Ne, vreme predstavnika poslaničke grupe.

Zahvaljujem.

Prethodnih dana ovde je najviše reči bilo o broju ministarstava. Postoje određeni amandmani koji idu u pravcu njihovog umanjivanja, prekrajanja ministarstava itd. Nažalost, ne mislim da je to suština, ne mislim da je to najvažnije pitanje. Jasno je da je koalicija velika, da su apetiti veliki, valja to namiriti. Da li ćete ih namiriti tako što ćete neke ljude nazvati ministrima ili će biti direktori javnih preduzeća ili će postati direktori nekih izmišljenih agencija, to je u ovom trenutku manje važno.

Vidim da je i kolegama iz vladajuće stranke to svejedno. Ja ću njima ostaviti taj teret da građanima objasne kako je to moguće, kako je to pošteno da ih istovremeno pozivaju da štede, a da Srbija dobija jednu od najglomaznijih vlada u poslednjih 30 godina.

Vidim da je vama nevažno da li će ta Vlada imati pet, 45 ili 105 ministarstava, da li će imati 300 državnih sekretara ili ih neće imati uopšte. Vi ste spremni sa jednakim žarom i do poslednjeg daha i do poslednje kapi logike da branite svaku odluku koja vam je servirana, u čijem kreiranju, naravno, niste učestvovali.

Ja verujem da bi ste vi u stvari bili najsrećniji da vam je umesto ovog predloga sa Andrićevog venca serviran jedan ukaz, jedan ferman po kome Srbija postaje carstvo sa dinastijom Vučić na čelu, čime bi ste vi apsolutno oslobodili sebe i poslednjih tragova odgovornosti da o bilo čemu odlučujete o ovoj zemlji. Mogli bi ste da se posvetite vašoj omiljenoj disciplini, a to je međusobno nadmetanje ko više obožava suverena.

Slušao sam dosta vašu argumentaciju prethodnih dana i moram da priznam da vam zaista nije bilo lako. Morali ste da branite nešto a da ne znate tačno ni šta branite ni zašto branite. Potpuno ste uvereni da je upravo ovaj broj ministarstava optimalan, da je upravo ova podela ministarstva najbolja, iako ne znate tačno ni ko će biti ministri ili makar za većinu ne znate ko će biti ministri. Tako dolazimo u jednu situaciju koja je pomalo i paradoksalna, da neki ljudi koji su viđeni da sede sutra u Vladi, danas i dalje sede ovde u Skupštini, jer ne žele da se odreknu svog poslaničkog mandata, jer znaju da kada sve odluke dolaze iz jedne glave, iz jednog mozga da ništa nije sigurno i da su svakakva iznenađenja apsolutno moguća, pa da se ne odriču nečega unapred dok se to ne potvrdi.

Jednu stvar ste ponavljali svi koji su govorili u ime vladajuće većine, a to je da će Srbija voditi politiku samostalnosti. U redu, samo nam recite, a šta je Srbija bila do sada ako će sada voditi politiku samostalnosti? Da li je bila gubernija? Bila protektorat? Bila nečija kolonija? Šta je bila?

To, gospodo, što vi nama predlažete danas i što govorite poslednjih nedelja i meseci, to nije politika samostalnosti, to je politika osamljivanja u najtežim mogućim vremenima i najtežim mogućim trenucima.

Ja bih vas pitao jedno pitanje, a odgovor na njega jeste suštinski važan da bi smo ocenili kvalitet vašeg dosadašnjeg rada, a to je ima li Srbija danas više ili manje saveznika nego što je imala pre šest meseci? Vi znate da svet nakon 24. februara više nije isti i da ništa nije isto, da se sve promenilo, da je politika sedenja na više stolica prevaziđena, da je poražena, da je nemoguća, da su se te stolice izmakle, da oni koji su pokušavali da balansiraju između tih stolica, da su završili na podu, bez velike nade da će neko prići da im pomogne.

