Dame i gospodo, da ne bi bilo dileme zašto se piše ovaj zakon i na koga se odnosi, odnosi se na Dražu Mihailovića, Milana Nedića, Ljotića i ostale, zbog toga ga donosite.
Nemojte da govorite o političkoj rehabilitaciji žrtava nekog režima. Uostalom, vi koji predlažete taj zakon imate više godina od mene, živeli ste u tom sistemu. Neki od vas su bili članovi Komunističke partije, možda čak i duže nego što ja imam godina, pa je nemoguće da sada govorite o nedemokratskom sistemu i da je, kako piše u obrazloženju koje je krajnje politički neukusno, krajnje netačno, a kaže se da je donošenje Zakona o rehabilitaciji obaveza demokratske Srbije.
Mnoštvo ljudi ubijeno je i na drugi način kažnjeno bez suđenja ili nevino osuđeno jedino zbog tzv. klasnog pripadništva. O čemu vi pričate? Nemojte to uvijati u neke oblande.
Ovo je druga tačka one rasprave koju smo imali kada smo govorili o četnicima i partizanima. Budite iskreni pa tako kažite. To je vaše predizborno obećanje i razumem da su sve političke stranke koje ovde sede, osim SPS, u principu za takvu političku opciju. Nemam ništa protiv i mi nemamo ništa protiv. Ponekad je važno biti na svojoj strani pa čak i ako ste sami.
Moram da vam kažem da je rasprava o partizanima i četnicima mnogo doprinela ugledu SPS-a, a oni koji su bili u partizanima i partizanskim porodicama i na izborima glasaju za četničke političke partije, treba dobro da razmisle kada dođu izbori. Kada dođu izbori svi se prave da su neke nestranačke i vanstranačke organizacije, a kada dođe zakon na dnevni red onda pitaju gde su poslanici SPS.
Da se razumemo, nemamo ništa protiv rehabilitacije političkih osuđenika. Ideja o tome da onaj ko je osuđen iz političkih i ideoloških razloga ili nije osuđen, a ubijen, neko pravo mu je oduzeto, uhapšen, ideja da se ti ljudi rehabilituju – za nas je apsolutno prihvatljiva i to nije sporno, ali je veoma sporno, nacionalno neodgovorno, istorijski neopravdano da se kroz ovaj zakon rehabilituju ljudi koji su sarađivali sa okupatorima od 1941. do 1945. godine.
Da li će Milan Nedić biti rehabilitovan? Milan Nedić je bio predsednik srpske vlade u vreme nemačke okupacije, osuđen je, ubijen. Da li će da ga rehabilituju? Nekoga ko prihvati da bude predsednik vlade u uslovima okupirane države i vi ćete rehabilitovati, naravno da hoćete, zato što bi mnogi od vas to postali i danas.
Znači, kada Zoran Đinđić i njegova stranka za vreme bombardovanja Srbije idu po svetu i govore o tome da treba nastaviti, izdržati još malo u bombardovanju Srbije, naravno da bi ti ljudi prihvatili da budu predsednici vlade ili ministri i u uslovima okupirane Srbije. Zato je ovaj zakon potpuno normalan i normalno je očekivati da ćete ga predložiti.
Ovde je reč o tome da prvo govorite da je ovo obaveza demokratske Srbije. Da li je Srbija od 6. aprila 1941. godine do danas bila nedemokratska? Da li je Srbija sve vreme posle 5. oktobra nedemokratska? Da li je Srbija pre 6. aprila 1941. godine bila demokratska i gde nađoste baš 6. april 1941. godine, zato što je tada razbijen pravni sistem. Kakvo je to opravdanje?
Gde je rehabilitacija za žrtve šestojanuarske diktature? Gde je rehabilitacija za one komuniste koji su obznanom stavljeni van zakona, hapšeni i pobijeni? Da li znate da ovim vašim zakonom možete da rehabilitujete pripadnike kvislinških jedinica, muslimanske milicije u Sandžaku koji su pobili na desetine hiljada Srba i za koje će ispasti da su žrtve političkog progona?
Da li znate da možete da rehabilitujete Pavelićeve ustaše u Sremu, u Slankamenu, Golubincima? Da li znate da možete da rehabilitujete honvedovce u Bačkoj? Šta je sa Nemcima koji su posle 1945. godine otišli iz ove zemlje? Da li su bili žrtve političkog progona?
Radite protiv svoje zemlje i svog naroda. Radite nešto što nigde u Evropi nije problem. Hoćete praktično da poništite sve sudske odluke koje su donete posle 1945. godine. Da ne bude bilo kakve zabune. Svako ko je iz političkih razloga osuđivan ili svako ko je bez sudske odluke imao određene posledice treba da bude rehabilitovan i to nije sporno, ali, molim Albijanića da omogući da se ovde radi.
Znači, da ne bude dileme, znamo da se ovaj zakon donosi zbog onih ljudi koji treba da budu rehabilitovani zbog događaja koji su bili u Drugom svetskom ratu. Znate kako? Veliko je pitanje, ako imate okupiran Beograd i u Beogradu imate Gestapo koji daje izjavu i kaže – molimo Srbe da više ne prijavljuju svoje sugrađane, jer nemamo toliko ljudi da sve to propratimo.
Ako znate da su na Terazijama obešeni ljudi, a ispod obešenih ljudi piju kafu i sluša se muzika u centru Beograda 1941, 1942. godine, ako imate situaciju da vam ubijaju narod po Srbiji, a u Beogradu se prave balovi za Nemce i tu učestvuju naši ljudi, ako se igraju pozorišne predstave gde učestvuju naši glumci za Nemce, da li je reč o tome da je neko žrtva političkog progona? Imate potpuno pomešane kriterijume, znam da ovaj zakon donosite zbog ovoga što sam rekao, a ne zbog ispravljanja nekih velikih istorijskih nepravdi.
Prvo, apsolutno je netačno, koristite formulaciju da se iz komunizma prelazi u liberalno društvo. Znate šta? To je formulacija koja se ne koristi odavno na političkoj sceni u svetu, jer je svet odavno prešao tu fazu prelaska iz komunizma u liberalizam. U svetu trenutno ne postoji liberalizam kao oblik države, uređenja. Postoji kao ideologija, ali liberalna internacionala, liberalizam, ne postoji kao sistem. O tome su se vodile rasprave pre 200 godina u svetu. Valjda ovde u obrazloženju to rešavate.
Imate situaciju, šta ćemo sa najnovijim političkim progonima? Ministre, da li je, pošto ste u obrazloženju rekli da je obaveza demokratske Srbije da se ovo donese, Srbija demokratska zemlja? Da li je Srbija demokratska od 5. oktobra do danas, kada je za vreme akcije "Sablja" bilo više žrtava, uhapšeno, čak i bez sudske odluke držano, ne znam kako to zovete, to nije bio pritvor, to je bilo zadržavanje, ne znam da li je bilo lišavanje slobode?
Kako se zvalo to gde vas 80 dana neko zadrži bez sudske odluke? Ne znam kako to zovete. Više ljudi je bilo tamo nego na Golom otoku, više ljudi je bilo uhapšeno nego kod Pinočea.
Vaš predsednik zamalo nije uhapšen. Optuženi ste da ste zločinačko udruženje koje je ubilo Đinđića, podstrekači. Da li je to tačno? Svi smo bili optuženi da su za naše potrebe i interese, Crvene beretke i ostali ubijali. Mnogi ljudi su pohapšeni. Šta ćemo sada? Da li su to žrtve političkog progona? Da li oni imaju pravo na rehabilitaciju ili mislite samo na ono što je bilo od 1941. do 1945. godine?
Mislim da je ovo još jedan pokušaj falsifikovanja istorije. Više puta smo govorili, kada je bila rasprava o četnicima i partizanima, ko god da se borio protiv okupatora, taj je sa naše strane ispravan, bez obzira da li je nosio petokraku, kokardu ili bilo šta, samo da li se borio protiv okupatora?
Ko god da je politički osuđen treba da bude rehabilitovan. Šta ćemo ako sada rehabilitujete Milana Nedića? U Smederevu je bila ideja, ne znam gde je Šormaz, bila je ideja u prošloj vlasti da se trg u Smederevu zove trg Dimitrija Ljotića. Mislili su da je to neki komunista, a nisu shvatili da je to onaj što je ubio austrijskog prestolonaslednika.
Znači, u svakom slučaju imaćemo pravni galimatijas. Imate situaciju da to radi Okružni sud, gde je gotovo nemoguće da će on sve to moći da uradi. Zahteva će biti na hiljade. Kada ste već rešili da amnestirate, što ne proglasite opštu amnestiju i rehabilitaciju za sve koji su od 1945. do danas za bilo šta osuđeni. Da se isprazne zatvori, pa krenite od početka. Imaćemo situaciju da se zakonom ne definiše ko može da podnese zahtev za rehabilitaciju. Može svako zainteresovano lice. Znate šta je to? Logično bi bilo da to može da bude porodica. Ovde je apsolutno politički motivisan ovaj pristup.
Znači, SPS podržava predlog da se rehabilituju svi oni koji su politički osuđeni i maltretirani, zato što smo i mi bili žrtve jednog takvog režima, od 2000. do 2003. godine. Ali, ovde je problem u tome što će se najverovatnije kroz ovaj zakon rehabilitovati neki koji su sarađivali sa okupatorom. Zato se zakon i donosi. On se ne donosi, šta sada, vi se sekirate za žrtve na Golom otoku, a većina vas koji sede ovde misli da je trebalo da svi idu na Goli otok, i ovi koji su ih poslali i oni koji su tamo, zato što su komunisti.
S druge strane, šta je, ministre, sa onim direktorima koji su posmenjivani u vreme Tita, vi to bolje znate od mene, jer ste stariji. Borba protiv tehno-anarho-liberalizma i tehno-menadžerstva itd. Šta je sa njima? Znate čega se samo plašim? Da će isti oni koji su ljude osuđivali po političkoj osnovi sada da ih politički rehabilituju. To je najgore od svega. Znači da će oni koji su dobili gvozdeni krst od Hitlera sada imati pravo da budu rehabilitovani.
Pavle Đurišić je dobio gvozdeni krst od Hitlera. Ne znam da li treba da diskutujemo o tome kada je neko dobio gvozdeni krst od Hitlera, da li je Hitler bio u pravu ili nije bio.
