Dame i gospodo narodni poslanici, pa i pored ovih tema koje nisu na dnevnom redu, a koje su bile predmet rasprave i gde se pričalo o svemu i svačemu, osim čini mi se najmanje o tome šta Republika Srbija dobija kada usvojimo zakon o potvrđivanju Protokola o izmenama i dopunama Konvencije o zaštiti lica, a ono što mene još više interesuje jeste i Predlog zakona o potvrđivanju Aneksa 1 Sporazuma o ekonomskoj i tehnološkoj saradnji između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Azerbejdžan.
Čudi me da niko od kolega, narodnih poslanika, u svojoj diskusiji nije rekao da se, recimo, u Azerbejdžanu, kao jednoj nama jako prijateljskoj zemlji nalazi spomenik jednom od najvećih srpskih naučnika, Nikoli Tesli.
Čini mi se da su neke druge stvari bile mnogo važnije nego to. Ili da pričamo o tome kako je Srbija, otkad je odgovornost za njenu politiku preuzela SNS i Aleksandar Vučić, vodi svoju samostalnu spoljnu politiku u skladu sa interesima koje ima Republika Srbija.
Nesporno jeste da Azerbejdžan nama jeste prijatelj, kao i Ruska Federacija, kao i mnogi drugi prijatelji u svetu, ali nemate ništa od tog prijateljstva ako ga na neki način ne materijalizujete kroz naučnu, tehnološku i ekonomsku saradnju. Čini mi se da tu neke kolege poslanici jako podsmešljivo o tome govore, kao da ćemo mi da prevarimo nekoga, na primer EU.
Razlika između SNS i Aleksandra Vučića i bivšeg režima je što mi uvek govorimo istinu. Kakva god da je ta istina, kome se svidela ili ne svidela, uvek se kaže istina. Meni je žao što kolege poslanici pokušavaju da predstave Republiku Srbiju i nas koji podržavamo ovakve sporazume prevarantima.
Znate, prošlo je vreme kada smo odbijali da budemo prijatelji sa onim narodima zato što je to nekima drugima bilo u interesu, pa se sećam, recimo, za vreme Borisa Tadića, koji je bežao da se susretne sa predsednikom Belorusije, gospodinom Lukašenkom, i krio se po Kopaoniku.
Isto tako, nemojte da mešamo babe i žabe. Meni nije jasna nikako ta paralela između, recimo, Borisa Tadića, Dragana Đilasa, Vuka Jeremića i kneza Lazara Hrebeljanovića i Slobodana Miloševića, evo neka mi to neko objasni? Kaže, ovaj vodio vojsku na boj na Kosovu, da li je izgubio ili dobio, istorija će o tome verovatno još da raspravlja. Sad, ne možemo da krivimo ni ove zato što je tamo neka grupa ljudi proglasila nezavisnu državu na teritoriji naše južne pokrajine. Postoje velike razlike. Prvo, i Slobodan Milošević i Lazar Hrebeljanović su tu bitku za Kosovo platili glavom.
Kako su izašli ovi nabrojani - Vuk Jeremić, Dragan Đilas, Boris Tadić? Bogatiji nego ikad. E, tako su se oni borili za Kosovo, da steknu puno novca, da ostanu što je god moguće duže na vlasti, da beže od naših prijatelja koji žele da nam pomognu, da bi imali pravo da nečiju podršku i tu podršku predstavljali građanima, da ih, eto, neko iz Evrope želi na vlasti.
Ne može ni još jedan gospodin, za koga ne mogu da kažem da je kriminalac, da pobegne od istorijske odgovornosti, a to je Vojislav Koštunica. To je poslednji predsednik Savezne Republike Jugoslavije. Po meni je on isti kao i Stipe Mesić. Ovaj je bio poslednji predsednik SFRJ, predsedništva SFRJ.