Gospodo, kako smo došli do toga da od toliko cenjenog rukovodstva danas Srbija nema više ni jednog saveznika? Kako smo došli do toga da u vreme ogromne svetske krize, kada svi teže udruživanju i kada svi traže da imaju što je moguće više i što je moguće moćnije saveznike, samo Srbija danas broji pritiske koji dolaze sa svih strana i koji su sve teži? Ne veruju nam. Niko nam više, ljudi, na svetu ne veruje. Ne veruje nam ni Rusija, kao što nam ne veruje ni Amerika. Ne veruje nam Kina, kao što nam ne veruje ni EU. Mi smo svima njima jednako nepouzdan partner, jednako nepouzdani, jednako daleki i jednako usamljeni.

Kako smo došli u situaciju da jedna zemlja koja je uvek imala definisanu politiku i unutrašnju i spoljnu i u kojoj god državi živeli i kako god se ona zvala, imali smo neku definisanu spoljnu politiku. Ona je bila dobra ili je bila loša i pravile su se greške i dobri potezi.

Od „Načertanija“ Ilije Garašanina, preko Titovih Nesvrstanih, pa i do Tadićeve politike, četiri stuba koje ste vi pokušavali jedno vreme da vodite, mi smo došli u situaciju da se naša spoljna politika danas može definisati kroz stih jedne pesme – ni na Istok, ni na Zapad.

Pričate danima o državnom i nacionalnom interesu, kako će se voditi politika u skladu sa državnim i nacionalnim interesima. Vi ste, gospodo, privatna razmišljanja i nejasne misli jednog čoveka, bezpogovorno prihvatili kao nacionalni interes. Sada da vas neko pita, šta taj nacionalni interes u stvari znači? Vi ne bi ste imali pojma da na to odgovorite.

Jel vi mislite da je nacionalni interes da svi zabijamo glavu u pesak kao nojevi, da predsednik države ne bi jednom se poneo kao lider i predložio određenu odluku, da se svi pravimo da se ništa oko nas ne dešava, da se ništa u svetu ne dešava, da se ništa u ovoj zemlji ne dešava i da nikakve posledice takvog ćutanja neće proizaći? Da predloži odluku, jednom da se ponese kao lider, ne da je donese, da predloži, dođe ovde u Skupštinu i kaže – ovo je moj predlog, ja stojim iza toga, hajte sada da o tome glasamo.

Ono što je nacionalni i državni interes i što je potreba građana Srbije jeste da imaju vlast koja je nakon toliko pokušaja i toliko žudnje da upravlja svima u ovoj zemlji ima hrabrosti da preuzme odgovornost sad, kada je najteže, u ovom trenutku, a ne kao deca u vrtiću, to smo slušali i od gospodina Đukanovića, slušam i sinoć od predsednika države, da će on možda da se povuče zato što mu je teško. Na šta to liči? Šta smo mi? Jel smo mi deca od šest godina?

Ja vas pitam, dame i gospodo, koleginice i kolege, pitam građane koji ovo gledaju, da li ste vi ikada čuli da se jedan državnik, jedan predsednik, povlači zato što mu je teško? Ljudi se povlače zato što nešto ne znaju, zato što nešto ne mogu da urade, zato što osećaju odgovornost zbog loših poteza. Nijedan državnik neće svoju zemlju ostaviti obezglavljenom zato što mu je teško, to je nečuveno. To je sramota.

Zato vi, gospodo, danas nazivate ekstremistima, levim i desnim, sve one koji imaju svoj politički stav i koji imaju hrabrosti da taj stav zastupaju i koji imaju hrabrosti da taj stav zastupaju i onda kada to možda nije popularno, ali kada je to neophodno. Zbog toga vi nas nazivate ekstremistima.

(Narodni poslanici SNS dobacuju.)