Šta, Hitler je bio u zabludi pa mu je dao gvozdeni krst, jer je pogrešno obavešten odavde, nije se on u stvari borio protiv partizana, nego je ubijao Nemce, ali ti Nemci mu dadoše gvozdeni krst.
To jeste predmet, ministre, vi donosite zakon zbog toga, priznajte to ovde. Donosite zakon zbog toga da rehabilitujete Nedića, Dražu Mihailovića, Đurišića i ostale.
Zbog čega donosite zakon? Koga da rehabilitujete, seljake i kulake? Seljaci i kulaci nisu uopšte žrtve. Konfiskacija je vršena protiv onih koji su sarađivali sa okupatorom. Ta zemlja je vraćena zakonom koji smo doneli, o čemu pričate, jer mi smo doneli taj zakon.
U redu, nije sva, ali što je ne vratiste, jer šest godina ste na vlasti, uradite nešto. Dajte nešto uradite, nemojte samo da pričate, obećali ste ljudima da ćete im vratiti imovinu koja je nacionalizovana i konfiskovana.
Obećali ste, što im niste vratili, što lažete vaše biračko telo, što im ne vratite? Lako je da pričate, ali treba da radite. Da li je to moguće da uradite?
Znači, vi se sada brinete za seljake, za kulake, brinete se za one pripadnike građanske klase koji su nepravedno optuženi posle 1945. godine. I mi se brinemo, i slažemo se, njih treba rehabilitovati, ali ne donosi se ovaj zakon zbog toga. Ovaj se zakon donosi zbog ovoga što sam malopre rekao.
Ovaj se zakon donosi da se nastavi priča o partizanima i četnicima, da bi se verifikovalo pravo nekih da mogu da sarađuju sa okupatorom. Nije valjda da su svi koji su osuđeni posle 1945. godine bili žrtve političara.
Dakle, svi su bili žrtve. Svi – ne.
Molim vas, kako se to onda desilo da su Partizani pobedili u tom ratu, kada su svi vaši bili toliko jaki, kako se to desilo, ovde su četničke stranke sve, prema tome, nema tu dileme. Jedino je SPS na strani, ali to je bilo pre 50 godina, da se razumemo. Neću da živim u tom vremenu partizana i četnika.
Mene interesuje, ljudi, ko je danas na strani onih koji će da nas okupiraju, ili onaj ko je na strani našeg naroda. Vi sada govorite o tome, Koštunica se zalaže za to da naša zemlja treba sama da odlučuje, da neće potpisati kapitulaciju, dakle, da ćemo oko Kosova imati takav pristup, a mi sada legalizujemo da može Milan Nedić, koji je bio predsednik Vlade Srbije u vreme Hitlera, u vreme okupirane Srbije, da bude rehabilitovan.
Dakle, i Žanka Stokić je glumila, jeste, i O.K. Možda nije kriva toliko da bude osuđena na smrt, ali razumete, ako imate situaciju u kojoj vas ubijaju, a neki zabavljaju te koji vas ubijaju, pravo da vam kažem, ne znam kako biste se vi sada ponašali. Evo, uzmite sada svi koji ćete glasati za ovaj zakon, svi koji ste ovde, evo levom rukom ću da pokažem, da ste u prilici da, ne daj bože, dođe do takvih problema kao što je bilo tada, isto biste se ponašali, i još i gore.
Zato, kao što znate, što kaže Vučić – nema vremena, preuzeli smo rukovođenje Skupštinom, pošto ostali ne rade, prema tome, hvala.
Želim samo da skrenem pažnju da će ovaj zakon uneti još jednom podele unutar naših naroda, podele koje su bile pre više od 50 godina i mislim da je apsolutno suvišan. Ovim zakonom će se ponovo otvoriti sva ta pitanja i ona se neće rešiti. Ovim zakonom će se možda rehabilitovati neki koji su sarađivali sa okupatorom.
Ovim zakonom će se, kao i Zakonom o amnestiji, dati loš primer za budućnost, da je u ovoj zemlji sve moguće, sve dozvoljeno i da će sve biti oprošteno. Možete da im oprostite koliko hoćete, ali ne možemo da im zaboravimo, jer narod koji zaboravlja svoju istoriju, biće osuđen da je ponovo preživi. Nažalost, bili smo osuđeni da je ponovo preživimo i kroz sve te iste stvari smo prošli u vreme kada je ovoj zemlji i ovom narodu bilo najteže. Ako sada uhapsite Gorana Svilanovića, zato što poziva na rušenje teritorijalnog integriteta i suvereniteta ove zemlje, a možete da ga uhapsite ministre, ali nećete, zato što kaže da Kosovo treba da bude nezavisno. Ko to sme da kaže, ko to sme u ovoj državi da to kaže? U svakoj državi na svetu bio bi sutra u zatvoru.
Ako ga uhapsite, da li je žrtva političkog progona? Da li je žrtva političkog progona, pitam vas opet, da li su žrtve političkog progona oni Albanci koje ste za vreme zajedničke DOS-ove vlasti amnestirali, da nećete možda da ih rehabilitujete sada?
Gospodine ministre, to su naši državljani, oni su imali prebivalište na teritoriji Srbije. Znači, njih možete da rehabilitujete. Uzmite onu, kako se zove, Brovina, ona je žrtva političkog progona Slobodana Miloševića i SPS-a. Ramuš Haradinaj je žrtva političkog progona. Uostalom, to ste sami rekli, skinuli ste te poternice, ne vi, nego prošla vlada, pustili ih iz zatvora i sve ostalo. Sve je to žrtva političkog progona.
Zato, ako hoćete nekoga da rehabilitujete, mnogo bi bilo korektnije i poštenije da ste seli kada imate sednicu Vlade, pa rekli, ova Vlada odaje priznanje i rehabilituje Milana Nedića, Dražu Mihailovića, Ljotića i sve ostale, nego ovako, jer ćete imati opšti politički haos. Imaćete povratak onih koji su sarađivali sa okupatorom, oni će ovo iskoristiti kao priliku za rehabilitaciju.
Naravno, to sam i rekao. Ovo je samo logički nastavak mišljenja da je bolje sarađivati sa okupatorom, jer će biti bolje za naš narod, kako oni kažu. Jer, Nedić je, kako kažete, bio srpska majka, predsednik Vlade u vreme Hitlera. Taj ne bi dočekao sutra ujutru da dođete na vlast. Umro je, Bog da mu dušu prosti. Bolje što je umro, jer onaj ko sarađuje sa vašim neprijateljem, ne može nikada da bude rehabilitovan.
Gospodine Albijaniću, izvolite. Hvala vam.

Ne, zamolio bih vas, gospodine predsedavajući, da iskoristite tu priliku što predsedavate i što ste sami za predsedavajućim stolom.
Veoma sam zadovoljan što je gospodin Krstin rekao da je Ustav Republike Srbije demokratski dobar i da je evropski. Molio bih vas da to konstatujete zato što smo svih ovih godina svedoci da se drvlje i kamenje i alibi za sve promašaje i neuspehe prebacuje na taj ustav. Pa želim da, po Poslovniku, kažem da ima i pozitivnih primera u diskusiji. Hvala vam.

Ne, javio sam se za repliku gospodinu Ćirkoviću, pošto je, kada sam govorio o ovom predlogu zakona, isticao Milana Nedića, kao primer čoveka koji je bio predsednik Vlade u okupiranoj Srbiji, uopšte ne želeći da ulazim u to kakav je čovek bio, da li je bio dobar general, da li je imao zasluge pre toga, da li je pomagao i spašavao Srbe u vreme nemačke okupacije? Sve to na stranu.
Sama činjenica da je neko pristao da bude predsednik Vlade u okupiranoj Srbiji, kao i njegovi ministri, gospodine Ćirkoviću, apsolutno ne dozvoljava da na bilo koji način bude rehabilitovan. Niko nema pravo da prizna kapitulaciju i okupaciju, a oni su to uradili.
Zato, apsolutno potvrđujem sve ono o čemu sam malopre govorio, kada sam pričao da će ovaj zakon biti zloupotrebljen, da se rehabilituju ljudi koji su očigledno sarađivali sa okupatorom. I to nije ništa čudno, jer danas u Srbiji i u svetu nema toliko zemalja koje bi htele da nas okupiraju, koliko ima onih koji bi potrčali da im budu predsednici vlade i ministri u tim vladama. I zato to nije ništa čudno.
Samo molim da se Milan Nedić ne poredi sa Slobodanom Miloševićem, on je bio čovek koji je biran od strane ovoga naroda dva puta na predsedničkim izborima, za njega je glasalo nekoliko miliona ljudi i nemojte time da vređate ovaj narod i one koji su za njega glasali, kao i one koji nisu za njega glasali zato što je bio predsednik marionetske vlade u uslovima okupacije.
Slobodan Milošević je bio predsednik države koja se trudila da sačuva svoju nezavisnost, svoje nacionalne i državne interese i bez obzira na političke konotacije i političku pripadnost svakoga od nas, mislim da ta poređenja nisu umesna.
Što se tiče sahrane Slobodana Miloševića, kao što znate gradska vlast Beograda nije dozvolila da Slobodan Milošević bude sahranjen u Aleji velikana, iako smatramo da je njemu tu mesto. Ali, sa druge strane, gde on bude sahranjen to jeste aleja velikana.
S druge strane, gradska vlast takođe, odnosno nove institucije gradske vlasti nisu dozvolile da telo Slobodana Miloševića bude izloženo u nekim od reprezentativnih objekata; Vojska Jugoslavije nije dozvolila da to bude u Domu JNA ili Domu Vojske Jugoslavije; Vrhovni savet odbrane koji čine Boris Tadić, Marović i Vujanović nije dozvolio da Milošević bude sahranjen uz vojne počasti.
Pokušavali smo više puta, razgovarali sa Domom sindikata, Sava centrom, za Saveznu skupštinu je bila neophodna odluka za koju nisu hteli da glasaju Crnogorci i moram da kažem da je na kraju pronađeno rešenje uz pomoć Vlade Republike Srbije, da se izbegne da se Srbija obruka sa Slobodanom Miloševićem. Naravno da smatramo da je to velika bruka, ali sa druge strane treba jasno reći koje grane vlasti u Srbiji to nisu dozvolile.
