojim se prvi put jasno definišu nacionalni i odbrambeni interesi. Osnovna polazišta obe strategije su očuvanje suvereniteta i teritorijalne celovitosti, vojna neutralnost i briga o srpskom narodu u dijaspori.

Napokon, posle više decenija imamo dovoljno opremljenu i obučenu vojsku da u potpunosti od bilo koga iz regiona možemo da zaštitimo sopstvenu državu i narod, ali i da zaštitimo sve svoje sunarodnike gde god u regionu živeli.

Posebno bih istakao i pohvalio, pre svega, činjenicu da su u okviru očuvanja suvereniteta i integriteta države Srbije naglašene naše pozicije o Kosovu i Metohiji, kao i stavovi da je Kosovo i Metohija neotuđivi deo Srbije.

Naravno, pohvalio bih i to što je Strategijom odbrane prvi put jasno definisana i vojna neutralnost Srbije, što su jasno definisani ciljevi i mere za njenu primenu koji se odnose na to da se Srbija neće prikloniti nijednom vojno-političkom savezu i da ćemo odbranu koncipirati osloncem na sopstvene snage korišćenja sopstvenih kapaciteta i potencijala uz novi Strategijski koncept odbrane čiji je osnovni element totalna odbrana i koja će iskreno se nadam uskoro obuhvatiti ponovno vraćanje obaveznog služenja vojnog roka. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Svoje pitanje, koje je verovatno više molba i apel, upućujem ministru finansija, gospodinu Siniši Malom.

Naime, opština Temerin je negde još davne 1996. godine počela sa izgradnjom kanalizacije i taj projekat traje pune 23 godine. Najveći deo radova pokriven je sredstvima opštinskog budžeta kao i kreditima koje je lokalna samouprava uzimala u ovu svrhu.

Tokom druge polovine prošle godine, Ministarstvo zaštite životne sredine je pokazalo dobru volju da se iznosom od oko milion evra participira u realizaciji projekta izgradnje prečistača vrednog oko 3,5 miliona evra, koji bi zadovoljio potrebe kanalizacione mreže u Temerinu.

Spletom okolnosti sredstva nisu realizovana do kraja prošle godine, pa je ostao dogovor da ona budu realizovana tokom marta ili aprila ove godine, zbog čega ponovo nije došlo. U međuvremenu je Vlada AP Vojvodine bila spremna da pomogne za realizaciju projekta, međutim, na kraju se ipak ostalo na stanovištu da projekat zajednički isfinansiraju opština Temerin i Ministarstvo zaštite životne sredine.

Pre dva meseca je opština Temerin kontaktirana od strane Ministarstva da dopuni projektnu dokumentaciju i dostavi Ministarstvu, kao i novi zahtev na 120 miliona dinara.

Po informacijama koje imamo, u međuvremenu je rebalansu budžeta došlo do određenih promena apropriacijama, ali pored toga je Ministarstvo zaštite za zaštitu životne sredine uspelo da obezbedi sredstva i uputi molbu Ministarstvu finansija da odobri transfer sredstava. Tako da, iskoristio bih ovu formu poslaničkog pitanja da zamolim ministra Sinišu Malog da izađe u susret molbi i u interesu 30 hiljada građana opštine Temerin, koji nepune dve i po decenije čekaju završetak radova na kanalizacionoj mreži, i da da saglasnost na ovaj transfer sredstava.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Kao što smo i čuli od kolege Rističevića, ovim amandmanom je predloženo da se doda jedan stav članu kojim bi se definisala zabrana političkim subjektima da za političko oglašavanje iznajmljivanje termina u vreme izborne kampanje koriste usluge stranih medija, tj. medija koji nemaju sedište i koji nisu registrovani u Republici Srbiji.

Dosta je ozbiljnih razloga za unošenje ovakvog stava za koji mislim da bi Vlada morala da uvaži.

Pre svega, niko nema pravo da dozvoli da se enormna budžetska sredstva namenjena za finansiranje predizbornih aktivnosti tokom kampanje preliju u medijima koji nisu registrovani u Republici Srbiji, a koji takođe nisu ni naši poreski obveznici.

Naši građani kao poreski obveznici Republike Srbije ne zaslužuju da novac koji su zaradili i koji izdvajaju u budžet ode nekom ko nije poreski obveznik naše države.

Mi nemamo nikakvo pravo, još manje bilo kakvu obavezu da dozvolimo televizijama, poput N1, Nova S i još nekim prekograničnim kanalima, da rade mimo svih važećih zakona kako im se prećutno dozvoljava.