Da, da, gospodo, zbog toga vi nas nazivate ekstremistima, zato što nemate hrabrosti da donesete ključne političke odluke i zato ponavljate mantre koje ne znače ništa i zato pokušavate sebe da predstavite kao jedine patriote u ovoj zemlji. Nazivate nas ekstremistima zato što imate jako težak zadatak. Ja vas razumem. Vi ovde branite nešto a ne znate šta branite. Vi branite ideje koje ne razumete, koje niko ne može ni da razume. To su ideje koje potiču iz jednog mozga i teško ih je zaista razumeti.

Zato ste spremni da do kraja branite neka rešenja koja ne mogu da prođu osnovna ispitivanja logike. Recimo, jedno od tih rešenja jeste i formiranje tog čuvenog ministarstva za omladinu i turizam. Zaista, slušali smo prethodnih dana vaša objašnjenja i meni nije jasno zašto, recimo, to ministarstvo niste nazvali – ministarstvo za „work and travel“? Jer, to je verovatno jedini program koji ima neku logičku poveznicu sa onim što vi nama ovde predlažete.

Kad već pravite toliko glomaznu Vladu, šta vas je koštalo da izdvojite ministarstvo za mlade kao posebnu celinu, da to ministarstvo sarađuje sa drugim ministarstvima, da bude jedna vlada u malom, da pokažemo šta je prioritet Narodnoj skupštini, šta je prioritet Srbiji, šta je naša potreba?

Pričate nam da će svako ministarstvo u suštini da se bavi mladima. Šta vas je koštalo da ovo uradite? Zašto ćete kasnije odbiti amandman koji ide u tom pravcu? Zato što se „carska ne poriče“ pa ne smete. Verovatno zbog toga.

Ali, dobro, nije suština i znamo mi svi veoma dobro, i vi i ja i građani koji ovo gledaju, da na naše živote ne utiče ni broj, ni naziv, ni sastav ministarstava. Utiče politika koja će se voditi. Zato ja vas pitam – koja je to politika, koje su to vrednosti, koja je to perspektiva, koja nada koju vi nudite mladim ljudima? Vi njima danas nudite život u izolaciji, u dubokoj ilegali srpskog sveta. Vi njima nudite danas da i oni ponovo proživljavaju vaše neostvarene i vaše neostvarljive snove o velikoj Srbiji. Da, da.

Vi njima danas nudite da budu još jedna generacija koja će žrtvovati svoju mladost, koja će žrtvovati svoju budućnost, koja će žrtvovati svoje živote da bi ispravili vaše frustracije iz prošlosti.

Znate šta, gospodo, ne može i neće i ne sme vaša prošlost da bude budućnost za mlade ljude u Srbiji. Vi njima danas nudite perspektivu života u dehumanizovanim naseljima u kojima umesto parkova niču murali osuđenih ratnih zločinaca. To je vaša politika.

Kakve vrednosti vi predlažete? Ko će biti idoli, ko će biti uzori tim mladim ljudima? Kome će sledovati lovorike a kome zaborav, gospodo? Ratku Mladiću ili Živojinu Mišiću? Slobodanu Miloševiću ili Radomiru Putniku? Šešelju ili Zoranu Đinđiću? To su pitanja na koja vi danas treba da odgovorite.

Vi danas treba da odgovorite na pitanje da li će se ovo ili Ministarstvo prosvete ili bilo koje ministarstvo ili bilo koji pojedinac u ovoj Vladi da li ćete se odupreti tom suludom i opasnom uplitanju populizma u nauku? Iz kojih će udžbenika učiti sutra naša deca? Da li ćete ih učiti ponovo da beže od budućnosti, da mrze sve što je drugačije i sve što im je nepoznato? Hoćete li dozvoliti sutra da Pahomije bude vrhovni cenzor srpskih udžbenika iz kojih će učiti naša deca?

