Hvala.
S obzirom da se prvi put od tragedija koje su se dogodile obraćam u plenumu, izražavam svoje najdublje saučešće porodicama tragično nastradalih u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i u okolini Mladenovca.
Pre nego što pređem na temu dnevnog reda, želim da u ime naše poslaničke grupe i u ime predsednika naše poslaničke grupe, gospodina Dragana Markovića, podržim naš narod, naše hrabre Srbe sa KiM koji se bore za svoj opstanak, pred očima sveta, pred očima međunarodne zajednice i ovo je jedan vrlo direktan, nikako indirektan pokušaj proterivanja Srba sa svojih ognjišta i ova situacija nije ni osetljiva, ni konfuzna, ni delikatna, već je krajnje opasna. Međutim, mi verujemo da će naše državno rukovodstvo učiniti sve da spreči eskalaciju sukoba i očuva mir, jer znamo da rade u najboljem interesu Srba.
Dame i gospodo, Srbija je 3. i 4. maja zanemela pred žrtvama, zaćutala je pred tugom porodica žrtava, ali Srbija ne ćuti ispred zla i ono što je za nas iz Jedinstvene Srbije važno i što postoji set mera koje su reakcija na ovu postojeću situaciju u kojoj se nalazimo.
Kada su ovde pili prisutni gospođa premijerka Ana Brnabić i ministar Bratislav Gašić govorio se o tragedijama koje su prethodnih dvadesetak godina zadesile Srbiju. Pre svega tu mislim na masovna ubistva. Masakr u Velikoj Ivanči je svakako bio najveći što se tiče razmere i broja žrtava, međutim za nas je svaka žrtva žrtva. Nećemo iz izdvajati. Treba pomenuti da nezapamćeni zločin u okolini Mladenovca je jednoj porodici oduzeo i oba deteta.
Šta je ono što zločin u „Ribnikaru“ čini tako specifičnim, šta je to što nas je toliko šokiralo, odgovor je vrlo jednostavan. Taj zločin je počinilo dete, učenik sedmog razreda, pred svojim vršnjacima i čuvarom. To je jedna informacija koja je vrlo teško obradiva na emotivnom nivou.
Vlada je izašla pred javnost sa konkretnim merama i mi možemo da kažemo da je razoružavanje bila prva i nužna mera, kao i povećanje broja policajaca u školama. Takođe se govori i već su u toku zakonske inicijative o izmenama Krivičnog zakonima i sve u svemu nas tu čeka jedan zaista veliki posao.
Smatramo da ova rasprava treba da bude na konstruktivnom nivou, da kažemo šta mislimo, da kritikujemo ili podržimo, ali mi ne možemo da podržimo produbljivanje podela u ovom već dubokom polarizovanom društvu, kao ni korišćenje tragedije u političke svrhe. Sada je vreme da se postave pitanja šta i kako dalje da se radi. Treba preispitati mnoge aspekte i da ovo jesu bili pojedinačni slučajevi, ovo nikako nije izraz propasti sistema kako smo slušali, ali naravno da treba šire da sagledavamo ove tragedije i mislim da poslanici vladajuće većine od toga nisu bežali.
Pre nekoliko dana poslušala sam gostovanje jedne majke od učenica škole „Vladislav Ribnikar“. To je žena čije je dete preživelo i šta je dominantan utisak tog gostovanja. To je jedan vapaj, to je vapaj za saosećanjem, to je vapaj da svako od nas da svoj doprinos u sprečavanju potencijalnih tragedija i da svako od nas da svoj doprinos u poboljšanju ove situacije. Mi nećemo da podržimo zahteve za ostavkama, smatramo da je sada vreme za rad i zato podržavamo mere koje je donela Vlada.
Negde sam čula da su te mere gašenje požara, smatramo da nisu gašenje požara, to su trajne mere čiji će benefiti tek biti vidljivi, ali da donete su po hitnom postupku. Neke od njih će tek zaživeti, ne mogu baš da se donesu preko noći zato što je za njihovu implementaciju potrebno vreme. Razoružavanje, šta će čoveku oružje ako ne želi da ga upotrebi? Što se tiče smanjenja starosne granice za krivičnu odgovornost maloletnika, smatramo da tu treba da prethodi jedna šira debata i da se definiše kada to dvanaestogodišnjak odgovora. Takođe, smatramo da treba razmisliti o proširenju polja roditeljske odgovornosti. Vidimo da se kritikovalo što se povećao broj policajaca u školama, smatramo da je ta mera takođe nužna. Ona će pojačati i bezbednost i sigurnost. Mi ovde ne govorimo o kordonima policije koji su u školama, već o jednom ili o dva policajca. Tako da nikome neće biti neprijatno zbog prisustva policije.
Naša poslanička grupa smatra da treba izvršiti jednu rekonstrukciju rada psihološko-pedagoške službe. Mi zaista imamo stručne ljude koji rade svoj posao, ali smatramo da treba pojačati ne samo njihov broj, već njihovo prisustvo u učeničkom životu, pojačati komunikaciju i učiniti obaveznom komunikaciju u sledećim relacijama – učenik, nastavnik, PP služba, direktor, roditelj. Smatramo da je potrebno staviti akcenat upravo na ovu komunikaciju.
Naravno da podržavamo to što će stručnjaci iz oblasti psihologije, pedagogije, sociologije biti uključeni, tj. već su uključeni u izradu budućih rešenja za prevazilaženje ovih problema i verujemo da će ljudi iz struke naći ta rešenja. Nama su već bili, ne znam da li su još uvek u Srbiji, stručnjaci iz Norveške, koji su došli ovde na inicijativu predsednika Republike i mi se nadamo da će oni pomoći svojim iskustvom, nažalost iskustvom, zato što to iskustvo nije trebalo da snađe nikoga.
