Hvala lepo.

Jedan od najkompleksnijih i možda najsenzitivnijih društveno-socijalnih pitanja je problem koji se odnosi na roditelje koji se bave pažnjom i tretmanom svoje dece koja su sa trajnim poremećajima u razvoju, bilo da su ona stečena ili nasledna, bilo da su fizička, senzorna, intelektualna, emocionalna, jer ova deca zapravo nisu u mogućnosti da se brinu sami o sebi, odnosno nisu u mogućnosti da se uključe u zajednicu, odnosno u svoje društvo.

Ove porodice veoma često, dakle, nije redak slučaj da ove porodice budu na određeni način i diskriminisane, a vrlo, vrlo često i socijalno i materijalno na margini. Zbog čega? Zbog toga što zapravo roditelji nisu u mogućnosti da rade jer je briga o ovakvoj deci 24 sata sedam dana u nedelji, bez ikakvih odmora, vikenda, pauza. Dakle, nema mogućnosti za normalno radno vreme i rad.

20/1 MZ/MJ 13.10–13.20

U skladu sa Ustavom Republike Srbije i važećim zakonskim aktima, ove porodice imaju pravo na posebnu zaštitu i u sklopu toga imaju tri mogućnosti da zbrinu svoju decu sa posebnim potrebama. Jedan modalitet jeste da zapravo biološki roditelji brinu o svojoj deci sa posebnim potrebama, takođe mogućnost da se ova deca smeste u neku od ustanova socijalne zaštite i treća mogućnost jeste da roditelji svoju decu smeste u hraniteljske porodice.

Naravno, iz iskustva i praksa, a i čista logika kaže da zapravo biološki roditelji, dakle biološka porodica je zapravo najbolja sredina za svako dete, a posebno dete sa smetnjama u razvoju. I u tom smislu zapravo i jeste najveća vrednost ovog predloga zakona, a to je da zapravo omogućimo biološkim roditeljima da predahnu, da nemaju svaki dan neizvesnost kada se ujutru probude kako će, šta će jer ne mogu da rade, a moraju obezbediti svojoj deci, moraju obezbediti mnogo više nego roditelji koji imaju decu bez ovih tegoba, moraju obezbediti, konačno, i sebi i drugoj deci. Dakle, sve je to jedan jako veliki problem sa kojim se oni svakodnevno sreću.

Takođe, svi smo čuli da je to otprilike, ne otprilike, nego 65.000 dinara, ali je i mnogo više jer se radi o penzijsko-invalidskom osiguranju i zdravstvenom osiguranju i mi smo zapravo tek sada svesni šta to znači ovim porodicama, šta to znači roditeljima ove dece, jer mi u nekom svom životu, u nekim svojim žurbama, svojim životnim problemima nismo, ne sagledavamo dovoljno patnje nekih ljudi koji su bolesni ili patnje ljudi, roditelja, koji imaju ovu decu. Dakle, tek u trenutku ako ih sretnemo negde u liftu, sretnemo ih negde gde smo u zatvorenom prostoru, shvatimo sa koliko pažnje, sa koliko volje, snage ti roditelji se bave svojom decom. A zašto? Zato što imaju ljubav prema toj deci. Dakle, ljubav koja je bezgranična i koja ne traži reciprocitet. Dakle, samo to biološki roditelj može, samo on može da uzvrati tu ljubav.

Podsetiću još da je Poslanička grupa Ivica Dačić – Socijalistička partija Srbije posvećena ovom problemu, dakle problemu rešavanja pravnog statusa roditelj negovatelj još od donošenja ovog aktuelnog zakona o socijalnoj zaštiti 2011. godine. I tada smo postigli rezultat da svaki roditelj koji se bavi svojim detetom sa posebnim potrebama 15 i više godina dobija zapravo primanja koja su zapravo neka vrsta staračke penzije, kada dođe vreme za godine za penziju.

Takođe, kroz plenume, kroz odbore, kroz radna tela različita, mi smo stalno potencirali ovaj problem, a takođe dali smo i 2024. godine Predlog o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti. Zapravo šta je suština ovog zakona i našeg zahteva? Jeste zapravo da se roditelj, biološki roditelj, izjednači sa hranitelj. Kategorija hranitelj, to su ljudi koji se brinu o deci sa smetnjama u razvoju ali su za to plaćeni i da to isto imaju i jednako imaju i roditelji koji su biološki roditelji ove dece.

Poslanička grupa Ivica Dačić – Socijalistička partija Srbije izražava zadovoljstvo zbog toga što su u Vladinom predlogu sadržani naši predlozi za rešavanje statusa i ovom prilikom se zahvaljujemo građanima, roditeljima, različitim udruženjima, kao i našim prijateljima sa Zvezdare koji su vodili akciju „Majka je majka“ i bili od početka uključeni u pronalaženje adekvatnih zakonskih rešenja za ovaj problem. Takođe, Poslanička grupa Ivica Dačić – Socijalistička partija Srbije podržava donošenje ovog zakona sa verom da će se život roditelja negovatelja nakon uvođenja ovog zakona značajno olakšati.

Dakle, ne može čitav život da se smesti u jedan zakon, ali zakon može da stvori uslove za bolji i kvalitetniji život, a to zapravo radi ovaj zakon. Hvala.

20/2 MZ/MJ

Hvala.

Ja sam o ovom zakonu juče sam govorila, pa ko je slušao mislim da nema potrebe da ponavljam ono što sam već pričala, ali bih htela da naglasim, da ne bi bilo neke nedoumice, jer vidim da postoje. Dakle, mi u Odboru zdravlja koji smo 90% lekari smo se složili da je ovo jedan izuzetno važan zakon i nismo imali nikakvih sporova niti različitih mišljenja po tom pitanju. Ono što mislim upravo je rekla i profesorka Zdravković sada, a misle i naše sve kolege. Dakle, mi nemamo dilemu da treba ovaj zakon, nemamo dilemu da nam transplantacije trebaju i nemamo dilemu da li treba ili ne treba ući u Eurotransplant.

Mislim da je važno kada pričamo o medicinskim zakonima i kada pričamo o medicini da to malo bolje svi slušamo i malo pažljivije, jer mislim da su to zakoni koji su važni za sve nas. Mi i ne znamo šta život nosi sutra, nama ili nekom od naših članova naše porodice. Mislim da svi ovi zakoni su doneti upravo na dobrobit naših pacijenata. Dakle, kao što i Zakon o transplantaciji i mi kao lekari tu nemamo dileme i savršeno se slažemo.

Dakle, naš plan, naš cilj jeste ulazak u Eurotransplant. Zašto? Zato što mi kao zemlja sa otprilike 6,5 miliona stanovnika nemamo dovoljno davalaca. Imamo potrebe za organima, ali nemamo dovoljno davalaca. Dakle, nama je potreban veliki Eurotransplant, potreban nam je veliki broj tih davalaca, veliki broj ljudi koji će… Ali očekuju reciprocitet. To sam i juče rekla. Očekuju da kada se urade testovi, da se zna da i kod nas postoji organ koji se može, recimo, dati nekome u Portugaliji. To nije ništa protivzakonito, to nije ništa neetički, to je zapravo sve savršeno jasno i prema etičkim zakonima i prema svim drugim zakonima u Republici Srbiji, ali i u Evropi i svetu regulisano.

Dakle, naš cilj jeste ulazak u Eurotransplant. Mi pokušavamo na sve načine, pa i ovim zakonom da uđemo u tu veliku zajednicu i na taj način obezbedimo našim pacijentima organe koji dugo čekaju, obezbedimo kvalitet života, obezbedimo konačno život. Hvala.

Hvala.

Meni je žao što je diskusija o ovom izuzetno delikatno važnom pitanju, životno važnom pitanju otišla u nekom drugom smeru. Hoću samo par stavke koje su jako važne za naše gledaoce, za naše pacijente i njihove porodice da pojasnim, obzirom da sam po svojoj specijalizaciji uključena ceo proces transplantacija.

Dakle, kakav je model u Evropi? Evropa ima dva modela. Jedan model podrazumeva da su svi stanovnici punoletni su davaoci organa, osim ako se oni eksplicitno ne izjasne da to ne žele. To je baš u onim zemljama u kojima je transplantacija sada u jeku. To su Hrvatska, Austrija npr. Imamo i druge zemlje, odnosno drugi model, gde je potrebno da se pacijenti, odnosno stanovnici izjasne da li žele da budu davaoci.