Imate li vi odgovore na ta pitanja? Smete li vi da se bavite tim temama? E, to je tema, dame i gospodo, a ne koliko ćete ministarstava i koga ćete zadovoljiti. Jer, ako na ta pitanja nemate odgovor ili ukoliko ne smete da se pozabavite tim pitanjima, možete da imate i 25 hiljada ministarstava, kraj će ionako biti poznat. Hvala.

Hvala vam, koleginice Raguš na ovoj replici.

Ja sam se iskreno radovao kada će ona da usledi, znao sam da će se desiti i tu se vidi razlika, recimo, između vas i ostalih vaših kolega, i predsednika Aleksandra Vučića, koji je sedeo ovde pre nekoliko nedelja, koji je naravno, inteligentno izbegao da se tom temom bavi, zato što zna, a verovatno i pretpostavlja šta bi odgovor u tom slučaju bio.

Pokret slobodnih građana nikada nije podržao Hašima Tačija, nije ga podržao zato što to nije moguće. Hašim Tači je u Haškom tribunalu i ako bude imalo sreće on će tom tribunalu ostati do kraja svog života, imalo sreće, imalo pravde.

Ali, nije loše da se podsetimo sa kime Hašim Tači je delio Kosovo. Čija politika je beše bila podela Kosova, moja ili gospodina Vučića? Ko je rekao da se zalaže za podelu Kosova, ja ili gospodin Vučić? Ja ili gospodin Ivica Dačić? Kome je Nemačka zabranila da sprovede to rešenje u dogovoru sa Hašimom Tačijem i ko je Kosovo delio sa Hašimom Tačijem i to ne bratski 50:50, nego onako očinski 85% njima, a 15% nama i to tako očinski, kao da ćerku udaje, pa u miraz daje i neke opštine koje pripadaju i zvanično i nesporno državi Srbiji u ovom trenutku?

Jel sam to radio ja ili je to radio Aleksandar Vučić? Nemate odgovor na to pitanje? Pa, zato je možda bolje i da ne pokrećete tu temu, jer biste morali da objasnite neke stvari ljudima i morali biste da prestanete sa tim patriotskim reketiranjem koje sprovodite u koaliciji sa još nekim opcijama u ovoj Skupštini.

Da vi više volite Srbiju nego što voli neko drugi, ko je vama dao to pravo? Što vi mislite da više volite Srbiju, zato što ste spremni do krvi da branite najgoru deceniju u našoj istoriji? Zato što ste spremni da branite najgore protagoniste te politike i sada vi mislite da zbog toga vi volite Srbiju više od mene i da mi delite patriotske lekcije? Pa, neće to ići tako gospodo, dame i gospodo. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Kada je reč o SPS, samo bih rekao da njihov najveći uspeh do sada nije otpriznavanje od strane 18 zemalja, njihov najveći neslavni rekord jeste to što su uspeli da budu prva administracija i prva vlast koja je dobrovoljno povukla vojsku, policiju i administraciju sa KiM, potpisala Kumanovski sporazum i tako Srbiju bespovratno ostavila bez mogućnosti da ima puni integritet i suverenitet na području KiM. To je nasleđe vaše politike i vi se danas ne borite sa nasleđem prethodne vlasti, nego se borite sa nasleđem onoga što ste sami uradili.

Što se tiče gospođe Raguš, rekli ste mi šta je patriotizam, ja se sa vama tu slažem. Neću vam replicirati ništa negativno, samo mislim da nije pošteno da meni inputirate da ja neku zemlju volim više od Srbije, jer to prosto nije tačno.

U ovom trenutku me ne zanima interes EU u Srbiji. Nisam ambasador EU u Srbiji, nisam ni poslanik EU u Srbiji. Ja sam samo narodni poslanik koga su građani izabrali, koji misli da je naš državni interes da Srbija bude u EU, da bude deo najrazvijenijih zemalja u Evropi i da bude deo najuspešnijeg mirovnog i političkog projekta u istoriji planete na kojoj mi danas živimo.

