| 29.04.2026. | Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru predsednika Republike |
u proceduri
|
| 29.04.2026. | Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o prebivalištu i boravištu građana |
u proceduri
|
| 29.04.2026. | Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o ličnoj karti |
u proceduri
|
čeka se odgovor 1 godina i 5 meseci i 24 dana
Poštovani, obraćam vam se kao predstavnicima građana, s dubokom zabrinutošću i nadom da ćete, možda i prvi put nakon pet godina institucionalne tišine, obratiti pažnju na jedno od najtežih sistemskih pitanja – nepostojanje podzakonskog akta propisanog članom 83, stav 4 Zakona o zdrav...
Poštovani građani Republike Srbije, uvažena predsednice Narodne skupštine, predsednik Republike Aleksandar Vučić je 7. marta ove godine izjavio da je stanje u zdravstvu Srbije neodrživo i da se poslednjih decenija u zdravstvu radilo pogrešno. Tačna konstatacija. Ona je očekivana, jer ni jedna država na ovoj planeti nije uspela da reši narastajuće probleme u zdravstvenom sistemu samo obnovom bolničkih kapaciteta i kupovinom nove opreme.
Na drugoj strani, promene koje zahtevaju znanje, stručno planiranje, snažnije finansiranje, savremene ideje, široku edukaciju, empatiju i motivisanost zdravstvenih radnika, adekvatno vrednovanje njihovog rada i rezultata rada, bolju kontrolu, organizaciju i rukovođenje, uključenje većeg broja znalaca, institucija, depolitizacija zdravstva, itd., nekako su tu neophodne promene ostale po strani, gotovo marginalizovane ili nedorečene.
Generalno, šta zameram Vladi Srbije? Prvo, ne vidim jasnu, dugoročnu, koherentnu i razvojnu zdravstvenu politiku. Drugo, ne vidim stručno utemeljene prioritete u zdravstvenom sistemu. Treće, ne vidim domaćinsko poslovanje. Pošto imam samo sedam minuta ukazujem samo na tri konkretna problema od petnaestak aktuelnih koje Vlada nije uspela da reši.
Prvo, liste čekanja. Predsednik Republike je 19. novembra 2024. godine obećao da će lista čekanja medicinske intervencije biti rešena do maja 2026. godine, da će država da bi ispunila taj cilj izdvojiti više od 20 miliona evra, međutim obećanje nije ispunjeno. Sadašnja situacija govori – na ugradnju endoproteze kuka čeka skoro 7.000 bolesnika, kolena skoro 12.500 hiljada bolesnika, magnetnu rezonancu glave preko 2.300, kičmenog stuba oko 2.700l, itd.
Pošto u humanoj medicini nema posledica bez uzroka ili kako bi stari Rimljani rekli „nullus effectus sine causa“, predlažem da se ipak razmotre sledeći uzroci postojanja liste čekanja. To je odsustvo stručno utemeljenih preventivnih programa koji bi na duže staze smanjili priliv bolesnika, nedovoljan broj kompetentnih zdravstvenih radnika, nedovoljan broj opremljenih hirurških sala, loša organizacija rada, postojeći kriterijumi za uključivanje bolesnika na listu čekanja, postojanje nekompetentnih v.d. direktora, neuključivanje kvalitetnog privatnog i vojnog zdravstva u jedinstveni zdravstveni sistem Srbije, postojanje koruptivnih radnji, itd. Neki od ovih problema mogu se rešiti odmah. Mogu se rešiti odmah da ima političke volje.
Drugo, inovativna terapija. Meni je već godinama jasno da je brojnim bolesnicima uskraćeno pravo na kvalitetno i bezbedno lečenje. Medicinski i etički je neprihvatljivo da nam bolesnici umiru čekajući inovativne lekova, a kojih ima u susednim zemljama.