Prema tome, ne bih želeo da polemišem dalje sa gospodinom Ćirkovićem oko toga. Pretpostavljam da niko nije imao loše namere, ali svaka istorijska ličnost je ličnost za sebe. Mi jesmo za rehabilitaciju svih političkih osuđenika, ali smo protiv toga da se kroz ovaj zakon može desiti da neko ko je eklatantni primer saradnje sa okupatorima, bude rehabilitovan. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, meni je žao što je ministar Stojković danas, spletom nesrećnih okolnosti, zadužen kao predstavnik Vlade za ova dva zakona, iako sam siguran da oni ne pripadaju njegovoj izvornoj nadležnosti, niti njegovom načinu mišljenja. Pretpostavljam da je ministar služio vojsku.
U našem narodu, kako je malopre rečeno, ne samo da postoji običaj da se ide u vojsku, nego postoji i izreka da je neko nesposoban ako ne ide u vojsku. Očigledno da je došlo vreme da su ti nesposobni više na ceni. Čak su neki od njih bili i predsednici vlade, ministri policije. Ministar policije da bude čovek koji nije išao u vojsku! Mislim da bi sada bio red da bude i ministar vojske.
Naravno, kada govorimo o amnestiji, ona se daje posle određenih velikih društvenih događaja: posle ratova, revolucija, kako kaže ministar, kao akt neke milosti, kada dođe do promene vlasti, itd.
Ovaj predlog zakona nema nikakvog utemeljenja. On definiše da se daje amnestija onima koji se nisu odazvali pozivu za služenje vojnog roka, posle 5. oktobra 2000. godine. Šta je bio razlog da neko ne ide na odsluženje vojnog roka?
Pre 2000. godine govorili su da neće da idu u vojsku zato što Srbija ratuje, da neće da ginu za srpske interese u Kninu, Banjaluci, na Kosovu i Metohiji. Pretpostavljam da ne bi ginuli za srpske interese ni kada bi neki okupator došao u ovu skupštinsku salu. Možda bi se samo premestili u prvi red, kao Milan Nedić. U svakom slučaju, posle toga bi bili rehabilitovani po ovom predlogu zakona. Prema tome, nemate nikakvih pravnih posledica.
Danas imamo predlog zakona koji definiše da se amnestiraju oni koji se nisu odazvali pozivu za služenje vojnog roka posle spektakularnih "demokratskih promena", posle kojih Srbija ni sa kim nije ratovala, posle kojih je Srbija bila u ljubavi sa celim svetom, krenula putem progresa, putem kojim je krenula da vraća decu koja su pobegla od našeg režima pre 2000. godine.
Sve ovo što sam ispričao jeste bajka. Ne samo da se to nije desilo, nego se i povećao broj ljudi koji se nisu odazvali vojnom roku. Ne samo da se nije smanjio broj onih koji su pobegli u inostranstvo, u odnosu na period od pre 2000. godine, nego se povećao. Da li je tako, ministre, po statistikama one prethodne vlade? Kada je toliko dobro posle 5. oktobra, zašto beže, zašto ne služe tu "demokratsku" vojsku SCG, a bežali su iz one "nedemokratske" vojske u naše vreme.
Mislim da je najbolje da se ne brukate više i da stalno predlažete amnestiju.
Predlažem da donesete zakon da više niko ne ide u vojsku. Kako možete da kažete da danas ide u vojsku i da, kojim nesrećnim slučajem, ne daj bože, izgubi život u toj vojsci? Roditelji tih momaka su u pravu – zašto njihova deca da ginu, a druga deca neće da idu u vojsku, a mi ih amnestiramo. Zbog čega?
Hajde, pitajte ponekad te sportiste koji imaju dvojno državljanstvo, da li se ne odazivaju na poziv za vojni rok, npr. u Grčkoj? Proverite da li neki od tih sportista koji ima dvojno državljanstvo ode da služi dva, tri meseca u Grčku, ili, kako to oni tamo zovu, neke treninge, kampove itd. Ne samo da neće da dođe da služi vojni rok ovde, nego neće ni da igra za reprezentaciju.
Nepojmljivo je ovo što ovde radimo. Čak i države koje imaju profesionalnu vojsku imaju načine kako organizuju ljude koji nemaju takav vojni rok kao mi, ali postoji obaveza da se najmanje jednom godišnje odlazi po mesec dana na obuku itd.
Pravo da vam kažem, neće vojska ni biti mnogo oštećena, ako oslobodite ove ljude služenja vojnog roka. Možda će čitaoci u biblioteci malo teže da pronalaze knjige, jer nema ko od vojnika da im pomogne. Možda ovi što peru pelene i veš u bolnicama, a sada se zovu vojnicima, možda će higijena po bolnicama biti malo slabija. Možda će biti malo više lišća po ovim krugovima, itd.
Doći ćemo u situaciju da svaki vojnik nema ni po pušku. Zato treba svaki vojnik, po ovom što ovde govorite, da kada dođe u vojsku, zaduži po kilogram onog praška "Faks helizima" i one vile za skupljanje lišća. Takvu vojsku ćete još da oslobodite obaveze da dođu i da nekoliko meseci sede i čitaju knjige, piju i kuvaju kafu onima koji posećuju biblioteke, pozorišta itd.
Nemojte više da brukate ovu vojsku. Bolje ukinite obavezu da se ide u vojsku. Prosto, ne mogu da shvatim kako neko može da predlaže takve zakone, naročito oni koji su služili vojni rok, koji znaju šta je ozbiljna država koja ne postoji bez ozbiljne vojske. Ministar kaže da se oni ne oslobađaju obaveze da idu u vojsku. Šta, nadate se da će doći posle ovoga? Ukinuli ste im kaznu, a oni će da dođu?
Predlažem da sada Mlađan Dinkić donese amnestiju za sve koji nisu dali fiskalne račune, pa će sledeći put imati obavezu da daju. Što ne amnestirate neka blaža krivična dela u krivičnom zakonu, što ste baš našli ova teška?
Evo šta amnestirate: izbegavanje vojne obaveze, popisa i pregleda, neizvršavanje materijalne obaveze, izbegavanje vojne službe onesposobljavanjem i obmanom, samovoljno odsustvovanje i bekstvo iz vojske SCG.
Hajde sada da idemo redom. Gospodine ministre, zašto amnestirate nekoga za samovoljno odsustvovanje i bekstvo iz vojske SCG?
Da li je to krivično delo neodazivanja i izbegavanja vojne obaveze? Zašto izbegavanje vojne službe onesposobljavanjem i obmanom?
Dešavalo se u ono vreme da neko sam sebi odseče deo prsta da ne bi išao u vojsku. Ne znam da li ga amnestirate, mada zašto bi neko sad to uradio? Sad kad neko ide u vojsku, bolji je provod nego da sedi kući. Svaki dan može da izlazi u grad, ima civilno odelo, a kad dobije da služi vojsku u Beogradu, on je "na konju". Sada te ljude amnestirate od odgovornosti. Uskraćujete im pravo da šest meseci žive u Beogradu.
Zašto amnestirate neizvršavanje materijalne obaveze? Šta je to materijalna obaveza? Kakve to veze ima sa izbegavanjem vojne službe? Materijalna obaveza je, koliko sam shvatio, kada vam vojska kaže da morate nešto da date, o tome ste pričali danas ovde, vi koji se zalažete za rehabilitaciju. Materijalna obaveza je, čini mi se, bio taj otkup posle 45. godine.
Danas postoji ta materijalna obaveza. Dakle, kada vojska kaže – dajte kamion, morate da date kamion. Kakve to veze ima sa izbegavanjem vojne obaveze i sa dijasporom? Zaista ne znam, kao i izbegavanje popisa i pregleda.
Znači, ovde ima nekoliko krivičnih dela koja su predviđena Krivičnim zakonikom, a koja su apsolutno neprimerena da stoje u zakonu o amnestiji. Cilj ovog zakona jeste da se izbegne 2.500 krivičnih prijava u vezi sa krivičnim delima za koje se predlaže amnestija. Kako je malopre rečeno, razlog za to je bitna promena društvenih okolnosti u vezi sa izvršavanjem vojne obaveze.

Da. Ne znam koja je bitna promena društvenih okolnosti koja se desila u vezi sa izvršavanjem vojne obaveze.
Znači, 2000. godine donet je Zakon o amnestiji na saveznom i republičkom nivou. Tim zakonom amnestirani su oni koji se nisu odazivali pozivima do 2000. godine, pravdajući se da je u pitanju nedemokratski režim, da Srbija ide u rat, da neće da ratuju za neke tuđe interese, ne shvatajući da, u stvari, brane svoj nacionalni i državni interes.
Kao što je rekao gospodin Nikolić, posle onih ratova u Bosni doneta je takođe amnestija, što je normalan postupak kada se završe ratovi, dođe do nekih velikih društvenih promena, itd. Tim zakonima 2000. godine, nažalost, amnestirani su albanski separatisti i teroristi koji su ubijali Srbe na Kosovu i Metohiji.
Ne znam ko je amnestirao, gospodine ministre, ne znam kako ste to podveli, ko je proglasio amnestiju za ove što su naredili bombardovanje SRJ, protiv kojih je vođen sudski proces. To je bilo preispitivanje, čini mi se da je Vrhovni sud to praktično činio.
Žao mi je, gospodine ministre, pustite Tomu Nikolića, slušajte ovamo, jer Toma ne glasa za vas, nego ja. Kaže ministar, da nije video da smo glasali za njega, evo veruje na reč da smo glasali. Inače, ne bi bio izabran da nismo glasali.
Znači, da ne stoji ona odrednica u Zakonu o rehabilitaciji da treba da ima prebivalište na teritoriji Republike Srbije, verujem da bi nekome palo na pamet da izvrši rehabilitaciju Bila Klintona, Širaka, Solane, koji su pravosnažnim presudama osuđeni za bombardovanje naše države.
Vidite da Interpol poništava naše poternice. Fjora Brovina je direktno iz zatvora otišla na sednicu, čekalo ju je 20.000 ljudi u Prištini. Reč je o albanskim separatistima i teroristima. Oni su u našim zatvorima bili maltene u istim ćelijama sa ljudima koji su osuđeni zbog, navodno, ratnih zločina prema Albancima.
