Poštovani predsedniče, kolege i koleginice, ovo je veoma važan zakon i zbog toga mi je jako žao što u Skupštini nije ministar unutrašnjih poslova, koji bi zastupao Vladu prilikom načela branjenja ovog zakona, ali vidim da je tu ministarka zdravlja, moja koleginica Slavica Đukić Dejanović, koja nije čak ni doktor opšte prakse, lekar opšte prakse, pa ne može biti ni stručnjak opšte prakse.
Svejedno, na ovaj zakon ću se osvrnuti kao na potrebu uređenja ove materije, ali ću se osvrnuti i sa aspekta pisanja ovog zakona gde su neki prevideli činjenicu da ne živimo u idealnom društvu, u idealnoj državi, da ovde i u načelima i u članovima postoje određene lepe želje koje nisu u skladu sa realnošću i nisu u skladu sa onim što se zaista dešava u Srbiji.
Kada govorimo o migracijama, one mogu biti na opštem planu, ali mogu biti i na unutrašnjem planu. Možda bih se najviše pozabavio time. U članu 3. ovog zakona polazimo od načela poštovanja jedinstva porodice, ali pre svega mere u oblasti upravljanja migracijama predlažu se i sprovode tako da se očuva jedinstvo porodice u skladu sa potvrđenim međunarodnim ugovorom i zakonima.
Taj član bi imao smisao u koliko bi to bilo jednostavno i ukoliko se to sistemski ne bi rešavalo, odnosno ukoliko bi se sistemski rešavalo, s obzirom da znamo svi u kakvoj je situaciji, a i ja kao predstavnik desničarske partije dobro znam i u kontaktima sam sa mnogim ljudima iz sredina koje se bave suzbijanjem bele kuge, povećanjem nataliteta, znam koliki su problemi u očuvanju jedinstva porodice. Svi znamo da se jedinstvo porodice i uopšte biološko, duhovno i ekonomsko oporavljanje Srbije jedino može ostvariti preko jake porodice, a temelj takve porodice nalazi se na selu. Kakvi su uslovi života na selu? Kakvi su uslovi života jedne mlade majke, jednog momka? Da li je moguće sprečiti migracije ljudi i opustošenje srpskih sela, ukoliko ne rešavamo te probleme na najvaljaniji mogući način?
Ne može, u to sam ubeđen, zakon biti zbir propisa, nerealnih propisa, on mora pratiti sistemsko uređenje države i brigu države o svim aspektima koji omogućavaju unapređenje standarda života, unapređenje uslova života u svakoj sredini.
Član 4. zakona kaže da se upravljanje migracija sprovodi tako da se doprinese ravnomernom i planskom ekonomskom razvoju Republike Srbije. Što se tiče ravnomernog regionalnog razvoja, malopre ste pohvalili član 15, a doći ćemo do njega, on upravo radi na štetu člana 4. Ravnomerni regionalni razvoj podrazumeva veću autonomiju lokalnim samoupravama, podrazumeva mogućnost donošenja budžeta što se tiče izgradnje, investicija, zapošljavanja u lokalnim samoupravama.
Dakle, ne može zakon o upravljanju migracijama da bude puka statistika, on može da bude polazna osnova kako bismo uredili srpsko društvo i kako bismo, na kraju krajeva, sprečili pražnjenje celog istoka Srbije, cele Veljkove Krajine. Mi više na selu nemamo radno sposobno stanovništvo, a i ako ga imamo, imamo ga vrlo malo.
U Srbiji je, to su članovi 3. i 4. jer je jedno sa drugim izuzetno povezano, u proteklih deset godina umrlo 500.000 ljudi više nego što se rodilo. Svake godine nestane jedan Gornji Milanovac. To su frapantni podaci kojima bi trebalo Srbija da se bavi. Ne znam kakve ratove da smo vodili u poslednjih deset godina toliko ljudi ne bi nestalo. I ono radno sposobno stanovništvo, željno znanja, obrazovanja, života, odlazi u velike sredine, pre svega Beograd. U Beogradu se okreće tri četvrtine ukupnog srpskog kapitala. Dakle, samo u krugu dvojke.