Od proleća 2024. godine ni jedan inovativan lek nije došao na tzv. pozitivnu listu lekova, odnosno postao dostupan bolesnicima. Od 2021. do 2024. godine u EU registrovano je 168 inovativnih lekova, u Srbiji od tog broja dostupno je samo 17. To je oko 10%. U Nemačkoj to je 95%, u Bugarskoj 90%, u Hrvatskoj 70%, u Crnoj Gori 40%. Znači, četiri puta više nego u Srbiji.
5/3 MT/JG
U martu ove godine u Srbiji imamo 42 inovativna leka za 82 medicinske indikacije. Ovi lekovi mesecima, pa i godinama čekaju za ulazak na listu lekova o trošku Republičkog fonda. Prosečno vreme koje protekne od registracije do stavljanja na pozitivnu listu u Srbiji iznosi 799 dana, u Nemačkoj samo 128 dana.
Kada su u pitanju inovativni lekovi, iza nas su samo BiH i Severna Makedonija, i to je istina.
Šta je rešenje? Formiranje izdvojene budžetske reforme u okviru finansijskog plana Republičkog fonda, a koje bi bilo isključivo namenjeno za inovativne lekove u jednoj kalendarskoj godini. Znači, nešto slično retkim bolestima.
Ovakav način uspešno funkcioniše u nekih evropskim zemljama. Inače, svake godine u Evropskoj uniji registruje se 40 do 50 inovativnih lekova, i na to treba računati.
6/1 JJ/IR 10.55 – 11.05
I treće, najveći problem zdravstvenog sistema Srbije, decenijama u Srbiji postoji neprihvatljiva, stručno neopravdana, supremacija, dominacija kurativne medicine, medicine koja leči nad preventivnom medicinom, koja odlaže, ali i sprečava pojavu određenih bolesti. Istine radi, 85% smrtnih ishoda u Srbiji vezano je za hronične nezarazne bolesti koji su manje ili više preventabilne.
Nastavljena kampanja preventivnih pregleda kroz „karavan zdravlja“ takozvani, gde se ide od grada do grada, potpuno je pogrešan i sa stručne strane i sa ekonomske kako hoćete, kao da smo u 1946. godini. Ne radi se tako ni primarna ni sekundarna prevencija. Preventivni pregledi treba da budu, ne treba da budu svojevrsni švedski sto sa kojih će laici uzimati zdravstvene usluge kada žele, šta žele i koliko žele. Naprotiv, ti pregledi moraju da budu stručno utemeljeni, redovno planirani, ciljani, sveobuhvatni, troškovno isplativi, kompletno vođeni isključivo od strane edukovanih, iskusnih i motivisanih lekara primarne zdravstvene zaštite, čuvara, takozvanih čuvara zdravlja.
Predlažemo da od 26 pregleda izabranog lekara na dnevnom nivou bar pet pregleda da budu preventivna, svakog radnog dana tokom cele godine. Zdravstvenim kalendarom, odnosno nacionalnim programu za prevenciju, ranu dijagnostiku, treba utvrditi dinamiku i sadržaj preventivnih pregleda za sve starosne grupe stanovništva, naravno i pol, što i nalaže Zakon o zdravstvenoj zaštiti, član 17. stav 3. Zdravstveni radnici će imati obavezu da pozivaju osiguranike na zakazani i preventivni pregled, a osiguranici nedvosmisleno obavezu da se odazovu na taj pregled. Predlažemo da se postojeći obavezni skrininzi, to je ispitivanje, testiranje, proširi i na karcinom prostate, karcinom pluća, karcinom kože, abdominalno aneurizmu, mineralnu gustinu kostiju i depresiju.
I na kraju, jučerašnje angažovanje predsednika Republike u rešavanju nagomilanih problema u javnim apotekama mogu da razumem, pa čak i da opravdam, ali oni jasno govore da izvršna vlast je neefikasna, neodgovorna i nekompetentna kad su u pitanju lekovi, odnosno apoteke. Neodgovorna je zašto? Zato što moramo da znamo da su farmaceut jedan od nosećih stubova zdravstvenog sistema, oni su sa nama deo tima za lečenje i već 180 godina u Srbiji.