Ovo je sada nastavak procesa amnestiranja koji je, pre svega, motivisan činjenicom da neki naši poznati ljudi imaju problema sa dolaskom u zemlju zato što će biti uhapšeni, jer nisu služili vojsku. Da među njima nema tih poznatih ljudi, uglednih ličnosti, bogatih ljudi, nego da je to neka sirotinja, znate kada bi se setili da amnestirate – nikada.
Da nije bio Vlade Divac u pitanju, nikada se niko ne bi setio da predloži ovaj zakon. Naravno, ne mislim da su svi ljudi isti, svako ima svoje zasluge, ali svi imaju ista prava, obaveze i odgovornosti.
Bolje je, gospodine ministre, osloboditi služenja vojnog roka i vojne obaveze ljude koji nemaju prebivalište ili boravak u našoj zemlji i privremeno borave u inostranstvu, nego na ovakav način ovo raditi.
Za nekoliko godina imaćete isti problem, zato što ljudi koje smo sada amnestirali sigurno neće doći da odsluže svoju vojnu obavezu. Kada do sada nisu došli, neće doći ni kasnije. Uostalom, zašto od njih tražimo da dolaze?
Oslobodili smo sve one koji su pobegli za vreme rata. Pogledajte sami, poslanici, mnogi od vas nisu bili u našoj zemlji kada je bilo bombardovanje. Oni koji sada nisu ovde, koji bojkotuju rad parlamenta, pozivali su čak da se bombardovanje nastavi, sve dok ne padne Milošević. Samo još malo, kaže, samo još malo bombardujte, još veće bombe, gde je gušća naseljenost, biće veći udarac za Miloševića. Sve smo ih amnestirali, nisu oni ni za šta odgovorni, biće rehabilitovani.
Ovde nije suština da smo protiv ovoga, zato što smo protiv dijaspore. Ako je do toga, ako su u pitanju ljudi koji zaista ne mogu da se vrate zato što će izgubiti posao i sve ostalo, može se zažmuriti, ali nije problem u tome.
Ustanovljava se praksa da ne postoji nikakva obaveza da se služi vojna obaveza i imaćemo veliki problem, ako ikada budemo u prilici da izvršimo bilo kakvu mobilizaciju.
Ako ćete me amnestirati, sada bih mogao odavde da pozovem sve građane ove zemlje da niko ne ide u vojsku, kao što su zvali vaši bivši drugovi i gospoda iz DOS-a, da se ne plaća struja, pa sada kada ste preuzeli EPS mora da se plati. I to što ste pričali da ne treba da se plati, jer ne može da se živi ni od čega, ljudi su bacali račune, pa sada ti što su bacali račune ne mogu da navataju onoga što im je obećavao da ne treba da plate.
Sada imamo situaciju, sutra da se desi nešto vezano za jug Srbije ili za Kosovo i Metohiju, zašto bi ovaj iz Subotice išao dole. On će da kaže – neću, zato što će neki budući ministar da predloži amnestiju, a onaj koji ode i pogine, treba da proklinje celog života nekoga ko ga je tamo poslao.
Moramo imati iste aršine prema svima, ili oslobodimo sve ili svi moraju da idu. Ovako nije pošteno, nije korektno, ljudski. Nije srpski da nekoga oslobađate vojske, možda nije srpski ni da nekoga terate da ide u vojsku. Možda je to neki mit o nama da smo veliki ratnici i vojnici, a u suštini pobegosmo sa bojnog polja.
Ipak mislim da nije srpski ovaj predlog zakona. Trebalo bi da bude ponos i čast svima u zemlji i u svetu da imaju priliku da makar pet dana budu vojnici ove države i ovog naroda. Kada je u pitanju vojna obaveza i kada su u pitanju izbori u većini zemalja na svetu, dijaspora ima obavezu da dođe u maticu i da glasa.
Ako će neko da napusti našu zemlju i državljanstvo i da se odrekne svojih dedova, pradedova i onoga što jeste, zbog toga da ne bi išao u vojsku, takvi i ne zaslužuju da budu naši građani.
Zato, gospodine ministre, predlažem da još jednom razmislite o svemu ovome. Ovaj zakon može imati praktični efekat, da ljudi koji dolaze za uskršnje praznike sada mogu da dođu iz inostranstva bez bojazni da će ih neko privesti.
Ali, zaista nisam primetio da se, osim tih poznatih ličnosti, zainteresovao i bilo ko iz Vlade za neke obične ljude. Primite neku porodicu, nekoga običnog koga je zaustavio na granici zato što nije išao u vojsku, a ne kada ima problem neki ugledni biznismen, sportista, zato što je javna ličnost, zato što poznaje ovoga ili onoga ili zato što za nekoga glasa ili ga podržava na izborima. Zbog njega se pišu zakoni.
Hvala vam puno. Gospodine ministre, još jednom kažemo, ovaj zakon je po našem mišljenju neprihvatljiv, glasaćemo protiv ovog zakona i mislim da je najbolje rešenje da još jednom o njemu razmislite.
Ako se već vojno ministarstvo slaže sa tim, neka jednostavno promeni zakon na saveznom nivou ili nivou državne zajednice Srbije i Crne Gore, pa da kaže da oni naši državljani koji privremeno borave u inostranstvu, dok su tamo nemaju obavezu da dolaze na vojnu obavezu. Ovako ustanovljavate prasku, kao što ste malopre citirali Orvela, koji je rekao: "Svi su jednaki, samo su neki jednakiji od drugih". Tačno je, svi su jednaki pred zakonom, ali neki su malo jednakiji od drugih. Za njih ne važe zakoni. Ako zakoni ne važe za sve, to nisu zakoni, to su nametnute drakonske obaveze. Hvala.

Ovo nije po Poslovniku. Ovo je replika, pošto je gospodin Vučić spomenuo SPS, pa sam se javio.

Što se tiče ove teme o kojoj je gospodin Vučić govorio, razumem da bavljenje politikom podrazumeva obraćanje biračkom telu. Radi potpune istine želim da kažem sledeću stvar: Socijalistička partija Srbije je glasala za svaki predlog Srpske radikalne stranke koji je ikada bio u parlamentu. Molim da to imate u vidu kada govorite o SPS-u.
Takođe, SPS je pozdravila poziv SRS-a Demokratskoj stranci Srbije da se napravi vlada posle parlamentarnih izbora. Takođe, SPS je prihvatila poziv DSS-a da se napravi vlada uz našu podršku da ne bi na vlasti bila Demokratska stranka.
I to nije nikakva tajna, tu odluku smo doneli u januaru 2004. godine i danas smatramo da je za Srbiju bolja vlada u kojoj neće biti Demokratska stranka od ove koju mi podržavamo.
Zahvaljujući toj podršci i našim stavovima, za ove dve godine nije bilo izručenja Haškom tribunalu, naši ljudi su pušteni da se brane sa slobode i tražimo da se pusti i Vojislav Šešelj, i da se naši ljudi koji su pušteni da se brane sa slobode ne vraćaju da im se sudi u Hagu, već da im se sudi pred domaćim sudovima.
I zato, kada govorimo o ovim našim političkim prepucavanjima, nisam želeo malopre da reagujem ni kada je Tomislav Nikolić rekao da su neki koji su sada na vlasti ili su bili na vlasti gori od Miloševića. Nije to bitno. Nisam hteo da reagujem ni kada Toma Nikolić u izjavama govori kako je Milošević izdao Krajinu, Kosovo itd. Svako ima pravo na svoj politički stav o određenim ljudima. Mi smatramo da to nije istina i da to nije tačno.
U ovim našim političkim odnosima ne vidim potrebu da se SRS i SPS, umesto da traže zajedničke imenitelje, svađaju na malim razlikama. Osim ukoliko nije cilj samo preuzimanje, ili otimanje, ili krađa, ili bilo šta biračkog tela.
Što se tiče toga SPS je glasala za vaš predlog i smatramo da taj predlog treba da bude na dnevnom redu. Za taj predlog je glasalo 85 narodnih poslanika, od toga 22 su bila iz SPS-a, znači svi, 100% naših. Prema tome, nemojte nama prebacivati. Drugo, a pogledajte gde su bili vaši poslanici, zašto nisu došli na glasanje. Toliko što se toga tiče.
Mi nismo glasali za ovaj dnevni red, kao što znate. Mi smo protiv ovog dnevnog reda i bićemo protiv i zakona o rehabilitaciji, i zakona o amnestiji, a kao što znate, nije nikakva tajna, podržavamo Vladu Vojislava Koštunice dok tu odluku ne promenimo. To nije razlog da međusobno jedni na druge kidišemo, kada i vi sami dobro znate da je alternativa tome da imate na vlasti ponovo Batića, Đelića, Šutanovca za ministra policije itd.
Znači, u svakom slučaju SPS će naravno glasati za svaki predlog SRS ili bilo koje druge političke stranke koji je u skladu sa nacionalnim i državnim interesima. Ne vidim razloga da čitavu političku raspravu svodimo na to ko je veći ili manji na strani nacionalnih interesa ili ne.
Naravno, u politici se ponekad koalicije i politički savezi ne prave po onome što bi se najviše želelo ili volelo, nego po onome što se ponekad u politici mora učiniti da bi vlast uopšte mogla da funkcioniše. I vi to dobro znate, jer smo na vlasti i mi i vi u mnogim opštinama Srbije zajedno sa nekim političkim strankama koje ovde sede na potpuno drugačijim političkim stranama.
To je politički život. Naravno da dobro znamo šta nam je politički cilj, ali se do tog političkog cilja i do koalicija koje su naravno možda i najprihvatljivije građanima Srbije ne dolazi ukoliko nema političke matematike da je to realno. Politika ponekad nije ono što je željeno nego ono što je realno.
Zato građani Srbije danas treba da budu zahvalni što su neki zakoni, koji su doneti u ovoj skupštini, doneti i zahvaljujući uticaju SPS-a, a to su Zakon o radu, Zakon o penzijskom osiguranju, koji nije onakav kakav je trebalo da bude u skladu sa onim što je tražio Međunarodni monetarni fond itd. Na naš zahtev je skinut zakon o boračko-invalidskoj zaštiti sa dnevnog reda Narodne skupštine Republike Srbije, na naš zahtev nema izručenja Haškom tribunalu, i da ne nabrajam dalje.
