IVANA ROKVIĆ

Narodni pokret Srbije

OSVRT OTVORENOG PARLAMENTA

Ivana Rokvić prvi put je izabrana za narodnu poslanicu u 14. sazivu kao 16. na listi Srbija protiv nasilja - Miroslav Miki Aleksić - Marinika Tepić (Stranka slobode i pravde, Narodni pokret Srbije, Zeleno-levi front, Ne davimo Beograd, Ekološki ustanak - Ćuta, Demokratska stranka, Pokret slobodnih građana, Srbija centar, Zajedno, Pokret za preokret, Udruženi sindikati Srbije "Sloga", Novo lice Srbije), mandat joj je potvrđen 06. februara 2024. godine.

U 14. sazivu deo je poslaničke grupe Narodni pokret Srbije - Novo lice Srbije. Članica je Odbora za kulturu i informisanje, i zamenica člana Odbora za zdravlje i porodicu i Odbora za zaštitu životne sredine. Takođe, članica je Delegacije u Interparlamentarnoj uniji.


BIOGRAFIJA

Rođena je 1977. godine. Po profesiji je politikološkinja.

Živi u Beogradu.

Potpredsednica je stranke Narodni pokret Srbije.
Poslednji put ažurirano: 22.09.2024, 15:24

Osnovne informacije

Statistika

  • 5
  • 8
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Drugo vanredno zasedanje , 27.09.2024.

Poštovani građani Srbije, uvažene kolege, u ovom rebalansu budžeta imam utisak kao da ste igrali ping-pong i dobacivali se sa milijardama, jednu na jednu stranu, drugu na drugu, a nekako mađioničarskim trikovima većina tih milijardi ostane u vašim džepovima. Gradite Potemkinova sela na račun građana ove države. Zidate EKSPO, dok građane svakodnevno ali uredno hranite rijalitijima i sa eventualno dva jaja dnevno. Nacionalnu svest oblikujete rijalitijima, "Zadrugama", "Elitama", po vašoj meri.

Pravite nekakav delfinarijum usred Surčina. Samo da vam napomenem da delfini vole čistu vodu. Vi ćete još da probate da ih naučite da plivaju u mutnom, ima da ih pobijete tamo.

Građani Srbije nemaju gde da se leče. Lekara je sve manje, beže glavom bez obzira odavde, a bolnice i domovi zdravlja se raspadaju. Zašto umesto delfinarijuma ne izgradite dom zdravlja na Novom Beogradu? Novi Beograd je opština koja ima 220 hiljada stanovnika. Samo dva doma zdravlja postoje i ta dva su na izdisaju. Ovi kapaciteti nisu dovoljni da pruže dovoljnu lekarsku pomoć za ove ljude. Namernim zanemarivanjem gradite obično projekte od kojih vi imate finansijski interes, a ne građani ove zemlje.

Predsednik Vlade prošle godine otvorio je jedan novi dom zdravlja u Novom Sadu, koji opslužuje ljude iz tri naselja - Vidovdansko naselje, Klisa i Slana Bara, tačno 22.826 stanovnika. Bežanijska kosa ima 50.000 stanovnika, sa Ledinama koje ima 15.000, to je ukupno 65.000 i nemamo dom zdravlja. Ti ljudi nemaju gde da se leče.

(Predsednik: Isteklo vam je vreme.)

Narodni pokret Srbije vas poziva da ispunite barem jedno predizborno obećanje i da nam izgradite dom zdravlja. Hvala.

Drugo vanredno zasedanje , 26.09.2024.

Poštovani građani Srbije, uvažene kolege, ovim rebalansom ste predvideli ostale subvencije u oblasti zaštite životne sredine, ali ono što niste predvideli i što uspešno zaboravljate već 12 godina je da izgradite postrojenje za preradu otpadnih voda. Beograd je jedina evropska prestonica u kojoj se fekalne otpadne vode direktno ispuštaju u dve međunarodne reke, Savu i Dunav.