Ne bih vam ni replicirao onako i ne mislim da dodajem teret na leđa Aleksandru Vučiću, čovek je bio ovde u Skupštini i civilizovano i argumentovano smo razgovarali, oko nečega smo se složili, oko nečega nismo, ali ste vi gospođo Raguš prvi ti koji ste dovodili u pitanje moj patriotizam i moje ponašanje da li je u skladu sa nacionalnim interesima ili nije, a sa druge strane prećutkujete političke akte koji imaju mnogo veću težinu, a koje povlači predsednik vaše stranke i predsednik republike Aleksandar Vučić. Od toga šta sam ja rekao ili šta sam ja mislio u ovom trenutku u državi Srbiji neće zavisiti puno toga. Šta je uradio predsednik države, što je dozvolio ili šta je potpisao ili šta je predložio ima mnogo veću težinu, pa se tako prema tome treba i ophoditi. Zahvaljujem.

Može li? Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gosti, poštovani predsedniče Skupštine, poštovani predsedniče Republike Srbije, kada bih u jednom reči morao da sumiram utisak sa ova dva dana zasedanja, ta reč bi bila „ignorisanje“. Ignorisanje realnosti, ignorisanje činjenica, ignorisanje jedni drugih, na žalost ignorisanje i pravila koja bi trebalo da važe na ovoj sednici, ignorisanje ljudi koji legitimno traže svoja prava da se obrate i da ukažu ukoliko je ovde nešto urađeno pogrešno. Možda nisu u pravu, ali imaju pravo da na to ukažu.

Čuli smo različite predloge, oni prevashodno staju u dva konkretna predloga, jedan je da se odreknemo evropskog puta, da se kao što je rekao Boško Obradović, okanemo NATO i da se okrenemo ka Rusiji i Kini.

U prevodu da promenimo kontinent na kojem se naša Srbija nalazi.

Drugi predlog jeste da se vratimo daleko u prošlost u 18. i 19. vek, a sada čujemo možda u 13. i 14. vek, ili još dalje u prošlost 12. vek, kako bismo u toj prošlosti pronašli lek za probleme koji nas muče u sadašnjosti, kako bismo pronašli ključ za budućnost.

Ja znam da je juče ovde postojala rasprava da li je moguće preokrenuti istorijski tok, i slažem se da možda jeste teško, ali možda je moguće preokrenuti istorijski tok, ali je nemoguće izmestiti zemlju sa kontinenta na kojem se nalazi i nemoguće je da sami sebe izmestimo iz vremena u kojem funkcionišemo i u kojem radimo.

Ja znam da bi sve druge želje bile lepše i da bi nam možda život bio lakši, ali to je nemoguće.

Čuli smo različite primamljive i izvodljive predloge da prekinemo pregovore, da ponovo uspostavimo pun suverenitet nad KiM, da vratimo KiM pod ustavno pravni okvir Republike Srbije i ti predlozi zaista jesu primamljivi, jer teško da biste našli osobu koja ne bi želela da to zaista tako može i da bude, samo što niko nije rekao u okviru tih rezolucija i deklaracija kakva je priroda tih predloga, to su ratni predlozi, dame i gospodo, jer morate da imate u vidu da je rat i posledica takvih predloga jedino sredstvo da se ti predlozi sprovedu u delo.

Treba biti potpuno politički slep i ne videti da danas na području KiM, Albanci kontrolišu celokupnu teritoriju, da su ubedljiva većina, da imaju zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast. Treba biti naivan, misleći da u slučaju takvih drastičnih poteza koje bi država Srbija povukla, ne bi došlo do reakcije EU i NATO, koji, podsetiću vas, imaju najveću vojnu bazu upravo na teritoriji KiM. Treba biti potpuno neodgovoran i opasan po društvo da razumete sve te moguće posledice i da uprkos tome predlažete da zveckamo oružjem, da se latimo oružja ili da ulazimo u neke nove ratove.