U Narodnoj skupštini, a i u medijima govorilo se gotovo o svim aspektima ove tragedije, potencijalnim lošim uticajima Zapada, televiziji, zatim bilo je i predloga o zabrani korišćenja mobilnih telefona, društvenih mreža, vraćanju na tradicionalne vrednosti, govorilo se i vršačkom nasilju, ali nedovoljno.
Ipak, kada govorimo o kontekstima ovog zločina, vršnjačko nasilje je neizostavan kontekst. Mi živimo u vremenu čije tekovine očigledno ne možemo da pratimo. Društveni odnosi se jako brzo menjaju, ali se menjaju i vrednosti. Postoje stvari koje nama nisu normalne, ali su našoj deci postale. Ja ne kažem da mi treba da se mirimo sa tim, ali da bi rešavali te probleme moramo da imamo najpre jedno šire razumevanje.
Počnimo od najbenignijeg – govor, verbalna komunikacija. Da li znate da je nasilnički govor postao jedan sasvim normalni stil komunikacije među školskom decom? Ja to uopšte ne govorim napamet, govorim iz primera „Vajber“ grupe moje ćerke, dakle, ja sam majka školskog deteta.
Današnja deca su posredstvom tim raznih „Vajber“ grupa vratila bojkot, ignorisanje jednog člana ili članice zajednice. Dakle, ja sada govorim o nekim blažim vidovima nasilja, a to je vređanje i ekskomunikacija iz zajednice. Kako se ovo desilo i kada? Pre nekoliko nedelja sam upravo u ovoj sali govorila, nevezano za dnevni red, ja mislim da sam već mnogima i dosadna, ali to me uopšte ne interesuje, o platformi „Pametno i bezbedno“ i o platformama „Čuvam te“, dakle, „Pametno i bezbedno“ i „Čuvam te“. To su dve platforme o kojima svako treba da zna. One nisu dovoljno promovisane. Ja pozivam i Vladu i ministra informisanja, pošto je to u njihovoj nadležnosti, da promovišu ove platforme gde god mogu. Jačanje vaspitne uloge škole se svakako ne može zapostaviti i tu je normalno i jačanje kanala komunikacije o onome što sam već govorila, dakle, roditelj, nastavnički kadar, psihološko-pedagoška služba i direktor škole.
Mi ćemo glasati za anketni odbor koji je predložen, glasaćemo za njegovo formiranje. Što se Jedinstvene Srbije tiče, stvari su vrlo jasne, mi podržavamo mere Vlade i pored toga predlažemo – pojačan rad uz prethodnu rekonstrukciju rada PP službe, razmišljanje o proširenju polja šire roditeljske odgovornosti i nešto u čemu baš vi, gospodine predsedniče Skupštine, možete da pomognete, a to je formiranje pododbora u okviru Odbora za prava deteta, koji će pomagati u borbi protiv vršačkog nasilja, pa da lepo na nedeljnom nivou idemo od škole do škole, od mesta do mesta i da učimo. Nismo svi mi koji smo članovi Odbora za prava deteta stručni za vršačko nasilje, ali možemo da saslušamo stručne ljude, da čujemo šta su problemi, pa da na osnovu materijala delujemo ovde u Narodnoj skupštini.
Takođe predlažemo da Vlada sprovede jednu ozbiljnu kampanju, iskoristi svoje resurse u promociji očuvanja mentalnog zdravlja građana i važnosti mentalne higijene, jer mislim da je poznato koliko se i dan-danas u našem društvu stigmatizuju osobe koje imaju problema sa mentalnim zdravljem, ljudi i dalje kriju da posećuju psihijatra i psihologa i tu je šira društvena odgovornost svih nas.
Mi imamo timove i tela za sprečavanje nasilja, to sve stoji, preduzeto je zaista puno toga, ali da li treba razmisliti o nekom zakonu, širem rešenju, novom zakonu, koji će obuhvatiti i konkretizovati sve te mere, sve te delove i Aleksinog zakona koji su implementirani u naše zakone, a koji će opet biti u skladu sa Evropskom poveljom o pravima deteta.
Takođe, u vezi anketnog odbora imam neka razmišljanja i pitanja. Što se tiče utvrđivanja okolnosti, moramo da ustanovimo jednu preciznu metodologiju po kojoj će se te činjenice utvrđivati. Evo, kada je u pitanju slučaj iz „Ribnikara“, da li ćemo se mi baviti aspektima primarne i sekundarne socijalizacije dečaka ubice, a ti aspekti su verovatno ključni za ovaj događaj? Kako ćemo mi to utvrđujemo, na osnovu kojih podataka? Šta nama sme i može da bude dostupno?
Mi iz Jedinstvene Srbije smatramo da ne bi bilo dobro da taj anketni odbor postane jedan novi poligon za naše političke svađe i prepucavanja. Imamo ih dovoljno.
Mi želimo da damo svoj doprinos jedinstvu i na takav stav poziva državno rukovodstvo sve vreme od trajanja ove situacije. Mi nismo da se tragedija politizuje i zato nećemo podržati smene. Srbija mora da nastavi da radi i Jedinstvena Srbija stoji upravo na tim pozicijama.
Ja sam počela sa žrtvama i završiću sa žrtvama. Ubijene u „Ribnikaru“ i u okolini Mladenovca da vratimo ne možemo, ali ne možemo ni da zaboravimo, a na nama je damo sve od sebe da radom, merama i preventivnom aktivnošću učinimo da se ovakvi zločini više nikada ne ponove. Hvala vam.