U čemu je razlika? Njegovi poslanici su ovde glasali da se ukine Savezna Republika Jugoslavija i da postanemo državna zajednica suprotno Ustavu, istom onom Ustavu na kome je Vojislav Koštunica postao predsednik Savezne Republike Jugoslavije. Prekršen Ustav. Jel to istorijska okolnost, činjenica? Jeste. Posle za vreme tog istog Koštunice izgubili smo i drugu državu, državnu zajednicu. Priznao je rezultate referenduma, ne po Ustavu, sada već nama susedne zemlje, nego po stavu Venecijanske komisije.
Sad, kada je i treći put upropastio Srbiju, kada se to desilo na Kosovu što se desilo, onda je postao nacionalista, onda je postao protiv EU, onda je postao protiv svega. Pa sam imao ovde jednog kolegu, čini mi se da je bio predsednik poslaničke grupe DSS, bivši ministar u Vladi za Kosovo i Metohiju, priča ovde protiv EU, a deca mu žive u EU. Zamislite koliko čovek može da bude neprincipijelan, nizak, neodgovoran, licemeran, hohštapler, ništa drugo. Znači, ono što je dobro za njegovu decu, za našu ne valja.
Takvi su vodili Srbiju. Zato smo i došli do one krize koja je bila 2012. godine i zato smo morali da pravimo mere fiskalne konsolidacije 2014. godine. Zato sada sarađujemo sa prijateljima i sa svakim ko želi da sarađuje sa Republikom Srbijom.
Još nešto. Jedno pitanje da postavim. Kada je ta priča bila oko te zle EU, pa kao da mi nekoga hoćemo da prevarimo, u ekonomskoj saradnji, moram da postavim još jedno pitanje - a, da li bismo imali te naše prijatelje, investitore ovde, iz prijateljskih zemalja, ne iz EU, evo, iz Ruske Federacije, iz Kine, evo sad iz Azerbejdžana, da li bi nam ti prijatelji bili tu kao investitori, oni bi i dalje bili prijatelji, da nemamo otvoreno tržište prema EU? Ne bi.
Čekajte, stanite, ako našim prijateljima odgovara da sarađuju sa tom EU, zašto mi da je smatramo neprijateljom? A nisu članice EU, žele da sarađuju. Ne može jednostrano da se gleda politika samo na jednoj, da kažem, tezi da mi želimo i moramo da sarađujemo samo sa prijateljima.
Voditi državu nije lako, pogotovo u današnje vreme kada se ponovo uspostavlja neki odnos između velikih sila i Srbije koja je teritorijalno i brojčano mala, sačuvati od svih tih interesa koji vladaju, a to možemo samo ako sarađujemo sa svim prijateljima, i ako nas poštuju oni koji nam baš i nisu prijatelji. To je jedini način da opstanemo.
Tu da zahvalim i predsedniku Aleksandru Vučiću što je svojom mudrom politikom sačuvao Republiku Srbiju da ne bude uvučena u igre velikih gde smo mi bili samo sredstvo da oni ostvare svoje interese i ciljeve, a istorija nas uči da nas je to mnogo skupo koštalo.
Sada imamo situaciju da bez ikakvog straha, problema možemo da kažemo ko su nam prijatelji, ne da se krijemo, ne da bežimo od njih, ne da ih izbegavamo, nego da sarađujemo sa njima i ostvarujemo svoje ekonomske interese.
Nadam se da su kolege konačno shvatile razliku šta znači voditi državu kao što su je vodili Vuk Jeremić i Đilas, koji su upropastili državu i pri tom se dobro obogatili i onoga što mi govorimo građanima i Aleksandar Vučić kao predsednik Republike Srbije i predsednik SNS, govorićemo građanima istinu, uvek i samo istinu, svidela se ona njima ili ne. Više vas cene kada mu kažete istinu, nego kad ga prevarite, pa posle samo nekoliko meseci vidi da je prevaren. Tada kazna stiže. Stigla je i ove. Pa preporučujem kolegama da uvek govore samo istinu.