Vlada je u svom mišljenju podnetom amandmanu navela da ne prihvata podneti amandman pošto se amandmanom nepotrebno precizira rešenje iz Predloga zakona, iako u zakonu nigde ne postoji ni jedna odredba koja bi bar malo upućivala na zabranu političkim subjektima da za političko oglašavanje u vreme izborne kampanje koriste usluge stranih medija, tj. medija koji nemaju sedište u Republici Srbiji i na taj način spreči odlivanje novca van države Srbije.

Kada sve ovo govorim, ni na jedan trenutak ne mislim na sramne uređivačke politike ovih medija, pošto one u ovom trenutku i po ovom pitanju uopšte nisu unutar mog fokusa. One me apsolutno ne dotiču, ali me se dotiče to što će, ukoliko se ne prihvati naš amandman, sredstva koja bi morala da kroz razne poreze i ostale obaveze završe u budžetu Republike Srbije, onako kako je to slučaj sa medijima koji su registrovani kod nas, u slučaju pomenutih kanala nezakonito odlaziti van Republike Srbije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Pre nešto više od dve decenije NATO alijansa je bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN suprotno međunarodnom pravu bez ikakvog razloga i povoda izvršila agresiju na SRJ. Tokom neravnopravne borbe protiv nesrazmerno brojnijeg neprijatelja naše vojne i policijske snage su tokom ta dva i po meseca herojske odbrane po trenutno raspoloživim podacima imale 753 poginula od toga 581 vojnika i 172 policajca. Istovremeno je poginulo preko 2500, a ranjeno oko 12,5 hiljada civila. Tačan broj poginulih i ranjenih do današnjeg dana nikada nije utvrđen.

Najveći deo podataka kojim danas raspolažemo utvrđen je tokom prvih godinu dana nakon NATO agresije, pošto posle petooktobarskog puča 2000. godine dolazi do nasilne promene vlasti u Srbiji i nova marionetska vlast dodvoravajući se svojim zapadnim mentorima prestaje da obraća pažnju na posledice NATO agresije. Predstavnici te marionetske vlasti zaboravljaju da utvrde pravne i tačan broj žrtva agresije, ali ne zaboravljaju da iz zatvora oslobode preko 200 najgorih terorista OVK odgovorih za neke od najstrašnijih zločina nad civilnim stanovništvom, pripadnicima vojske i policije.

Ono što naša javnost slabo zna jeste činjenica da za razliku od Srbije u Republici Srpskoj od januara 2013. godine postoji i radi Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica koji će za tri, do četiri meseca završiti obiman projekat utvrđivanje i objavljivanje imena svih žrtava srpskog naroda tokom ratova u BiH u periodu od 1991. godine do 1995. godine. Imena žrtva će se početkom sledeće godine naći u publikaciji koja će biti objavljena preko hiljadu stranica što će biti završetak veoma obimnog posla koji je zahtevao maksimalnu ozbiljnost i profesionalnost kako bi jedan takav dokument bio izrađen bez ijedne jedine greške.

Na ovaj način prvi put u istoriji srpskog naroda dobićemo potpun dokumentovani spisak svih žrtava. U publikaciji će biti dokumentovano stradanje ukupno 34.930 žrtava. Gledajući odnos organa vlasti u Republici Srpskoj prema svim srpskim žrtvama građanskog rata u BiH, naravno svestan višestruko manjeg obima ratnih dejstava i manjeg broja žrtava tokom NATO agresije 1999. godine apelujem na ovaj dom bez potrebe da se kao u Republici Srpskoj formira poseban državni organ, prihvati predlog i donese odluka o formiranju komisije koja bi jedom za uvek utvrdila tačan broj poginulih i ranjenih državljana Republike Srbije tokom zločinačke NATO agresije kako bismo jednom zauvek stavili tačku na ovo pitanje, sagledali u potpunosti veličinu zločina izvršenog nad našim građanima i onemogućili bilo kakvu njegovu relativizaciju i reviziju u budućnosti.

Zahvaljujem.

Prvog januara 2010. godine u zakonodavni sistem Republike Srbije uvedeni su prekršajni sudovi. Sudije prekršajnih sudova sude predmete iz oblasti borbe protiv korupcije, carine, budžetskog sistema, deviznog poslovanja, pristupa informacijama od javnog značaja, radiodifuzije, prometa eksplozivnih materija, vojne materije, zaštita od požara, bezbednosti saobraćaja, javnog reda i mira, prekršaji iz nadležnosti nadzora DRI i još mnogo drugih oblasti.