U prethodnim godinama izvršili smo, to nije krivica ove vlade, to je krivica svih prethodnih vlada, tajkunizaciju Srbije. Legalizovali smo, mislim na političke partije, preko svojih veza i svojih benefita koje smo imali, prljave tokove novca 90-ih i omogućili ljudima koji su bili u Miloševićem establišmentu da postanu enormno bogati i da vladaju Srbijom.
Nadam se da je ovo početak, i raduje me bez obzira što smo opoziciona stranka, borbe protiv najvećih tajkuna u Srbiji i protiv onih za koje cela javnost Srbije zna na koji su način poslovali.
Setimo se nerazvijenih delova Srbije. Skoro sam bio u Aleksandrovcu i u Kosjeriću, biće novi lokalni izbori za godinu dana. Pre tri godine, pošto su bili ponovljeni lokalni izbori u Kosjeriću, nije bilo ministra i predstavnika političke partije, neki su dolazili helikopterom, koji nije došao u to malo mesto da izvrši desant na Kosjerić, kako bi što više glasova pokušao da naplati. Ove godine ili sledeće u maju mesecu, kada opet budu bili raspisani izbori, opet će Kosjerić biti predmet obećanja ljudima da će brinuti Srbija i Vlada o nerazvijenim sredinama. Koliko će brinuti? Dok ne odu iz Kosjerića.
Imali smo izbore u Aranđelovcu. Sve političke partije, bojim se da su upale u jednu zamku da prihvate pravila igre koja su građena godinama unazad, da je bitan samo glas koji se dobije do momenta izlaska birača na biračko mesto, a posle toga se zaborave i obećanja i ljudi iz tog mesta. U Aranđelovcu, setićete se, nisu bili tako davno izbori, pre dve i po godine, pojedini predstavnici političkih partija građanima Srbije, biračima davali su patike za glas. Ukoliko neko glasa za određenu političku partiju ili ukoliko obeća da će da glasa, dobije jednu patiku. Kada ode na biralište i kada slika svoj glas, a kasnije dođe u stranačku centralu i pokaže za koga je glasao slikom sa mobilnog telefona, on dobije mogućnost da upari patike. Toliko o tome koliko Srbija brine o sistemskom rešenju problema, o lokalnim budžetima, koliko brine o tome da dozvoli onim ljudima koji se nalaze u lokalnim sredinama da na najbolji mogući način rešavaju svoje probleme.
Član zakon broj 5. kaže kako će Srbija insistirati na poboljšanju odnosa sa dijasporom i Srbima u okruženju. Još nije postavljen direktor Kancelarije za dijasporu i za Srbe u regionu.
Kako ćemo gajiti bolje veze sa dijasporom kada znamo da se u dijaspori nalaze uglavnom deca političkih emigranata, ukoliko bivši predsednik Srbije njihove očeve naziva kvinslinzima? To je jako bitno pitanje i to je odnos države Srbije prema ljudima koji bi trebalo da investiraju, prema ljudima koji bi trebalo na sve moguće načine da pomognu matici, kako bismo se ekonomski uspravili. Vi znate koliki novac dolazi iz dijaspore.
Umesto da stvaramo pravednu državu, jer znamo na koji način je tretirana dijaspora u prethodnom periodu, znamo kako su ubijani naši intelektualci, naši pisci u dijaspori zato što se nisu slagali sa sistemom koji je ubijao Srbiju. Umesto da tražimo oproštaj od te dece za nesreće koja je zadesila njihove roditelje i njih same, mi ih tretiramo kao izdajnike, kao ljude koji moraju da dođu u Srbiju da se bore za svoja prava, da se bore da im bude vraćena imovina po Zakonu o restituciji koji je donet na način da im nikad ne bude vraćena ili da im teško bude vraćena, da se bore za prava da rehabilituju svoje očeve koji su ubijeni samo iz razloga što su drugačije mislili.