Količina vodenog otpada samo u Beogradu, na ušću Save u Dunav, za samo jednu godinu jednaka je zapremini od 65 hiljada olimpijskih bazena. U toj jednoj godini otpadne vode u Srbiji sadrže tačno 109 tona cinka, 55 tona bakra, 17 tona hroma, 13 toma arsena, 12 tona olova, 11 tona nikla. Sve ove cifre su sa tendencijom povećanja i to su podaci Agencije za zaštitu životne sredine. Reke u Srbiji postale su plutajuće deponije.

I ne samo što nemamo fabriku za preradu otpadnih voda, nego čak nemamo ni postrojenja za tretman komunalnih voda. Odnosno, imamo ih, ali u punom kapacitetu radi jedva jedna trećina.

Da vas podsetim, Srbija da bi bila članica EU mora da prerađuje 90% otpadnih voda, a mi smo sada na jedva 15%. Na sve to, naš predsednik Republike odlazi u Francusku, gde izjavljuje da Srbija nije u stanju da upravlja velikim sistemima poput metroa u Beogradu, zbog čega se stvara prostor za francuske kompanije. Zbog čega prepuštate upravljanje našim prirodnim resursima drugim državama? Kako to mislite da Srbija nije u stanju? Mislite vi niste u stanju, jer kupujete diplome, imate manir da stavljate nestručan kadar na odgovorne pozicije i mislite kako jedan vaš, od skora vaš poslanik juče reče da se škola ne isplati.

Narodni pokret Srbije – Miroslav Aleksić smatra da se škola i te kako isplati i takođe smatra da Tehnološko-metalurški fakultet već 52 godine stvara vrhunske stručnjake, pogotovo u oblasti zaštite životne sredine. Jedini problem je što naši stručnjaci, doktori nauka ne mogu da dođu ni do izražaja, ni do posla od vaših neobrazovanih, ali partijskih drugova. Hvala.

Drugo vanredno zasedanje , 24.09.2024.

Poštovani građani Srbije, uvažene kolege, pre nego što postavim poslaničko pitanje, zamolila bih sve da pošalju poruku 227 na 3800 za Natašu Ademović koja boluje od izuzetne retke bolesti i potrebno je još dve i po hiljade poruka da se ova mlada mama pošalje na lečenje u Tursku i da joj se pomogne.

Hvala vam unapred.

Žao mi je što ministarka Đurđević Stamenkovski nije tu da mogu lično da joj postavim pitanje da li je upoznata sa tim da određeni zaposleni u centrima za socijalni rad, a pre svega ozloglašenom Centru za socijalni rad Obrenovac sprovode organizovano inostrano usvajanje dece, srpske dece i to u Švedsku.

Narodni pokret Srbije - Miroslava Aleksića došao je do saznanja da postoje socijalni radnici koji umesto da pružaju podršku i pomoć hraniteljima kako bi postali roditelji, odnosno usvojitelji, prilikom usvajanja, što im je inicijalno i posao, prosto to im stoji u opisu radnog mesta, umesto toga, pomažu zapravo inostranim usvojiteljima.

Takav slučaj dogodio se porodici Kojić iz Jadranske Lešnice kod Loznice, a ministarka Đurđević je sa tim izuzetno dobro upoznata.

Ta porodica se u nekoliko navrata u svom očaju obraćala. Doduše, tražila je za uzvrat kuče iz njihove odgajivačnice, ali im nije pomogla.

Porodica Kojić je hraniteljska porodica već deset godina. I Sreten i Danijela Kojić imaju hraniteljske licence. Imali su na hraniteljstvu dve devojčice, Slađanu i Kristinu.

Kristina je došla kod njih sa samo deset meseci. Bila je u jako lošem stanju fizičkom. Čak kada su je davali u njihov dom, rekli su – neka vam je Bog u pomoći da uopšte preživi.

Na svakih 15 dana od momenta kada je devojčica došla u njihov dom imali su kako redovne, tako i vanredne kontrole i inspekcije, što gradskih centara Loznice, tako i Obrenovca.