Raznovrsnost predmeta i broj propisa kojim se služe ne može se porediti ni sa jednom drugom materijom u drugim sudovima, što im daje posebnu težinu. S obzirom da u radu koriste približno 270 zakona i oko 800 podzakonskih propisa, što od sudija zahteva posebnu veštinu u primeni i praćenju i tumačenju zakonskih i podzakonskih propisa. Činjenica da su stručnost i osposobljenost za obavljanje sudijske funkcije, koje pri izboru na sudijsku funkciju moraju da ispune, identični sa uslovima koje moraju da ispune sudije drugih sudova, a vrednovanje i ocenjivanje je po osnovu Pravilnika o kriterijumima, merilima i postupku za vrednovanje rada sudija i predsednika sudova identični su sa vrednovanjem drugih sudija. Dolazimo u situaciju da domaće zakonodavstvo sudijama prekršajnih sudova daje status sudija sa svim obavezama, ali ne i sa svim pravima.

Izuzev zarade prekršajnih sudija sve ostale kategorije zaposlenih u prekršajnim sudovima imaju isti način obračuna zarade sa svojim kolegama.

Još nešto, a ne manje važno, samo Prekršajni sud u Beogradu, prethodne, 2018. godine naplatom novčanih kazni u budžet Republike Srbije uneo je milijardu i 222 miliona dinara. U istom periodu, za zarade sudija i sudijskog osoblja sa doprinosima isplaćeno je tri puta manje sredstava ili, preciznije rečeno, 465 miliona dinara.

Oni zaista nisu teret ovog budžeta i za razliku od nekih drugih, oni svoje plate trostruko opravdavaju. Zbog toga smo i podneli ovaj predlog za izmenu zakona kako bi jednom zauvek ispravili decenijsku nepravdu prema sudijama u prekršajnim sudovima. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Cenjeni ministre, kolege narodni poslanici, kao što je moja koleginica Ana Karadžić u svom jučerašnjem obraćanju već najavila, poslanička grupa Pokret socijalista, Narodna seljačka stranka, Ujedinjena seljačka stranka će u danu za glasanje podržati predloženi budžet za 2020. godinu.

Razloga za ovakav naš stav je mnogo, a jedan od glavnih jeste činjenica da se ovim budžetom završava period konsolidacije javnih finansija i ulazi u razvojni period za državu Srbiju.

Ovakav odnos prema planiranju budžeta pokazuje da Srbija stabilno korača sigurnim putem izlaska iz živog blata u koje su nas dosmanlijske vlasti predvođene Borisom Tadićem, Draganom Đilasom, Vukom Jeremićem i njihovim satrapima, uvlačile sve do maja 2012. godine. Ovakav odnos prema budžetskoj politici pokazuje da je Srbija počela da zaceljuje rane koje joj je bivši režim naneo pljačkaškom privatizacijom, masovnim otpuštanjem radnika, kriminalom, korupcijom, pustošenjem budžeta i budžetskih fondova, zaduživanjem i dovođenjem države na ivicu bankrota i siromaštva.

Budžet za 2020. godinu je razvojni budžet i mora se priznati da je izuzetno dobro odmeren, isto kao i budžet za prethodne četiri, pet godina.

Kada bismo u nekoliko reči hteli da svedemo celokupnu planiranu budžetsku politiku za 2020. godinu, mogli bismo je svesti na pojmove, znači značajan porast investicija, rast standarda građana, odnosno povećanje plata i penzije.

Naravno, ono što nikako ne smemo zaboraviti da pomenemo jeste poresko rasterećenje rada. Kada govorimo o porastu javnih investicija, moram pohvaliti činjenicu da je Predlogom budžeta planirano više novca za javne investicije, što jasno pokazuje razvojnu stranu ovog budžeta, tako da je za njih u 2020. godini, predviđeno 260 milijardi dinara, što je za čak 40 milijardi dinara više nego u ovoj godini.

Od planiranog iznosa najviše je namenjeno za ulaganje u infrastrukturu, pre svega za Moravski koridor deonice Pojate – Preljina, za izgradnju saobraćajnice Ruma – Šabac – Loznica, zatim za brzu saobraćajnicu Novi Sad – Ruma, deonicu Preljina – Požega, projekat Mađarsko – Srpske železnice, kao i za rekonstrukciju železničke pruge Niš – Dimitrovgrad i još veliki broj projekata koje nisam naveo, a biće realizovano tokom 2020. godine.

Samo ovo što sam spomenuo je mnogostruko više nego što su dosmanlijski kriminalci uradili tokom svoje dvanestogodišnje vladavine. Zahvaljujući dobrim rezultatima, kako u ovoj, tako i u nekoliko prethodnih godina, stvoren je fiskalni prostor, koji će uz ovomesečno povećanje zarada u javnom sektoru jednokratnu pomoć svim penzionerima u visini od 5.000 dinara i povećanje penzija od 1. januara sledeće godine, u mnogome uticati na poboljšanje životnog standarda svih građana. Kada govorimo o poboljšanju životnog standarda ne smemo zaboraviti ni značajno uvećanje minimalne zarade za iznos od 3.000 dinara.

