Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća povredili ste član 107. – na sednici Narodne skupštine nije dozvoljeno neposredno obraćanje, korišćenje uvredljivih izraza i tako dalje, iznošenje činjenica, to smo i danas već slušali više puta, iz privatnog života. Dakle, nismo ovde čuli ono tamo što grokće, i mislim da ste morali da upozorite poslanika da se tako ne obraća narodnim poslanicima u ovoj sali. Dakle, to je direktna uvreda svih nas, jer jedno ljudsko biće nazvao je – ono tamo što grokće. To ljudsko piće je takođe narodni poslanik ili narodna poslanica, vi i vaša dužnost je da brinete o svima nama i o dostojanstvu ove sednice. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Ja sam već ranije govorila o tome da su svi ovi vaši zakoni o privremenim registrima zapravo sa odredbama koje se tiču u suštini posredne diskriminacije, pogotovo romske populacije. Dakle, maločas kada sam govorila o zahtevu da se dostavljaju brojevi ličnih karata i objasnila zašto je to isključujuće za određeni značajan broj ljudi, to je primetio čak i Komitet za ekonomsko-socijalna i kulturna prava. Međutim, problem je takođe što ne postoji procesno sredstvo za žalbu.

Dakle, vi ste predvideli neku reklamaciju, ukoliko povodom isplate novčane pomoći, da se ona podnese elektronski Upravi za trezor i sad ovo što ću reći nije teorijsko pitanje zato što se to dogodilo i Ministarstvo finansija i te kako dobro zna da je bilo slučajeva, žalbi, da nekome nije isplaćen novac. Ispostavilo se da je ova reklamacija otprilike nešto kao što govori onaj lik iz crtaća – čemu ovo služi, a uz to i ne radi, dakle, da nije dalo rezultata i da se nakon toga moralo ići pred Upravni sud.

Zbog toga je naš predlog zapravo da se odustane od ove reklamacije koja i nije pravno sredstvo koje poznaje naš pravni sistem, niti na adekvatan način štiti prava građana kako su garantovana Ustavom ili Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, već da se ova odredba promeni i glasi tako da podnosilac prijave i lice kojem se novčana pomoć uplaćuje bez podnošenja prijave podnosi u skladu sa ovim zakonom i da ti podnosioci imaju pravo na prigovor na upravnu radnju u skladu zakonom koji uređuje upravni postupak. Dakle, umesto sadašnjeg rešenja i komplikovanja priče sa reklamacijom koja apsolutno ne radi, da još jednom citiram Deda Staju na kraju Mikijeve radionice. Zahvaljujem.

Koristiću vreme šefa poslaničke grupe.

Dakle, ja bih podržala ove amandmane kolege Nešića, ali bih rekla isto tako nešto malo i o samom zakonu. Vi ste pokušali da predstavite da je ovaj zakon nekakvo sjajno rešenje generalno, pa i ovi amandmani i da sakrijete da vi ispravljate nepravdu koju ste sami naneli, pre svega, mamama preduzetnicama onda kada ste ovaj zakon usvojili 2018. godine.

Ovo nije prva situacija kada je neka odredba ovog zakona oborena na Ustavnom sudu. To se desilo nekoliko puta i još uvek ima neustavnih i diskriminatornih odredbi u ovom zakonu. Jedna od njih je svakako da se roditeljski dodatak dodeljuje samo porodicama sa do četvoro dece. Dakle, to je ponavljam već treći zakon o kome ja danas pričam da ima posrednu diskriminaciju Roma među svojim odredbama, o kojima je govorio Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava.

Dakle, vi ovde ispravljate jednu nepravdu koju ste sami naneli i mislim da je fer da prosto kažete – doneli smo jedan katastrofalno loš zakon 2018. godine i moramo da ga menjamo manje-više svake godine i moraćemo ponovo, a to da ćete morati ponovo jeste i sama ministarka za brigu o porodici potvrdila na Odboru za rad.

Nadam se da ćete zapravo doneti jedan sistemski mnogo bolji zakon.

Jedna od stvari koju bi mogli, recimo, da promenite je da vratite kako je bilo ranije. To bi rešilo neke od problema o kojima je govorio kolega Nešić, da ta formula za obračun naknada se smanji sa 18 na 12 meseci.

Ja ću podsetiti da kada ste usvajali ovaj zakon vaša argumentacija je bila da se borite protiv trudničke i porodiljske mafije. To je ono što ste vi govorili. Dakle, vi stalno donosite neke zakone i tražite nekoga ko pokušava da izigrava sistema, a u stvari vi sve vreme to radite.

Vaša briga o mamama se vidi u tome što i dalje imate niz diskriminisanih žena koje neće uživati zaštitu kao trudnice ili porodilje ili, prosto, kao majke koje brinu o deci.

Neke od tih žena su, recimo, žene koje su angažovane na nesigurnim poslovima, poput privremenih i povremenih poslova, koji vrlo često nisu ni privremeni, ni povremeni. Vi to vrlo dobro znate. Tako zapošljavate niz ljudi u ovoj zemlji i ucenjujete ih onda na razne načine ako je to vama potrebno.

Druga stvar, krajem 2022. godine, kada su se ovde usvajali poreski zakoni, dakle, i rešavalo se tzv. pitanje frilensera i frilenserki, ja sam tada rekla da nije u redu da se, prosto, reše pitanja obaveza koje frilenseri i frilenserke imaju prema državi, a da oni za to ne dobiju adekvatna prava, poput, recimo, prava na trudničko, porodiljsko ili odsustva za rada radi nege deteta.

Premijerka je tada rekla da govorim neistinu. Ja zaista mislim da bi bilo dobro da je uputite da pročita zakone koje je njena Vlada pripremala zato što se to ne rešava poreskim zakonima, niti može, ali svakako se nadam da imate na umu ovu veliku i rastuću kategoriju žena u ovoj zemlji koje na ovaj način obavljaju posao i da zapravo Srbija kao potpisnica konvencije o zaštiti materinstva ima obavezu da ne pravi razliku između mama po osnovu statusu zaposlenja, kakav je tip posla.

Na kraju krajeva, pročitajte malo i o tome koje se rasprave vode u samoj EU u kontekstu regulisanja platformskog rada.

Dakle, apsolutno je neprihvatljivo da vi tako lako namećete obaveze građankama i građanima, a da oni za to nemaju prava, da se još hvalite kako strašno mnogo brinete o trudnicama i porodiljama, a da pravite razlike i upravo diskriminišete različite kategorije žena.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući

Na kraju ove rasprave koja je trajala dva dana treba sumirati ono što smo slušali. Nažalost, neću stići sve, ali prosto moram da prokomentarišem situaciju u kojoj jedan ministar kaže, recimo, da će Zakon o planiranju i ukidanju konverzije biti antirecisiona mera, a drugi ministar negira da smo u recesiji i kaže – stanje srpskog javnog duga ocenjuje kao bolje i ekonomski stabilnije od jedne Nemačke. Da li smo u recesiji ili nismo, valjalo bi da se to pojasni u narednim danima.

Zadužujemo se za finansiranje infrastrukturnih projekata. Nije baš jasno građanima da svi oni od toga imaju koristi. Podržavamo uspon građevinarstva i privlačimo strane investicije konkurentnošću tržišta radne snage. Baš tim rečima piše u obrazloženju izmena Zakona o strancima i zapošljavanju stranaca.

Istovremeno, ova dva zakona, zajedno i sa Zakonom o državljanstvu, koji niste stavili na dnevni red, se objašnjavaju i kao primeri populacione politike koja je ovde jasno stavljena u službu stranih investicija.

Podsetila bih da je predsednik Srbije pre nekoliko godina baš govoreći o populacionoj politici rekao - rađajte decu, neće imati ko da nam radi u fabrikama. Ministar Selaković ovde pre neki dan žalio se isto tako da naša deca neće da rade, neće da budu zanatlije, jer zaboga svi sada studiraju.

U Srbiji imamo 15,5% visokoobrazovanih. U EU prosek je 41,2%. Ja sada opet nisam sigurna da li je politika ove Vlade da nam ne trebaju visokoobrazovani, da treba samo da ih uvozimo, pošto to piše u obrazloženju ovih zakona, ili nam trebaju i naši visokoobrazovani, ali onda isto tako imamo dualno obrazovanje koje će mnogu decu sprečiti da studiraju? Dakle, da li mladi treba da studiraju ili ne treba da studiraju?