Danijela i Sreten Kristinu su odgajili. Naučili su je da hoda, govori, voli, uči, a sa kakvom brigom su oni to radili, govori i potvrđuju Kristinini zdravstveni kartoni, pisma, fotografije, izjave učitelja, trenera, a onda je u septembru mesecu prošle godine počela tortura, pre svega, socijalnih radnica Nade Sekulić iz Centra za socijalni rad i usvojenje i Jelene Goljić, koja je rukovodilac Službe za decu Centra za socijalni rad Obrenovac. Došli su u kuću porodice Kojić i saopštili im da će dati devojčicu na inostrano usvajanje.

Kada su Kojići izrazili nezadovoljstvo i želju da oni zapravo usvoje devojčicu i da nema nikakve potrebe za inostranim usvajanjem, počeli su još veći pritisci i tortura.

Oni su pisali svima – i ministarki Đurđević, i predsedniku Republiku i centrima za socijalni rad i Obrenovac i Loznica. Sve su pokušali. Nema vrata na koja nisu pokucali i molili da im se dozvoli da oni usvoje Kristinu.

Svima vama pisali su i njene učiteljice i njeni drugovi iz predškolskog i sami roditelji bezbroj puta. Na sve ovo ste se oglušili. U isto vreme, dok niko od svih vas ove napaćene ljude ne čuje, Jelena Goljić i Nada Sekulić konstantno vrše pritisak. Prete im krivičnim prijavama, zatvorom. Dovodili su im policijsku maricu u dom, terali ih da Kristinu lažu kako je u Švedskoj čekaju biološki roditelji, kako je tamo sve lepo, za razliku od Srbije, kako imaju bazen. Čak su pokazivali i avion kojim će Kristina leteti.

Sve vreme su im pretili da nikome ništa ne smeju da kažu i da ne smeju da pisnu o tome šta im se dešava. Porodica Kojić obraćala se i usmeno i pismeno svim institucijama, preklinjajući za pomoć samo da mogu da usvoje svoje devojčice.

Svi ste se oglušili. Jelena Goljić i Nada Sekulić 5. januara ove godine došli su u njihovu kuću sa policijom i malu Kristinu bukvalno fizički odvojili od roditelja. Zamislite tu scenu uz vrištanje deteta i plakanje. To sam htela da pitam ministarku, pošto je juče rekla da je majka, a evo i ja sam – da li to može da zamisli?

Ipak, devojčicu su odveli i po hitnom postupku je poslali u Švedsku na inostrano usvajanje.

Sandra Perić, direktorka Komore socijalne zaštite u februaru mesecu izašla je u javnost sa podatkom da 726 porodica u Srbiji čeka na usvajanje. Moja pitanja za ministarku su: da li su iscrpljeni svi mehanizmi u Srbiji da se devojčicad usvoji, jer tek kada se ti mehanizmi iscrpe, ide se na inostrano usvajanje?

Drugo vanredno zasedanje , 24.09.2024.

Poštovani građani Srbije, uvažene kolege, pre nego što postavim poslaničko pitanje, zamolila bih sve da pošalju poruku 227 na 3800 za Natašu Ademović koja boluje od izuzetne retke bolesti i potrebno je još dve i po hiljade poruka da se ova mlada mama pošalje na lečenje u Tursku i da joj se pomogne.

Hvala vam unapred.

Žao mi je što ministarka Đurđević Stamenkovski nije tu da mogu lično da joj postavim pitanje da li je upoznata sa tim da određeni zaposleni u centrima za socijalni rad, a pre svega ozloglašenom Centru za socijalni rad Obrenovac sprovode organizovano inostrano usvajanje dece, srpske dece i to u Švedsku.

Narodni pokret Srbije - Miroslava Aleksića došao je do saznanja da postoje socijalni radnici koji umesto da pružaju podršku i pomoć hraniteljima kako bi postali roditelji, odnosno usvojitelji, prilikom usvajanja, što im je inicijalno i posao, prosto to im stoji u opisu radnog mesta, umesto toga, pomažu zapravo inostranim usvojiteljima.