Sagledavajući sve ovo i upoređujući ovakve rezultate sa onim koje je ostvarivao dosovski režim pre desetak, petnaest godina kao levičar i socijalista osećam zadovoljstvo što je Pokret socijalista, partija koju pripadam, deo jedne ovakve socijalno odgovorne vlasti, vlasti koje iznad svega stavila interes države Srbije i njenih građana, vlasti koja zahvaljujući odgovornoj politici koju je 2014. godine, zacrtao tadašnji premijer, a današnji predsednik Aleksandar Vučić, uspela da spasi Srbiju sa ivice ponora koju je gurala tadašnja vlast.

Više je nego žalosno kada danas u medijima gledamo Borisa Tadića, Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Bojana Pajtića i sve one koji su pljačkali i pustošili Srbiju, one koji su svakodnevno otpuštali na stotine radnika, one koji su sprovodili pljačkašku privatizaciju, a Srbiju prepustili tajkunima i narko-klanovima koji su im bili i najveći investitori, ali i najvažniji finansijeri. Kada takve gledani kako glume navodnu zabrinutost za državu i građane, ta nazovi gospoda, je imala više od decenije da pokaže na delu svoju brigu prema građanima i da su bar na neki trenutak prekinuli sa krađama, da su se bar na tren setili običnih ljudi, setili njihovih problema, njihovog jada i njihovih muka, da su umesto konstantnog otimanja i trpanja državnih para u sopstvene džepove, umesto da kradu od onih najsiromašnijih, od bolesnih, od trudnica, porodilja, male dece, od osoba sa posebnim potrebama, da su bar na trenutak pomislili da im pomognu, možda danas ne bi bili tu gde se nalaze, tu gde zaslužuju da budu, na političkom smetlištu. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Ove godine se navršilo pune dve decenije od kako je bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN i suprotnom, međunarodnom pravu, bez ikakvog razloga i povoda izvršena agresija NATO alijanse na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Stupivši u neravnopravnu borbu protiv nesrazmernog brojnijeg i moćnijeg neprijatelja, naše vojne i policijske snage su tokom ta dva i po meseca, herojske borbe i junačke odbrane državne teritorije pod trenutnim podacima imale 753 poginulih, od čega 581 vojnika i 172 policajca. Istovremeno je poginulo preko 2.500 hiljade, a ranjeno oko 12.500 civila. NATO agresor je tokom svog bezvučnog dejstvovanja, bez ikakve milosti ubio 97 dece, od kojih je najmlađe imalo nepunih 11 meseci. Tačan broj poginulih i ranjenih do današnjeg dana nije utvrđen.

Najveći deo podataka o kojim danas raspolažemo utvrđen je tokom prvih godinu dana nakon NATO agresije, pošto posle petooktobarskog puča 2000. godine, dolazi do nasilne promene vlasti u Srbiji i nova marionetska vlast, dodvoravajući se svojim zapadnim mentorima prestaje da obraća pažnju na posledice NATO agresije, izbacuje iz javne upotrebe pojam – agresija, koristeći pojmove intervencija i akcija, a sve u cilju pokušaja da odgovornost za agresiju skine sa NATO alijanse i istu prebaci na državu Srbiju i njeno legalno izabrane organe vlasti.

Predstavnici te iste marionetske vlasti zaboravljaju da utvrde pravi, tj. tačan broj žrtava agresije, ali ne zaboravljaju da iz zatvora oslobode preko 200 najgorih terorista OVK odgovornih za neko od najstrašnijih zločina nad civilnim stanovništvom pripadnicima vojske i policije, među kojima su bili na primer i braća Mazreku, ozloglašeni koljači sa Klečke.

Dužnost mi je da kao narodni poslanik upoznam sve prisutne kolege, ali i javnost Srbije sa činjenicom da u Republici Srpskoj od januara 2013. godine postoji Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica, koji će za tri do četiri meseca završiti obiman projekat – utvrđivanje i objavljivanja imena svih žrtava Srpskog naroda tokom rata u BiH, u periodu od 1991. do 1995. godine.

Ta imena žrtava će se početkom sledeće godine naći u publikaciji koja će biti objavljena na preko hiljadu stranica, što će biti završetak veoma obimnog posla, koji je zahtevao maksimalnu ozbiljnost i profesionalnost kako bi jedan takav dokument bio izrađen bez i jedne jedine greške.