Takođe, za šta nam tačno treba strana radna snaga? Već sam rekla da u obrazloženju ovih zakona stoji da se traže visokokvalifikovani. Gotovo se opisuje Srbija kao da ulazi u bitku za migracije talentima kao SAD, Kina, EU, a zapravo ovih dana govorite o građevinskim radnicima, fabričkim radnicima. Mi koji živimo u Beogradu znamo da već imamo vozače autobusa koji su stranci. Da li su oni baš visokokvalifikovani ili nisu? To se ovde u vašoj priči nešto ne slaže.

Ja moram da kažem da u tim predlozima zakona ima i nekih dobrih odredbi. Dakle, svakako je dobro da postoji jedinstvena dozvola za boravak i rad. Dakle, to ne sporim. Ima nekih vrlo opasnih rešenja koja su zabrinjavajuća, a o njima ću detaljnije govoriti svakako kada budemo raspravljali o pojedinostima ovih zakona.

Mene brinu implikacije društvene, ekonomske, pa i političke ovih zakona i zato kažem, verujem da nije slučajno što niste uključili Zakon o državljanstvu koji potpuno logički pripada ovoj raspravi na ovu sednicu dnevnog reda. Taj zakon je u proceduri. Usvojen je na Odboru za unutrašnje poslove.

Meni se čini da ste hteli da skrenete pažnju sa tog važnog političkog pitanja, jer državljanstvo je pitanje članstva u političkoj zajednici. Članovi moraju da imaju pravo da se pitaju kako se živi u toj zajednici, a vi želite da tretirate državljanstvo kao ekonomski resurs dakle bilo za interese stranih investitora lično ili interese kapitala domaćeg ili stranog na način koji je izrazito ne demokratski i urušava princip jednakosti i građanstva.

Svakako, biće vremena da detaljnije pričamo i o tom zakonu. To neće pobeći, osim ako ga ne povučete iz procedure.

Mene sve ovo brine zato što obrazloženje koje ste dali o zakonima o strancima i o državljanstvu i zapošljavanju stranaca, inplicira jedan otvoren prostor za radnu eksploataciju stranih radnih, poput indijskih ili vijetnamskih, što smo nažalost imali prilike da vidimo kroz investicione projekte od kojih naših građani baš i nemaju previše koristi, jer profit završava u džepovima malobrojnih.

Dakle, mi smo imali praksu radne eksploatacije u vezi sa licima u radnom odnosu kod stranog poslodavca i, samo da vam kažem, nama je svejedno da li je to američki ili kineski ili ruski, zato što ne podržavamo radnu eksploataciju nikoga. Dakle, nažalost, u tim situacijama naše institucije su se ponašale kao da za te ljude ne važi pravni poredak Srbije. pozdravljam da ima odredbi u ovim zakonima koje to sprečavaju, ipak to ništa neće promeniti ako se naše institucije i dalje budu pravile lude na to i ostavlja se predugačak rok da strani radnici rade u okviru ovakvih aranžmana. Tako svi mi možemo biti saučesnici kao država u lancu trgovine ljudima ili radne eksploatacije.

Ovo obrazloženje koje ste dali takođe dovodi do damping cene rada domaćih radnika i unižavanja njihovih radnih prava, jer ako postoji rezervna armija inostranog rada, kome će domaći radnici moći da se bune i da traže veće plate? Logično je, ako pričate da nedostaje radna snaga, onda da raste cena rada, ali vi u stvari ovim setom zakona se odlučujete da uvozite rad upravo da biste to izbegli.

Samo da kažem, niste originalni. To rade sve imigracione zemlje. To ne znači da je to u redu. Dakle, to ne znači da mi ne treba da se borimo kao društvo koje je izrazito nejednako da postanemo još nejednakije, jer to će dodatno razarati našu političku zajednicu.

Odgovori ministra Selakovića da će inspekcija da proveri sve prijave o radnoj eksploataciji su neubedljivi, jer znamo da imamo jednog inspektora na 1550 preduzeća samo u Srbiji za sada, a kako će tek biti sa tim silnim stranim radnicima koji će doći? Dakle, imamo nedovoljno inspektora za rad. Takođe, ne uverava nas baš ni da ćete se baviti statusom stranih radnika činjenica da ste situaciju u „Linglongu“ nazvali fabrikovanom aferom.

Najzad, ako već je odluka ove Vlade da ide sa politikom trajnog nastanjivanja stranih radnika, mi moramo da učimo na iskustvu zemalja koje su imigracione i izbegnemo probleme već u startu tako što planiramo kako da te ljude integrišemo, kako će se njima priznavati diplome, kako će se vršiti spajanje porodica, gde i na kom jeziku će deca iz spojenih porodica učiti školu, kako će sticati nekretnine. Ništa od toga za sada ne vidimo da se time bavite.

Što se ostalih zakona tiče, dobro je da se ispravlja nepravda prema mamama preduzetnicama koje je baš vaša Vlada oštetila donošenjem ovog Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom, ali to su i dalje odredbe prema kojima porodice sa više, četvoro, dece ne primaju roditeljski dodatak i to je proglašeno posrednom diskriminacijom prema Romima.

Zakon o ozakonjenju je ovde da amortizuje nezadovoljstvo Zakonom o planiranju kojim se nastavlja politika favorizovanja investitorskog urbanizma. Čisto da bude jasno, mi nemamo ništa protiv toga da ljudima koji su trajno rešavali svoje stambeno pitanje se omogući priključenje na struju ili na vodu. Meni, priznajem, srce brže je kucalo kad god ste spomenuli da je stanovanje ljudsko pravo. Međutim, ministar Vesić kaže da pristup struji i vodi ne treba da ima veze sa statusom objekta, ali ovo i te kako ima veze sa Zakonom o ozakonjenju. Stadandardna romska naselja ne mogu da se ozakone mnoga od njih. Ja se nadam da ćete brinuti o pravu na stanovanju, vodu i struju za sve građane Republike Srbije.

Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Imam pitanje za Ministarstvo zdravlja. Mi živimo u relativno siromašnoj zemlji i morali smo najviše da ulažemo u preventivu, to rade i mnogo bogatije zemlje, posebno zbog toga što su troškovi lečenja građana iz godine u godinu sve skuplja i veliki su izazov za bilo koji zdravstveni sistem.

Kako smo bili već više od dve godine i epidemiji, ceo sistem se borio sa njom i pristup lekarima za građanke i građane Republike Srbije je bio dosta limitiran. Pitanje za ministarku zdravlja - imamo li strategiju kako da krenemo seriju preventivnih pregleda po centrima Srbije za bolesti od koje naše stanovništvo najčešće oboljeva? Imamo li mogućnosti da jedan deo od 55 skenera kupljenih od kredita Svetske banke prošle godine stavimo na raspolaganje na skrining pluća, imajući u vidu da smo prvi po smrtnosti od raka pluća u Evropi?

S tim u vezi, takođe imam nekoliko pitanja za Ministarstvo finansija. Budžet za zdravstvo ove godine smanjen je u odnosu na prošlu godinu, dakle, izdvojeno je 31 milijarda dinara u odnosu na 44,3 milijarde dinara za 2022. godinu. Opravdanje je bilo, sada više ne moramo da se borimo sa pandemijom, iako kao što sam upravo rekla postoje druge zdravstvene posledice protiv pandemije, a to su sve ostale bolesti koje nisu sprečene zbog toga što su građani imali zapravo ograničen pristup zdravstvene veze i pristup lekarima. I pored svega toga, ministar finansija je i pored bavljenja sopstvenim resorom smatrao da treba da uzme učešće i u sređivanju resora zdravstva, a kao što znamo da vodio i resor privrede, pa je početkom ove godine najavio da će se centralizovati javne nabavke i tako napraviti značajne uštede, kako bi se novac koji država izdvaja za zdravstvo racionalno koristio.

