Mada ja mogu i po amandmanu. Meni je svejedno.
Kolega koji je govorio pre mene, pre svega, prihvatam izvinjenje.
Sam je rekao, to je Zeleno-levi klub. Nisam ja razumela da je levičarski, a nisam ni čula da se baš zalažu za neke levičarske ideje.
Ne bih ja danas da objašnjavam levičarske ideje Socijalističke partije Srbije. Ne bih ni da se osvrćem na dobacivanja koleginice Tepić. I to nije prvi put. Ono što želim da kažem jeste da je šteta što nisu slušali diskusiju Radovana Arežine onako kako je on govorio.
Poštovane kolege, Radovan Arežina je govorio o nečemu drugom, o Zakonu o privatizaciji koji je donet 2001. godine. Šteta je što to niste čuli.
Šteta je što niste svesni da 2001. godine Socijalistička partija Srbije, tačno, nije učestvovala u vlasti i ja moram da priznam da dva dana slušam diskusiju po amandmanima koji su napisani uglavnom u stilu "briše se" i provuklo se tu ponekih konstruktivnih kritika. Ono što jeste bila moja bojazan, to je kako će zaista oni koji su videli blagodet te katastrofalne privatizacije iz 2001. godine moći da iskoriste ovaj zakon.
Ako sam dobro razumela ministra Vesića, podzakonski akti će biti strogo posvećeni zaštiti onoga što je državna imovina i to je važno, jer ako su već profitirali te davne 2001. godine, da ne pitam ko je imao benefite od njihovog profita, ne bi bilo zgodno da profitiraju i danas.
Ako neko misli da ovo što je bila diskusija po amandmanu ili je bila replika, u pokušaju da se ukaže na to da ništa što Socijalistička partija radi danas nije levičarsko, onda ja moram da vas podsetim da je danas kasno da pokušavate da budete veći levičari od socijalista.
Prvo, ne veruju vam građani, jer ste bili deo onih koji su objašnjavali da sve što je socijalističko ne valja, da je demokratija jedini put kojim treba da idemo i to ne demokratija kao ideologija, nego demokratija kao univerzalno ime za ono što ste probali da spakujete u jednu koaliciju i prikažete narodu kao spasonosno.
E, sad, ako bih krenula da seciram šta smo dobili kao recidiv toga što je tada bio vaš pokušaj, to bi trajalo, ja se time neću baviti, jer nas je sve zajedno stigao umor, ali hoću da budemo dovoljno racionalni i da osim tih praznih priča, koje se na kraju svedu na to da je pominjanje Kardelja besmisleno ili da je Kardelj 1974. godine uradio nešto što suštinski i nije uradio Kardelj nego srpski parlament, i do kada tačno mislite da možemo da funkcionišemo među građanima na način što ćemo da ustanemo i da kažemo kriv je onaj drugi, evo, izvinite mi smo sada takav i takav klub i naš smer može da bude i levo i desno i po centru, zavisi u kom trenutku diskutujemo, i nije tačno da ste gospodo iz Socijalističke partije Srbije posle 33 godine vi levičari, zaboga, vi ste sada ništa i super je dok govorite da mi dobacujemo, bez obzira što ste vi dovoljno vaspitani da to nikada ne radite kada mi govorimo, kakve god budalaštine da iznosimo u ovom parlamentu.
Važno je da mi imamo naš manir, važno je da imamo potrebu da budemo veliki i važno je da sa vremena na vreme ipak načnemo Socijalističku partiju Srbije ne bi li se možda dopali onim ljudima koji još uvek veruju i u socijalnu pravdu i u socijalnu jednakost i u jednake šanse za sve.
Sve što se kosi sa tim nije tekovina ni Socijalističke partije Srbije, niti ove vladajuće koalicije. Nasledili smo tu široku demokratiju u kojoj je pravo jačeg da upravlja onima koji nisu dovoljno jaki. To jeste promenjiva kategorija. Jačina je promenjiva kategorija, ali jačina u snazi poverenja građana Republike Srbije, ne tona u Skupštini Republike Srbije, ne broja amandmana, ne broja diskusija, ne broja uvreda, integriteta, programa, pa, ako hoćete, i obećanja iza kojih stojite, a ne relativnih praznih priča od kojih se odmah kada postignemo ono što smo hteli odreknemo upravo na štetu građanki i građana Republike Srbije. Hvala.