Odmah da vam kažem, moja generacija neće ratovati zato što mora makar jedna generacija u Republici Srbiji da prođe bez stradanja, jer u suprotnom, naše društvo, naša država neće moći biološki da opstane.

To što se predlaže od strane državotvornih patriotskih opcija, implicirajući da smo mi sve suprotno tome, dakle, da smo izdajnički i nepatriotski, moram samo da vam kažem jednu stvar, to nije nova politika, tu politiku smo imali. Imali smo je pre 25 godina, imali smo je pre 30 godina.

Vi ste, gospodine predsedniče, juče u svom uvodnom izlaganju napravili određenu distancu u odnosu na svoju ulogu iz tog perioda. Vaša uloga nije bila presudna, u tom trenutku svakako, nije bila ni apsolutno mala. Bilo bi dobro da takvu distancu naprave predstavnici SPS, koji su donosili ključne odluke u tom trenutku i čija politika nas je dovela ovde dokle nas je dovela, čija politika je ostavila unesrećenu zemlju, unesrećene porodice i krvave tragove koje je ostavljala za sobom decenijama.

Bilo bi krajnje pošteno, gospodine predsedniče, kada vršite rekonstrukciju gubitka suvereniteta Republike Srbije na teritoriji Kosova i Metohije, da se ne vratite samo na 2011. godinu i tzv. Borkove sporazume, ili na 2008. godinu i jednostrano proglašenje nezavisnosti, ili na 2003. i 2004. godinu, nego da se vratimo na ono što je zaista temeljni uzrok gubitka suvereniteta Republike Srbije na Kosovu i Metohiji, a to je Kumanovski sporazum.

Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma, te kapitulacije o kojoj sam učio i na fakultetu i od ovde negde prisutnih profesora koji su o tome govorili kao kapitulaciji, Republika Srbija prvi put u svojoj istoriji više nije imala vojsku, više nije imala policiju na toj teritoriji. Vi ste pravnik, gospodine predsedniče, znate šta znači monopol fizičke sile, u tom trenutku smo ga izgubili.

Čitao sam ovaj Izveštaj, pominje se 158 etnički inspirisanih incidenata nad Srbima na teritoriji Kosova i Metohije. U koliko slučajeva je država Srbija uspela da zaštiti ili da spreči te napade? Nula.

Ali, odmah da se razumemo, da li ja vas krivim zbog toga? Ne krivim vas. Tamo gde nemate vojsku i policiju niste u stanju da tako nešto i uradite, ali bi bilo politički pošteno da kada već znamo da su to činjenice i kada znamo da je takvo stanje stvari da isti taj princip, isti taj aršin, koji ja sada primenjujem u odnosu na vas, vi primenite i u odnosu na one koji su bili vlast tokom martovskog pogroma. Ni oni, takođe, zbog tog sporazuma, nisu mogli vojno da intervenišu na teritoriji Kosova i Metohije, a da nas to ne uvede u krvave sukobe.

Ja od toga nemam apsolutno ništa, ja nisam ni u ovoj vlasti, nisam bio ni u prethodno. Tokom martovskog pogroma sam bio maloletan. Dakle, moja odgovornost je apsolutno nikakva. Ali, mislim da bi bilo dobro i da bi bilo lekovito za našu državu da se držimo određenih principa, da se držimo određenih aršina i da pokušamo da budemo malo politički pošteni jedni prema drugima, jer je samo to način da nešto dobro uradimo.

Kad je reč o samom Izveštaju, Izveštaj jeste, nažalost, prikaz brojnih, Borko Stefanović je rekao verolomstava, od strane prištinske strane, ja sam mu na to replicirao da su to tzv. besolomstva, ali ovaj Izveštaj pokazuje i jednu važnu stvar, a to je da svaki, relativno rečeno, uspeh koji je srpska strana postigla, postigla onda kada je imala inicijativu, ne onda kada smo kukali, ne onda kada smo se zatvarali, ne onda kada smo pravili konsenzus o lamentiranju nad našom sudbinom, nego kada smo bili proaktivni, kada smo tražili, kada smo na to ukazivali našim međunarodnim partnerima.