Dakle, pitanje za ministra finansija Sinišu Malog - jesmo li išta uštedeli od kad ste vi doneli ovu odluku, koliko smo to tačno novca uštedeli i na šta taj novac planirate da ide? Da vas podsetim tada je ministar govorio da ušteđeni novac da ne bi trebao da se vrati u budžet, nego da se upotrebi upravo u druge svrhe za koje zdravstvo misli da su neophodne. Evo jednog predloga, moglo bi da se opredelilo novac za održavanje kapitalne opreme koju kupuje Ministarstvo zdravlja, obzirom na to da sada ustanove tercijalnog i sekundarnog nivoa nemaju svoj novac da redovno servisiraju opremu, nego čekaju da se oprema pokvari, upućuju zahtev Ministarstvu zdravlja, organizuje se onda tender, po dobijanju saglasnosti i cela ta procedura traje najmanje mesec dana, često dva, tri meseca. Za to vreme pacijenti pate iako nam je stvarno do njih stalo, dakle, mora se pronaći način da ovaj oprema funkcioniše ne smetano.

Na sve to, moramo da imamo u vidu da smo imali poplave koje ćemo nažalost imati sve više zbog klimatskih promena. One su prouzrokovale štetu na objektima 19 zdravstvenih ustanova i sve će se to odraziti na pristup građana i građanki Srbije kada je reč o zdravstvenoj zaštiti.

Takođe, imam pitanje za Ministarstvo prosvete. Ovo pitanje je više puta ponavljano. Ja sam na jednoj sednici Odbora za obrazovanje postavila pitanje predstavnicima Ministarstva prosvete o tačnom broju deficitarnog nastavnog kadra u osnovnim i srednjim školama, tada mi je rečeno da oni te brojeve negde imaju, ali da pitaju zvanično, pa će nam ih poslati. Moj kolega prof. dr Đorđe Pavićević je to pitanje ovde postavio, takođe tražeći informacije tada se već uveliko diskutovalo o zahtevima direktora škola da se nastavni kadar popuni tako što će se angažovati nesvršeni studenti ili nastavnici koji su već u penziji, što su sve očajničke mere i ne rešavaju dugoročni problem.

Dakle, pitanje ponovo postavljam, jer nam na to pitanje nije odgovoreno – koliko nastavnog kadra nedostaje u osnovnim i srednjim školama, za koje predmete ne dostaju nastavnici, profesori, koliko nedostaje nastavnog kadra po regionima? Ovo je posebno važno da bi smo znali da li ste odustali uopšte od politike jednakog, dostupnog i kvalitetnog obrazovanja za sve? Šta Ministarstvo prosvete planira da uradi ovim povodom kako bismo osigurali da imamo nastavni kadar u državnim školama?

Sada bih iskoristila priliku da vam kažem nešto o čemu ste mogli da čitate ovih dana i u medijima. Na Fizičkom fakultetu u Beogradu, za smer opšta fizika prijavio se samo jedan brucoš od 25, na Hemijskom fakultetu za smer nastavnik hemije prijavilo se samo sedam brucoša, a mesta ima za 25. Na matematičkom fakultetu na smeru opšta matematika 135 kandidata prijavljeno, a broj planiranih mesta 250. Na Filološkom fakultetu za srpski jezik i književnost javilo se 24 kandidata od 100 planiranih mesta. Već devetu godinu mali broj studenata se interesuje za nastavničke smerove na fakultetima i to ima dalekosežne posledice. Mi smo ovde nedeljama govorili o položaju nastavnika i upravo njihov položaj utiče na ovako smanjeno interesovanje za ove smerove. Molimo vas za odgovore na ova pitanja. Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, koleginice i kolege, građanke i građani Srbije, iako mi već gotovo mesec dana pričamo o odgovornosti, druga strana menja teze, pa nije na odmet i ponoviti i šta mi tražimo, kakvu vrstu odgovornosti, a i sve razloge zbog čega konkretno danas, a i narednih dana tražimo da ministar unutrašnjih poslova, Bratislav Gašić, bude smenjen.

Mi tražimo političku odgovornost za činjenje ili nečinjenje nosilaca javnih funkcija pred telom koje ih je biralo, a to je parlament.

Dakle, nije na predsedniku Srbije da o tome odlučuje, nego na nama koji smo ga birali.

Meni je jasno da vlast ne razume koncept političke odgovornosti, to je očito vaša vladavina do sada i pokazala, ali građani razumeju, a opozicija apsolutno ima dužnost i obavezu da poziva na političku odgovornost.

Odgovornost je druga strana demokratija. Samo demokratsko društvo može biti odgovorno društvo, jer u izopačenim birokratskim društvima, autokratijama, totalitarnim sistemima autonomija pojedinca je ugušena, a odgovornost je zajedno sa vlašću uzurpirana od strane pojedinaca. To i te kako važi i za različite forme dirigovane fasadne demokratije ili hibridnog režima, kako se sve češće Srbija naziva.

Razlozi za smenu ministra Gašića tiču se kako sveobuhvatnog stanja i zloupotreba bezbednosnog sistema, čiji je on deo već jako, jako dugo, ali i konkretnog reagovanja, odnosno nereagovanja u vezi sa tragedijama u „Ribnikaru“ i Mladenovcu.

Dakle, da krenemo od zloupotrebljenog i zarobljenog bezbednosnog sistema od strane partije na vlasti, ali i lične vlasti Aleksandra Vučića, čiji lojalni prijatelj Bratislav Gašić, ali i Aleksandar Vulin, koji ovde prosto ruku pod ruku rukovode bezbednosnim sistemom već devet godina smenjujući se na pozicijama ministra odbrane, šefa BIA i ministra policije.

Dakle, ja moram da priznam, premijerka je o tome govorila prošle nedelje, da tu postoji neka razlika. Zaista postoje razlike u stilovima između Vulina i Gašića, ali u suštini nema razlike u politici, dakle, a politika je ta da se zloupotrebljava policija za interes stranke, debeizuje politika, možemo to i tako da kažemo. Privileguju se kriminalci, a progone se neistomišljenici. Bezbednosni sistem je zloupotrebljen protiv tzv. „unutrašnjeg neprijatelja“, to smo svi mi, opozicioni političari i građani koji protestvuju.

Protesti se tradicionalno kriminalizuju, ne samo ovi, nego mnogi prethodni. To se radi domaćim opozicionarima, ali i strancima poput ruskih opozicionara. To se najbolje vidi po tome što danima ovde govorite o tome da je ovo neka „obojena revolucija“, to povezujete sa navodnim zapadnim interesima. Ne znam gde ste vi se gospodo nalazite, ali svakako ono što vi pokušavate da uradite jeste, zajedno sa prethodnim ministrom Vulinom, a i sadašnjim Gašićem, da policiji date oreol nedodirljivosti, da se zapravo plaše policije, a ne da je policija u službi zaštite građana i njihovih interesa, njihovih života i njihove imovine.

Tome doprinosi takođe i već godinu i po dana činjenica da nemamo imenovanog direktora policije koji bi makar formalno, u teoriji, trebalo da bude brana od partijskog, političkog pritiska na nešto što bi trebalo da bude ipak profesionalizovana služba.

Na sve to, dvojac Vulin-Gašić je u prethodnom periodu pokušao dva puta da proširi moć izvršne vlasti, nadležnosti policije i BIA Predlogom zakona o unutrašnjim poslovima, sa idejama o biometrijskom nadzoru građana, pretresu stana bez sudskog naloga, opet slabim direktorom policije. Dakle, i u zakonu, sama činjenica da ga nemamo, druga tema, nedodirljivošću policije spram građana koji onda ne bi smeli ni da snime kada recimo policija nezakonito deluje.

Moram da podsetim da policija nije odgovarala adekvatno za to što je bilo brutalno prebijanje građana recimo na protestima 2020. godine ili recimo brutalno prebijanje građana na Šodrošu. To su samo neki od primera, takvih primera ima mnogo.

Vi ovde danima spočitavate kako neko razgovara sa policijom, a ne kažete ništa o tome što policija vrlo često brani nelegalne radove poput recimo radova na Savskom nasipu. Ja mislim da je vrlo očigledno građanima da policija ne služi da štiti kriminal, nego da štiti građane. Dakle, oni to vrlo dobro znaju.

Dakle, samo ovo je dovoljno za smenu ministra Gašića i šefa BIA, Aleksandra Vulina. Hajmo konkretno šta je to što niste uradili, odnosno uradili ste pogrešno u vezi sa ovim tragedijama. Dakle, policija ima obavezu i da nešto radi pozitivno, dakle, preventivno, da štiti život, kao što sam rekla. Dakle, ne samo da reaguje kada se nešto desi.