Problemi su mnogo dublji i zaista bi trebalo bar jedno 20 minuta da objasnim, ali samo da vam napomenem da smo mi prodali sve farmaceutske kuće, među njima i „Galeniku“, koja je pokrivala 50% tržišta Republike Srbije, da smo prodali i naravno „Zdravlje Leskovac“, „Jugoremediju“ Zrenjanin, „Hemofarm“ i tako dalje. Dali smo distributivnu mrežu takođe strancima i apotekarske lance takođe smo prodali strancima, što je strateška greška. Znači, nijedna država ne sme da bude lišena mogućnosti da i sama proizvodi lekove, da distribuira lekove i na kraju da deli te lekove putem apoteka. Na kraju krajeva, pandemija Kovida-19 nas je upozorila da tu postoje velike problemi.
Moram vas podsetiti da su naše javne apoteke, državne apoteke ujedno se bavile i proizvodnjom. Verovali ili ne u ovom trenutku u Srbiji postoji 50.667 medicinskih proizvoda, od toga Srbija proizvodi samo 1.308, to je 2,8%. Takođe, koliki je značaj tih apoteka, samo za suplemente, naši ljudi su 2023. godine platili 230 miliona evra tim privatnim apotekama. O tome nije rešen, ono što je najbitnije status javnih apoteka.
Šta mi predlažemo? Počeću od člana 28. tačka 3. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, treba osnovati centralnu apoteku Srbije u čiji bi sastav ušle sve postojeće neprodate državne javne apoteke, one su ostale u osam gradova i apoteke na primarnom nivou zdravstvene zaštite u domovima zdravlja, mislim da ih ima 158. Radilo bi se o
6/2 JJ/IR
zdravstvenoj ustanovi u sistemu javnog zdravlja Republike Srbije sa svim pravima i obavezama koji iz toga proističu. Ne vidim stručni ili ekonomski razlog zašto bi se položaj farmaceuta razlikovao od položaja lekara ili stomatologa u zdravstvenom sistemu Srbije. Hvala.
Poštovani građani, mislim da delim stav većine da smo sa ovim zakonom napravili jedan korak napred. Naravno, na neki način ostali smo u raskoraku. Želim da verujem mojim kolegama sa kojima sam razgovarao juče da ćemo taj raskorak pretvoriti u pravi korak u narednom periodu i da takva volja postoji među nama zdravstvenim radnicima, svesni značaja ovog problema i značaja i upliva svih tih udruženja i nevladinih organizacija koje moramo respektovati zaista. Tako da sam optimista u smislu da ćemo u narednom periodu definitivno ovaj problem, bar sa zakonske strane, apsolvirati.
Ono što me malo brine, a mislim da treba sve nas to da brine, ne samo opoziciju, je odsustvo danas Ministarstva zdravlja. Radi se isključivo o njihovoj temi, tj. o našoj temi – zdravstvo. I pored toliko državnih sekretara, pomoćnika, itd., mislim da je neko morao da nađe vreme, energiju, snagu i znanje da ovde danas bude prisutan. Na neki način ispoštuje narodne poslanike. To mi je krivo malo, jer to na neki način možda govori, neću da inputiram, ali možda govori zaista o njihovom odnosu i shvatanju njihove pozicije. Njihova pozicija je da budu u funkciji građana i da nama pomognu, takođe, da budemo i mi u toj funkciji što efikasniji.
Zato vas molim, predsednice, da prenesete, bar sa moje strane, jednu kritiku Ministarstvu zdravlja što nas danas nisu ispoštovali sa jednom temom koja isključivo pripada njima. To ne mogu da razumem.
Hvala.
Hvala.
Poštovana predsednice, koristiću vreme poslaničke grupe.