Kakva je situacija kod nas do sada? Mi smo do sada imali donorske kartice i svako onaj ko je imao tu karticu pristupali smo njegovoj transplantaciji, odnosno eksplantaciji njegovih organa i smatrali smo ga donorom, bez da smo imali dilemu. Ali, što se tiče mnogih drugih pacijenata koji su nažalost doživeli moždanu smrt. To da li će neko zloupotrebiti nečiju moždanu smrt, nije tako jednostavan proces. Dokazivanje moždane smrti je složen proces i on podrazumeva mnogo sati rada, više specijalnosti, odnosno više vrhunskih specijalista koji će utvrditi, jer to je jedan odgovoran posao gde je pacijent moždano mrtva i samim tim možemo proglasiti smrt datog pacijenta.

10/2 MT/CG

Dakle, kada govorimo o takvim pacijentima uvek, danas kada imamo takvog pacijenta, razgovaramo sa njegovom porodicom. Imao on donorsku karticu ili nemao naša je obaveza, dakle postoji tim za razgovor sa porodicom i razgovaramo sa porodicom o tome da li oni žele i da li se slažu da pacijent, odnosno njihov srodnik, njihov rođak, dete, brat, sestra bude donor organa i predočimo mu sve ono za šta i kako bi ta procedura išla.

To bi se dešavalo i u sledećoj fazi. Iako podrazumevamo da svako, vi sada po ovom zakonu, bio donor, osim ako se eksplicitno ne izjasni da ne želi da bude donor. To će biti u registrima. Sa svakim od njih će ponovo razgovarati, odnosno ponovo će imati razgovor etička komisija, odnosno etički komitet koji i dalje postoji pri svakoj zdravstvenoj i danas hoću reći postoji pri svakoj zdravstvenoj ustanovi. Dakle, tu se ništa značajno ne menja, a i ne postoje neki elementi mogućnosti za korupciju zbog toga što je ogroman broj ljudi uključen, visokih profesionalaca uključen je u svaki od ovih procesa.

Kažem proces transplantacije organa uopšte nije jednostavan proces. On podrazumeva dokazivanje moždane smrti, održavanje donora, razgovor sa porodicom donora, ekplantacija organa, transplantaciju organa, čak više organa od jednog donora, dakle više pacijenata se transplantira u isti čas, potom transplantacijska nega i lečenje pacijenta. Dakle, jedan složen proces u kome učestvuje jako mnogo profesionalaca.

Hvala lepo.

Hvala poštovana predsedavajuća.

U ovom trenutku dok mi pričamo, diskutujemo o ovom važnom zakonu, izuzetno važnom zakonu, mnogi čekaju na organ, mnogi sa nestrpljenjem čekaju donošenje ovog zakona i mislim da mi nemamo pravo da više odlažemo neke osnovne stvari, odnosno ovako kako je ovaj zakon koncipiran on daje mogućnost da u perspektivi bude nadograđen i da se neke finese tu još unesu.

Ali ono što je jako važno kod ovog zakona jeste da zapravo moramo… Ono na čemu je glavno i najvažnije raditi u ovom trenutku jeste jačanje poverenja, pre svega, u zdravstveni sistem i u zdravstvene radnike. To se mora rešavati na različite načine, kako preko medija, tako različitih potkasta, flajera, različitih javnih slušanja, edukacija, direktnih edukacija stanovništva o ovoj izuzetno važnoj temi, jer sve dok onog trenutka dok nam to nije lično potrebno mi nekako nemamo ni taj osećaj da to nekome zaista treba i da ceo život i lična sreća jedne porodice zavisi upravo od naše odluke.

Dakle, ono što je izuzetno važno jeste da se zapravo jača poverenje, poverenje u nas zdravstvene radnike koji zaista u najvećem procentu radimo savesno, odgovorno i trudimo se da svaki dan doprinesemo našim pacijentima i radimo u njihovu najbolju korist.

Dakle, kada govorimo o transplantaciji organa, onda je izuzetno važno, kao i u vakcinaciji da o tome pričaju ljudi koji su kompetentni, koji imaju određena znanja, jer strah kod ljudi je izuzetno velik, pogotovo kada se radi o telesnom integritetu ili integritetu telesnom nekog člana svoje porodice. Dakle, u tom trenutku mi nekako gubimo razum i počinjemo se malo neracionalno ponašati, ali mislim da treba ljude razuveriti, da se radi o krajnje dobronamernoj meri, a to je mera da se pomogne ljudima koji su oboleli tako što ćemo, nažalost, u jednom jako delikatnom trenutku za neku drugu porodicu morati pristupiti, morati razgovarati sa porodicom na pravi način i uglavnom i danas veliki procenat takvih porodica razume situaciju i pristaje da organe svojih najbližih i najmilijih daje, odnosno donira. Naravno da imamo problem trenutno sa brojem donora u odnosu na potrebe, odnosno na broj recipijenata i naravno da je neophodno da se pridružimo „Eurotransplantu“, ali ovde se radi o reciprocitetu. Oni očekuju takođe i od nas da i mi njima uzvratimo, odnosno da ne tražimo samo organi, već i da te organe možemo dati.

Naravno, provodi se niz testova. Ne radi se tek tako transplantacija. Uključi se jedan ozbiljan i složen tim i radi se niz testova koji utvrđuju kompatibilnosti recipijenta i donora. Obučen tim radi na dokazivanju tzv. moždane smrti. Obučen tim radi na razgovoru sa porodicom pacijenta. Obučen tim lekara intenzivista radi u posttransplantacionom periodu ovakvih pacijenata i mislim da je zaista neophodno da na sve načine pomognemo makar ne otežavajući ovaj trenutak kada se ovaj zakon može doneti i kada će mnogi od ljudi koji čekaju organ i njihovih porodica odahnuti, a ono što je vezano za sumnje u vezi sa ovom procedurom zaista je potrebno na tome raditi i što više i što bolje izedukovati stanovništvo da je što veći broj nas spreman da potpiše donorsku karticu i da bude donor, odnosno da zavešta svoje organe za svog života, odnosno da razume potrebu za ovakvim načinom lečenja. Hvala.

35/3 GD/MP

Pa, hvala.

Slažem se da je potrebno veoma detaljno razmotriti i veoma dobro razmotriti sve detalje vezane o Zakonu za transplantaciju, pošto se radi o veoma delikatnom zakonu, veoma osetljivom pitanju. Za mnoge ljude koji kada čuju samu reč „transplantacija“, već počinju da sumnjaju. Dakle, mora se jako dobro i jako temeljno sve postaviti.

Ali, ono što je jako važno jeste da transplantacije u Srbiji nisu počele juče i transplantacije u Srbiji se ne sprovode od juče. Konkretno, mi u Kliničkom centru Vojvodine smo počeli prvu transplantaciju bubrega 1986. godine. Dakle, ove godine u junu mesecu je 40 godina od prve transplantacije bubrega u Kliničkom centru Vojvodine i transplantacije bubrega kako sa živog donora, tako i kadaverične se sprovode već, dakle, 40 godina u kontinuitetu.

Što se tiče transplantacija jetre, od 2008. godine, kada je počela prva transplantacija jetre u Kliničkom centru Vojvodine, sa prof. dr Zoranom Miloševićem i našim anesteziološkim timom na čelu i sa velikim uspehom i velikim procentom preživljavanja pacijenata je sprovođena transplantacija jetre.

38/2 MZ/JG

Takođe bih htela da kažem da za sve ovo vreme, posebno zadnjih godina, a naročito u prošloj godini, formiranjem koordinatora, ljudi koji su zaduženi da koordinišu ceo proces transplantacije, od izbora donora pa sve do same transplantacije i posttransplantacione nege pacijenta, što zaista obuhvata jako veliki broj članova tima, jako veliki broj ljudi koji se pokreće, to se pokreće jedan veliki sistem koji je sigurno sačinjen od velikog broja stručnjaka i velikog broja pre svega dobronamernih ljudi koji se aktiviraju danju ili noću, zavisno od toga kada se sprovodi transplantacija. Zaista je to jedan proces koji traje i kontinuirano traje i koji je u proteklih godinu dana, mogu reći, dobio na ubrzanju.