Prema tome, uopšte se nisam javio da bih stručno polemisao sa Aleksandrom Vučićem, već isključivo zbog ove političke činjenice koja je opštepoznata i nema potrebe da mi stalno i svaki put objašnjavamo da li neko podržava ili ne podržava Vladu. Ako se udalje mi ćemo u aprilu i maju naravno to pitanje ponovo staviti na dnevni red. I vi dobro znate iz vaše stranke da je ponekada, kada ste vi donosili vaše političke odluke, niste ih baš tako jednostavno donosili, i ponekad ste podržavali između ostalog i zbog toga da ne bi na vlast došao neko drugi, a to naročito znate posle 1999. godine.

Nemam ništa protiv da gospodin Vučić i ja govorimo ceo dan. Naravno da SPS podržava Vojislava Koštunicu od januara 2004. godine i to javno. Mi smo doneli odluku i javno to činimo, za razliku od nekih koji to žele ili rade tajno.
Što se tiče toga zašto smo to učinili, ne znam da li vi zaista osporavate pravo svakom poslaniku da govori, ko god hoće da polemiše neka izađe, nemam ništa protiv da polemišem sa 80 poslanika. Mislim, da ne bi došli na vlast oni koje danas karakterišemo kao one koji žele da zapale Skupštinu, i koji su zapalili Skupštinu, i oni koji uzimaju neke motke, koje će im se uvek obiti o glavu, upravo treba da izbegnemo ovakve polemike i ovakva ponašanja.
Mi možemo između sebe da polemišemo koliko hoćete i da jedni drugima otimamo biračko telo, ali nam treba treći. Taj treći je bio potreban, ili drugi, vama. Uvek u političkim savezima je neophodno napraviti koaliciju posle izbora ili pre izbora.
Ne želim da sada polemišem, da zloupotrebljavam situaciju i da kažem da je SRS dala kvorum za izbor Komisije za hartije od vrednosti koju vodi G17 plus. To je istina, pogledajte stenogram i zapisnike. Poslanici SPS su izvukli kartice, jer smo bili nezadovoljni sastavom te komisije. Vi ste ostavili kartice i glasali ste protiv, ali je komisija koju vodi G17 plus izabrana. Ne kažem i neću da vam kažem da vi to podržavate.
(Aleksandar Vučić, sa mesta: Replika, lično.)
Ne može replika lično. Možemo vi i ja lično, pošto smo prijatelji, da polemišemo kad god hoćete. Ovde vodimo politiku. (Dobacivanje iz sale.) Šta je uvreda? Nismo prijatelji? Gospodo, mi smo zajedno bili, i ti si tamo zajedno sa SPS.
(Goran Cvetanović, sa mesta: Nisam "ti", ja sam "vi".)
Pošto smo prijatelji, onda smo na "ti".

Mislim da je SRS odabrala pogrešnu metu.
Nemam ništa protiv, ali nikada vam nismo rekli da ste vi krivi zato što je 2000. godine Milošević izgubio na izborima, jer niste hteli da zajedno sa nama napravite listu. Nikada vam nismo rekli da ste prvi proglasili, jer je Čeda Jovanović bio u vašem izbornom štabu, da smo izgubili 24. septembra itd. Zašto bismo to radili? Niste vi naši politički protivnici. Mi vama izgleda jesmo. Mi smo vama veći protivnici od ovog što hoće da vas tera nekom motkom sa političke scene Srbije.
Prema tome, da ne bi bio taj Krstić, koji će sve da vas tera i nas motkom, da ne bi bio Goran Svilanović, da ne bi bio Vladan Batić, da ne bi bio Đelić, da ne bi bio Šutanovac, SPS je podržala Vojislava Koštunicu. Kakva je razlika između Vojislava Koštunice i svih njih, mi imamo dogovor sa DSS-om i Vojislavom Koštunicom. Sa kim on pravi koalicije, jednostavno je to nemoguće.
Uostalom, pogledajte po opštinama sa kim ste sve u koaliciji. Ima veze, Goco, zato što i u Zemunu postoji veza. Valjda su svi ti lopovi isti od vrha pa do dole. Nije moguće da su sada u vrhu lopovi, a dole na lokalnom nivou su neki pošteni ljudi itd. Znači, ako je već tako, onda svuda da raskinemo te koalicije i ako mislite da je SPS vama politički protivnik, onda svuda da raskinemo te koalicije. Nemam ništa protiv.
Ne mislim da je to tačno i mislim da svi zajedno treba da se čuvamo izjava iza kojih nema političkog povratka, jer šta god mislili jedni o drugima ne verujem da imate bliže od nas, niti mi od vas na političkoj sceni Srbije. Mislim da je potpuno pogrešno usmeravati raspravu u ovom smeru, ali ako hoćete nemam ništa protiv.

Neću iskoristiti ni minut svog vremena. Želim da stavim tačku na ove polemike.
Mislim da nema potrebe da se međusobno nadgornjavamo, umesto da se trudimo da nikada ne dođu na vlast neki drugi, koji bi radili nešto što je na štetu Srbije i moram da se saglasim sa gospodinom Vučićem, koji je malopre rekao da ipak gospodin Marković nije isti kao Nataša Mićić. To je bio jedan od razloga zašto smo podržali Vojislava Koštunicu.
S druge strane, politika je čudo. Podsetio bih vas da u isto vreme kada je Vuk Drašković bio potpredsednik Savezne vlade, Vojislav Šešelj je bio potpredsednik Republičke vlade, u vreme vlasti SPS i Slobodana Miloševića. Niste ga vi birali, ali smo svi zajedno učestvovali u nekoj od tih vlasti.
Znači, nema potrebe da sada međusobno polemišemo, vi ste opozicija, mi smo stranka koja podržava Vojislava Koštunicu, ne zato što smatramo da je to idealno, nego zato što Srbija nije imala drugo rešenje. Kada ga bude imala i da li će ga imati stvar je političke odluke ko će sa kim praviti koalicije. Naravno, mi nikada nismo hvalili nikoga iz stranke G17 ili SPO-a. Mi se naprotiv trudimo da se maksimalno korektno odnosimo prema nekim obavezama koje imamo iz dogovora sa Vojislavom Koštunicom, a ono što za nas nije prihvatljivo nikada nećemo prihvatiti, niti za to glasati.
Još jednom kažem, ako se Srbija nalazi pred dilemom, da li Koštunica ili DS, kada već ne mogu radikali i SPS, ili radikali i DSS da naprave vladu, mi ćemo uvek podržati u toj alternativi Koštunicu. Mislim da smo bili u pravu. Dokole će to trajati, stvar je političke procene svake političke stranke.

Dame i gospodo narodni poslanici, veoma je zanimljivo da minut ćutanja za tzv. žrtve Miloševićevog režima traži poslanik ili šef, do danas, poslaničkog kluba koji je okupio Bogoljub Karić. Teško da je Bogoljub Karić bio žrtva Miloševićevog  režima!
Bogoljub Karić i još neki u ovoj Srbiji napadaju SPS da su izdali Slobodana Miloševića, a da ga on više od svih nas voli, a vi sada u ime te poslaničke grupe tražite minut ćutanja za žrtve tog istog Slobodana Miloševića.
Molim vas da se dogovorite u okviru vaše poslaničke grupe za koju ste vi politiku, za šta se vi zalažete. Bogoljub Karić je direktno prenosio hapšenje Miloševića pod kajronom "poslednji čin". Bogoljub Karić je direktno prenosio i sahranu Slobodana Miloševića.
Teško je, dame i gospodo, objasniti narodu Srbije da je Bogoljub Karić bio žrtva sistema. Bogoljub Karić je nastao i sve što ima duguje tom Slobodanu Miloševiću! I, apsolutno je nemoralno da tražite minut ćutanja za žrtve režima Slobodana Miloševića. Razumem da to traži neko drugi.
Takođe, želeo bih da vas podsetim, dame i gospodo, da je predsednik vaše stranke Nebojša Čović, do 1996. godine, bio član rukovodstva SPS. Valjda je pre 1996. godine, kako vi to smatrate, bilo žrtava tog tzv. Miloševićevog režima, ali onda snosite i vi odgovornost jer je predsednik vaše stranke bio u najužem rukovodstvu SPS. Ovo je, naravno, reakcija na ono što se desilo juče. To je bio za nas jedan civilizacijski čin, jer je umro predsednik jedne parlamentarne stranke koja ima poslanike u Narodnoj skupštini. Sve izvan i iznad toga jeste stvar besomučne politizacije.
Socijalistička partija Srbije je ustajala i davala minut ćutanja za sve one kad god je predsedavajući u Narodnoj skupštini to zatražio. To je bilo i kada je ubijen Zoran Đinđić, iako je bio naš najveći politički protivnik, iako je pohapsio i pretio da uništi SPS, smatrali smo da je civilizacijski čin da se nekome oda pošta minutom ćutanja.
Ne želimo da komentarišemo ko se kako ponašao, ali mislim da današnju sednicu ukoliko želimo na ovakav način da politizujemo, nema problema, evo, ceo dan ćemo raspravljati o tome da li je Bogoljub Karić žrtva Miloševićevog režima, osim ukoliko ne želite da kažete da vaš poslanički klub nema nikakve veze sa Bogoljubom Karićem. Video sam gospodina Meha Omerovića na skupu Bogoljuba Karića u "Sava centru". Da li je to tačno?
Dame i gospodo, molim vas da ne koristimo nečiju smrt i da ne koristimo ovu temu za sakupljanje političkih poena, kojih na ovom kraju nema. Lideri vaših stranaka nisu ti koji su bili žrtve Miloševićevog režima i zaista je neumesno na ovakav način tražiti odavanje pošte nekome na čijoj strani nisu bili oni koji su lideri vaših političkih stranaka i koalicija.

Povređen je Poslovnik zato što je koleginica Nestorović okarakterisala moje izlaganje na takav način, da ja na bljutav način, kako ona kaže, pokušavam da skrenem temu.