Transplantacija organa, kao darivanje novog i kvalitetnog života bolesnicima sa akutnim i hroničnim popuštanjem svih funkcija određenog organa, naša je stručna i moralna obaveza. Sve mere stručne, organizacione, kadrovske, pa i zakonske moraju biti podređene tom cilju, i to bi, recimo, mogao da bude jedan doktrinarni stav.
Ne slažem se sa stavom ministra zdravlja da zakon neće promeniti ništa. I ovaj zakon, kao i svi zakoni su preduslov ili conditio sine qua non za efektivnu, efikasnu, maksimalno bezbednu proceduru transplantacije organa. Na kraju krajeva, jedna naša delegacija je bila u posetu Španiji. U njenom izveštaju, u razgovoru sa glavnim koordinatorom, a Španci su zaista među prvima u Evropi, koordinator, doktorka Rodrigez, ako se sećam pravilno njenog prezimena, jednostavno je rekla da je
36/3 TĐ/CG
precizna zakonska regulativa broj jedan. Znači, nema ovog programa realizacije bez precizne zakonske regulative. I to je nešto do čega mi držimo, apsolutno.
Međutim, poslednjih godina, da ne kažem decenija postoji jedna paradoksalna situacija u zemlji Srbiji. Vidite, mi ćemo za nekoliko dana, tačnije 11. jula obeležiti 31 godinu od prve uspešne transplantacije jetre u Srbiji. Nedugo posle toga uradili smo i prvu uspešnu transplantaciju srca u Institutu za kardiovaskularne bolesti na Dedicu. Koristim ovaj narodni dom da spomenem imena koja su ušla u istoriju srpske medicine – glavni hirurg prof. Božina Radević kada je u pitanju hepatobilijarna hirurgija, prof. Huskić kada je u pitanju operacija srca. I tu je bio glavni anesteziolog, osnivač srpske moderne anesteziologije Predrag Lalević. Mislim da je red da se njihova imena čuju i da se upamte kao ljudi koji su stavili i napravili temelj za program transplantacije u Srbiji.
Posle 31 godine od te intervencije mi razgovaramo o zakonima, što jeste paradoksalno. Paradoksalno je i to da je Ustavni sud osporio zakon 23, to zakonsko rešenje pre pet godina i prosto je neverovatno, meni neprihvatljivo, nerazumno da je nama potrebno pet godina da promenimo jedan član zakona i pored svih pritisaka sa strane, razgovora, ubeđivanja itd. Međutim, nije samo problem zakon, kao zakon, kada je u pitanju transplantacija organa u Srbiji. Mi imamo mali broj transplantacija. Srbija je 2024. godine uradila 35 transplantacija, Hrvatska 308, Grčka 364, Belorusija čak 501 transplantaciju organa.
37/1 AL/MO 17.05 – 17.15
Ono što se zaboravlja, transplantacija organa ima zaista medicinski značaj, veliki značaj za pojedinca, za porodicu, za društvo itd. Međutim, ima i veliki ekonomski značaj. Ono što se zaboravlja, samo godišnje osnovna hemodijaliza u našoj zemlji Srbiji košta 172 miliona evra, bez ostalih dodataka koji prate hemodijalizu. Kada je u pitanju, recimo, jetra i hronične bolesti jetre, mi ne znamo te podatke, ali činjenica je da u Americi godišnje održavanje jednog bolesnika sa cirozom jetre košta oko 20.000 dolara. Znači, radi se o ogromnim sredstvima koja se troše, a koja se mogu umanjiti značajno transplantacijom organa, pored toga što oni vraćaju bolesnika u jedan kvalitetan život. Na kraju krajeva, naš prvi bolesnik Nikola Vučićević je živeo 30 godina sa transplantiranom jetrom.