Nije delovano preventivno i o tome smo više puta govorili, ali kažem, moraćemo da ponavljamo. U strateškoj proceni javne bezbednosti za period 2022. do 2025. godine ste najvažniji dokument MUP-a, istina donesen u vremenu dok je ministar bio Vulin, čiju smenu takođe tražimo, dakle, nigde se ne spominje problem oružja, velike količine oružja, bilo u legalnom, a pre svega u nelegalnom posedu.

Dakle, vi to niste prepoznali, gospodo, i u redu je da priznate da niste prepoznali. Ja mogu da vam kažem kako možete da opravdate što to niste prepoznali. Vi to niste prepoznali zato što vi niste prepoznali da je gomila oružja dostupna deci. Dakle, niste identifikovali problem da neki roditelji svesno ili nesvesno od svoje deve prave ubice, jer ih obučavaju da ubijaju u streljanama poput dečaka ubice iz „Ribnikara“ i svojim lošim primerom i količinom oružja koji imaju, nedodirljivošću zbog partijske zaštite kažu da smeju da rade šta hoće i da neće odgovarati kao ubice iz Mladenovca.

Dakle, vi to niste prepoznali, vi to niste identifikovali zato što ste toliko duboko u kulturi nasilja i kulturi oružja i da, jedan deo toga niste vi za to odgovorni, jer je to tradicionalna stvar, jel, kako se obično kaže. Oružje se prenosi sa generacije na generaciju. U redu, to je deo mačo-patrijarhalne kulture, hajde da se svi protiv nje borimo, tu ćemo vam pomoći. To je takođe nasleđe jugoslovenskih ratova, krijumčarenja oružja, organizovanog kriminala, neobezbeđenih skladišta za držanje oružja, fabrika namenske industrije. Dakle, oružje nestaje, curi, jer svo ilegalno oružje je nekada bilo legalno.

Ono za šta ste direktno odgovorni ministre, to su nepostojeće kontrole MUP-a i nepoverenje građana u Vladu i njene institucije. Dakle, nepostojeće kontrole spram onih koji imaju legalno oružje.

Vi ste obećali da ćete u roku od šest meseci izvršiti kontrolu apsolutno svih nosioca dozvola. Ja koristim priliku što ste ovde tu kako vam to ide, prošlo je više od mesec dana?

Dakle, isto tako ja stvarno dovodim u sumnju mogućnost da ćete vi to završiti za šest meseci, s obzirom na to da je zakon koji je trenutno važi o oružju i municiji, dakle, 2015. godine, vi niste još uvek stigli da izvršite preregistraciju oružja. Dakle, o čemu mi ovde pričamo? Ili su vaši ljudi nesposobni ili su pogrešni ljudi na pogrešnim mestima ili niste postavili neke ljude poput direktora policije ili prosto imate neujednačenu praksu zato što nekome odgovara da ima oružje, nekome da nema.

Što se reakcije tiče nakon dveju tragedija, dakle, institucije su morale da reaguju izuzetno pažljivo i osetljivo i odgovorno. Umesto toga, mi smo na prvoj konferenciji za medije imali situaciju da se u javnost iznese spisak sa imenima dece kako iz odeljenja sedmog dva, tako i drugih odeljenja, spisak koji je obišao ceo svet. Dakle, pored slika dece i roditelja, taj spisak je jasno iznet na konferenciji za medije od strane Veselina Milića, vi ste stajali iza njega, to je načelnik Beogradske policije, on je izneo razne detalje istrage koja je tek počela i spisak tih prioritetnih meta. To je otišlo u svet, to je kasnije prinskrinovano, objavljeno na društvenim mrežama, roditelji te dece, ta deca se od tada osećaju nebezbedno.

Kako je doneta odluka da se taj spisak pokaže? Ako vi niste za to odgovorni, onda je trebalo da kaznite onoga ko je za to odgovoran, jer roditelji to od vas već mesec i po dana traže.

Dakle, danima se ovde priča o zloupotrebi tragedije zbog toga što mi pozivamo na institucionalnu odgovornost i na sprečavanje nasilja u javnom prostoru, a to kako ste vi zloupotrebili podatke već prvog dana posle par sati niko na to ne odgovara.

Predsednik Srbije tog istog dana upozorio je na strah od kopi ket zločina, dakle krivičnog dela koje je napravljeno po uzoru inspirisano prethodnim zločinom. Dakle, znali ste da je to rizik, znali ste to se dešava kada se ovakvi zločini izlažu neadekvatnom medijskom sadržaju, kada se prikazuju i kada zapravo promoviše jedan kriminalni model.

Vi ste, ministre, ovde rekli da je dan nakon „Ribnikara“, samo dan nakon „Ribnikara“ bilo 257 postupaka, jer su deca pretila da će izvršiti slične zločine. Dakle, znali ste, mogli ste ovo da sprečite. Ne znam koliko ih je bilo kasnije. Vrlo je moguće da je to uticalo na odluku da se škole zatvore.

Dakle, mi ovde svedočimo jednom spornom odnosu policije, tužilaštva, visokih državnih funkcionera i privilegovanih medija koji objavljuju detalje iz istrage koji je ovde dodatno bio opasan po opšti interes. Dakle, nekad informacije cure, a nekad namerno plasiraju.

Imali smo situaciju da je državni sekretar MUP-a izjavo da MUP i policija ne mogu da preuzmu odgovornost za curenje informacija za dan napada u školi „Ribnikar“, jer nisu bili jedini koji su tada intervenisali i imali informacije o tom slučaju. Dakle, mi imamo jednu sveopštu neodgovornost i prebacivanje odgovornosti i jednih institucija na druge.

Takođe, roditelji već mesec i po dana traže rekonstrukciju događaja u školi „Ribnikar“. Moram da kažem, ovo je vrlo osetljivo pitanje, u „Ribnikaru“ je ubije osam devojčica, jedan dečak, jedan čuvar. Rekonstrukcija bi možda mogla da nam kaže zašto je toliko disproporcijalno devojčica stradalo. Dakle, da li su se suprotstavile dečaku ubici, da li nisu znale da se brane, da li nisu bežale, a trebalo je.

Dakle, kao majka devojčice, ali i kao svi roditelji, prosto nama ta rekonstrukcija potrebna da bismo znali kako da vaspitavamo svoju decu, svoje ćerke, da li da se suprotstavljaju, da li da beže, da li da budu solidarne ili da misle samo na sebe.

Onda je došao Mladenovac. Tu nije bilo tako mnogo curenja informacija. Možda je to delovalo svima nama da nešto prikrivate, da je direktnija odgovornost policije i čitavog sistema za ovo masovno ubistvo. Dosta se govorilo o tome na ovoj sednici.

Vi ste izašli sa kvalifikacijom ubistva kao akta terorizma. Ovde ste nam obrazlagali da je to zato što je tu, dakle, se desilo veliko uznemirenje građana, ali isto tako prošle nedelje ste rekli da niste mogli utvrdite motiv, dakle, motiv da je stvarno bila namera da se izazove veliko uznemirenje građana, te onda ćete to kvalifikovati kao terorizam. Ne znam šta je strašnije od toga. To je vrlo zabrinjavajuće da se tako olako kvalifikuje neko delo ka akt terorizma. Ali, ako jeste, uzmimo da ste vi u pravu, jer ste vi rekli da i dalje stojite iza te kvalifikacije, dakle, morate da nam odgovorite na pitanje - na šta je taj terorista hteo da prinudi Srbiju? Dakle, mi smo očito u nekom vanrednom stanju, trebalo bi da znamo te činjenice.

Na kraju moram da kažem sledeće, vi ovu kvalifikaciju čina terorizma niste dali u izveštaju o bezbednosnoj situaciji, o kome smo diskutovali pre više nedelja. Planirate hiljade novih policajaca. Kao što sam rekla, već nije bilo odgovora na brutalno nasilje policije u ranijim situacijama. Moram da pitam - kakvi će biti policajci čija će se obuka izvršiti za tri meseca, kome će oni uliti sigurnost? Mi smo već imali ispade policijskih uprava koje su poslale dopise školama da se traže spiskovi problematične i asocijalne dese u riziku od nasilja i dakle, da, MUP se izvinio zbog toga, ali mislim da to nije dovoljno.