I zbog toga ja pozivam i hoću samo da kažem profesoru Deliću da mi nismo bili protiv na Odboru, nismo bili protiv njegovih predloga, dapače, mislim da je ovo nacrt zakona, da je ovo dobar kostur zakona koji treba, i da je to i spomenuto, da se dopunjava, popunjava i da mi sada nemamo vremena da sve te detalje razrađujemo i gubimo vreme. Potrebno je da svi budemo jednoglasni u tome da usvojimo ovaj zakon na koji čekaju mnogi koji čekaju transplantaciju organu, jer je njihov kvalitet života jako loš, a i pitanje samog života je ovde na delu. Dakle, važno je da usvojimo zakon i da tu budemo jedinstveni, a mislim da će se o ovom zakonu još raspravljati i morati raspravljati i doneti još mnogo, mnogo detalja vezano za njega. Hvala.

Hvala predsednice.

Poštovani, amandman koleginice Rokvić koji je zapravo sadržan u ovom zakonu, tako da ćemo mi i poslanička grupa Ivica Dačić – SPS, podržati stav Vlade u vezi sa ovim amandmanom.

Ja bih htela da još jednom i naravno, toga nikad nije dovoljno ni dosta, iskoristim priliku da potenciram na ovoj trgovini ljudima. Trgovina ljudima predstavlja globalni problem i naravno, gde god ima ljudska zajednica, gde god ima ljudi, tu postoji i ova trgovina ljudima, zbog toga što je to jedan izuzetno unosan posao za neke ljude, organizovane grupe, gde oni zarađuju ogromne svote novca.

Međutim, ono što je specifično za trgovinu ljudima, jeste zapravo što oni svoje žrtve, odnosno ljude mogu da iskoriste više godina, odnosno na različite načine u smislu prosjačenja, prostitucije, radnog ropstva, uzimanje organa za ilegalnu transplantaciju organa i još na mnogo različitih načina.

Ministarstvo unutrašnjih poslova je tu na prvoj liniji i ono otkriva i sprečava, odnosno prekida ove lance trgovine ljudima. Međutim, mi od ovih ljudi, od ovih organizovanih grupa ne možemo očekivati nikakvu svest ni savest, ni apatiju prema svojim žrtvama, pa u tom smislu mislim da bi kaznena politika trebala da bude značajno bolja i da kazne za ovaj vid kriminala, trebaju biti drakonske.

S jedne strane, pošto je to tako moramo sprovoditi adekvatnu prevenciju u smislu edukacije, pre svega, dece kao vulnerabilne grupe, takođe, tinejdžera, ali ne samo njih, već i njihovih porodica, njihovog okruženja, u smislu šta ih očekuje, šta mogu, ko predstavlja potencijalnu opasnost, a naravno u tom smislu je potrebno i podržati, odnosno osnažiti samu porodicu.

Ono što bih ja ovog puta htela da naglasim, to jeste zapravo ono što su žrtve trgovine ljudima, a to su, pre svega, ljudi koji su uspeli da se spasu i živi izađu iz tog pakla i koji su zapravo sa brojnim mentalnim i fizičkim posledicama, odnosno oboljenjima od kojih su neke ireverzibilni i koje se ne mogu lečiti, ali većina njih upornim radom i upornom terapijom, mogu dovesti do toga da se žrtve resocijalizuju, da se njihov mentalni status, fizičko stanje popravi da postanu funkcionalni i da postanu aktivni, odnosno korisni članovi zajednice.

Nekako je još uvek takva situacija da su ove žrtve nasilja, odnosno trgovine ljudima su zapravo stigmatizovani i prepuštene same sebi, odbačene od zajednice, uvek nađemo neki razlog ili nešto zbog čega ne treba da im se posvetimo. Da li je to neko narkoman ili je neko tako želeo i hteo, izazivao, ili pripada nekoj socijalnoj kategoriji koja, eto tako bi trebala da bude žrtva?

11/2 VS/IR

Međutim, niko ne gleda uzroke, svi gledamo posledice, a posledice su takve kakve su, pa niko baš i ne želi da se mnogo udubljuje u ovakve probleme. Međutim, njihovo zdravlje i njihov život je značajno ugrožen, oni žive stalno u strahu, znači ceo život preostali u strahu, nefunkcionalni, emotivno oslabljeni, traumatizovani i na svemu ovom treba raditi da se ovi ljudi osnaže i vrate u zajednicu i postanu neki korisni članovi zajednice tim pre, što je naše društvo već spada u starije, mi smo prosečno stari 43 godine, to znači da moramo obratiti pažnju na svakog člana naše zajednice.

Ono što se ovim zakonom posebno potencira, a to zapravo i jeste ovo o čemu ja govorim, a to jeste zapravo poseban akcenat na zbrinjavanje žrtava nasilja, odnosno trgovine ljudima i potenciranje, odnosno jačanje timskog i kordinisanog rada svih subjekata nacionalnog mehanizma kojim se očekuje adekvatan odgovor države na ovaj globalni problem trgovine ljudima.

Na kraju želim da se zahvalim ministru unutrašnjih poslova i njegovom timu. Hvala vam.

Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege, danas na dnevnom redu ove sednice je i Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Rumunije o saradnji u oblasti prevencije, ograničavanja i ublažavanja posledica katastrofa.

Naglasila bih važnost ove bilateralne saradnje Srbije i Rumunije, obzirom da se radi o nama izrazito prijateljskoj zemlji sa kojom nas veže viševekovno prijateljstvo i činjenica da naša dva naroda žive zajedno i u jednoj i u drugoj državi, kako sam naglasila, više vekova. Dakle, ovo mogu da tvrdim kao neko ko dolazi sa severa Srbije, iz Vojvodine, gde sa nama Srbima živi više od 30 nacionalnih manjina. Dakle, svi žive uglavnom sa poštovanjem i uvažavanjem.

Naglasila bih nešto što je važno za svaki odnos. Svaki odnos između dve strane je zapravo dvosmeran i potrebno je da svaka strana pokaže želju, volju, ali pre svega dobru nameru da taj odnos uspe i da napreduje. Ako se za neuspeh nekog odnosa krivi samo jedna strana, onda se plašim da tu postoji loša namera.

Dakle, odnosi u Vojvodini bi trebali da budu primer između Srba i nacionalnih manjina kako zapravo to treba da funkcioniše i kako se takvi odnosi neguju i zbog toga naglašavam ovu međunarodnu saradnju, ovaj Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Rumunije.

Rumunija i Srbija su učvrstile svoje prijateljstvo onog trenutka kada je Rumunija odbila da prizna samoproglašeno Kosovo, zahvaljujući tome što poštuje suverenitet i teritorijalni integritet svake države članice UN.

Važnost ovog sporazuma, a koji je u ime Vlade Republike Srbije potpisao potpredsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova gospodin Ivica Dačić, ogleda se u tome da Rumunija je naš najveći sused. Imamo jednu dugačku granicu čiji najveći deo čini međunarodna reka Dunav i izuzetno je važno i potrebno urediti zakonom, odnosno ovim međunarodnim sporazumom način sprečavanja prirodnih katastrofa i akcedenata kako bi se zaštitili životi i zdravlje ljudi sa obe strane, odnosno obe zemlje.

Ovaj sporazum će sprovoditi Ministarstvo unutrašnjih poslova, odnosno Sektor za vanredne situacije, koji je i formirao upravo ministar Ivica Dačić kada je prvi put bio ministar unutrašnjih poslova.

Mislim da možemo biti ponosi učinkom ovog sektora ne samo u Srbiji, već i u nekoliko zemalja regiona gde je Ministarstvo unutrašnjih poslova slalo vatrogasce i spasioce, naročito za pomoć u gašenju letnjih požara.

Mi smo kao zemlja i sami prošli kroz više prirodnih katastrofa, zemljotrese, požare, poplave i odlično znamo i razumemo potrebu, ali i obavezu da i sa svojim susedima sarađujemo u tome.

Želim da pohvalim nesebičan i požrtvovan rad pripadnika Sektora za vanredne situacije, zahvaljujući čijoj hrabrosti iz požara i poplava ovih poslednjih godina spašavamo mnogo života i imovine. Verujem da će se zato i dalje raditi na jačanju kapaciteta ovog važnog sektora, što naravno treba da doprinese i boljoj bilateralnoj saradnji u oblasti prevencije i ublažavanju posledica prirodnih katastrofa.

Sigurna sam i uverena da će se bilateralni Sporazum sa Rumunijom o saradnji u oblasti katastrofa sprovoditi kvalitetno, jer imam poverenja u Ministarstvo unutrašnjih poslova i Sektor za vanredne situacije, koji je po ovom sporazumu za to i određen.