Međutim, ne koriste se ni postojeća moguća zakonska rešenja. To je ukrštena transplantacija. To je član 18. Tu postoji problem u organizaciji, realizaciji te mogućnosti kada nema kompatibilnih davaoca. Tako da, to postoji u našem zakonu, ali se ne koristi. Ministarstvo zdravlja ne sprovodi kontinuiranu organizovanu kampanju, edukaciju i informisanju stanovništva o donorstvu. To radi dosta dobro „Hemofarm“, ali to nije njegov zadatak. To je zadatak Instituta za javno zdravlje Srbije. Oni su zaduženi za tako nešto.
Mi imamo veliki broj donor bolnica, 38. Međutim, većina tih donor bolnica nije uradila nijednu eksplantaciju u proteklom periodu. Treba da vidimo zašto oni to ne rade.
Za mene je, takođe, ne prihvatljivo da nemamo kompletnu hiruršku ekipu za transplantaciju jetre, nego nam godinama dolaze kolege iz Zagreba. Ja se kolegama iz Zagreba zaista zahvaljujem na tom trudu, verovatno su i plaćeni na kraju krajeva, ali prosto je nelogično da 30 godina od transplantacije, kada su naši hirurzi lepo radili bez komplikacija, zaista nije bila nijedna posthirurška komplikacija kod naših bolesnika, gde je preživljavanje bilo 70% desetogodišnje, 70% je nešto što je apsolutno u vrhu svetske medicine, nerazumno je da danas naši hirurzi, recimo, ne rade transplantaciju jetre, nego dolaze kolege iz Zagreba.
Glavni problem u ovom trenutku je mali broj donora. Mi imamo šest donora na miliona stanovnika na godišnjem nivou. Hrvatska ima 37, a Španija čak 90. Petnaest puta više imaju donora nego Srbija i tu je glavni problem zašto mi imamo tako mali broj donora. Onda imamo i mali broj transplantacija. Brojni su problemi, i ja o tome mogu da govorim jedno pola sata. Samo ću reći da postoji problem zdravstvenog vaspitanja stanovništva. Stanovništvo se vaspitava više preko društvenih mreža, ne onako kako bi trebalo, a to je pre svega kroz primarnu zdravstvenu zaštitu. Nepoverenje u zdravstveni sistem, o tome vam je već govoreno ovde. Činjenica da jedna studija od pre neku godinu gde je uključila 16 evropskih zemalja, u zemlji Srbiji samo 54% ispitanika veruje izabranom lekaru, odnosno 38% specijalisti, što je za oko 20% manje nego evropski prosek, koji takođe nije idealan.
Nedostaje nam podrška Srpske pravoslavne crkve. To moram otvoreno reći, na kraju o tome sam pisao otvoreno. Srpska pravoslavna crkva je neosporno dala podršku 2004. godine, Arhijerejski sabor je to rekao. Međutim, u toj izjavi oni su govorili, tj. naša Srpska pravoslavna crkva govorila je o „žutoj kući“ u Albaniji o kojoj se treba govoriti, ali ne u sklopu transplantacije organa u Srbiji, i govorili su o korupciji u zdravstvenom sistemu. Kada govorite o tim stvarima na neki način terate potencijalne donore od te mogućnosti, tj. potpisivanja donorske karte. Prema tome, treba nam jedna nova, iskrena, jasna podrška Srpske pravoslavne crkve i tu se slažem potpuno sa ministrom zdravlja, profesorom Lončarom, po tom pitanju.