Mislim da je i sada vreme da Srbija ponovo ima jednu diplomatsku inicijativu, ali ne prema Rusiji i Kini, već prema onima koji imaju odlučujuću reč o tom dijalogu, a to je upravo EU i SAD.

Zajednica srpskih opština, je nešto što je potpisano u okviru briselskih sporazuma. Na tim sporazumima stoji potpis Ketrin Ešton, i ti sporazumi su ratifikovani u okviru skupštine Kosova, tu sede i predstavnici Srba sa Kosova, za ratifikaciju tog sporazuma je glasalo dve trećine narodnih poslanika i ta odluka je obavezujuća i ima, čak pravnu nadmoć u odnosu na ono što oni zovu ustavom republike Kosova.

Dakle, sada je trenutak za tu vrstu diplomatske inicijative, ne za povlačenje, ne za kopanje rovova, ne za lamentiranje nad sudbinom, ne za busanje u prsa.

Dobro je što smo ovde ustanovili konsenzus oko jedne teme, a to je da znamo šta nećemo. Nećemo da priznamo nezavisnost Kosova i Metohije, i to je svaki učesnik u ovoj debati u ova prethodna dva dana rekao. Ali, moramo da idemo dalje od toga.

Mislim da bi bilo vreme da se prestane sa besmislenim takmičenjem ko će to na lepši, poetičniji i duhovitiji način reći, i ono što je još važnije, da se prestane sa patriotskim reketiranjem od strane određenih ljudi koji sebi daju za pravo da mere ko je manje ili više patriota, odnosno ko je patriota, a ko je izdajnik. Dakle, sa tim, definitivno mora da se prekine.

Konsenzus o kojem svi danas pričamo i o kome se juče govorilo bi trebalo da se postavi oko toga da li smo mi spremni da rešavamo probleme, ili smo s druge strane kukavice koji će te probleme prenositi na generacije koje nemaju apsolutno ni promil odgovornosti za stanje u kojem se Srbija danas nalazi i za stanje u kojem se Kosovo i Metohija danas nalaze.

Konsenzus možemo postići i oko toga da je neophodno da se zaključi sveobuhvatni sporazum, sporazum o normalizaciji, pravno obavezujući sporazum, kako god hoćete i duboko verujem da je bolje da zaključimo jedan sporazum koji će konačno rešiti neke stvari, ma koliko to trajalo, ma koliko on opširan bio, makar i 500 strana imao, nego da mrcvarimo jedni druge svakog meseca i da jedno po jedno pitanje koristimo kao povod za mržnju i kao povod za konflikte.

Pokret slobodnih građana duboko veruje da je budućnost Balkana i da budućnost svih ovih naroda, svih ovih država, svih ovih entiteta, kako god želite, u brisanju, a ne u crtanju ili u potcrtavanju granica. Ukoliko ste saglasni to je tema o kojoj možemo da postignemo konsenzus.

Mislim da bi bilo neverovatno pozitivno i veoma važno kada bi sa ovog mesta iz Narodne skupštine Republike Srbije potekla zvanična inicijativa, ne privatna, zvanična državna inicijativa koja bi bila upućena i Sarajevu, i Podgorici, pa i Prištini da postanu deo „Otvorenog Balkana“, ali ne „Otvorenog Balkana“ kao procesa, tj. kao privatne inicijative Aleksandra Vučića i Edija Rame, već kao jednog institucionalizovanog procesa koji nije zamena za članstvo u Evropskoj uniji, već korak pred ulazak u Evropsku uniju, kao proces kroz koji bismo pokazali da smo sposobni da živimo normalno, da živimo jedni sa drugima, da sami rešavamo svoje probleme, da ne tražimo od drugih da nam te probleme rešavaju i da se ne utrkujemo ko će od nas pre dobiti njihovu naklonost kako bi mogao da zagorča život nekom drugom, i da se ne ponašamo kao što se, recimo Slovenija ponašala prema Hrvatskoj, kao što se Hrvatska ponaša prema nekim drugima, ili kao što se Bugarska ponaša prema Severnoj Makedoniji.