Na ovaj način prvi put u istoriji srpskog naroda dobićemo potpuni dokumentovani spisak svih žrtava kojim će biti sprečen bilo kakav pokušaj revizije istorije i umanjivanje žrtava srpskog naroda tokom građanskog rata u BiH, kako se već decenijama pokušava uraditi sa brojem stradalih Srba tokom kako Prvog, tako i Drugog svetskog rata.

Gledajući na odnos organa u Republici Srpskoj prema broju žrtava, molim Narodnu skupštinu da donese odluku o formiranju komisije koja bi utvrdila i broj žrtava i građana Srbije tokom NATO agresije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Dvadeset i četvrtog marta 1999. godine, bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN i suprotno međunarodnom pravu, otpočela je agresija najveće i najjače vojne alijanse u istoriji ljudske civilizacije na jednu malu, ponosnu i suverenu zemlju. Ubijani su oni koji su branili svoja ognjišta, oni koji su branili svoje porodice i svoju slobodu.

Naše vojne i policijske snage su od 24. marta do 10. juna te 1999. godine, imale 753 poginulih, 589 vojnika i 172 policajca. Poginulo je preko 2.500, a ranjeno je oko 12.500 civila. Agresor je ubio 97 dece, od kojih je najmlađe imalo nepunih 11 meseci.

Nema grada i naselja koje NATO bombe nisu načele. Pod ruševinama su ostale čitave porodice. Tako je u Aleksincu porodica Milić stradala u jednom trenu, otac Dragomir, majka Dragica i njihova kćerka Snežana. Pod bombama je ugašen život i najmlađoj žrtvi NATO agresije jedanaestomesečne Bojane Tošović i njenog tate Božina iz Merdara kod Kuršumlije. U Novom Pazaru stradali su zajedno dvogodišnji Marko Simić i njegov tata Vladan. U Batajnici je ubijena trogodišnja Milica Rakić. U Vladičinom Hanu bomba je pogodila zagrljene maturante gimnazije, Miljana Ignjatovića i Gordanu Nikolić. Pod ruševinama porodične kuće u Ralji kod Sopota, završio se život malih Pavlovića, osmogodišnjeg Stefana i petogodišnje Dajane. Pod naletom bombi u istom času, stradao je i njihov tata Vladimir.

Mogao bih još dugo nabrajati imena nedužnih žrtava NATO zločinaca.

Najveći deo podataka sa kojim raspolažemo su utvrđeni tokom prvih godinu dana posle NATO agresije, pošto je u oktobru 2000. godine dolazi do promene vlasti u Srbiji i nova marionetska vlast ne obraća mnogo pažnje na posledice NATO agresije, ali zato prvom prilikom iz zatvora oslobađa preko 200 terorista OVK odgovornih za neke od najstrašnijih zločina nad civilnim stanovništvom i pripadnicima vojske i policije.

Svedoci smo činjenice da zbog nemara i određenih političkih zabluda, da smo propustili priliku da po završetku Prvog i Drugog svetskog rata evidentiramo sve zločine nad srpskim narodom, što otvara prostor raznim političkim revizionistima da manipulišu brojem nevinih žrtava srpskom naroda, naročito u pogledu žrtava sistema logora smrti "Jasenovac", kao i sistema logora smrti "Gospić", "Jadovno" i "Pago".

Zbog takvog našeg odnosa prema prošlim vremenima, propustili smo da tačno evidentiramo sve nedužne žrtve koje je ovaj narod položio na oltar slobode. Kako bismo to izbegli kada se radi o poginulim i ranjenim državljanima Srbije tokom zločinačke NATO agresije, bez obzira da li su bili pripadnici vojske, policije ili civili, predlažemo formiranje komisije, čiji bi zadatak bio evidentiranje svakog ranjenog ili poginulog državljanina Srbije sa preciznim opisom tragičnog događaja kako bismo formirali jedinstvenu bazu podataka i sprečili da bilo ko u budućnosti relativizuje i zloupotrebi broj žrtava koje je pretrpeo srpski narod. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Cenjeni ministre sa saradnicima, kolege narodni poslanici, danas se pred nama nalaze predlozi tri izuzetno važna zakona, to su Predlog zakona o kontroli državne pomoći, Predlog zakona o računovodstvu i Predlog zakona o reviziji.

Ja ću se u svom izlaganju osvrnuti na Predlog zakona o kontroli državne pomoći, pošto je on verovatno za širu javnost najveća nepoznanica od tri predložena akta.

Stvaranje uslova za postojanje zdrave konkurencije u tržišnoj utakmici jeste preduslov uspešnog funkcionisanja tržišta i opstanka najuspešnijih privrednih subjekata.

Jedan od načina kako konkurencija može biti narušena i to delovanjem države, jeste državna pomoć. Državna pomoć je specifičan pravni pojam, definisan odgovarajućim propisima i treba ga razlikovati od opšteg pojma državne podrške, koja predstavlja bilo kakvu podršku obavljanja bilo kakve aktivnosti.