Ovo su sve pitanja na koja vi treba da date odgovor i ovo su sve pitanja zbog kojih vi treba da položite političku odgovornost i budete smenjeni. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Moram da odgovorim prvo, i zaista ne želim da vas uvredim time, ali zaista moram da kažem, pošto smo i prošli put vodili ovu raspravu oko toga kako mi, navodno, prvo, nemamo mere koje smo predložili, a onda imamo kontradiktorne mere. Dakle, postoji razlika između „jeste“ i „treba“ u filozofiji. „Jeste“ je kad kažete kakvo je činjenično stanje, a „treba“ je kako nešto treba da se uradi. Dakle, koleginica je govorila o tome kakvo jeste, a nije vam govorila o tome kako treba. To smo vam svi govorili kako treba. Moram da kažem, to da smo govorili da treba manje policajaca i više psihologa, pedagoga, više nastavnika ponovio je broj poslanika iz različitih poslaničkih grupa tokom ovih mesec dana. Dakle, nismo samo mi o tome govorili. Dakle, nije tačno da ovde niko nije predlagao mere. Razumem da vi imate naučene odgovore, od toga da smo strani plaćenici do toga da ne predlažemo nikakve mere, ali to je stvarno besmisleno.

Druga stvar, što se tiče poziva predsednika, način na koji je on nas pozvao, preko medija, bez ikakvog formalnog papira, dakle mi nikad takav poziv nismo dobili otkako smo poslanici. Bilo je više tih poziva preko „Instagrama“. E pa, kako je on nas pozvao, tako smo i mi otišli kod njega kada je bio protest. Dakle, 50-60 hiljada ljudi je otišli kod predsednika i prenelo mu, razgovaralo je sa njim, tako da on sad treba da odgovori nama na to što smo mi njemu tada poručili, a zahtevi su jasni i ponavljaju se svake subote ili petka.

Treća stvar, vi ponovo pokušavate da kriminalizujete proteste. Dakle, ja moram da kažem, evo, ja sam bila ispred Skupštine grada Novog Sada kada je privatno obezbeđenje klečalo na vratu protestanata, dakle jednog od njih, oca troje dece. Dakle, privatno obezbeđenje koje je asistiralo policiji. Dakle, mi imamo jednu potpunu privatizaciju bezbednosti, kao i razne neke druge stvari. Dakle, protest je demokratsko pravo. I kad kažete – neće ulica odlučivati, protest služi da pošalje poruku kada institucije ne rade. Pedeset dana nije bila sazvana sednica Skupštine u redovnom prolećnom zasedanju. Naravno da će vam ljudi izlaziti na ulice kada ne rade institucije.

Zahvaljujem.

Sad je malo čudno replicirati ministru koji nije tu, ali dobro. Dakle, on je sve vreme u odgovoru meni govorio o tome da smo mi nekad bili na vlasti, šta smo mi radili 2003, 2008. godine, ja lično 2003. godine sam bila u srednjoj školi, posle sam upisala fakultet, 2008. godine sam ga završila, „Ne davimo Beograd“ tad još nije postojao, ali ono što sada postoji to je „Zeleno-levi front“, skupili smo 11.000 potpisa i uskoro ćemo postati politička partija. Dakle, naše vreme tek dolazi i nismo u prošlosti vladali, dakle ne mogu se nama spočitavati neke prošlosti i zapravo upravo zbog toga bih apelovala da kada nešto izlažemo kao predloge, da se na to odgovara, a ne na nečije druge istorije identiteta. Dakle, naš identitet je jasan. Možda je ministru zbunjujuće što je on morao da zamrzava svoj status u stranci da bi bio šef BIA-e, pa ga je odmrzavao itd, ali moj identitet je ovde vrlo jasan.

Iskoristila bih sada priliku da još jednom kažem u vezi sa tim, dakle bilo je pokušaja isto tako da se kaže da smo mi protiv razoružanja, ne, svaki put smo govorili da smo za razoružanje, to je pohvalno, dakle, ali smo čak i za strože stvari. Ja ću sada reći neke od mera koje smo isto tako predlagali za premijerku da čuje, tiču se izmena Zakona o oružju i municiji, dakle da oružje, recimo, legalno treba da dobiju lica kojima je ugrožena lična bezbednost, a policija ne može da ih zaštiti. Dakle, onda lica od 21 godine, da se daje obaveštenje svim punoletnim članovima porodice kada se nekome daje dozvola, da kada se pojačaju, postrože krivična dela za koja ukoliko je neko za njih odgovoran, ne može da dobije dozvolu, itd. Dakle, predlagali smo razne stvari. Isto tako, iznosili smo dokaze o tome i studija da više policajaca ne znači veću bezbednost, dakle da je primerenije tome raditi na proceni pretnji, dakle kako uspostaviti poverenje da vršnjaci pretnju za koju čuju imaju kome da prijave, da će to prijaviti vršnjacima, nastavnicima, pedagozima i psiholozima.

Dakle, u tom smislu, prosto mislim da apsolutno sve što je prethodno meni odgovoreno nema veze sa onim što sam ja zapravo govorila i volela bih da stvarno imamo diskusiju o onome što smo govorili. Hvala.

Predsedavajući, kolega je maločas rekao da vi prekršite Poslovnik kad progovorite, a ja moram da dodam – vi ga kršite stalno kada ćutite. Član 105. kaže da poslanici mogu da govore samo kada dobiju reč od vas. Ovde smo čuli razne koji su govorili sa svog mesta, vi niste na to upozorili. Ne samo što su govorili, nego su vređali najstrašnije moguće. Vaše tumačenje slobode govora…

Član 105.

Izvinite, gospodine predsedavajući, pustite me da izgovorim ono što imam. Imam prava da to kažem. Imam prava da podsetim da ne možete selektivno da dopuštate nekome da govori, a nekome da ne govori i da ćutite na to što neko govori iz svojih klupa. O tome vam govori i član 105. Prekrižite taj član ako vam smeta, promenite taj Poslovnik ako vam toliko smeta. Nemojte se hvaliti da ga čuvate…

Zahvaljujem, poštovana predsedavajuća.

Poštovane koleginice i kolege, građanke i građani Srbije, ja bih želela da skrenem pažnju, ovo mi kao narodni poslanici i poslanice znamo, ali građani verovatno ne znaju da u ovom skupštinskom sazivu nije formiran nijedan anketni odbor do sada, zapravo mi nismo čak ni na dnevnom redu imali brojne predloge za formiranje anketnih odbora koja su podnosili kako predstavnici opozicije, ali tako i predstavnici pozicije.

Mislim da je to važno zato što maločas smo imali prilike da čujemo neke neobične rečenice, moram da kažem, meni je uvek teško da ih slušam, a da ih ne prokomentarišem, da recimo, ne znam, da je primer demokratije to što moj kolega Radomir Lazović može kao ovlašćeni izlagač da govori sat vremena. E, to je sada neki primer demokratije, kao da to nije nešto što ovlašćeni predlagači inače imaju mogućnost da govore neograničeno i mi smo imali prilike to da gledamo na prethodnim sednicama onoliko. Dakle, to nije primer demokratije, to je primer poštovanja nekog poslanika.

Primer demokratičnosti ovog parlamenta bio bi da smo mi već imali neke formirane anketne odbore, jer bi to omogućilo nama da razne afere preispitamo, da utvrdimo neke činjenice, da tražimo neke predloge mera jer, znate, parlament, odnosno Narodna skupština je u stvari jedna institucija koja je institucionalni odgovor društva na konflikte, sukobe, krize u društvu. Mi predstavljamo različite grupe građana koje imaju različite interese, različite poglede na svet, imaju različite ideologije i činjenica da smo ovde i pokušavamo da pričamo jedni sa drugima, a ne da vodimo nekakav rat, govori o tome da pokušavamo da nađemo zajednički jezik i da možda nekada dođemo čak i do saglasnosti oko mera, možda iz različitih razloga, ali da u interesu nekakvog napretka, kako god da ga mi vidimo.