Htela bih još nešto, a što nema direktnu vezu sa ovim sporazumom o međunarodnoj saradnji u oblasti katastrofa, a to je da bih iskoristila priliku da skrenem pažnju na zimske elementarne nepogode koje će biti sve češće i sve češće će nas zadesiti, obzirom na klimatske promene i upravo ova zimska elementarna nepogoda

16/2 GD/JG

se desila ove godine u oktobru. Dakle, 3. oktobra u jugozapadnoj Srbiji, opština Medveđa, Ivanjica, ali i u drugim opštinama je pao veliki sneg i led koji je napravio veliku štetu. Pre svega, zbog neraščišćenih trasa dalekovoda došlo je do nestanka električne energije i, naravno, onih šteta koje su uslovljene ovim nestankom, ali takođe izazvao je i veliku štetu na zasadima šuma, ali pre svega voća, jer se stanovništvo ovih krajeva, koje su na nadmorskoj visini od preko 600 metara, uglavnom bavi poljoprivredom, odnosno voćarstvom, te tako je ovo zapravo i jako važno, od vitalnog značaja za njihov opstanak na ovoj teritoriji.

Ono što bih htela da pohvalim jeste Ministarstvo poljoprivrede i ministar poljoprivrede Glamočić, koji je prepoznao ovaj problem i promptno reagovao u smislu da je procenio štetu i da je opredeljena pomoć od 300 hiljada sertifikovanih sadnica Instituta u Čačku za ova domaćinstva koja su pogođena ovom nepogodom.

Zašto je ovo važno da se pravovremeno i adekvatno uradi? Zbog toga što je potrebno dve, tri, pa i više godina da bi došlo do prvog roda na ovim zasadima, a što je, kažem, od vitalnog značaja za stanovništvo ovih krajeva.

Mislim da je ova reakcija Ministarstva poljoprivrede bila zaista dobra, ali mislim takođe da bi trebalo, obzirom na to da se dešavaju ozbiljne klimatske promene, sistematski rešiti ovu oblast, odnosno uzeti je u razmatranje kao elementarnu nepogodu na koju treba obratiti pažnju u budućnosti.

Hvala.

Hvala.

Poštovani, ovo što je amandmanom tražio gospodin Lazović i njegova poslanička grupa, već je obuhvaćeno ovim izmenama i dopunama zakona.

Ono što je dobro je što je zakonopisac u toku ove kratke implementacije zakona uvideo da postoje neke pravne praznine, i ono što je dobro da se one otklone ovim izmenama. Ovim izmenama će tako biti obuhvaćeno da se tako može kupiti ili izgraditi individualna kuća, sa pomoćnim objektima ili montažna, obuhvatajući i montažnu, ali isto tako ono što je dobro da se proširuje jemstvo na treće lice, tako da neće važiti samo za kreditno sposobne članove porodice.

Ovom prilikom bih međutim, pomenula još jedan problem koji se javlja u praksi u sprovođenju ovog zakona, a koji bi trebalo razmotriti i rešiti. Naime, ima dosta slučajeva da su unuci nakon smrti svojih baba ili deda, bili obuhvaćeni nasleđem kao suvlasnici nužnog dela nasledstva i bili u katastar upisani kao suvlasnici tih nužnih delova. Nakon toga su se te nepokretnosti dogovorom naslednika prodavale, najčešće zbog velikog broja naslednika, ali i nemogućnosti fizičke deobe takvih stanova. Dakle, unuci nisu koristili nasleđene nužne delove nepokretnosti. Ovi mladi ljudi, međutim, ostaju upisani u katastru kao nekadašnji suvlasnici nužnih delova i oni faktički ne ispunjavaju uslove za ostvarenje stambenih kredita ni po osnovnom zakonu o garantnoj šemi niti po izmenama i dopunama o kojima govorimo na ovoj sednici. Razlog je što su u katastar već upisani kao vlasnici te im se stan za koji su podigli kredit po osnovu ovog zakona ne računa kao prva nekretnina.

Inače, preko sajta Ministarstva finansija građani su postavljali pitanje, - da li se može aplicirati za kredit mlad čovek ukoliko je ostavinskom raspravom postao vlasnik dela nepokretne imovine u kojoj ne živi? Odgovor je da se po Zakonu prvom nepokretnošću smatra nepokretnost koju korisnik kredita stiče samostalno, a do donošenja zahteva za kredit nije imao na svoje ime u vlasništvu nepokretnost za stanovanje niti je korisnik stambenog kredita.

Mislim da bi ovakve situacije, a nadam se i da ih neće biti mnogo trebalo da se preciziraju zakonom, odnosno da se ne prepuštaju različitim tumačenjima, i da se takva, da kažem, privremena nasleđa od roditelja, ne smatraju prvom stambenom nekretninom.

Smatram da bi i ovim mladim ljudima trebalo dati šansu da svoj stambeni problem reše kroz ovaj povoljan zakonski okvir koji država nudi kao značajnu meru podrške mladima od 20 do 35 godina, a koju mi socijalisti podržavamo. Hvala najlepše.

Hvala, predsedavajući.

Poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, želim najpre da se pridružim kolegama i da izrazim duboko saučešće porodicama, ali i celom narodu nama prijateljske Severne Makedonije, koje je zadesila teška tragedija i koji su u samo jednom danu ostali bez 59 svojih sugrađana, mahom mladih ljudi. Narod Srbije, cela Srbija je duboko potrešena ovim događajem, a ja bih htela zapravo da istaknem da sam ponosna na naš zdravstveni sistem koji je kao i uvek, kao i mnogo puta do sada reagovao i preuzeo lečenje jednog broja povređenih.

Cela ova situacija podsetila me je na gotovo identične dve situacije od 2008. i 2014. godine u Novom Sadu, kada je gotovo na identičan način nastradalo 14 mladih ljudi. Ja sam kao lekar učestvovala tada u njihovom zbrinjavanju i lečenju i mogu da kažem da moje kolege, a takođe i povređene čeka jedna duga i teška borba u narednom periodu, za kritično povređene sa možda i neizvesnim ishodom.

Ovo nas opominje da državni organi Republike Srbije moraju još odgovornije postupati u postupcima davanja dozvola, ali i bolje kontrolisati rad raznih objekata, posebno onih u kojima je velika koncentracija ljudi.

Danas u nastavku rada Narodne skupštine biramo nekoliko nosilaca važnih javnih funkcija. Moj kolega je govorio i o članovima Saveta komisije za kontrolu državne pomoći.

Pored ostalih predloga, pred nama je i predlog za predsednika i članove Saveta guvernera NBS. Mislim da su i ovog puta u pitanju eksperti. Mislim da oni mogu da nastave potpuno suvereno na čelu sa guvernerkom gospođom Tabaković, da vode stabilnu monetarnu i deviznu politiku, na održavanju stabilnog kursa dinara i održavanju visokog nivoa deviznih rezervi koji doprinose opštoj ekonomskoj stabilnosti naše države.

Čitajući biografije članova, odnosno kandidata za predsednika i članove Saveta guvernera NBS, mogu da kažem da se radi o eminentnim stručnjacima. Njihove biografije su zaista impozantne. Ja ću samo kratko podsetiti na biografiju profesora Gradojevića, izabrala sam njega jer dolazi iz grada iz kog ja dolazim, iz Novog Sada. To je profesor koji je završio osnovnu, srednju i fakultet, Elektrotehnički u Novom Sadu, a potom master iz ekonomije u Eseksu, a iz finansijske ekonomije doktorat u Kanadi. Kasnije je radio u mnogim zemljama u inostranstvu, mnogim poznatim institucijama, a dovoljno je reći da je radio u Kanadskoj centralnoj banci, ali i u Američkoj centralnoj banci. Predavač je na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu i na FIMEK-u, privatnom fakultetu u Novom Sadu. To je stručnjak koji ima visoke reference u naučnim krugovima, veliki broj naučnih radova, ogroman broj citata, tako da možemo reći da se zaista kada je predložen za člana Fiskalnog saveta, odnosno Saveta guvernera NBS zaista ništa nije pogrešilo, odnosno da smo mnogo dobili.

Takođe, i svi ostali kandidati za ovaj savet i predsednik su zaista sa veoma impozantnim biografijama.