Dame i gospodo, SPS osuđuje svaki zločin koji se desi i tražimo da se istina utvrdi do kraja, ali, ako govorite u ime vaše poslaničke grupe nemojte od nas tražiti da slušamo kako Bogoljub Karić svakoga dana napada rukovodstvo SPS-a da je izdalo Slobodana Miloševića, da oni više vole porodicu Milošević, da svakoga dana se objavljuju prilozi u BK Telefaktu itd, a vi u ime tog poslaničkog kluba tražite minut ćutanja za žrtve tog istog Slobodana Miloševića.
Bogoljub Karić je objavljivao i prenosio direktno hapšenje Slobodana Miloševića kada je to trebalo Zoranu Đinđiću. Danas kada njemu to treba direktno prenosi i sahranu Slobodana Miloševića. Ja o tome govorim. Govorim o političkom cinizmu.
A ono što je govorio gospodin Meho Omerović...nemojte govoriti o koferima. Ono što imaju vaši lideri i Bogoljub Karić se ne može meriti koferima, može se meriti šleperima i milionima. Vi ste poslednji koji o tome može da govori. Bogoljub Karić je od ove države i od SPS-a i Slobodana Miloševića, i na tom imenu i na tome što je, navodno, svako jutro pio kafu u toj kući, stekao sve. Finansirao je njegov pad, finansirao je one koji su ga rušili, a danas pokušava da na Slobodanu Miloševiću, mrtvom ili živom, zaradi političke poene.
Zato sam se javio. Ja ne mogu da utičem na vaše stavove. Vi mislite kako mislite, ali nema tog čoveka u Srbiji koji smatra da je Bogoljub Karić žrtva Miloševićevog režima. Mogu da kažem samo to da su Slobodan Milošević i SPS žrtve toga šta su radili Bogoljub Karić i ostali tajkuni u vreme kada smo bili na vlasti. Hvala vam.

Nadam se, gospodine Anđelkoviću, da je utvrđen kvorum. Utvrđen je kvorum pre nego što ste vi ušli.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što znate, SPS je uputila zahtev predsedniku Narodne skupštine Republike Srbije i predsednicima poslaničkih grupa da se pre početka Prve sednice Prvog redovnog zasedanja, danas, 27. marta, u 10,00 sati, minutom ćutanja oda pošta nedavno preminulom predsedniku SPS-a i nekadašnjem predsedniku Republike Srbije i SR Jugoslavije Slobodanu Miloševiću.

Meni je žao i nama je svima žao što jutros u 10,00 sati, kada je trebalo da počne Prva sednica Prvog redovnog zasedanja, ostali narodni poslanici nisu bili prisutni. Takođe, mi želimo da izrazimo najoštriji protest, jer RTS u direktnom prenosu Skupštine nije uopšte prikazala poslanike SPS-a, već je naprotiv prikazala praznu salu.

Želimo i tražimo od odgovarajućih organa Narodne skupštine Republike Srbije da se utvrdi odgovornost, da direktor RTS-a podnese Skupštini izveštaj zbog čega je to tako i da se kazne odgovorna lica. Takođe, kao što znate, imajući u vidu da u direktnom prenosu građanima Srbije nije bilo omogućeno da vide poslanike koji su želeli da odaju poštu predsedniku SPS-a i bivšem predsedniku SR Jugoslavije i Srbije, predlažem i tražim od predsedavajućeg da minutom ćutanja odamo poštu preminulom Slobodanu Miloševiću. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedniče Vlade, poštovani predsedniče Republike, uvaženi ministri, poštovani građani Srbije, tema o kojoj danas govorimo i sednica koju danas održavamo svakako nije jedna od uobičajenih tema. Ovo je srpski arhetip.
Tema o kojoj danas govorimo vezana je za srpske korene, za srpske seobe, ali nažalost, kao što se možda vidi iz same ove sednice, i za srpske deobe. Da je u Srbiji stanje drugačije, ne bi trebalo da zakazujemo ovakve sednice. Da u Srbiji postoji političko jedinstvo ne bi trebalo ni da oko ove najvažnije nacionalne i državne teme postavljamo međusobne partijske plotove.
Nažalost, čini mi se da smo suviše mnogo vremena u našoj istoriji, i to ne samo u ovih 15 godina, iako možda neko misli da istorija počinje od 5. oktobra i do danas, i decenija u našoj istoriji potrošili optužujući jedni druge, ne shvatajući da se boreći sami protiv sebe ujedno ne borimo dovoljno protiv onoga što jeste konstanta politike na Kosovu i Metohiji svih ovih decenija i vekova.
Ta konstanta jeste stalna, jedinstvena i uporna želja Albanaca na Kosovu i Metohiji ka stvaranju nezavisnog Kosova i Metohije.
Ovde ima mnogo političkih stranaka koje se nalaze u Skupštini Srbije, koje predstavljaju ne samo građane Srbije nego i Srbe. Među nama postoje ozbiljne političke razlike, kao što se vidi, u tome kako vidimo budućnost Kosova i Metohije. Da li neko od nas sumnja da li postoje bilo kakve razlike o budućnosti Kosova među albanskim političkim partijama?
Da li postoji jedna politička partija na Kosovu i Metohiji koja je trenutno u parlamentu Kosova, gde se mogu čuti ovakvi tonovi kao npr. što se mogu čuti na srpskoj političkoj sceni ili u srpskoj Skupštini? Ne, zato što oni znaju šta hoće, oni hoće nezavisno, samostalno i od Srba etnički očišćeno Kosovo. Da li mi to vidimo ili ne vidimo? Da li mi to čujemo ili ne želimo da čujemo i da li i dalje stalno gubimo vreme optužujući jedni druge?
Zato danas mislim da kao narodni poslanici koje je narod birao, pa i naš narod koji živi na Kosovu i Metohiji, treba da odamo priznanje i zahvalnost svim Srbima koji su, i pored terorizma i etničkog čišćenja, ostali da žive na Kosovu i Metohiji, svesni da to može biti opasno po njihov život.
Jeste Kosovo deo naše istorije, jeste Kosovo deo naše budućnosti, ali je Kosovo deo naše sadašnjosti i tamo i danas živi naš narod i on zaslužuje da zna šta vodeći srpski političari misle o budućnosti Kosova i Metohije. Zato treba odati priznanje svima koji su ostali da žive i posle 1999. godine na Kosovu i Metohiji. Možemo se mi ovde boriti koliko god hoćemo za Kosovo i Metohiju, ali ako nema Srba na Kosovu i Metohiji onda nema ni Kosova u Srbiji.
Smatram da treba sećanjem da odamo poštovanje i priznanje svima onima koji su dali živote za odbranu svog naroda i svoje države u svim borbama za slobodu srpskog naroda i za opstanak Srba na Kosovu i Metohiji, i to se ne odnosi samo na poslednjih deset, petnaest godina, to se odnosi na poslednjih nekoliko vekova, pa i svima onima koji su dali svoje živote i branili Kosovo i Metohiju onda kada smo bili izloženi bombardovanju.
Oni su branili svoju zemlju i svoj narod, a slušajući i ono što smo danas ovde govorili i zapisali, oni su branili osnove srpske politike, politike Srbije, branili su osnove politike srpskog naroda, a to je da je Kosovo sastavni deo Srbije. Zato su dali svoje živote i oni, osim retkih izuzetaka, nisu ratni zločinci, na Kosovu nije bilo kolektivnog, organizovanog i sistematskog genocida od srpske države i srpskog naroda. Naprotiv, bilo je organizovanog etničkog čišćenja Srba od strane Albanaca na Kosovu i Metohiji.
Nadam se da je krajnje vreme da doživimo otrežnjenje; svi oni koji su deset, petnaest godina govorili o tome da je na Kosovu glavni problem nedostatak ljudskih prava Albanaca ili tzv. demokratsko pitanje imali su dovoljno prilike, nažalost, da se uvere posle 2000. godine da to apsolutno nikada nije bila tema dnevnog reda, nego da je tema na Kosovu i Metohiji uvek i isključivo bila stvaranje nezavisnog Kosova i Metohije.
Uostalom, podsetio bih da je u vreme nekadašnje SFRJ naša država uložila 12 milijardi dolara na teritoriji Kosova, da je naša Republika Srbija Kosovu predložila i u samom Rambujeu najviši stepen autonomije koji na svetu postoji, da je prihvaćeno čak i međunarodno prisustvo ako bi se potpisao taj politički sporazum o Kosovu i Metohiji.
Jedino na šta država nije bila spremna da pristane, a mislim da niste spremni ni vi koji danas vodite ovu državu, to je da se raspiše referendum koji je bio predviđen sporazumom iz Rambujea. Bilo je predviđeno, kao što znate, tzv. pravo Kosovarima da posle tri godine od održavanja međunarodne konferencije u Rambujeu održe referendum.
Dame i gospodo, da je to prihvaćeno 1999. godine taj referendum bi bio održan 2002. godine, danas na Kosovu ne bi bilo Srba, danas bi Kosovo bilo nezavisna država. Nadam se da kod bilo koga od vas i od nas ovde ne postoji ni gram sumnje da Albanci znaju šta hoće i da bi unapred bio poznat ishod takvog referenduma.
Nažalost, tragovi takve logike vide se i u stavovima Kontakt grupe gde se u jednom delu zaključaka sa londonskog sastanka Kontakt grupe govori da Srbija treba da prihvati da rešenje treba da bude prihvatljivo za narod Kosova.
Takođe, ne bih se sada vraćao na sve ono što se odnosi na lažnu sliku koja je stvarana o Srbiji u vreme kada je trebalo stvoriti predstavu i uvertiru za bombardovanje naše zemlje; da li se u Račku zaista desio masakr, što je bio povod za bombardovanje naše zemlje. Takođe, da li su, kao što je i sama gospođa Ranta, koja je bila patolog u tom slučaju, priznala da je slučaj Račak bio isfabrikovan, isto kao i Markale, kao alibi za bombardovanje Republike Srpske i za bombardovanje SRJ.
Po našem mišljenju greška je bila i amnestija albanskih terorista i separatista iz srpskih zatvora, jer oni nisu bili u srpskim zatvorima zato što su bili politički zatvorenici, oni su bili u zatvorima zato što su ubijali srpsku decu i Srbe na Kosovu i Metohiji.
Takođe smatramo da je bila greška učešće u privremenim institucijama, takozvanim, na Kosovu i Metohiji, jer je ova ista skupština proglasila tzv. Hekerupov Ustav nelegitimnim i nelegalnim. Takođe, bili smo protiv učešća Srba na izborima na Kosovu i Metohiji, jer bi se time legalizovale te tzv. privremene institucije na Kosovu i Metohiji.