Ukoliko ste spremni da razgovaramo o tome, ukoliko smatrate da je to nacionalni interes, to je pitanje o kojem možemo da postignemo konsenzus.

Za kraj bih rekao samo jednu stvar, pošto je juče to postala tema. Pijenje vina na sajmovima, da li se neko napio, nije napio, što se mene tiče, bolje je da lideri piju vina. Da ste ranije i češće pili vina po sajmovima na ovim bi se prostorima manje pilo za dušu na sahranama.

Hvala.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, za početak bi samo želeo svima da čestitam na juče potvrđenim mandatima. Nadam se da će ovaj novi saziv skupštinskog parlamenta biti produktivan u narednom periodu. Verujem da ste svi veoma svesni sa kakvim izazovima ćemo se susretati, sa kakvim izazovima će se susretati Srbija i kakve izazove će upravo ovaj saziv morati da reši.

Jedan od tih izazova nam dolazi u mesecima pred nama, a to je da rešimo krizu u koju je Srbija upala, energetsku krizu, katastrofalnu energetsku krizu zbog koje mnogi građani Srbije danas brinu da li će imati dovoljno struje. Za to nije odgovoran samo rat koji se dešava na teritoriji Ukrajine, za to je pre svega, odgovorno katastrofalno i bahato rukovodstvo EPS-a.

Da bi smo taj problem rešili, dame i gospodo, ovaj saziv parlamenta će morati da odobri kredit u iznosu od milijardu evra kako bi se očuvala likvidnost EPS-a i kako bi građani Srbije imali električnu energiju na zimu.

Pošto će građani Srbije morati da plaćaju katastrofalne posledice neodgovornog rukovodstva EPS-a, moraće rukovodstvo EPS-a da dođe u ovaj dom i da narodnim predstavnicima i građanima Srbije položi račune zbog čega je to tako. Ne može da se plati milijardu evra iz budžeta, a da za to niko ne bude odgovoran. Ne može da se prođe bez odgovora na pitanje ko je odgovoran za to što je strateško javno preduzeće pretvoreno u parabezbednosnu službu koje je pratilo i prisluškivalo političke oponente i iz redova opozicije, ali i neposlušne kadrove vladajućih stranaka.

U ovom parlamentu će morati da se daju odgovori na pitanja ko je više povezan sa kriminalnim grupama. Da li je to direktor BIA, Bratislav Gašić? Da li je to ministar policije, Aleksandar Vulin? Da li je to ministar odbrane, Nebojša Stefanović? I to ne zato što ih ja za to optužujem, nego zato što optužujete jedni druge, dragi poslanici SNS i zato što ti ljudi sede u Savetu za nacionalnu bezbednost i zato što je nacionalna bezbednost Republike Srbije ugrožena upravo zato što takvi ljudi sede na tim mestima.

Na kraju krajeva, ovaj saziv će morati da da odgovor na jedno veoma kompleksno pitanje, Srbija se nalazi u veoma teškoj geopolitičkoj situaciji. Od odluke ove Skupštine će zavisti budućnost onih generacija u čijoj memoriji mi kao pojedinci i kao političari nećemo postojati, ali će posledice naših odluka i te kako imati uticaj na njihov život.

Naše odluke će opredeliti da li će oni moći da imaju prosperitetnu budućnost ili će biti margina Evrope, da li će živeti u društvu koje se povodi za najgorim tendencijama koje su danas aktuelne u svetu, tendencijama koje ograničavaju pravo građanima da se opredele, tendencijama…