U tom smislu, mogu da kažem da će naša poslanička grupa Ivica Dačić – SPS podržati sva predložena kadrovska rešenja u danu za glasanje. Hvala.

Hvala, predsedavajuća.

Poštovani, možda će u ovom trenutku i u ovoj situaciji ovo moje pitanje delovati bespredmetno i delovati trivijalno, ali verujte da nije tako, jer svi znamo da zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan ima samo jednu.

Stoga znamo i podaci su nam dostupni da stanovništvo Srbije stari, da mi već spadamo u staro stanovništvo. Prosečna starost stanovnika Srbije je 44 godine, odnosno tačnije 43,9, prema podacima iz jula 2024. godine. Podsetiću da je 60-ih godina prošlog veka prosečna starost stanovnika Srbije bila 29 godina.

Dakle, sa starenjem raste i broj bolesti koje su vezane za starenje, to su tzv. degenerativne bolesti, ali i napreduju, progrediraju bolesti koje su već postojale. To su najčešće bolesti disajnih organa, bolesti srca, bolesti bubrega itd, ali i neurološke bolesti. Međutim, ono što zabrinjava i što je alarmantno jesu zapravo maligne bolesti u Srbiji. Odmah posle bolesti srca i krvnih sudova, maligne bolesti, različite maligne bolesti, uzrok su oboljevanja i umiranja velikog broja ljudi. Podaci su zaista alarmantni, 42.000 ljudi je prošle godine obolelo od malignih bolesti, a 20.000 je, nažalost, preminulo.

Potrebe za lečenje ovih bolesnika su zaista velike, a posebno za negu i lečenje onih koji su u završnoj fazi ovih neizlečivih bolesti. Prevencija je, naravno, značajno napredovala, posebno zadnjih godina. Takođe, lečenje i nabavljanje inovativnih lekova, savremenih tehnologija, ali još uvek je broj ovih pacijenata jako veliki.

Ovim pacijentima potrebna je sveobuhvatna i široka podrška, i to ne samo zdravstvenog sistema i porodice, već i zapravo cele zajednice. Na kraju svog života, u njegovim poslednjim nedeljama i danima, obeleli trpe, sem fizičkih, i duhovne, socijalne, ali i psihičke probleme, pa pored bola koji je najčešći i najteži pratilac ovih bolesti, tu su i anksioznost, depresija, ali i brojna duhovna pitanja, socijalna pitanja su nešto što zapravo opterećuje ne samo obolelog, već i njegovu porodicu, ali i okruženje.

U tom smislu, poslednjih godina, naročito zadnjih 10, u Srbiji je postignut značajni napredak. Formirane su službe kućnog lečenja, takođe dnevne palijativne bolnice, ali i palijativni centri, gde se pacijenti hospitalizuju i gde se ublažavaju tegobe, čime se postižu ne samo poboljšanje stanja obolelog, već i predah i odmor porodice koja ovde trpi zajedno sa obolelim. Ovi pacijenti zahtevaju hospitalni tretman, posebno u zadnjim nedeljama i danima svog života, gde u ovim centrima multidisciplinarni timovi rade sinhronizovano na olakšavanju svih tegoba obolelog.

Prema našim propisima, oboleli ima pravo da bude hospitalizovan u ovakvim jedinicama maksimalno dve nedelje u jednom aktu i mora biti premešten sa nekog drugog bolničkog odeljenja gde je prethodno hospitalizovan.

Moje pitanje ministru zdravlja je sledeće, zapravo to su tri potpitanja.

Da li postoji mogućnost da pacijenti sa ovim bolestima, znači neizlečivim, hroničnim bolestima, u terminalnoj fazi budu hospitalizovani duže od dve nedelje?

Da li se može obezbediti da ti pacijenti tretirani od strane svog lekara, izabranog lekara, i službe kućnog lečenja ili dnevne palijativne bolnice budu hospitalizovani u palijativnom centru bez da su prethodno prebačeni sa nekog odeljenja gde su već ležali?

Da li postoji mogućnost da se za palijativnu negu opredele dodatni kapaciteti, imajući u vidu da su izgrađeni i grade se novi klinički centri i bolnice?

Mislim da bi ovakve mogućnosti umnogome pomogle obolelim od teških neizlečivih bolesti u terminalnom stadijumu, ali i njihovim porodicama, rasteretile bi primarnu zdravstvenu zaštitu, službu kućnog lečenja pre svega i omogućile značajno bolji tretman tegoba ovih bolesnika, koje nisu samo njihove, već i njihove porodice, ali i cele zajednice. Hvala.

Zahvaljujem se.

Poslednjih dana javnost Srbije, kao i celog regiona, uznemirila je vest iz Brčkog gde je u privatnoj nedovršenoj kući pronađeno 31 dete uzrasta od par meseci, praktično odojčeta, do 12 godina. Deca su privremeno sakrivana u ovoj kući strave odakle su verovatno dalja transportovana. Očigledno je da su krijumčari imali dobro razrađen sistem rada tako da niko nije primećivao šta se dešava ili su svi ćutali, što je složićete se još poraznije.

Ova priča o kući strave još jednom je podigla na noge javnost i skrenula pažnju na ovaj problem koji opterećuje sve zemlje regiona. Ta deca su najčešće radno i seksualno zlostavljana, sakaćena, ali i veoma često korišćena kao donori organa što nažalost govori o težini ovog problema.

Ovo je jedan od velikih problema današnjice i predstavlja jedan od drastičnih oblika dehumanizacije današnjeg društva. Putevi krijumčarenja dece se teško otkrivaju i predstavljaju problem za organe otkrivanja i gonjenja počinilaca ovih krivičnih dela.

Da podsetimo da je pre samo godinu i po dana naša policija uspešno prekinula organizovani kriminalni lanac trgovine ljudima, odnosno trgovine decom kada je u Loznici takođe pronađena kuća u kojoj je bilo više deca koja su eksploatisana, zlostavljana i prodavana. Tada je uhapšeno i optuženo više lica koja su prodajom dece zaradila višemilionske sume.

Srbija se ponovo digla na noge juče kada je na Ubu nestala devojčica, dvogodišnja Dunja Marković koja se ispred kuće igrala sa svojom braćom i sestrama bez roditeljske pažnje, roditelju nisu bili kod kuće, bili su na poslu.

Na sreću, devojčica je pronađena efikasnom policijskom akcijom. MUP je odmah aktivirao alarmni sistem „Pronađi me“, koji javnosti daje sve potrebne informacije o nestaloj osobi i mobiliše preko telefonskih poruka svakog građanina da pomogne u potrazi.

Potpredsednik Vlade i ministar policije jutros nas je obradovao informacijom da je Dunja pronađena, živa i zdrava. U vezi sa ovim događajem želim da postavim pitanje Vladi Republike Srbije.

Činjenica je da alarmni sistem „Pronađi me“ daje rezultate i s tim u vezi želim da pitam Vladu Republike Srbije da li se pored korišćenja pomenutog sistema planiraju druge zajedničke akcije sa zemljama regiona radi razmene iskustava u otkrivanju i kažnjavanju počinilaca krivičnog dela, otmice, krijumčarenja i trgovine ljudima, pre svega decom, jer je ovo problem koji opterećuje sve zemlje i u tom smislu je od izuzetne važnosti i zajednička saradnja svih relevantnih činilaca u celom regionu.

Hvala.

Hvala predsedavajuća.

Poštovani predsedavajući, poštovani članovi Vlade, kolege i koleginice poslanici, poštovani građani, u ovoj parlamentarnoj raspravi o rebalansu budžeta Republike Srbije bih prevashodno da se osvrnem na sektor zdravstva, jer iz njega dolazim.

Želim da izrazim zadovoljstvo zbog opredeljenja Ministarstva zdravlja da izdvoji i dodatna sredstva za lečenje retkih bolesti, ali i onih bolesti koje se moraju lečiti u inostranstvu, jer trenutno nemamo mogućnosti za njihovo lečenje ovde. Zdravlje košta, zdravstvo zaista košta i to jako mnogo. složićemo se da nikad nije dovoljno ulaganja, dovoljno novca za zdravlje i čak i mnogo razvijenije ekonomije postavljaju potrebu za više novca i više ulaganja.

Ono što je istina, novca će uvek trebati još više i više, s obzirom na to da stanovništvo stari, da se bolesti vezane sa starenjem povećavaju, a takođe i da se povećava procenat različitih bolesti za koje je potrebno izdvojiti enormna sredstva za lečenje.