Član 8. Zakona kaže da izbegla lica traže integraciju u društvu. Ne znam kakva je situacija po kolektivnim kampovima, u kakvim uslovima ti ljudi žive. Mi ne možemo ponuditi šansu ovako ruinirani ni deci koja imaju pomoć roditelja, sredine, celokupnog društva od rođenja, kako bi stekla šansu, kako bi stekla pravo na šansu, na obrazovanje i na zaposlenje.
Kada pogledamo pojedine emisije u kojima vidimo, recimo, na KiM na koji način se postupalo sa sredstvima koja su izdvajana upravo za kolektivne centre i izbeglice, onda prosto postavimo pitanje da li je ova država spremna da se suoči sa nasleđem prošlosti, da li je ova država spremna da pomogne najugroženijima ili je poligon za ostvarivanje želja najbogatijih, najuticajnijih koji koriste i koristili su od 90-ih naovamo srpsku nesreću da bi bili oni još više srećni.
Bio sam u kampanji u jednom selu na Zlatiboru i čovek koji je radio u "Obući Beograd", seljanin, doduše nije bio dok je živeo i radio u Beogradu, je posle 20 godina radnog staža dobio otkaz. Dakle, ja sam ovo pričao i u onom momentu kada smo na izborima zastupali program "Evropske Srbije" i ovo je kritika i one vlade, svake vlade od 2000. godine naovamo. On je posle otpuštanja rešio da se vrati u svoj zavičaj, da pokuša da tamo reši svoje egzistencijalne probleme, međutim, on za ovu državu ne postoji, iz razloga što ne uplaćuje penzijsko i socijalno i nema prava na subvenciju. Dakle, nije potreban firmi u kojoj je radio 20 godina, nije potreban selu, takvi ljudi su izbrisani sa spiska potrebnih ovoj državi.
Sada dolazimo do člana 15. na koji sam se malo pre osvrnuo kada je govorila moja uvažena koleginica ministarka zdravlja, koja u Skupštini brani Zakon o upravljanju migracijama, u kome se kaže, pazite apsurda: "Radi podsticaja sprovođenja mera i aktivnosti neophodnih za postizanje ciljeva iz oblasti upravljanja migracijama u jedinicama lokalne samouprave iz budžeta Republike Srbije mogu se finansirati planovi koje utvrde organi jedinice lokalne samouprave". Dakle, opet centralizam.
Opet će jedinica lokalne samouprave da sačini plan pa će ga poslati ministarstvu, pa će ministarstvo da odluči da li će finansirati taj plan ili ne. Znamo kako se i znamo ko je to naročito koristio, znamo kako se proteklih godina koristilo, kako su se koristila sredstva iz budžeta Republike Srbije. Onaj gradonačelnik koji ima svog ministra u Beogradu, on ima mogućnost da razvija svoju opštinu, pa sada imamo opustošene regione sa regionalnim centrima koji dobijaju sve i koji dobijaju šansu za svoje građane samo zato što će na sledećim izborima jednoj ili drugoj ili trećoj političkoj partiji doneti veliki broj glasova.
To je neprihvatljivo i to je sve pokazatelj da je nama potrebno što pre menjati politiku, menjati strategiju, donositi sistemske zakone, ne baviti se rukavcima. Ovaj zakon, ponavljam, nije rđav, ovaj zakon je potreban i zbog usklađivanja sa standardima EU i zbog praćenja migracionih procesa u Srbiji i van nje. Ali, kada govorim o bilo kom zakonu, ne mogu a da se ne dotaknem ostalih zakona, ostalih oblasti, ostalih mimoilaženja u željama i realnosti između rada Vlade i onoga što se zove život.
Nakon izlaganja ostalih predstavnika vlasti, na kraju ću dopuniti svoje izlaganje za vreme koje mi je preostalo. Hvala vam puno, pa ćemo i dalje razgovarati o tome.