Takav slučaj dogodio se porodici Kojić iz Jadranske Lešnice kod Loznice, a ministarka Đurđević je sa tim izuzetno dobro upoznata.

Ta porodica se u nekoliko navrata u svom očaju obraćala. Doduše, tražila je za uzvrat kuče iz njihove odgajivačnice, ali im nije pomogla.

Porodica Kojić je hraniteljska porodica već deset godina. I Sreten i Danijela Kojić imaju hraniteljske licence. Imali su na hraniteljstvu dve devojčice, Slađanu i Kristinu.

Kristina je došla kod njih sa samo deset meseci. Bila je u jako lošem stanju fizičkom. Čak kada su je davali u njihov dom, rekli su – neka vam je Bog u pomoći da uopšte preživi.

Na svakih 15 dana od momenta kada je devojčica došla u njihov dom imali su kako redovne, tako i vanredne kontrole i inspekcije, što gradskih centara Loznice, tako i Obrenovca.

Danijela i Sreten Kristinu su odgajili. Naučili su je da hoda, govori, voli, uči, a sa kakvom brigom su oni to radili, govori i potvrđuju Kristinini zdravstveni kartoni, pisma, fotografije, izjave učitelja, trenera, a onda je u septembru mesecu prošle godine počela tortura, pre svega, socijalnih radnica Nade Sekulić iz Centra za socijalni rad i usvojenje i Jelene Goljić, koja je rukovodilac Službe za decu Centra za socijalni rad Obrenovac. Došli su u kuću porodice Kojić i saopštili im da će dati devojčicu na inostrano usvajanje.

Kada su Kojići izrazili nezadovoljstvo i želju da oni zapravo usvoje devojčicu i da nema nikakve potrebe za inostranim usvajanjem, počeli su još veći pritisci i tortura.

Oni su pisali svima – i ministarki Đurđević, i predsedniku Republiku i centrima za socijalni rad i Obrenovac i Loznica. Sve su pokušali. Nema vrata na koja nisu pokucali i molili da im se dozvoli da oni usvoje Kristinu.

Svima vama pisali su i njene učiteljice i njeni drugovi iz predškolskog i sami roditelji bezbroj puta. Na sve ovo ste se oglušili. U isto vreme, dok niko od svih vas ove napaćene ljude ne čuje, Jelena Goljić i Nada Sekulić konstantno vrše pritisak. Prete im krivičnim prijavama, zatvorom. Dovodili su im policijsku maricu u dom, terali ih da Kristinu lažu kako je u Švedskoj čekaju biološki roditelji, kako je tamo sve lepo, za razliku od Srbije, kako imaju bazen. Čak su pokazivali i avion kojim će Kristina leteti.

Sve vreme su im pretili da nikome ništa ne smeju da kažu i da ne smeju da pisnu o tome šta im se dešava. Porodica Kojić obraćala se i usmeno i pismeno svim institucijama, preklinjajući za pomoć samo da mogu da usvoje svoje devojčice.

Svi ste se oglušili. Jelena Goljić i Nada Sekulić 5. januara ove godine došli su u njihovu kuću sa policijom i malu Kristinu bukvalno fizički odvojili od roditelja. Zamislite tu scenu uz vrištanje deteta i plakanje. To sam htela da pitam ministarku, pošto je juče rekla da je majka, a evo i ja sam – da li to može da zamisli?

Ipak, devojčicu su odveli i po hitnom postupku je poslali u Švedsku na inostrano usvajanje.

Sandra Perić, direktorka Komore socijalne zaštite u februaru mesecu izašla je u javnost sa podatkom da 726 porodica u Srbiji čeka na usvajanje. Moja pitanja za ministarku su: da li su iscrpljeni svi mehanizmi u Srbiji da se devojčicad usvoji, jer tek kada se ti mehanizmi iscrpe, ide se na inostrano usvajanje?