Zdravstveni sistem Srbije je danas u značajno boljem stanju, u smislu novih i rekonstruisanih regionalnih bolnica, domova zdravlja, kliničkih centara. Naravno da nisu sve zdravstvene ustanove obnovljene, ali značajan deo svakako jeste. Mnogo je uloženo i u najsavremeniju opremu i medicinska sredstva. Ono što bi trebalo raditi to jeste zapravo od sada samo ono izgrađeno i renovirano održavati.

Međutim, ono što se sada pojavljuje kao sve izraženiji problem jeste kadar, lekari u manjoj meri. Značajan broj lekara je zaposlen nakon kovid pandemije. Prebačeni su iz kovid centara i zaposleni u regionalne bolnice, kliničke centre, domove zdravlja u kojima rade, ali ono što je zaista veliki problem, to je manjak srednjeg medicinskog kadra, medicinskih sestara i tehničara, koji predstavlja zapravo gorući problem za normalno funkcionisanja zdravstvenog sistema, s obzirom da nema kvalitetne zdravstvene nege bez adekvatno školovanih i edukovanih medicinskih sestara.

Uzrok nedostatka je višestruki. Između ostalog, radi se i o prirodnom odlivu kadrova, ali i migraciji ka većim gradovima, ali i zemljama Evropske unije, ali u zadnje vreme i zemlje Bliskog istoka. Pored finansijskih razloga, odliv zdravstvenih radnika u inostranstvo često je motivisan i nerešenim stambenim pitanjem, posebno mladih lekara i medicinskih sestara.

Poslanička grupa Ivica Dačić – SPS je u više navrata predlagala da i za medicinske radnike država omogući kupovinu stana pod povlašćenim uslovima, kako je to omogućeno snagama bezbednosti, jer zdravlje stanovništva je takođe odbrambena snaga države, odnosno zdravo stanovništvo.

Poslednjih decenija značajno je povećano obolevanje stanovnika Srbije od malignih bolesti. Poražavajući je podatak da svake godine u Srbiji oboli oko 40.000 ljudi od različitih vrsta malignih bolesti, od kojih je najčešći karcinom pluća, ginekološki karcinomi, karcinom creva. Maligne bolesti uglavnom su na drugom mestu, odmah posle kardiovaskularnih bolesti u ukupnom oboljevanju stanovništva Srbije.

Takođe, povećava se i broj obolelih od autoimunih bolesti, te je od 2019. godine broj dijagnostikovanih autoimunih bolesti bio 23.000, a 2023. godine čak 54.000, i to su uzeti u obzir samo pacijenti kod kojih je dijagnostikovana ova bolest. Veliki broj je nedijagnostikovan, znači neprepoznat u sistemu. Skrećem pažnju i na povećanje retkih bolesti, posebno retkih bolesti dece, te su dopunska sredstva predviđena ovim rebalansom budžeta više nego dragocena.

Ono što bih još naglasila jeste da stanovništvo Srbije neumitno stari. U protekloj deceniji, odnosno od 2011. do 2021. godine procenat starijih od 65 godina je bio 19%, a sada 2023. godine čak gotovo 22%, te prosečna starost stanovnika Srbije iznosi 44 godine, odnosno 43,9 godina, što nas svrstava u stare narode.

Proces starenja je skopčan sa brojnim degenerativnim bolestima, bolestima starenja, od kojih su najčešće artroze, degenerativne promene zglobova, posebno velikih zglobova kuka i kolena, a uznapredovale forme zahtevaju operativno lečenje, ugradnju proteza kolena i kuka, zbog čega su, između ostalog, i najduže ove liste čekanja.

Raduje me činjenica da je Ministarstvo prepoznalo problem i preduzelo aktivnosti radi njihovog rešenja. Mislim da bi doprinos ovim merama Ministarstva zdravlja bio i povećanje broja operacionih sala za ortopedske procedure, ali i primena minimalno invazivnih tehnika i strategija tokom hirurške intervencije, zatim primena transfuzije autologne krvi, dakle da pojasnim, ja sam o tome pričala i u prošlom sazivu u plenumu i u Odboru kako možemo rešiti problem nedostatka krvi za transfuziju. Ovo je krv pacijent-pacijent, sam davalac – sam primalac, primena takođe ERAS protokola, odnosno ubrzanog postoperativnog oporavka pacijenta, što bi u značajnoj meri ubrzao protok pacijenata kroz stacionare ustanove i samim tim omogućilo značajna smanjenja lista čekanja, konkretno za ove procedure o kojima sam govorila.

U tom smislu, neophodna je sveobuhvatna reforma zdravstvenog sistema i prilagođavanje novim zdravstvenim potrebama stanovništva. Kao što sam i navela, promena demografske slike Srbije u smislu starenja stanovništva zahteva i promptne mere populacione politike i pojačanu društvenu brigu o porodici i deci, što je višegodišnja politika Vlade Srbije i što Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju i ministarka Stamenkovski sprovodi kroz pronatalitetne mere, te je u tom smislu i prepoznata uloga države u pružanju svakog oblika podrške porodici.

Zato posebno podržavamo deo rebalansa koji se odnosi na sredstva obezbeđena za podsticaj populacione politike, kao i mere predviđene Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, o kome danas takođe raspravljamo. Smatramo da predlog demografskih mera sadržan u ovom zakonu predstavlja jedan ozbiljan pristup države obnovi stanovništva, kao suštinskom problemu opstanka celog društva.

Naime, ovim Predlogom zakona se značajno uvećava iznos roditeljskog dodatka za prvo, drugo, treće i četvrto dete, za decu rođenu od 1. januara 2024. godine. Takođe se majkama koje su rodile drugo i treće dete, a što nije baš apostrofirano u prethodnim izlaganjima, omogućava jednokratna novčana pomoć u iznosu od 135.000 dinara i povećava se i paušal za nabavku bebi opreme sa 5.000 na 7.500 dinara. Ovo su ozbiljne mere koje država preduzima u cilju rešavanja problema bele kuge u Srbiji.

Sveukupno gledano, verujemo da će novi značajno veći iznosi roditeljskog dodatka biti značajan stimulativni faktor za donošenje odluke mladih roditelja o proširenju porodice, posebno odluke o rađanju drugog deteta, bez straha da neće moći da svojoj deci obezbede minimalne uslove za normalno i zdravo odrastanje. Ovim merama država je na sebe preuzela značajan deo odgovornosti za budućnost nacije, što podržavamo i naravno očekujemo prve rezultate već u narednih par godina.

Na kraju, želim da kažem da će poslanička grupa Ivica Dačić – SPS u danu za glasanje podržati i rebalans budžeta, koji je ovom prilikom prevashodno usmeren na socijalnu funkciju države, kao i ostale zakone sa dnevnog reda. Hvala.

Hvala.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, poštovani članovi Vlade, koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, danas na ovoj sednici sa obimnim dnevnim redom imamo i zadatak i treba da izaberemo i novu ministarku prosvete.

Kandidatkinja koja je predlog predsednice Vlade je prof. dr Slavica Đukić Dejanović i velika mi je čast da govorim o profesorki, jer se radi o nespornom naučnom i stručnom autoritetu.

Izuzetno bogatu, čak impozantnu profesionalnu i političku karijeru i biografiju prof. Đukić Dejanović je teško ukratko reći, ali ja ću pokušati. Pokušaću i da ne izostavim neke bitne činjenice, ali želim i da unesem neke svoje lične impresije.

Profesorku poznajem sada već dugo godina, ali mi je naš prvi zvanični susret ostao i ostaće nezaboravan.

Naime, prof. Đukić Dejanović je kao ministarka bez portfelja zadužena za demografiju i populacionu politiku pozvala moje dve koleginice i mene da porazgovaramo o populacionim pitanjima, da čuje probleme, naše ideje i ponudi neka rešenja. Mi kao članice Foruma žena GO Socijalističke partije Srbije u Novom Sadu, profesorka predsednica Foruma žena Socijalističke partije Srbije, tada ministarka u Vladi Srbije, visoka funkcionerka Socijalističke partije Srbije, ugledna profesorka, ugledni psihijatar prima nas prijateljski i krajnje kolegijalno, otvorena za sva naša pitanja i spremna da odgovori, posavetuje i pomogne.