Dakle, to bi bilo dobro da mi zapravo stvarno možemo da ovde formiramo anketne odbore komisije za različite stvari. Ako do sada to nismo mogli, hajde da vidimo da li to možda stvarno može da se desi ovoga puta. Dakle, to bi bilo dobro i bilo bi dobro da onda taj anketni odbor zaista može da utvrdi činjenice i okolnosti koje su dovele do ove tragedije, jer bojim se da, možda i zato što je bilo hitno da se ova sednica sazove što pre i da mi hitno dobijemo nekakav izveštaj o bezbednosnoj situaciji, ali taj izveštaj baš i, da vam kažem, nije bio neki, mi tu mnogo toga nismo saznali. Ukoliko se formira ovaj anketni odbor, onda će predstavnici poslaničkih grupa imati prilike da saznaju malo više o tome šta se u međuvremenu uradilo i da se detaljnije utvrde činjenice i okolnosti koje su dovele do masovnih ubistava. Možda u tom nekom drugačijem okruženju rada anketnog odbora tenzije budu manje, jer neće sve biti pod lupom kamera, pa onda zapravo možda i čujemo nešto više o tome.

Važno je takođe utvrditi propuste u vršenju nadležnosti i preduzimanju odgovarajućih radnji i utvrđivanje odgovornosti nadležnih lica, a ne stalno bežati od toga, da niko ni za šta nije odgovoran. To je takođe primer demokratije, kad neko podnese odgovornost, političku odgovornost, dakle, ne ličnu, krivičnu, jer postoje razlike među tim nivoima odgovornosti, mi u ovoj zemlji nismo navikli na te stvari, to bi bilo plodotvorno i onda bi mogli da pričamo o tome da živimo u nekakvom društvu demokratije. Dakle, činjenica da neko govori sat vremena kao ovlašćeni predlagač nije dokaz te demokratske prirode.

Zašto nam je potreban ovaj anketni odbor? Zato što nemamo poverenja u sistem. Sistem nije adekvatno reagovao nakon ovih tragedija i predstavnici sistema su odlučili da se sa njim nose onako kako najbolje znaju, a to je da beže od bilo kakve odgovornosti i svaljuju krivicu na neka mesta do kojih mi ne možemo da dođemo, što ne može da se dokaže itd, niti oni to mogu da dokažu, niti su naučnici mogli da dokažu. Dakle, mi sve to znamo. Znamo da je odgovor bio neadekvatan i da nije bilo tako vi ne biste imali ovaj broj građana koji su na protestima. To je vrlo jasno i mislim da i vi to vrlo dobro znate.

Država je zaista u nekim situacijama ovde reagovala brzo, izašla je sa nekim predlogom mera, čak prebrzo, zato što za neke od tih mera zapravo morate da pitate neke stručnjake, da napravite neku vrstu analize. Nije bilo vremena za tu vrstu analize. To prebrzo reagovanje u cilju smanjivanja tenzija i pokazivanja da se zna šta se radi, čak i kada se zapravo ne zna, nije dobro. Što je brzo, nekad je i kuso. I to je zapravo bio jedan panični, ishitreni i populistički postupak. Tu sada govorimo o celokupnom skupu mera. Neke od tih mera su i u redu, ali većina mera šalje jednu poruku da se sa ovom krizom treba nositi represivno, a ne preventivno.

Tako da, ako mi želimo da na neki način izgradimo ili idemo u korak izgradnji poverenja u institucije, ne u vašu vlast, jer moj posao ovde zaista nije da štitim vašu vlast i da povećam poverenje građana u vašu vlast, moj posao je da radim na tome da vi sa te vlasti siđete. Ali kroz ovaj anketni odbor mi svi zajedno kao narodni poslanici, odnosno naši predstavnici u tom anketnom odboru mogu da rade na vraćanju poverenja u institucije sistema, da će one u budućnosti zaista moći da pronađu nekakve mere kako da do ovakvih stvari više ne dolazi.

Dakle, ovo je jedna prilika za jednu drugačiju formu rada, za stvarnu saradnju, zarad Srbije bez nasilja, ukoliko bismo to svi zaista želeli. Da li to može da se desi, da li to poverenje može da se izgradi, to ćemo videti kako budemo glasali, kada je reč o formiranju ovog anketnog odbora, kao i ukoliko on bude formiran kako bude obavljao taj posao.

Ali ovo je zaista prilika da pojasnimo zbog građana da taj anketni odbor nije sudski ili istražni organ, ali može uozbiljiti rad državnih organa, može ih pozivati na odgovornost da rade svoj posao, može da odgovori, recimo, na zahteve roditelja i pratiti da li su njihovi zahtevi ispunjeni, na primer, da onda konačno dobijemo punu rekonstrukciju zločina koja bi pomogla da se razumeju neke stvari. Nažalost, neke stvari nikad nećemo razumeti, stvari koje su se dogodile su nedokučive u potpunosti, ali postoje stvari koje ćemo bolje razumeti i onda ćemo možda bolje moći da se postavimo u nekoj sledećoj situaciji.

Mi takođe ne znamo kako su donete odluke, recimo ovim merama koje su hvaljene u prethodnom periodu. Dakle, s obzirom da su one donete tako na brzinu, mi smo čuli da ih je predložio predsednik, onda ih vrlo brzo usvojila Vlada, otprilike slično zvuči i postupak kroz koji se prošlo kada je okončana školska godina danas. Čuli smo da je predsednik rekao da je on doneo tu odluku, a onda je Ministarstvo prosvete samo o tome obavestilo nastavnike koje su o tome saznali, kao i roditelji, iz medija. Prosto taj način donošenja odluka apsolutno nije adekvatan, on je haotičan i ne uliva poverenje.

Ovo je sve nešto što bi jedan anketni odbor mogao da uradi. Ja želim da skrenem pažnju na neke od mere ako bi taj anketni odbor možda mogao da predloži. Dakle, svakako to su mere iza koji mi iz Zeleno-levog fronta, u kojoj prerasta Ne davimo Beograd, predlažemo. Jedna od tih se tiče stvari vezanih za smanjenje naoružanja, odnosno nekakvog budućeg zakona koji bi doprineo tom razoružanju Srbije.

Jedna stvar bi mogla da bude da oružje legalno smeju da poseduju samo lica koja mogu da dokažu da im je ugrožena lična bezbednost, a da policija ne može da ih zaštiti. Hajde, da pričamo o tome da li policija stvarno radi svoj posao, da li ona uliva sigurnost i zbog čega se onda ljudi osećaju nesigurno i žele da se naoružavaju. Hajde, da radimo na tome da se ljudi osećaju bezbedno i da veruju u institucije ovog sistema.

Druga stvar, mogao bi se proširiti krug krivičnih dela zbog lica koja su za njih pravosnažno osuđivana ili protiv kojih se vodi krivični postupak ne mogu biti vlasnici oružja, pa bi recimo tako krivična dela protiv životne sredine, poput krivičnog dela ubijanje i zlostavljanje životinja mogla da bude jedno od takvih krivičnih dela. U slučaju ubice iz Mladenovca to bi isto bio jedan od pokazatelja da nešto nije u redu i moglo bi da spreči da do tragedije dođe. Slično je i sa recimo krivičnim delima protiv pravosuđa poput napada na advokata.

Oružje legalno bi mogla posedovati samo lica koja su navršila 21 godinu, bili bi neophodni redovni psihijatrijski pregledi vlasnika oružja, kao i njegov izabrani, odnosno ili njen izabrani lekar, imali bi obavezu prijavljivanja MUP-u promene izabranog lekara i vrlo važno trebalo bi obavestiti sve punoletne članove porodice kada se izdaje legalna dozvola za nošenje oružja što je veoma važno zbog nasilja u porodici. Dakle, to su samo neke od mera koje bi mogle da se razmatraju.

Druga stvar koju želim da istaknem tiče se nečega o čemu nisam govorila kada smo raspravljali o Izveštaju Saveta REM-a, ali tamo stoji, mislim da je prigodnije ovde pričati o tome. U tom izveštaju se bukvalno svaljuje odgovornost za nasilje sa televizijskog programa na tabloide, gašenje štampanih tabloida, ali i neka vrsta reakcije na portale tabloida, nešto na šta skreće pažnju sam REM u svom Izveštaju, jer kaže da zapravo ta velika količina nasilja iz rijalitija se mnogo direktnije i bez onih blurovanih slika prenosi u tabloidima. Postoje čitave sekcije koje bukvalno hrane pažnju javnosti za nasiljem koje zapravo i proizvode namerno, o čemu sam govorila prošlog puta, i da posebno te sekcije portala posvećene nasilju u rijaltijima su problem, to kaže Savet REM-a, odnosno Izveštaj koji su oni nama ovde poslali. Dakle, to je isto nešto na šta bi anketni odbor mogao da se osvrne, a svakako je jedan od zahteva građana koji protestvuju.