Koji su to standardi danas ispunjeni na Kosovu i Metohiji? Govorilo se o politici standardi pre statusa; sada se više ne govori o tome, sada se govori o politici standarda i statusa u isto vreme. Uskoro će se govoriti – prvo status, pa onda standardi.
Jednostavno, nema multietničkog Kosmeta, zbog toga što Albanci ne žele da žive u miru sa Srbima. Rešenje za Kosovo i Metohiju, što se tiče Albanaca, jeste da na Kosmetu više nema Srba i to je valjda svima jasno posle nekoliko vekova.
Ono što se danas dešava na Kosovu i Metohiji jeste direktna posledica nesprovođenja Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN. Ta rezolucija, kao što znate, kao i sve druge rezolucije Saveta bezbednosti, ima obavezujući karakter, ona je doneta na osnovu Glave VII Povelje UN. Ona je bila rezultat, posledica bombardovanja naše zemlje i našeg naroda.
Ona nije idealna, ali vi je i danas spominjete kao nešto što je jedina slamka spasa, koja i danas drži Kosovo i Metohiju u okviru teritorijalnog integriteta i suvereniteta naše države i našeg naroda. Oni koji su insistirali da se ta rezolucija donese, a između ostalog, tu je bio i čuveni Ahtisari, oni danas ne poštuju tu rezoluciju.
Podsetio bih da u toj rezoluciji piše – mir i bezbednost za sve građane, razoružanje terorista, povratak izbeglica i raseljenih lica, povratak jugoslovenskog osoblja, vojske i policije, po određenim namenama i suštinska autonomija za Kosovo i Metohiju.
Od 280.000 raseljenih lica sa Kosova i Metohije svega se 2% vratilo u tu našu pokrajinu. Ostalo je da živi još oko 215.000 nealbanaca, a od toga oko 150.000 Srba. Od dolaska KFOR-a i UNMIK-a bilo je više od 7.500 terorističkih napada na Kosovu, ubijeno je više od 1.200 Srba, povređeno je i ranjeno više od 1.500 ljudi, uništeno i oštećeno više od 150 crkava i manastira.
Na Kosovu vladaju terorističke bande, ne sama Al kaida i mudžahedini, ne treba ići tako daleko. Pripadnici OVK i Albanske nacionalne armije su i pripadnici zvaničnih kosovskih struktura, Zaštitnog korpusa, Kosovske policijske službe, Vlade i Skupštine Kosova i Metohije i naravno, političkih partija.
Tek pokoji Albanac se nađe na spisku Karle del Ponte, da se nađe pred Haškim tribunalom. Dakle, ako se i tamo nađe, ubrzo se pušta da se brani sa slobode, da se malo bavi politikom, dok mu se ne izrekne konačna presuda. Oni su sprovodili politiku etničkog čišćenja, a ne samo da se i dalje nalaze na slobodi, nego se i puštaju kada se uhapse na osnovu poternice Interpola, a u tome je i prethodna Vlada Srbije učestvovala, šaljući poruke da su to poternice bivšeg režima koje sada ne važe u nekom novom režimu. To su bile poternice, dame i gospodo, za terorizam, protiv onih ljudi koji su ubijali ne samo Srbe, nego i druge lojalne građane države Srbije.
Nažalost, danas između Srbije i Kosmeta, iako je Kosmet i dalje formalno deo Srbije, čak i po Rezoluciji Saveta bezbednosti, postoji carina, a ne postoji carina između Kosmeta i Albanije. Danas se građani Srbije koji žive na Kosovu, kada pređu u Srbiju ili kada žele da ostvare određena prava unutar Srbije, van Kosova i Metohije, često tretiraju kao građani drugog reda.
Nema jedinstvenog informativnog prostora. To sam govorio sto puta i ponoviću ponovo. Kada je bio 17. mart, kada se desilo etničko čišćenje na Kosovu i Metohiji, RTS i drugi srpski mediji su imali direktne izveštače i snimak ulaska američkih trupa u Bagdad, Avganistan i druge gradove u svetu, a celu noć se vrtela slika zapaljene džamije iz Beograda, dok su se na Kosovu i Metohiji palile srpske svetinje i ubijali ljudi.
Smatramo li mi da je Kosovo i dalje deo srpskog nacionalnog i državnog prostora? Ako naši mediji ne smeju da idu tamo, ako naši političari ne idu tamo, ako naši biznismeni više vole da razvijaju biznis u Tirani, a ne u Kosovskoj Mitrovici ili u Gračanici, kako mi onda imao pravo da tražimo od tih Srba koji tamo žive da ostanu da tamo žive, a da mi ne smemo ni da odemo, da ne smatramo Kosovo i Metohiju kao sastavni deo naše države?
Ekonomska pomoć Srbima na Kosovu i Metohiji, ekonomski razvoj srpskih delova Kosova i Metohije je ključan, jer bez toga Srbi neće moći da ostanu tamo da žive.
Naravno, evidentno je, i to je ono što je najvažnije, pošto danas govorimo o toku pregovaračkog procesa, i svima je vidljivo da se odvija jedan proces laganog klizanja Kosova ka nezavisnosti. To se dešavalo u nekoliko navrata i pokazivalo se da je i u Evropskoj komisiji u više navrata razgovarano o tome, kao da je to neki poseban mehanizam, dakle, nezavisno od Srbije i Crne Gore, da se ostvari pitanje učešća Kosova i Metohije u procesu stabilizacije i asocijacije. Takođe je bilo najavljeno i evropsko partnerstvo za Kosovo.
Dakle, kao što znate, svakodnevno možete čuti od Kontakt grupe da navodno oni ne znaju šta će predložiti, ali nikako neće biti dozvoljen, kako oni kažu, povratak na stanje pre 1999. godine, neće biti dozvoljeno priključenje drugoj državi ili delu druge države i neće biti dozvoljena podela Kosova i Metohije.
Svako ko je politički inteligentan ili ko ima prirodnu logiku, ako isključi sve tri mogućnosti koje su navedene, ne treba mnogo da igra političkih skrivalica i da razmišlja o tome šta je jedino ostalo kao mogućnost. Ne treba to skrivati, ne treba skrivati da postoje veliki centri moći, između ostalog, i među članicama Kontakt grupe i među onima koji vodi ove pregovore, kao što je Ahtisari, koji se zalažu za nezavisnost Kosova i Metohije.
Smatram da odgovor naše države na takvu najavu prejudiciranja konačnog rešenja treba da bude jak, odlučan i jedinstven. Dakle, napustiti pregovore i prekinuti diplomatske odnose sa tim zemljama koje se zalažu za nezavisnost Kosova i Metohije. To radi jedna ozbiljna država.
Ako je formula "više od autonomije, manje od nezavisnosti" zagonetna, mislim da je ona prepisana iz Rezolucije 1244, a to je suštinska autonomija i značajna samouprava za Kosovo i Metohiju u okviru teritorijalnog integriteta i suvereniteta naše države, baš onako kako je zapisano u Rezoluciji 1244 SB UN. Tu rezoluciju smo mi izglasali ovde; da bi ta rezolucija bila prihvaćena u ovoj skupštini Srbija je bila bombardovana nekoliko meseci. Ona je bila prihvaćena kao uslov za završetak rata. Ko danas u miru ima pravo da menja uslove pod kojima je završen rat?
Takođe, smatramo da je međunarodna misija, vojna i civilna, odgovorna za sprovođenje Rezolucije 1244. To znači da dok se ne završe razgovori o konačnom statusu Kosova i Metohije, mora se učiniti sve da se Rezolucija koja je na snazi poštuje, mora se zaustaviti pokušaj rešenja pre konačnog rešenja, mora se zaustaviti politika svršenog čina. Ako na Kosovu i Metohiji ne bude više Srba, stigli smo do politike svršenog čina.
Što se tiče samog ekspozea i izveštaja, što se tiče SPS-a, za nas je to prihvatljivo. Dakle, između ostalog, zato što je za nas prihvatljivo sve što sadrži nekoliko ključnih pitanja. Prvo, polazi se od suverenosti i teritorijalnog integriteta Srbije. Ako se odstupi od ovog pravila i od ovog principa, naša država ima potpuno legitimno i moralno pravo da traži da se od tog principa odstupi i na nekim drugim teritorijama.
Nisam čovek koji se nalazi na visokim državnim funkcijama. Imam slobodu da to kažem, možda slobodnije od vas koji te funkcije obavljate: kako je moguće da na celoj teritoriji bivše SFRJ važi princip nepovredivosti granica, pa onda nije moguće formirati ni autonomne ni bilo kakve druge republike, Republiku Srpsku Krajinu ili Republiku Srpsku, a kada se dođe do pitanja Srbije, onda je ipak moguće da se malo odstupi od principa. Ako se odstupi od tog principa na primeru Srbije, Republika Srbija treba da postavi pitanje Republike Srpske. Kako je moguće da postoje različiti slučajevi? Moguće je sve dok mi ne postavimo pitanje zašto i kako je to moguće.
Takođe, za nas su ovaj izveštaj i ekspoze prihvatljivi i zato što se polazi od suštinske autonomije i značajne samouprave Kosova i Metohije, kao oblika političkog rešenja krize iz raznih rezolucija Saveta bezbednosti UN. Veoma je bitna i spremnost za mirno i sporazumno rešenje, ali da konačnu verifikaciju da Narodna skupština i građani.
Ono što je najznačajnije, i možemo ga zvati kako god hoćete, jeste odrednica koju smo usvojili na prošloj sednici Narodne skupštine Republike Srbije, koja glasi – svako nametnuto rešenje budućeg statusa Kosova i Metohije se mora proglasiti nelegitimnim, protivpravnim i nevažećim. To je ključna stvar.
Želim ovde da se veoma oštro i javno suprotstavim svima onima koji unapred kažu da je bitka koju vodimo i koju vi vodite izgubljena. Kosovo i Metohija nije izgubljen slučaj. Tako su neki govorili ranije u svim vlastima i opozicionim partijama, u svim ovim godinama za nama, da je izgubljeno i pitanje Republike Srpske Krajine i da se ne vredi za to boriti, da je izgubljeno i pitanje Republike Srpske i da se ne vredi i za to boriti, da je izgubljeno i pitanje Kosova i Metohije i da se ne vredi ni za to boriti. Za šta se onda vredi boriti? Samo se treba boriti za svoje fotelje.