Tada shvatam da je ona jedna zaista nesvakidašnja ličnost, puna empatije i spremna da sasluša naše brojne i tada pomalo naivne ideje, ali i da sa nama priča o našim porodicama, našim profesijama, kao i nekim sasvim običnim svakodnevnim stvarima koje interesuju nas žene, tako da je se skoro dva sata provedenih u profesorkinom kabinetu proteklo gotovo kao minut.

Ovo je bila moja lična impresija.

Prof. Đukić Dejanović je ceo svoj profesionalni život, pored svoje primarne lekarske profesije, provela kao univerzitetski profesor, posvećeno radeći na edukaciji sa studentima i mladim lekarima na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu, gde radi od 1982. godine, kada je zaposlena kao saradnik u nastavi, tačnije asistent na katedri za psihijatriju.

Četiri godine kasnije profesorka brani svoj doktorski rad i postaje poznata kao prvi i najmlađi doktor medicinskih nauka u Šumadiji.

Mnoge generacije studenata i lekara, danas uspešnih psihijatara, poznatih profesora, ali i brojni direktori psihijatrijskih ustanova mogu se pohvaliti da su bili upravo njeni učenici.

Profesorka je mnogima bila mentora za specijalizacije, subspecijalizacije, magistarske, odnosno sada master i doktorske studije kao redovni profesor na medicinskom fakultetu u Kragujevcu.

U prilog njenom izuzetnom pedagoškom radu i pristupu studentima je i činjenica da je 2007. godine od strane studenata četvrte godine Medicinskog fakulteta u Kragujevcu izabrana za najboljeg predavača.

Autor je velikog broja knjiga, udžbenika za osnovne i specijalističke studije, rukovodioca velikog broja domaćih i međunarodnih projekata i studija, brojnih naučnih radova, od kojih su mnogi i na SEI listama. Održala je bezbroj predavanja domaćim i stranim naučnim skupovima, angažovana kao saradnik u velikom broju prestižnih institucija širom Evrope.

Predsednik je i član brojnih medicinskih udruženja, kao i dobitnik brojnih nagrada i priznanja za svoj stručni i naučni rad.

Ništa manje nije impozantna ni njena politička biografija. Samo ukratko.

Sedam mandata poslanica Socijalističke partije Srbije u Narodnoj skupštini Republike Srbije, Saveznom parlamentu Savezne Republike Jugoslavije i zajednice Srbije i Crne Gore.

Od 2008. do 2012. godine bila je predsednica Narodne skupštine, kada je reafirmisala ugled parlamenta. To je bio prvi saziv Narodne skupštine posle 5. oktobra koji je imao pun mandat.

U prelaznoj Vladi imenovana je za ministarku za brigu o porodici i član Interpalamentarne unije. Od 2012. do 2014. godine je obavljala funkciju ministarke zdravlja Republike Srbije i tada se posvetila jačanju zdravstvenog sistema tako što je prepoznala nedostatak lekara specijalista i odobrila preko 1000 specijalizacija mladim lekarima.

Podsetiću da je moratorijum na specijalizaciju do tada bio godinama na snazi. Posvetila je posebnu pažnju zaštiti mentalnog zdravlja, jer je još tada prepoznala sa kakvim problemima ćemo se danas suočiti. Od 2016. do 2020. godine je ministarka bez portfelja za populacionu politiku i demografiju i radi na afirmaciji porodice u društvu i donosi mere kako bi se zaustavila bela kuga u Republici Srbiji.

Profesorka, takođe, nije zapostavila ni svoje primarna zanimanja, lekara specijaliste neuropsihijatra i rad sa pacijentima. Pacijenti za profesorku Đukić Dejanović imaju samo reči hvale, jer se potvrdila kao izuzetan stručnjak i psihijatar sa velikim znanjem i iskustvom i kao takva je od 1993. do 2000. godine bila direktor Kliničko-bolničkog centra u Kragujevcu, a od 2014. do 2016. godine direktor Klinike za psihijatrijske bolesti dr Laza Lazarević u Beogradu.

Takođe, zanimljiva činjenica je, a i ono što ne smemo zaboraviti, da je profesorka Đukić Dejanović osnivač Dnevne psihijatrijske bolnice u Kragujevcu.

Kroz godine rata u obrazovanju, u zdravstvu i politici profesorka je zajedno sa svojim narodom prošla kroz mnoge teške trenutke, ponekada čak i dramatične i pokazala da zna i ume da pravilno pristupi problemu u datoj situaciji i da ga adekvatno rešava, te i praktično pokazala koliki je zapravo stručnjak.

Mislim da će i u ovoj izuzetno teškoj situaciji, nakon stravične tragedije u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, profesorka uspeti da spoji sva svoja znanja, koja nisu mala, i ogromno iskustvo u struci i politici i postavi obrazovanje na zdrave temelje, na mesto koje mu pripada. Nadam se da će imati dovoljno i vremena za to i zato smo sigurni da je prof. dr Slavica Đukić Dejanović idealan kandidat za ovu funkciju, funkciju ministra prosvete.

S obzirom da dolazi iz obrazovnog, ali i iz zdravstvenog sistema, osvrnuću se još na predlog zakona kojim će se za zdravstveni sektor izdvojiti dodatnih 200 miliona evra za investicije u zdravstvenu infrastrukturu.

Kao i prethodni, i ovaj zajam se uzima od Evropske banke, ali će se delom finansirati i iz budžeta Republike Srbije. Ustanove koje su preliminarno predviđene za rekonstrukciju od ovih sredstava su osam opštih bolnica, četiri doma zdravlja, služba hitne medicinske pomoći u Nišu, potom, Gerontološki centar u Zaječaru, ali i stari delovi Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“ i takođe stari deo GAK u Višegradskoj, deo Univerzitetskog kliničkog centra Srbija.

Klinički centar iz koga ja dolazim, čija je gradnja finansirana iz državnog budžeta, ali i iz kreditnih linija Evropske banke, jeste Univerzitetski klinički centar Vojvodine, koji će kada se gradnja i opremanje završi dobiti hiljade novih kvadratnih metara prostora sa najsavremenijom opremom.

Kao zdravstveni radnik uvek podržavam ulaganje u zdravstvo koje će uz bolje uslove za rad, bolju infrastrukturu i bolje plate zdravstvenih radnika doprineti smanjenju odliva mladih lekara i tehničara i njihov odlazak u inostranstvo sa jedne strane, ali i sa druge strane, i zrelih gotovih stručnjaka u privatne zdravstvene ustanove, što je sada slučaj. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem.

Poštovani, koristim priliku da se obratim Ministarstvu zdravlja i ministarki prof. Grujičić.

Teške tragedije u Školi „Vladislav Ribnikar“ i okolini Mladenovca pokazale su koliko je važno i da li i koliko zdravstveni sistem funkcioniše, pre svega Služba hitne medicinske pomoći, ali i kompletan zdravstveni sistem u celini. Srećom, zahvaljujući dobroj organizaciji i brzom delovanju svih zdravstvenih službi izbegnuta je još veća tragedija od preteške koja nas je zadesila.

Međutim, ono što je meni, a verujem i većini zapalo za oko jeste stalni apel za dobrovoljnim davaocima krvi da doniraju krv koji je danima bio prisutan u medijima.

Potreba za ovom dragocenom tečnošću je sve veća zbog toga što je ljudski vek se produžio zahvaljujući razvoju savremene medicine, a samim tim i veći i složeniji hiruški zahvati se odvijaju, koji zahtevaju primenu transfuzije krvi.

Takođe, ubrzan razvoj saobraćaja, saobraćajne infrastrukture, savremena tehnička dostignuća sve češće su uzrok violentnih povreda koje takođe zahtevaju transfuziju. Mnoge teške bolesti traže primenu krvi i komponenti koje su kod pojedinih gotovo i jedini lek.

Sa druge strane, davalaštvo krvi u celoj Srbiji je u konstantnom padu, a razlozi su različiti i brojni. Mnoge bolničke ustanove, pre svega univerzitetski i klinički centri i kliničko-bolnički centri pokušavaju da reše ovaj problem tako što za planirane hiruške intervencije koriste tzv. autolognu krv. Šta to znači? Autologna krv je krv gde su i davalac i primalac krvi ista osoba, a za hitne hiruške intervencije i dalje se koristi dobijana krv od dobrovoljnih davalaca, znači transfuzija krvi i na ovaj način se štedi krv.