Najzad želela bih da kažem nešto takođe haotičnoj i neprimerenoj, nezakonitoj reakciji nekoliko policijskih uprava, posle kojih se MUP izvinulo, ali prosto izvinjenje zvuči kao da se vi izvinite što malo prekršite zakon, ne znam da li nama običnim građanima to može da pođe, da mi možemo tako nešto da uradimo.

Dakle, PO uprave su u Kikindi, Užicu, a mi imamo saznanje da je to bilo i u mnogim drugim gradovima, tražile od škola da identifikuju decu koja su u riziku od nasilja, bilo da su oštećeni ili izvršioci nasilja ili ispoljavaju asocijalno ponašanje i da onda te spiskove dostave policijskim službenicima. To je izuzetno zabrinulo javnost. Ministarstvo unutrašnjih poslova, kao što sam rekla, izvinio, opet ponavljam treba nam malo jače od tog izvinjenja, ali anketni odbor bi svakako mogao da povede računa i da se pozabavi upravo ovakvim haotičnim, ishitrenim reakcijama.

Ministarstvo unutrašnjih poslova je dosta neobično da baš iste namere dolaze iz dveju, a opet kažem mi znamo da je broj veći policijskih uprava. Umesto takve nepromišljenih poteza kao i nepromišljenih mera više policajaca u školama, dakle mogli bi da konsultujete struku.

Ja bih sada da pozovem, recimo na nešto o čemu je pre više nedelja govorila profesorka Bojana Dinić sa odseka za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, koja je govorila o tome da je naravno u slučajevima masovnih ubistava jako teško njih predvideti i nema apsolutne uspešne strategije ima ne bi tih pucnjava u svetu bilo, ali postoje sad već neka saznanja o tome šta ne radi i šta najbolje radi.

Ono što apsolutno ne radi je prisustvo policajaca u školi, veće prisustvo policajaca u školi ili recimo detektor metal oružja na ulazima u škole, dakle to se nije pokazalo kao uspešna strategija za sprečavanje masovnih pucnjava u školama. Ona kaže istraživanja su pokazala da zapravo to samo doprinosi osećanju straha i nebezbednosti kod učenika, jer signalizira da je opasnost prisutna. Ono što se pokazalo kao najbolja strategija jeste program procene pretnji.

Dakle, to je praksa da se utvrdi verodostojnost i ozbiljnost potencijalne pretnje, s obzirom da se pokazalo istraživanjima da obično svaka pucnjava jeste planirana i da se nekome saopšti. Neko ko planira da počini, on to obično, tu nameru ili taj plan nekome saopšti direktno ili preko društvenih mreža i najčešće vršnjacima. Jako je onda važno raditi na tome da vršnjaci to imaju kome da prijave, da se osećaju da će ih neko uvažiti, da imaju poverenja u tog nekoga da će shvatiti da oni to mogu da urade i da je to adekvatno preispitati, a ne tek tako olako odbaciti. Dakle, to su adekvatni timovi koji će se time baviti.

U tom smislu potrebno je jačati kapacitete i nastavnika i pedagoga i đaka da prepoznaju i da na neki način usvoje ovaj sistem prijavljivanja pretnji i onda ocenjivanja da li su one kredibilne.

To su sve neke od stvari koje bi ovaj anketni odbor mogao da razmotri, ima još niz stvari koje bi mogao da razmotri, kako bi izašli sa nekim predlogom mera pored utvrđivanja odgovornosti kako do ovakvih situacija više ne bismo došli. Zbog toga, mislim da je jako važno da svi podržimo formiranje ovog anketnog odbora i da pokažemo da li smo stvarno spremni da jednu od institucija parlamenta zaista imamo i da onda u ovoj Skupštini zaista i radimo najbolje što možemo u interesu onih građana koje predstavljamo. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem.

Od trenutka kada smo kao poslanici opozicionih poslaničkih klubova 5. maja nakon dana masakra u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i masakra u Duboni i Malom Orašju pozvali građane na protest, izneli zahteve protesta Srbija protiv nasilja, vladajuća koalicija nas napada da smo hijene i lešinari, da politizujemo, odnosno kako oni razumeju politizaciju zloupotrebljavamo tragediju. Nije njima zapravo važno šta se stvarno dešavalo u svetu i kakve su se rasprave i protesti odigravali nakon tragedija, šta je suština, onoga što tražimo, jer da je ste i sami bih shvatili da bi trebali jednako da vrednujem ljudski život i da jednako vrednujemo javni interes, ali za njih je najvažnije da oni nisu odgovorni, a to se najbolje postiže tako što se razgovor odgovornosti premešta na napadanje političkih protivnika uz često ponavljanje neistina o njima. Što se više puta one ponove, čak i onih koji ih izgovaraju poveruju u njih, a kad i oni sami poveruju, pošto trenutno zapravo ni sami ne veruju, onda možda i uspeju da ubede nekoga ko je neiformisan.

Problem je što oni koji te napada iznose toliko slabog i nepostojećeg integriteta, da oni i sami sebi ne veruju, a ne veruje više niko ni od građana.

Jedna od stvari koja se prethodnih dana takođe govorila je da zahtevi protesta Srbija protiv nasilja nemaju nikakve veze za zahtevima roditelja. Ja bih očekivala u tom slučaju da nam je Vlada odavno rekla kako je ispunila apsolutno sve zahteve roditelja. Dakle, da su oni davno ispunjeni, jer mislim da bi ovo društvo apsolutno trebalo da postoji saglasnost da u ovakvim kriznim situacijama oni imaju prioritet i njihovi zahtevi, ali da li je baš tako?

Dakle, pitanje za Vladu Republike Srbije šta ste uradili da se ispuni sedam zahteva roditelja dece iz odeljenja VII2 OŠ „Vladislav Ribnikar“ i posebno pitanje o tome šta ste uradili povodom zahteva roditelja da se utvrdi odgovornost ljudi koji su izneli u javnost spisak sa imenima dece iz VII2 odeljenja koji je obišao ceo svet, kao i slike roditelja i dece i da li je za to neko odgovarao u skladu sa zakonom?

Dok se nama zamera što protestvujemo protiv nasilja, što ćemo opet učiniti u subotu 3. juna u 18.00 časova ispred Narodne skupštine, što tražimo odgovornost, vlast istovremeno gazi javni interes na drugim poljima onda kada je sva pažnje usmerena na suočavanje u prevazilaženje ove najveće tragedije.

Tako na sednici Vlade, samo dan nakon masovnog ubistva u školi Ribnikar, Vlada je usvojila Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji kojima se ukida naknada za konverziju prava korišćenja o pravu svojine za određene privilegovane kategorije lica koje će tako steći privatnu svojinu na državnom građevinskom zemljištu besplatno, a sve u cilju izgradnje 15 miliona novih kvadrata.

Dakle, moram da postavim pitanje Vladi Republike Srbije da li je zaista taj interes privatnih investitora bio toliko hitan da se taj zakon razmatrao dan nakon masakra u OŠ?

Da li ste upoznati sa mišljenjem vašeg Saveta za borbu protiv korupcije, koja ukazuje na štetnost ovakvog predloga zakona? Kako se kao izvršna grana vlasti odnosite prema činjenici da je Ustavni sud Srbije još 2013. godine u jednoj odluci utvrdio da privatizacija ne podrazumeva prodaju zemljišta, subjekata privatizacije, bez obzira na obim, vrstu i titulara prava na zemljištu, samo promenu vlasništva na društvenim, odnosno državnim kapitalom u ovim subjektima, te da …neustavna odredba kojom je omogućena konverzija prava korišćenja u pravo svojine na građevinskom zemljištu bez naknade.

Isto tako Vlada je neposredno pre svog kontramitinga usvojila Predlog zakona o upravljanju privrednim društvima koje su vlasništvo Republike Srbije kojim planira ono što je u EPS-u već započela, promenu forme organizacije koja omogućava privatizaciju.

Dakle, u tom Predlogu zakona se ne navodi koje su to preduzeće, govori se o nekih 23 javnih preduzeća, neću čitati sva samo neka, „Jugoimport“, Nacionalni parkovi Đerdap, Tara, „Službeni glasnik“, „Pošta Srbije“, „Srbijašume“, Javno preduzeće za skloništa Beograd, Javno preduzeće za gazdovanje zaštitnim šumama, parkovima, lovištima, Nacionalni park Fruška Gora, „Srbijagas“, „Putevi Srbije“, skijališta Srbije, Zavod za udžbenike.