Državna pomoć obuhvata praktično sve mere intervencije države u privredi i to kako u formi činjenja, tako i u formi nečinjenja. Davalac državne pomoći je uvek Republika Srbija, odnosno autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave preko nadležnih organa i svako pravno lice koje upravlja ili raspolaže javnim sredstvima i dodeljuje državnu pomoć u bilo kom obliku.

Korisnik državne pomoći je svako pravno i fizičko lice koje u obavljanju delatnosti proizvodnje ili prometa robe ili pružanja usluga na tržištu koristi državnu pomoć u bilo kom obliku.

Kontrola državne pomoći je neizostavni deo zaštite konkurencije, tj. prava konkurencije u širem smislu. Kontrola državne pomoći važna je iz više razloga, radi osiguravanja svim preduzetnicima na tržištu jednakih uslova poslovanja i time jednakih mogućnosti za uspeh, kao i jedan od važnijih faktora povećanja konkurentnosti preduzetnik i radi privlačenja i podsticanja domaćih i stranih investitora.

Praktično, osnovni razlog zbog čega je neophodno kontrolisati državnu pomoć jeste njen negativan efekat za stanje konkurencije na tržištu. Nekontrolisana državna pomoć koja se primenjuje izvan zakonskih okvira dovodi do selektivne, alokativne, proizvodne i dinamične neefikasnosti. To znači da fer tržišnu utakmicu u kojoj su svi učesnici ravnopravni igrači omogućava da opstanu samo najuspešniji. Oni koji ne uspeju napuštaju granu često tako što odlaze u stečaj.

U slučaju državne pomoći, omogućava se upravo da opstanu oni privredni subjekti koji u trenutku odobravanja i primanja pomoći imaju određeni problem u poslovanju. U Republici Srbiji zakonska regulativa otpočela je svoj život 2009. godine usvajanjem Zakona o kontroli državne pomoći i dve prateće uredbe. Formirana je i petočlana komisija za kontrolu državne pomoći, kao nezavisno telo koje nadzire trošenje budžetskih sredstava za podsticaje privrednim subjektima. Ova komisija je ujedno i glavni jemac poštovanja donetih pravila.

Aktuelni zakon o kontroli državne pomoći, kao što sam rekao, donet je 2009. godine, a primenjuje se od 2010. godine. Skoro desetogodišnja primena postojećeg propisa je pokazala da određene odredbe treba preispitati na drugačiji, potpuniji način regulisati, neka bitna pitanja vezana za oblast državne pomoći u koja spadaju vođenje samog postupka kontrole državne pomoći, kao i način organizacija i funkcionisanje komisije za kontrolu državne pomoći.

Iz tog razloga, Vlada Republike Srbije je 2018. godine formirala radnu grupu za izradu Nacrta zakona o kontroli državne pomoći. Radna grupa je izvršila analizu Zakona o kontroli državne pomoći i utvrdila da je potrebno uraditi izmene velikog broja članova kako bi se obezbedila efikasnija primena zakona i nesmetano funkcionisanje tržišta u smislu bolje zaštite konkurencije iz ugla kontrole državne pomoći, pa je u skladu sa jedinstvenim metodološkim pravilima za izradu propisa jedini način bio donošenje novog zakona koji uređuje oblast državne pomoći.

Osnovni razlog za donošenje takve odluke bila je neodložna potreba da se preciziraju i dopune pojedine odredbe u cilju njihovog efikasnijeg sprovođenja u praksi, kao i da se uvedu novi pravni instituti iz oblasti državne pomoći u pravni sistem Republike Srbije.

Dalje, jedan od razloga za donošenje novog zakona jeste i usklađivanje sa novim Zakonom o opštem upravnom postupku. Postupak pred komisijom je posebni vanupravni postupak koji sprovodi komisija kada postupa u upravnim stvarima, ali se predviđa i primena Zakona o opštem upravnom postupku, pa je s toga neophodno uraditi usklađivanje procesnog dela zakona, dok je drugi razlog postizanje operativne nezavisnosti komisije za kontrolu državne pomoći, tako da komisija stiče status pravnog lica, ubuduće će posedovati sopstveni budžet i za rezultate svog rada odgovaraće Narodnoj skupštini.

Donošenjem novog zakona biće precizirane odredbe i otklonjene nejasnoće koje su uočene u primeni, uz obezbeđenje transparentnosti u dodeli državne pomoći, propisivanjem jasnih pravila, a naročito će se ojačati kapaciteti Komisije, koja treba efikasnom primenom zakona da doprinese podsticanju privrednog razvoja.