Mi nemamo razlog da smatramo da je pitanje Kosova i Metohije pitanje svršenog čina, već smatramo da se namerno stvara javno mnjenje u Srbiji, gde će to izgledati potpuno normalno. Tome pregovarački tim, Vlada Srbije i predsednik Republike, koji je izabran od strane građana, moraju da se oštro suprotstave.
Svaka srpska vlada i svaki srpski predsednik će se naći samo pred jednim pitanjem – hoće li potpisati nezavisnost Kosova i Metohije, hoće li svojim potpisom priznati nezavisnost Kosova i Metohije. Zato se svih ovih godina traže Srbi, i u Srbiji i na Kosovu i Metohiji, koji će staviti potpis na takav dokument.
Dame i gospodo poslanici, uvaženi predsedniče, uvaženi ministri, poštovani građani, ubeđen sam da nema tog političara u Srbiji, u bilo kojoj stranci da se nalazi, koji će potpisati nezavisnost Kosova i Metohije.
Svim silama moramo sprečiti da se ponovi Rambuje. Želeo bih da upozorim pregovarače – u Rambujeu su se direktni pregovori vodili svega 20 minuta. Dvadeset minuta su strane direktno razgovarale i pregovarale, sve ostalo je bila šatl diplomatija. To će se sigurno ponavljati i u ovim razgovorima.
Što se tiče SPS-a, na kraju još jednom kažem, nema potrebe da bilo ko postavlja pitanje kako ćemo mi oko Kosova i Metohije glasati. Mi ćemo uvek glasati za svaki tekst u kojem piše da je Kosovo deo Srbije, jer ćemo se svim silama boriti da ne prihvatimo bilo kakvo nametnuto rešenje, jer bez države, bez Kosova, bez Srbije nema ni SPS-a, nema ni DS-a, neme ni DSS-a ni SRS-a, bez naše otadžbine nema nijedne političke partije. Hvala vam.

Dame i gospodo, uvaženi gospodine ministre, uvaženi predsedniče, danas smo izgubili dosta vremena na neke nebitne i sporedne likove i teme.
Dozvolite mi da u ime SPS kažem nekoliko reči vezano za zakon koji je na dnevnom redu – Zakon o izmenama i dopunama Zakona o krivičnom postupku. SPS je glasala protiv stavljanja ovog zakona na dnevni red i protiv dnevnog reda u celini.
Prvo, SPS nije bila upoznata sa Predlogom izmena i dopuna ovog zakona. Smatramo da je apsolutno neprihvatljivo da kad god neki kriminalac treba da izađe iz zatvora, jer mu se bliži kraj pritvora, zbog toga što naši sudovi i tužilaštva ne rade kako treba, da mi ovde moramo da menjamo Krivični zakon, pa se ponekad pitam zašto uopšte ograničavati pritvor. Što odmah niste napisali da neko može biti u pritvoru sve dok mu se ne izrekne kazna?
Šta ćemo sa onima koji, kada istekne dve godine i četiri godine, ne budu osuđeni i optuženi ni za šta? Ne govorim da bih branio kriminalce. Sve ovo što danas govorite, gospodine ministre, motivisano je ne principijelnim razlozima, nego onim što piše u novinama, a to je da će šestorica pripadnika zemunskog klana izaći iz pritvora zato što Specijalni sud nije mogao da ih osudi za ove dve godine. Vi umesto da menjate Specijalni sud menjate zakon.
Sećate se da je SPS bila i protiv prethodnih promena. Pritvor je do sada bio dve godine. Promenama zakona, koje ste vi predložili, na zahtev nekih stranaka, SPO pre svega, da ne bi tada iz zatvora izašao Rade Marković, traženo je da pritvor odmah bude četiri godine. Mi smo prihvatili kompromisnu varijantu da to važi za najteža krivična dela.
Sada predlažete da to važi i za ona krivična dela organizovanog kriminala za koja je zaprećena kazna od deset godina zatvora ili teža kazna. Onda, u drugom stavu predlažete da, kada neko izađe iz pritvora, pa ga ponovo vratite u pritvor, taj pritvor može da traje neograničeno dugo. To nigde ne postoji!
Molim vas da povučete ovaj zakonski predlog. Glasaćemo protiv. Hapsite vi kriminalce, gonite ih, ali nećemo valjda zbog svakog kriminalca u zatvoru, a ne možete da mu nađete dokaze, ili sud neće da radi kako treba, ili tužioci ne mogu da pohvataju ceo predmet, da menjamo zakon.
Pa specijalni tužilac umesto da razdvoji postupak ovde, traži da vi promenite zakon, da tih šest pripadnika zemunskog klana ne izađe iz zatvora.
Kakav je to način? Vi znate, gospodine ministre, ko se može naći na udaru vaše promene Zakona. Vi govorite o organizovanom kriminalu. Hoćete da vam pročitam šta je po definiciji DOS vlasti, pošto su oni doneli Zakon o organizovanom kriminalu, organizovani kriminal: "Organizovani kriminal predstavlja vršenje krivičnih dela od strane organizovane kriminalne grupe, odnosno druge organizovane grupe ili njenih pripadnika, za koje je predviđena kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna". Nemate nabrojano i pobrojano koja su to dela organizovanog kriminala.
''Organizovana kriminalna grupa'', po tom zakonu, ''jeste grupa od tri ili više lica koja postoji određeno vreme i deluje sporazumno u cilju vršenja jednog ili više krivičnih dela, za koje je predviđena kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna, radi sticanja, posredno ili neposredno, finansijske ili druge materijalne koristi''.
Pod drugom organizovanom grupom, znači, ne kriminalnom, ne organizovanom kriminalnom grupom ''podrazumeva se grupa koja nije obrazovana u cilju neposrednog vršenja krivičnih dela, niti ima tako razvijenu organizacionu strukturu, definisane uloge i kontinuitet članstva svojih pripadnika, ali je u funkciji organizovanog kriminala''.
Gospodine ministre, u vašem Predlogu zakona, koji ste nam dali, stoji da četiri godine može biti u pritvoru onaj ko je osumnjičen, optužen za dela organizovanog kriminala, za koje je zaprećena kazna od 10 godina zatvora ili teža kazna.
Da vas podsetim na Krivični zakon koji smo doneli pre određenog perioda – za izdavanje čekova i korišćenje platnih kartica bez pokrića, gde neko sebi ili drugome pribavi korist od 100.000 dinara, zaprećena je kazna do 10 godina zatvora. Ako izdavanje čekova slučajno organizuje troje ljudi, petoro i to se može nazvati organizovanom kriminalnom grupom. Hoćete li vi njih držati četiri godine u pritvoru? Možete ih držati koliko hoćete, vi ovim što radite dajete pravo svakoj vlasti da bude diktatorska vlast!
Vi ovde dajete pravo da se ponovi akcija "Sablja". Nećete biti sto godina ministar. Doći će neko na vaše mesto pa će vas oceniti kao organizovanu kriminalnu grupu. Nemojte mnogo da razmišljate, znamo mi kako to izgleda i kako je bilo u akciji "Sablja", gde je u Srbiji uhapšeno 12.000 ljudi na osnovu sumnje da su, eto, oni počinili neka dela iz tzv. organizovanog kriminala!!
Zatim, pod ovu vašu odredbu može da se stavi krivično delo prouzrokovanja lažnog stečaja. Pod ovu vašu odredbu može da se stavi i odavanje poslovne tajne, nesavesno pružanje lekarske pomoći.
Evo, gospodin je lekar, hoće li vas sutra pacijenti optužiti da ste mu dali nesavesnu lekarsku pomoć, pa će reći da ste to uradili zajedno sa vašom medicinskom sestrom i sa još jednim lekarom, pa ćete provesti četiri godine u pritvoru. Razliku između zatvora i pritvora objasniće oni koji su bili u pritvoru, a nikada nisu bili u zatvoru.
Znači, pod ovo što predlažete, gospodine ministre, može da se stavi krivično delo nadrilekarstvo i nadriapotekarstvo. Sve to može da bude predmet organizovanog kriminala.
Gospodine ministre, ugrožavanje teritorijalne celovitosti, celine naše države, napad na ustavno uređenje, oružana pobuna je izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti, pripremanje dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti. To su sve dela koja su dar božiji za diktatorsku vlast, dar božiji za tužioca, jer sve nas gde nas ima više od troje u ovoj sali ili u ovoj državi možete optužiti da deluje protiv ustavnog poretka ove države. Šta treba – da nas držite četiri godine u pritvoru i da nas po isteku tri godine i 11 meseci pustite iz pritvora?!
Ono što vi pripremate je apsolutno suprotno onome za šta se vi zalažete. Vi se plašite od javnosti da kažete da specijalni sud i specijalno tužilaštvo ne rade svoj posao. Nećemo mi valjda sada kada nekom kriminalcu ističe pritvor ponovo da donosimo krivični zakon. Ovo je apsolutno neprihvatljivo šta radite! Zato što dajete mogućnost ljudima da arbitrarno odlučuju koga će držati u pritvoru, a koga ne.
Vraćate nas u vreme Nataše Mićić i vreme vanrednog stanja, da mi treba da razmišljamo da li će neki tužilac da u delovanju troje, četvoro ili petoro politički organizovanih ljudi ili običnih građana pronađe neku vrstu organizovanog kriminala. Zloupotreba službenog položaja takođe je delo, krivično delo koje može da se okarakteriše da spada pod vašu izmenu i dopunu Zakona.
Gospodine ministre, postoji na hiljade socijalista u Srbiji i drugih koji su nekada bili u onoj vlasti, koji su optuženi, osumnjičeni. Ovo je bilo omiljeno delo DOS-ovskih tužilaca – zloupotreba službenog položaja i nenamensko trošenje sredstava. Sada vi to definišete, zloupotreba službenog položaja, prevara u službi, to je delo za koje takođe neko može da bude četiri godine u pritvoru samo da postoje još dvojica koji su bili zajedno sa njim i koji su, eto, navodno kriminalno organizovani.