Pitanje za premijerku Anu Brnabić i čitavu Republike Srbije – šta je stvarna svrha ove promene koja nam se sprema, ako to nije lakša prodaja, privatizacija državne imovine ili netransparentno upravljanje onih koji nisu privatizovani ili delom privatizovani.

Pitanje za čitavu Vladu Republike Srbije – da li ste više osećate kao hijene ili kao lešinari? Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Najpre, bilo mi je jako interesantno da slušam diskusiju danas. Više puta se čulo nešto o tome kako mi navodno ovde u Narodnoj skupštini vršimo nekakav pritisak na članove Saveta REM-a kao da mi nemamo kontrolnu funkciju i kao da gospoda poslanici koji ovde imaju mnogo više mandata od mene, meni je ovo prvi put i nema ni godinu dana kako sam narodna poslanica, ne znaju da u Zakonu o elektronskim medija piše, možete da proverite, član 8. i član 16. kako se biraju članovi Saveta REM-a i kako se smenjuju. Neću to da govorim, možete i sami da čitate. To bi verovatno trebalo da znate. Dakle, nije reč o vršenju pritiska, reč je o kontroli. Na to apsolutno imamo pravo, to je naša dužnost, ako niste znali.
Druga stvar, bilo je pitanja kako to sad neki ovde ljudi znaju šta se dešava u rijalitijima ako ih ne gledaju, stvarno ne mogu da govorim u ime mojih kolega i koleginica, ali recimo čitam izveštaje različitih instituta za istraživanje medija, uključujući naučne radove sopstvenih kolega i koleginica na Fakultetu političkih nauka. To je tema već jako dugo, tako da tu možete da nađete vrlo zanimljive primere koji su tu ne zato da ih mi ovde koristimo, ali nažalost došlo je do toga, nego da baš ukažu na različite nivoe govore mržnje, diskriminacije koji se očito kod nas promovišu.
Ovde je takođe pomenuta jedna narodna inicijativa, potpisalo je 42.852 građanina koji su tražili da se ograniči emitovanje rijaliti programa i da se obezbedi pola sata dečijeg programa ili pola sata programa za maloletna lica na nacionalnim frekvencijama, što u današnjem pravilniku nije slučaj. Zato možemo da imamo ove bizarne situacije. Čuli smo od kolega, čitali su one nule, 0,01% na Pinku ili Hepiju dečijeg programa, naučnog programa 0,17%, dokumentarnog 0,02%. Genijalne, vrlo ohrabrujuće kvote koje govore o tome kako se nagrađuje ovakva dodela našeg nacionalnog dobra, komercijalnim medijama i za šta ga oni koriste.
Zato mi je jako važno da u ovom trenutku podsetim građane da nacionalne frekvencije o kojima odlučuje i koje dodeljuje i koje onda monitoriše Savet REM-a jesu nacionalno dobro i REM bi trebalo da bude regulatorno telo za elektronske medije, ali ono se pokazuje kada je reč o ovim korisnicima nacionalnih frekvencija kao neregulatorno telo pa razmišljam da ga danas malo zovem drem, a ne REM, jer ono ne reguliše ono što bi trebalo da reguliše nego da reguliše sa ciljem zapravo ubijanja medijskog pluralizma i sa ciljem dezinformativnog programa koji se promoviše pogotovo ne televizijama Pink i Hepi.
Takođe, moram da kažem isto tako da sam imala prilike da čujem da ovaj izveštaj koji je pred nama iako predsednik Skupštine kaže da mi zapravo glasamo o nekom zaključku, a u zaključku piše da glasamo o izveštaju, da ga treba usvojiti, tako da je to malo neobično, ali hajde da uzmemo da je to tako.
Dakle, taj Izveštaj nije čak ni bio pred članovima Saveta REM-a. Oni ga nisu ni usvojili. Zaista je vrlo upitno kakav je to dokument. Međutim, ja sam ga čitala i, kolege su ga čitale, ali baš i nema mnogo sadržaja. Jako je taško samo o njemu govoriti, osim da ponovo čitamo te podatke - 0.01% dečijeg programa.
Ono što je moj omiljeni deo Izveštaja i što takođe daje dokaz zašto, prosto, članovi Saveta REM-a kontinuirano nisu čuvari našeg nacionalnog dobra i zašto bi morali da podnesu ostavke ili da budu smenjeni ili da ih mi smenimo, što ne možemo sada po ovoj tački dnevnog reda, ali možda možemo neki drugi put, jeste kada oni kažu da se, recimo, na TV „Hepi“ dokumentarni i naučno-obrazovani program emituje u trajanju od tri do šest minuta, ali da povremeno postoje relativno duža gostovanja kompetentnih osoba koja bi govorila o kulturi, tradiciji, istoriji ili sopstvenoj karijeri, pa bi se ovi sadržaji onda mogli svrstati u kulturno-umetničke. Dakle, moglo bi, prosto, ako nam zatreba da to tako pretvorimo u nešto više.
Na primer, ja očekujem da u sledećem Izveštaju pročitamo da je, recimo, gostovanje dr Vladimira Orlića na TV „Pink“ bude predstavljeno kao naučni program. Mislim da bi to bilo u skladu sa ovim zaključkom.
Dakle, REM se uopšte ne bavi kvalitetom programskog sadržaja, već iznalazi načine da opravda velike komercijalne televizije, koje su opet i u službi režima.
Takođe, REM, i to je drugi razlog zašto članovi Saveta REM-a treba da podnesu ostavke ili budu smenjeni, relativizuje nasilje i svoju odgovornost za njega i u ovom Izveštaju i u nastupima, pogotovo predsednice Saveta REM-a. U ovom Izveštaju se priznaje da npr. proizvođači rijaliti programa podstiču ekstremna nasilna ponašanja zbog procene da to u najvećoj meri privlači publiku i doprinosi gledanosti, te da regulatoru nije uvek lako da prepozna da li je reč o stvarnom ili glumljenom nasilju.
Zamislite, kako li je tek gledaocima, ako to nije lako da prepozna regulatoru? Dakle, šta gledaoci o tome misle? Da li zaista neko od njih misli da je u pitanju gluma ili zaista nešto što sva istraživanja sa medijskih studija pokazuju da izloženost i uticaj nasilja u medijima je u direktnoj vezi sa nasilnim ponašanjem u stvarnom životu.
Međutim, tvrdnje da smo mi toliko nasilno društvo i da, prosto, onda mediji samo to prepoznaju, pa nam daju ono što želimo, nisu tačne i o tome svedoče brojni građani koji godinama prepoznaju nasilje i prijavljuju sadržaje koje ugrožavaju javni interes, šalju prijave REM-u, ali ih REM tretira kao obaveštenja, odbacuju kao neuredne, čeka da prođu nekakvi rokovi, ne daju adekvatna obrazloženja. Sam ne koristi svoje mogućnosti da nešto prijavljuje po službenoj dužnosti.
Takođe, da mi nismo interiorizovali nasilje u potpunosti, govori ogroman broj građana koji izlazi na proteste Srbija protiv nasilja, što će učiniti i u subotu, 3. juna, u 18 časova ispred Narodne skupštine.
Treći razlog zašto bi članovi Saveta REM-a morali da podnesu ostavke jeste da je REM politički pristrasno telo. O tome dovoljno svedoči primer da je, recimo, reagovalo saopštenjem za emisiju „Decenija vlasti“ na televiziji N1, ali je potpuno žmurilo pred spotom protiv Olivera Ivanovića, nakon čijeg emitovanja je on ubijen.
Savet REM-a radi, s jedne strane, za SNS i to je vrlo očigledno. Vidi se iz tirade članova Saveta REM-a protiv opozicije, posebno predsednice Olivere Zekić, pravdanja medija koja krše kodekse, regulaciju i zakone, ali svakako i za interese, velike ekonomske interese onih koji su vlasnici ovih komercijalnih medija.

Dakle, dragi moji sugrađani, ovde neko zarađuje na tome što vas laže, koristi nešto što je naše na način da nas medijski zagađuje i na tome zarađuje. To su sve razlozi da ovi članovi Saveta REM-a podnesu ostavke ili budu smenjeni.

Zahvaljujem.