Komisija će voditi registar državne pomoći kao jedinstvenu elektronsku bazu podataka, a registar će sadržati podatke o prijavi, odnosno davaocu, korisniku državne pomoći, pravni osnov za dodelu, vrsti, instrumentu i iznosu dodeljene državne pomoći. Izmene podrazumevaju uvođenje jasne definicije šta se smatra pod državnom pomoći, a šta ne, i pod kojim uslovima, kao jasno označavanje insturmenata za dodelu državne pomoći.

Poslanička grupa Pokreta socijalista, Narodne seljačke stranke i Ujedinjene seljačke stranke će u danu za glasanje podržati predloženi zakon, pošto će njegovim usvajanjem biti uspostavljena adekvatna kontrola državne pomoći i transparentnosti u njenoj dodeli, biće sprečeno stavljanje pojedinih privrednih subjekata u povlašćeni položaj, odnosno biće stvoreni jednaki uslovi poslovanja za sve učesnike na tržištu. Na taj način, jača se slobodna konkurencija, obezbeđuju zdraviji uslovi poslovanja, čime se podstiče ulazak i ostanak privrednih subjekata na tržištu Republike Srbije i omogućava njen privredni razvoj, od čega će krajnju korist imati potrošači, odnosno građani Republike Srbije. Hvala.

Zahvaljujem poštovani predsedavajući, cenjena Poverenice sa saradnicima, kolege narodni poslanici, pred nama se danas nalazi, ako se ne varam deveti redovni godišnji izveštaj Poverenika za zaštitu ravnopravnosti o kom načelno mogu reći samo reči hvale.

Ono što bih pre svega želeo da naglasim jeste činjenica da je ovo još jedan u nizu izveštaj nezavisnih regulatornih tela o kome u poslednjih par meseci ovaj visoki dom raspravlja, što je za svaku pohvalu.

Kada govorimo o samom izveštaju moram napomenuti da je izveštaj celovit, detaljan, iscrpan, upravo onakav kakav jedan izveštaj treba i da bude. U potpunosti je obuhvatio sve segmente delatnosti, odnosno nadležnosti u kojima Poverenik za zaštitu ravnopravnosti postupa, tako da on u suštini na najbolji mogući način prikazuje sve kako se to iz njega može i videti, intenzivne aktivnosti koje su poverenice i njeni saradnici preduzimali po pitanju sprečavanja i zaštite od diskriminacije, kao i aktivnosti koje su preduzimali po pitanju unapređenja, poštovanja principa ravnopravnosti.

Ono što je izuzetno bitno da danas kažemo jeste činjenica da je načelo jednakosti i zabrane diskriminacije jedno od osnovnih načela ljudskih prava, koje se ogleda u tome da su svi ljudi jednaki pred zakonom, odnosno da svi mogu na isti način da ostvare zaštitu svojih prava pred državnim organima.

Iz ovog univerzalnog prava proističe i obaveza svih nas da poštujemo načelo jednakosti. S druge strane, postoji opšta obaveza, uzdržavanje od vršenja diskriminacije koja se sama može ispoljiti na mnogo različitih načina i zato je sam pojam diskriminacije teško definisati, ali hajde usudiću se da pojam diskriminacije maksimalno uprostim i kažem da je diskriminacija u suštini pravljenje razlike, tj. nejednako postupanje onih koji se nalaze u istoj ili u sličnoj situaciji.

Realno gledajući, ni jedno društvo i ni jedna država nije u potpunosti otporna na određene vidove diskriminacije, pa tako ni Srbija. S tim što moramo napomenuti da je jedan od osnovnih zadataka svih nas, kako poslanika u parlamentu, tako i vas kao institucije koje se bave ovim problemom, ali svakog građanina ponaosob, kao što rekoh, zadatak svih nas i zadatak svakog od nas je da se u najvećoj mogućoj meri bori protiv svakog oblika diskriminacije, kao i da se bori za što veći stepen ravnopravnosti svakog pojedinca.

Rekoh već da je u izveštaju sveobuhvatno i detaljno prikazano šta ste vi, kao poverenica zajedno sa svojim saradnicima, tokom 2018. godine učinili po pitanju sprečavanja i zaštite od diskriminacije, kao i po pitanju unapređenja poštovanja principa ravnopravnosti, ali isto tako je jasno prikazano i hvala vam na tome, šta su po tom pitanju u istom periodu konkretno učinili Vlada Republike Srbije, pojedinačna ministarstva, kao i ovaj parlament.