37/2 AL/MO
U ovom trenutku mi nismo iskoristili da promenimo jedan član zakona koji povećava broj mogućih donora, od živih davalaca, da ne širim tu temu. Sve u svemu, mi smo u ovom trenutku pokušali da zakonskom regulativom nešto promenimo. Žao mi je, danas sam to rekao na Odboru za zdravlje, a to sam bio jasno nadglasan, deset prema jedan nažalost, da smo mi poslednjih meseci dosta ozbiljno radili na predlaganju promena u Zakonu o transplantaciji organa. To je bila jedna velika radna grupa, tu su bili pre svega uključeni bolesnici sa transplantiranim organima ili oni koji čekaju na transplantaciju. To su njihova udruženja. Tu smo angažovali pravnike, tj. profesore pravnih fakulteta koji su familijarni sa medicinskim pravom i posle više meseci rada mi smo napisali dosta kvalitetne, po meni, predloge izmena ovog zakona. To smo predali blagovremeno sa jednim dobrim objašnjenjem zašto to predlažemo. Političkih konotacija nema zaista. To garantujem. Jednostavno želimo da transplantaciju organa u našoj zemlji podignemo na jedan viši, kvalitetniji, bezbedniji nivo. Svi naši predlozi su odbijeni sa jednim šturim objašnjenjem da su rešenja koje je dalo Ministarstvo zdravlja da su celishodnija. Tačka. Šta znači celishodnija, to niko nije mogao da mi odgovori.
Prema tome, šta mi želimo? Mi želimo da transplantacija organa bude svakodnevna, rutinska aktivnost zdravstvenih radnika u jednom zdravorazumskom, jednom humanom društvu. To je nešto što je prihvatljivo, što je realno ostvarljivo u trećoj deceniji 21. veka. Ako smo to radili u vreme devedesetih godina nestašica, nemaština, bombardovanja, kada smo lekove švercovali u lekarskim torbicama preko granice, zaista ne vidim razloga zašto to ne bismo radili i danas u mnogo većem stepenu.
Ono za šta bih se ja svima vama obratio, da parafraziram Henrika Ibzena, koji je to rekao u 19. veku – najveći neprijatelj istine, slobode, demokratije je kompaktna većina. Ja sam se danas sukobio sa tom kompaktnom većinom, odgovorno zdravlje, i nije mi bilo prijatno da 10 ljudi glasa protiv onoga što jedna velika grupa bolesnika kroz svoja udruženja predlaže da bi se poboljšalo nešto. Mislim da to nije bilo dobro kao čin. Ono što mene hrabri to je izjava doktora Bačevca i izjava doktora Đerleka, kao državnog sekretara, da ovo nije završena priča, da ćemo u narednom periodu ponovo sesti da vidimo ove naše predloge, da vidimo neke nove predloge i da pokušamo da doradimo ova zakonska rešenja koja će sigurno biti usvojena danas ili sutra. To je ono što sam hteo da vam kažem.
Sve u svemu, pozivam na saradnju. Pozivam da se saslušamo. Da se poslušamo i da oni koji zaista dosta toga znaju, imaju iskustvo, znanje, mogu da to kažu slobodno i da se to na neki način valorizuje kroz usvajanje. Pozivam na jedno jedinstvo oko zajedničkog problema. Nas gledaju i slušaju bolesnici koji čekaju te organe. Oni zaslužuju da izađemo u susret njihovim zahtevima, njihovim predlozima, pa i njihovim očekivanjima. Hvala.
Dobro, ja hoću zaista da pozdravim napor Ministarstva zdravlja. Zaista, ovo je jedan iskorak ka poboljšanju. Međutim, tu zaista postoje neke mogućnosti za naše amandmane i mi ćemo te amandmane dati kroz javnu raspravu. To je ono o čemu sam ja govorio, o čemu je govorila kolegica Marina. Ja vas zaista molim u najboljoj nameri da te amandmane na neki način podržite ispred Vlade i tako dalje, da takvi amandmani se ugrade u ovaj predlog koji bi onda zaista bio kompletan i potpuno bi izašao u susret željama pre svega naših pacijenata, naših bolesnika.
Eto, to vas molim, znači u najboljoj nameri. Podržavam ovo, ali dajte da neke amandmane, nekim amandmanima poboljšamo ovaj tekst u interesu naših bolesnika.
Da li mogu da zamolim da objasnim zašto sam uzdržan.