U maju mesecu ove godine u skupštinsku proceduru je stigao Predlog zakona o ljudskim ćelijama i tkivima koji bi trebalo da doprinese da se unapredi problem nedostatka krvi. Zakon o transfuzijskoj medicini donet 2017. godine baziran na evropskim standardima predvideo je nov način organizacije transfuzijske službe i obuhvata četiri samostalne institucije, Institut za transfuziju krvi Srbije i Zavoda za transfuziju krvi Novi Sad, Niš i Kragujevac, ali i tri ovlašćene ustanove kao što su Subotica, Užice i Zemun, koji će vršiti prikupljanje, testiranje, obradu i distribuciju krvi u regionalne bolničke centre.

Sa druge strane, ono što je predviđeno ovim zakonom svaka regionalna bolnica predviđeno je da u njoj postoji bolnička banka krvi čiji je zadatak da čuva i distribuira krv prema potrebama bolnice, a dobijenu krv iz ovlašćenih centara i ona naravno ima potrebe da planira potrebe za sledeću godinu za krv. Dobra strana postojanja ovih banaka je mogućnost autologne predonacije, šta to znači? To znači da pacijenti koji se pripremaju za planiranu hiruršku intervenciju u narednom nekom periodu mogu otići u bolničku banku krvi, dati svoju krv, koja će se na adekvatan način prikupiti i čuvati do njegove hirurške intervencije gde će se primenjivati isključivo tom pacijentu. Dakle, ovde se ne radi o dobrovoljnom davaocu krvi, već se radi o davaocu krvi za svoju hiruršku intervenciju.

Na ovom konceptu treba insistirati zato što ne traži poseban kadar, a ni specijalnu opremu od one kojom će već biti opremljene bolničke banke krvi. Međutim, ovakav način transfuzijske službe u našim uslovima je doveo do značajnog pada davalaštva, a namera nam je bila da se unapredi. Od 44 ustanove koje smo imali pre ovih reformi gde se prikupljala krv, pet dana u nedelji puno radno vreme došli smo do sedam punktova gde se krv može prikupljati i oni mobilni punktovi gde se dva do tri puta mesečno organizuje akcija dobrovoljnog davanja krvi koja je, složićete se sa uslovima kada je dobrovoljno davalaštvo svakako u padu, veliki problem.

Problem je veliki ali nije nerešiv. Naš predlog bi bio da se sklopi ugovor između ovlašćenih uslova i regionalnih bolnica o mogućnosti prikupljanja krvi u svim bolnicama kao i ranije, a što omogućava Zakon o mreži zdravstvenih ustanova, gde zdravstvene ustanove radi opšte medicinske koristi mogu praviti ugovor o saradnji. Donorstvo se mora stimulisati i mora se pronaći način na koji će se stimulisati donorstvo.

Naš narodni poslanik pre nekoliko dana, profesor doktor Vladimir Đukić inicirao je akciju dobrovoljnog davanja krvi u Novom Sadu i u tom smislu ćemo i mi narodni poslanici biti uključeni u ovu akciju. U vezi sa tim bih postavila pitanje Ministarstvu zdravlja – da li ministarstvo razmatra ovakvu mogućnost rešavanja problema nedostatka krvi i pada dobrovoljnog davalaštva putem ugovorene saradnje ovlašćenih ustanova sa regionalnim bolnicama, obzirom da to zakon dozvoljava, a što i mi predlažemo kao racionalnu i korisnu mogućnost? Zahvaljujem se.

Zahvaljujem, predsedniče.

Koristim svoje pravo iz člana 287. Poslovnika Narodne skupštine i ovom prilikom želim da zatražim obaveštenje od ministarke zdravlja, a vezano za problem na koji su mi više puta ukazivali doktori stomatologije.

Problem se prevashodno odnosi na stomatologa iz privatne prakse od kojih veliki broj smatra da su diskriminisani, odnosno na stomatologe koji rade u državnim ustanovama i ako podjednako plaćaju sve poreze i doprinose državi, država ih ne priznaje jednako kao državne stomatologe.

Naime, stomatolozi iz privatne prakse susreću se u svom radu sa brojnim problemima, neki od njih su samo sledeći, nemaju uvid u zdravstvene kartone domova zdravlja, te nemaju tačne podatke o eventualnim bolestima svojih pacijenata, ne mogu da pišu recepte o trošku fonda, da daju upute za specijalističke preglede, što na svoj način remeti Zakon o zdravstvenoj zaštiti. Utvrđena je jednakost zdravstvenih ustanova u državnom i privatnom vlasništvu u pružanju zdravstvenih usluga član 27.

Takođe, niz drugih stomatoloških usluga, kao što su hitna stanja odraslih, sistematski pregledi dece, izrada zubnih proteza stari od 65 godina, dečija mobilna protetika i drugi predstavljaju isključivo posao državne stomatološke službe.

U tom smislu, veliki broj privatnih stomatologa tvrdi da su spremni da pod istim uslovima pružaju navedene usluge, a na taj način bi država značajno uštedela obzirom da njima nije neophodno davati plate, doprinose, troškove za opremu i ostalu infrastrukturu.

U prilog ovom stavu ide istraživanje Instituta za javno zdravlje, Milan Jovanović „Batut“, čiji rezultati ukazuju da je stanje oralnog zdravlja stanovnika Srbije, najblaže rečeno jako loše. Naime, 51% dece vrtićkog uzrasta ima karijes ili neku njegovu komplikaciju, 50% do 70% male dece ovog uzrasta pere zube jednom ili nijednom dnevno, posebno je alarmantan podatak da 15% dece u jaslicama ima barem jedan kariozan zub, samo 16% stanovništva starih od 25 godina ima sve svoje zube.

Znajući da država ulaže ozbiljna sredstva kod sistem besplatnih usluga za decu i mlade do 26 godina starosti, mišljenja smo da je neophodno raditi mnogo više na prevenciji oralnog zdravlja, naročito je važno raditi na širokoj edukaciji stanovništva, pre svega, preko medija.

Po sadašnjem zakonu specijalistički dečije preventivne stomatologije, specijalista izjednače sa stomatologom bez specijalizacije i kada se za konkurs za posao rade sa decom na dečijem odeljenju, prijave specijalista dečije i preventivne stomatologije i stomatolog bez specijalizacije, direktor ima pravo da primi stomatologa bez specijalizacije, a objašnjenje je da lekaru bez specijalizacije ne mora da se plaća specijalistički dodatak.

Država je pokrenula niz programa u kojima najbolji studenti medicinskih fakulteta mogu dobiti posao u sistemu državnog zdravstva, ali iz tih programa izuzeta stomatologija. Tek svršeni stomatolozi nemaju dovoljno iskustva za samostalan rad, u državnim ustanovama jako je teško dobiti posao i steći neophodno iskustvo u privatnim ordinacijama nema posla za početnike, jer vlasnik u privatnoj ordinaciji nije zgodno, da neko u privatnoj ordinaciji uči zanat dok pacijent za to plaća, pa nije retko da se mladi stomatolozi u privatnim ordinacijama tretiraju kao stomatološke sestre, to uopšte nije loše, ali je pomalo frustrirajuće.

Takođe, pitanje za mlade stomatologe jeste i školarina za specijalizacije, koje recimo, na Stomatološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu iznosi pet hiljade evra po godini, dok je za ostale medicinske grane hiljadu eura po godini.

U vezi sa svim navedenim problemima, a ima ih još na koje nailaze stomatolozi, pre svega više hiljada stomatologa iz privatne prakse zbog čega mogu biti oštećeni pacijenti, ali i zbog perspektive mladih doktora stomatologa, želim da postavim sledeća pitanja ministarki zdravlja, profesorki Grujić. Da li Ministarstvo zdravlja planira da preduzme mere kojima bi se i faktički izjednačio status privatne i državne stomatološke prakse? Da li se planiraju izmene važećeg zakona prema kome specijalistička stomatološka ordinacija ne može da pruža usluge opšte stomatologije, što je apsurd, a to traje već decenijama u nazad? Da li se u programima državnog zdravstva koji su namenjeni zapošljavanju najboljih studenata medicine mogu uključiti i najbolji studenti stomatologije? Mogu li se smanjiti troškovi školarine za stomatološke specijalizacije? I, da li će Ministarstvo zdravlja raditi na nekom programu edukacije za mlade stomatologe, da steknu neophodna iskustva za samostalni rad? Zahvaljujem.