Kao što je to nedvosmisleno u izveštaju i konstatovano, tokom prošle godine je donet značajan broj strategija, akcionih planova, pravilnika, uredbi i zakona, kojima je ova oblast značajno unapređena, a čime su, kako ste to i sami rekli i javno pohvalili, jednim dobrim delom ispunjene preporuke iz vašeg prethodnog godišnjeg izveštaja.

Sve ovo pokazuje jasnu opredeljenost Vlade Republike Srbije kao najvišeg organa izvršne vlasti, a naravno i Narodne skupštine, kao i najvišeg organa zakonodavne vlasti, da se kroz pre svega zakonodavnu regulativu, utiče na što potpunije ostvarenje principa ravnopravnosti i zabrane diskriminacije, ali i da se ta regulativa i u buduće unapređuje i usklađuje sa pravnom regulativom razvijenih demokratskih zemalja.

Imali smo priliku da čitajući ovaj izveštaj, ali i slušajući vaše obraćanje saznamo da je prethodne godine najviše pritužbi i to više od polovine od ukupnog broja, podneto zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta.

Naša država jeste učinila mnogo da omogući što veći stepen ravnopravnosti osobama sa invaliditetom, ali još mnogo toga naročito u oblasti obrazovanja i zdravstvene zaštite moramo učiniti kako bi naši sugrađani sa invaliditetom bili u najvećoj mogućoj meri ravnopravni članovi ovog društva. To je naša dužnost i naša obaveza, ali ujedno i pravo osoba sa invaliditetom da im sve ono što im je potrebno za normalan život bude u potpunosti dostupno, kao i svakom drugom pojedincu.

Pored diskriminacije na osnovu invaliditeta, najviše pritužbi je bilo zbog diskriminacije na osnovu starosnog doba, naročito dece, zbog čega je potrebno preuzeti konkretne aktivnosti za uređenje svih vidova podrške, naročito deci sa invaliditetom i smetnjama u intelektualnom razvoju, potom podrške deci koje je život naterao da žive i rade na ulici, kao i što veće podrške svoj deci koja su na bilo koji način predmet eksploatacije, zlostavljanja ili bilo kog drugog oblika diskriminacije.

O potrebi ravnopravnosti muškaraca i žena, kao pre svega ekonomskoj ravnopravnosti, tako i svakoj drugoj, lično sam ja i mnoge moje kolege u ovom domu puno puta do sada govorili i naravno da stojimo na čvrstom stavu da žene moraju u svakom pogledu biti ravnopravne sa muškarcima, kao i da moraju biti u potpunosti zaštićene od svakog mogućeg oblika nasilja koje bi mogle da trpe.

Zato ću se ovaj put osvrnuti na jedan drugi problem, ne samo iz razloga da, eto, to nazovem čak i muškom solidarnošću, već iz razloga što taj problem, tačnije oblik neravnopravnosti, stvarno se i jeste pomalo odomaćio kao stereotip kod nas, a to je činjenica da prilikom razvoda brakova centri za socijalni rad u nesrazmerno većem broju slučajeva daju mišljenje da decu u takvim situacijama treba poveriti majkama, čak i kada je očigledno da takva odluka nije u potpunosti u interesu deteta ili dece. Ali, evidentno prisutna stereotipna podela uloga unutar porodice doprinosi ovakvim stavovima centara za socijalni rad, pa smo često u situaciji da otac prilikom razvoda braka može dobiti dete ili decu takoreći samo u slučajevima kada majka izričito ne želi da deca budu njoj poverena.

Mislim da o ovome kao društvo moramo dobro da razmislimo, jer činjenica da, priznali mi to ili ne, ovaj problem postoji u našem društvu. Još mnogo toga je navedeno u delu izveštaja koji govori o opisu stanja u ostvarivanju i zaštiti ravnopravnosti, kao što je na samom kraju izveštaja dato, koliko mi se čini, 29 preporuka za suzbijanje diskriminacije i unapređenje ravnopravnosti.

Pošto smo konstatovali kako je jedan deo preporuka iz vašeg prethodnog izveštaja već ispunjen, ubeđen sam, a i apelujem na to, da se kao predstavnici građana potrudimo da baš u interesu tih istih građana koji su nam dali svoje poverenje da ih zastupamo ovde, ispunimo i preporuke iz ovog izveštaja i time Srbiju učinimo lepšim i boljim mestom za život njenih građana.

Na kraju, pre nego što izgovorim ono što se iz moje dosadašnje diskusije može i naslutiti, a to je da će poslanička grupa Pokreta socijalista, Narodne seljačke stranke i Ujedinjene seljačke stranke u danu za glasanje podržati ovaj izveštaj o radu, želim da vam se zahvalim na jednom ovako kvalitetnom izveštaju i da vama i vašim saradnicima poželim još više uspeha u budućem radu. Hvala.